Асади Туси
Абу Наср Али ибн Ахмед Асади Туси припада крупним иранским епицима из једанаестог века. Његово родно место је Тус, исти онај град где је рођен и знаменити ирански епски песник, Фердоси.[1]:пп. 184. Истина, Асади није успео да буде на нивоу свог претходника.[2]:пп. 529.
| Асади Туси | |
|---|---|
| Лични подаци | |
| Пуно име | Абу Наср Али ибн Ахмед Асади Туси |
| Датум рођења | крај X и почетак XI века |
| Место рођења | Тус, |
| Датум смрти | 1072. |
| Филозофски рад | |
| Регија | ислам |
Није забележено довољно података о раном почетку његова живота и зато ће се о томе тешко моћи разговарати. Девлетшах од Самарканда у Тазкират аш-шу’ара спомиње једну легенду о Асадијевом и Фердосијевом дружењу, према којој је он Фердосијев учитељ, од кога ће, у задњим сатима његова живота, Фердоси затражити да срочи у стихове четири хиљаде Шахнаминих дистихона. „Премда је ова легенда у потпуности неоснована, могла је, управо она, бити разлог да истраживачи као што су Херман Ете (Етхе) и Едвард Браун (Едwард Броwн) изнесу мишљење да су живела два Асадија, отац и син са именима Абу Наср Ахмед ибн Менсур и познати епик Али.[3]:пп. 148.
Овакви искази морају бити оповргнути с обзиром на најстарије изворе о Фердосијевом животу, у којима се, ниједном, не спомиње да је Фердоси учио пред Асадијем, или бар пред учитељем са таквим именом, с тим што кроз четири хиљаде дистихона са краја Шахнаме није протурано ништа што би иоле одскакало од свих осталих делова Шахнаме, а то ће подвући да су, ипак, они дистихони происходили из Фердосијевог пера. Било како, датум Асадијевог рођења пред крај десетог и почетком једанаестог века поново нас подсећа на немирну ситуацију у Хорасану коју су, најпре, морала да окарактеришу значајна политичка превирања попут јачања доминације Селџука, те понестајања моћи Газнавидима. Услед тих дешавања, овај песник одлази из источног Ирана, из Хорасана, на запад, у Азербејџан, где ће бивати почашћен наклоностима и поклонима нахџеванских суверена, као и шададидских владара (1063–1110).[1]:пп. 184–185.
Неки хронографи су писали да Асадијево порекло потиче од иранских падишаха[4][5]:пп. 107., премда се то не може поткрепити ниједним аутентичним документом; међутим, постоји вероватноћа да је Асади повезан са извесним арапским племеном, будући да су и раније запамћени неки који су били познати по том имену, или ће то, у најмању руку, показати да је пристајао уз присталице љубави (вала’) према непорочним носиоцима свеегзистенцијалног старатељства (валајат) и тако, попут тешко пребројљивих Иранаца, бивао приписан арапским племенима[6]:пп. 439.. Према Хедајату, 1072. година је забележена као датум Асадијеве смрти[5]:пп. 107.
Дела
уредиАсадијеви списи обухватају касиде у виду разговора (моназере). Оставио је за собом епски спев Гарашасп-наму са негде око 9600 стихова, која се никако не може поредити са Шахнамом. У његовом дивану наилазимо и на неколико у књижевности значајних „дискусија“.[1]:пп. 111.
Гаршасб-нама је његово епско дело и исписано је у форми месневије. Њени различити примерци броје од седам до десет хиљада дистихона који су састављени у истом прозодичком ритму као и Фердосијева Шахнама. Асади је ову поему довршио 1065. године у име нахџеванског суверена, а провео је, на то нам указује сам он, три године у развијању дистихона.[1]:пп. 185.
Гаршасб је јунак из Систана, он је Нариманов стриц и Рустамов предак. Прича о Гаршасбу је начета објашњењима о изнизаности његових предака, услед којих ће бити разоткривено његово родословље, тако што ће се изрећи да је Џамшиду рођен син по имену Тур, па Туру син Асрат, који ће бити Гаршасбов отац; и онда отпочиње да се развија Гаршасбова судбина. Он одлази на дуга и далека путовања у Туран, Африку и Индију где се сусреће са најчуднијим доживљајима. Усред тих пустоловина ускрсавају најбриљантнији рељефи овога дела – окршај са дивовима, те појава свих запањујућих сцена у неокушаваним крајолицима, ствари које нам, заправо, предочавају осећања ондашњих Иранаца према удаљеним пределима[7]:пп. 408.. Асадијев извор при састављању Гаршасб-наме била је Гаршасб-нама у прози од Абул-му’ајида од Балха, песника и писца из десетог века[8]:пп. 247., која изгледа да је утиснута у Абу Менсуријеву Шахнаму[6]:пп. 443.. Премда немамо смелости да упоредимо Асадијеву Гаршасб-наму са Фердосијевом ипак, изражене особености јуначких поема, које ће, на чему је инсистирао и жул Мол, моћи да је учине идентичном оној Сандбад-нами[9]:пп. 58..
Уствари, компоновањем Гаршасб-наме Асади је смерао да протура исказивања која ће, у неку руку, одговарати целини маестра Фердосија, па је, промишљајући успут Рустама, јунака из Шахнаминих прича, додавао Гаршасбу углачаније аспекте[7]:пп. 246.. Неће то бити све; наиме, он се у оним приповеткама, такође, усредсређује на давање савета, пре којих је, углавном, на почетку разних одломака приче, изводио удубљивања у теолошка разглабања, каква су проматрања монотеизма, стваралачког чина, па зачетка и есхатолошког краја[6]:пп. 447. Каткада, чак, претеране хиперболе, прекомерне дескрипције, те интелектуална и фантастична поређења угрожавају епску природу његовог дела, гурајући га да одише у имагинативном амбијенту тако близу обзорја лирске књижевности; стога Асадијево дело неће моћи да оствари онолику епску продорност колику ће проузроковати ишчитавање Шахнаме. Чини се да он, у свом епском остварењу, није циљао друго доли развијање једне приче, односно осмишљавање приповетке, а то, нипошто, не досеже раван Фердосијевог националног наума у промицању епике.[1]:пп. 186.
Осим песама, Асади је оставио за собом речник познат као Логат-е Форс (Лексикон Персијанаца) који је посебно значајан зато што је, највероватније, први речник персијског-дари језика, што ће рећи да се Асади, пре свих других, заузео за исписивање једног таквог дела. Речник је довршен, након што је Гаршасб-нама већ била угледала светло дана, 1065. године[7]:пп. 249..
Абу Наср Али ибн Ахмед Асади Туси, приредио је овај лексикон на основу гласовног редоследа последњих слова у свакој речи. Он је уложио велики труд и за сваку реч навео пример из ранијих или савремених књижевника. Због ове уникатне методе, велики број каснијих лексикографа, посредно или непосредно, користио је лексикон Логат-е форс. Сходно томе, није чудно што је утицај Асадијевог лингвистичког подухвата кристално приметан и у многим персијским речницима и лексиконима сачињеним у следећим периодима, у Ирану, Индији и западној Анадолији. Вредност овог лексикона многоструко је већа због тога што се у њему цитирају ретки и јединствени стихови који су често изостављени у поетским збиркама њихових стихотвораца, као и стихови песника од којих није сачувано ниједно дело ни у једној референтној збирци.[2] :пп. 589.
Референце
уреди- ^ а б в г д Тамимдари, Ахмед (2004), Историја персијске књижевности, превео Сеид Халиловић, Београд, Културни центар I.Р. Ирана: Друштво српскоцрногорског-иранског пријатељства.
- ^ а б Велајати, Али Акбар (2016), Историја културе и цивилизације ислама и Ирана, превео Муамер Халиловић, Београд, Центар за религијске науке „Ком”.
- ^ Браун, Едвард А летерарy хисторy оф Персиа, том 2.
- ^ Шуштари, Кадија Нурулах, Маџалис ал-му'минин фДванаести меџлис].
- ^ а б Хедајат, Маџма' ал-фусаха, том 1.
- ^ а б в Форузанфар, Бадиозаман (1979), Сохан ва сохан-варан, Техран, Хорезми.
- ^ а б в Сафа, Тарих-е адабијат дар Иран, том 2.
- ^ Резазаде, Шафак Тарих-е адабијат-е Иран.
- ^ жул, Мол, Мокадаме-је Шахнаме, том 1.