Бона Деа

Бона Деа (лат.), „Добра богиња“, заштитница земље, вегетације и плодности. Сматрана је понекад за ћерку, а чешће за супругу Фауна (Фаунус), божанског заштитника земљорадника, пастира и њихових стада.

Бона Деа

Култ ове девичанске богиње славиле су искључиво жене, поготово из виших слојева друштва.

Митологија

Посвећена јој је јавна светковина која је одржавана на дан освећења њеног храма, на мајске Календе (1. мај), због чега се понекад поистовећује и са богињом по којој је тај месец добио име (Маиа). Тада су римске матроне долазиле до Форума, где су формирале дугу поворку и предвођене весталкама, упућивале се ка богињином древном светилишту на Авентину. Оно се налазило испод чувене стене (саxум) са које је Рем наводно осматрао лет птица када је требало открити знамења о томе владати Римом, па је богиња носила и атрибут Субсаxана („Богиња под стеном“). Римљани су Бону Деу славили и као богињу здравља, изједначавајући је понекад са Хигијом, а у њеном храму на Авентину налазила се апотека и чуване свете змије. Оболели су могли боравити у вртовима поред храма где су гајене лековите траве.

Међутим, њен култ се није славио на том месту, већ јој је био посвећен посебан тајни обред, одржаван 4. децембра у кућама богатих римских матрона. Оне су том приликом морале истерати мушкарце из кућа и забранити им да се враћају до следећег дана, уз упозорење да током празника не смеју уопште помињати нити чути богињино име. У кућама се није смела затећи слика или статуа мушкарца, као ни представа мужјака неке животиње. Жене су потом китиле унутрашњост куће виновом лозом и биле свечано обучене, с венцима од цвећа на главама. Заједно са весталкама су приносиле на дар различите врсте цвећа (изузев мирте), затим вино (које су због табуа називале „млеко“) и на крају су јој жртвовале младу крмачу. Употреба речи „мирта“ и „вино“ била је забрањена јер се веровало да је Фаун на смрт ишибао своју жену штапом од мирте када се једном случајно напила и да јој је тек потом због гриже савести доделио божанске атрибуте. После приношења жртви, матроне су се обраћале богињи свечаном молитвом за срећу државе, за плодност њива и жена. Сматрало се да ће се овим ритуалним поступцима обезбедити берићетност и општа добробит за римски народ (про салуте попули Романи). Увече је био обичај да жена високог римског достојанственика, обично конзула, позове у своју кућу остале римске матроне и да без присуства мушкараца наставе са слављем, али сада уз разуздану музику, игру и опијање. Ови оргијастички елементи нису умањивали углед саме богиње, јер је њен миран живот пун врлина представљао узор свакој римској матрони током осталих дана у години. Отуда и њен надимак „добра богиња“, док њено право име није прецизирано у изворима. Пошто је оличавала женски принцип свега онога што је као мушко божанство симболисао Фаун, називана је и Фауна.

Када је Цицерон био конзул (63. п.н.е), главна прослава посвећена „доброј богињи“ била је организована у његовој кући. Тог дана је он одржао трећи по реду говор против Катилине, у коме је народ обавестио о хватању завереника, али пошто је његова кућа била заузета римским матронама, био је приморан да ноћ проведе код својих пријатеља. Са њима се управо саветовао о даљој судбини затвореника, када му је од жене Теренције стигла хитна порука да је током приношења жртве опажено необично знамење. Наиме, ватра на кућном жртвенику изненада је бљеснула светлим пламеном од кога су се окупљене жене прво преплашиле, али су весталке, које су руководиле самим обредом, одмах протумачиле овај догађај као добар знак, и наговориле Теренцију да о томе одмах обавести свог мужа. Међутим, кажњавање смрћу Катилининих саучесника привукло је на њега општу мржњу и омогућило његовим непријатељима (међу осталима и Цезару) да се издејствује изгласавање закона којим је он убрзо био прогнан из Рима.

Следеће године (62. п.н.е) за ову свечаност је одабрана кућа Јулија Цезара, који је тада био претор, али је истовремено изабран за римског првосвештеника (понтифеx маxимус), чиме је стекао право да се настани у „краљевском дому“ (домус публица) на Форуму. Због тога су његова жена Помпеја и мајка Аурелија могле у том објекту да закажу окупљање римских матрона. Међутим, разуздани млади аристократа Клодије Пулхер је том приликом прекршио древну забрану, и прерушен у одећу свирачице харфе, увукао се у кућу, где је сасвим случајно био откривен и истеран напоље. Пошто је светковина била оскнављена, све ритуалне радње су морале бити поновљене, али је ипак велики скандал избио у јавност. Кад је Клодију због тога било суђено, и Цицерон је својим сведочењем побио његову одбрану (којом је Цезарову жену Помпеју требало оптужити за покушај прељубе), Клодије је подмићивањем успео да избегне казну. Цезар је ипак одлучио да се разведе од своје жене, не зато што је веровао да је она крива за срамоту која је нанета његовој кући, већ зато што је сматрао да „Цезарова жена мора бити изван сваке сумње“. Када је касније Клодије погинуо у близини богињиног храма, недалеко од градића Бовиле, вереовало се да је то била освета увређене богиње. Поменути догађаји су довели до опадања угледа ове светковине и до гледања на њу као „девојачко пијанчење“, како ју је Јувенал назвао у својим сатирама.

Литература

• Бујуклић, Жика; (2010). Форум Романум - Римска држава, право, религија и митови, Београд.