Будизам у Јапану

Будизам у Јапану је једна од водећих религија, којој припада 34% становништва.

Будизам у Јапан прво стиже из Кореје половином 6. века, а средином 7. века је преузет из Кине, као форма државне религије. Будизам је служио као средство преко којег је кинеска култура постепено прихватана, прилагођавана јапанским условима, да би потом израсла у карактеристичне јапанске форме.

Обраћање краљице Суико (592—628) која је постала будистичка монахиња, и њеног нећака, принца Шотокуа (573—621), представља почетак успона јапанског будизма. У наредном предиоду, будизам је био државна религија уз подршку царске владе. Током шогуната Камакура (1185—1333), будизам се проширио међу јапанским становништвом у облику амидизма, или чисте земље (Јодо-сху). У Јапану је институционализовање будизма у националну религију повезано с Ничиреновом реформом у 13. веку. Токугава шогуни (1600—1868) који су преселили своју престоницу у Едо (Токио), и сами су били присталице Јодо-сху-а. Токугавине Уредбе (1610—1615) прогласиле су будизам једнаким званичном шинтоизму, стављајући га под потпуну државну контролу. Током Меиђи епохе (1868—1912), мирни суживот будизма и шинтоизма ескалирао је крвавим прогонима.

У историји јапанског будизма жене су играле важну улогу. Од првих монахиња у 6. веку до предводница реформи у савременом Јапану, монахиње су давале значајан допринос обликовању јапанског будизма.

Будизам у Јапану подељен на бројне школе, знатно више од других религијских организација - било их је 162 према попису из 1970. године. Зен је једна од најпознатијих форми јапанског будизма на западу. Једине две зен школе код којих је предаја непрекинута, сото и ринзаи, спадају међу најутицајније будистичке школе у Јапану, са 2.5, односно 7 милиона следбеника. Шугендо је изразито аскетски облик будизма, специфичан за Јапан, а заснива се на обожавању планина.

Историја

Долазак будизма

Храм Ринзаи школе, код Кјота.

Према традицији, будизам је стигао у Јапан из Кореје, између 538. и 552. године. Хронике Јапана бележе формални долазак будизма 552. године, када је корејски краљ Пекче тражио савез јапанског цара Кинмеија, пославши му кип Буде, будистички списе и церемонијалне орнаменте на поклон, праћене писмом у коме га обавештава да ти симболи представљају моћну нову религију која би цару могла обезбедити материјалне и духовне благодети.

Увођење будизма изазвало је отпор аутохтоне вере, коју су будисти називали шинто ("пут богова"). Док су корејски будисти у великој мери прихватили обожавање Буде уместо шинтоистичких божанстава, јапански кланови и свештеници шинто традиције пружили су снажан отпор будизму. Посебан отпор су пружали припадници клана Мононобе, моћна породица са царског двора, који су били противници будизма и краља Пекче. Друга утицајна породица са царског двора, клан Сога, је подржавала будизам. Два клана сукобљавала су се око контроле над царством. Про-будистички клан Сога је победио, осигуравши одобрење двора за пробно обожавање лика Буде. Ова победа створила је привид тријумфа нове религије. Међутим, избила је епидемија куге, што је протумачено као гнев домаћих богова, па је кип Буде бачен у канал.

Око 30 година после доласка будизма у Јапан, девојка по имену Зеншин-ни је решила да постане монахиња, те је отишла у Кореју да се замонаши, са још две девојке. У Јапан су се вратиле 590. и настаниле у храму Сакура-ђи, у данашњој покрајини Нара, као прве будистичке монахиње у Јапану. Од тада монахиње играју битну улогу у учвршћивању будизма у Јапану.

Са доласком про-будистички оријентисаног цара на престо (Јомеј, владао 585-587), из клана Сога, будизам је промовисан у примарну веру јапанске државе, што је позиција на којој је остао наредних 1 200 година.

Будистички принц Шотоку

Главни чланци: Кинески будизам и Принц Шотоку

Клан Сога подржавао је и царског Принц Шотоку (574—622), који се обично сматра „утемељитељем“ јапанског будизма. Њему се приписују заслуге за стварање јаке централизоване државне власти и првог устава у Јапану. Под његовим моћним покровитељством, процветало је проучавање будизма и будистичка уметност. Шотоку је пренео будизам из Кине, заједно са оним што је било најбоље у кинеској култури. Одаслао је монахе у Кину да проучавају не само кинески будизам, већ и уметност, калиграфију, музику, политику и технологију, конфучијанизам и таоизам. Оно што су монаси научили понели су натраг у своју земљу и прилагодили да одговара потребама Јапанаца. Тако је преко будизма кинеска култура уопште - уметност, политичка филозофија, технологија, медицина и писменост - пренета у Јапан. Тако је кинеска култура била темељ на којем су Јапанци изградили своју специфичну културу.

Године 605. Шотоку је дао Јапану први писани устав, прожет будистичким етичким принципима и који је снажно утицао на каснију политичку мисао. Такође је написао неколико коментара компликованих будистичких текстова и будизму подарио правно признање. Принц је будизму дао правни статус, а 607. основао храмски комплекс Хорју-ђи, 12 километара од Царске престонице Наре. Истовремено, он је прокламовао обавезу поштовања јапанских шинто богова.

У увођењу будизма у Јапан, принц Шотоку се ослонио на монахиње. Од седам храмова за које се тврди да их је подигао, пет су били женски. Најчувенији међу њима је Ћугу-ђи, који још увек постоји у Нари поред Хорју-дија, одговарајућег мушког храма.

У 7. веку будизам у Јапану је био у успону. 623. године је већ било 569 монахиња и 816 монаха у Јапану. Само пола века касније, 674. године, записи говоре да је цар Тему окупио око 24 000 монахиња за једну церемонију.

Нара период: државна религија

Даибутсу (велики Буда), Камакура.

У периоду Наре (710—784/794) Јапан организовано учи од Кине. Током периода Наре, из Кине у Јапан је пренето шест будистичких школа, и све су оствариле подршку царске владе. За сваку школу се везују два датума: преношење учења из Кине, и формално проглашење школе у Јапану: ђођићу (625.), санрон (625.), кегон (736,740.), ритсу (738,754.), хосо (654,661.) и куша (658, 736.). Школе ђођицу, куша и ритсу, припадале су теравада традицији, док су санрон, хосо и кегон биле део махајане. Ових шест школа обухватало је све важније токове будистичке мисли. Школе Наре су углавном биле везане за монахе и владајућу елиту, но ипак су биле важна основа за даљи развој будизма у Јапану. Три од поменутих шест школа, хосо, кегон и ритсу, и данас постоје.

Током 8. века, будизам је постао државна религија. 741. године цар Шому је успоставио националну мрежу покрајинских храмова и манастира (кокубуњи), коју је финансирала држава. Све ове храмове је повезивао велики будистички центар Тодаиџи, где се налазио Даибутсу (велики Буда), као и храм изграђен 745. године. Тодаиџи је био административно и географско упориште кокубуњи система, као и верско средиште државе. У храмовима су монаси и монахиње свакодневно рецитовали будистичке текстове ради заштите државе. Држава је имала суверену контролу над статусом монаха и монахиња, према казненом кодексу познатом као систем рицурио. Нара будизам представља једну аристократску религију, са монаштвом које је углавном везано за манастире и царски двор.

Нара будизам је чувен због своје филозофије, пошто су сви облици будистичке филозофије, који су постојали у традицијама Кине и Кореје, неговани и у овим школама. Нара школе су такође чувене због храмске уметности и архитектуре.

Хеиан период: тендаи и шингон школа

Главни чланци: Тендаи и Шингон

Цар Каму је 784. године преселио престоницу из Наре у данашњи Кјото (тада Хеиан-кјо), започевши тиме период Хеиана (794—1185). Тако се царски двор накратко ослободио будистичког утицаја, услед растућег броја моћних будистичких храмова у Нари. Ово је такође подстакло обнову будизма у IX веку, под утицајем из Кине. Већина религијских иновација у Јапану током хеиан периода директно су повезане са струјањима унутар кинеског будизма.

Реформа будизма у Јапану из аристокрске у популарну религију започела је оснивањем две велике будистичке школе, шингон и тендаи. Обе школе су пренете из Кине, а основао их је по један истакнути јапански монах: тендаи школу Саичо (767—822; постхумно Денгјо Даиши) и шингон школу Кукаи (774—835; постхумно Кобо Даиши).

Шингон школа инсистира на учењима и праксама езотеричног будизма, које своје порекло воде из индијске будистичке тантре. Тако шингон учење будизам дели на егзотерични (или јавни) и езотерични (или тајни). Егзотерична учења су слична као у већини других будистичких форми и сматрају се непотпуном верзијом целокупне истине. У складу са тим, шингон учење је крајње симболично и представља вероватно најкомплекснију форму јапанског будизма.

Средишњи текст тендаи традиције (у Кини настало као тиентаи) јесте Лотос сутра, коју сматрају за највише Будино учење. Саичо је сва тумачења овог текста, изузев свога, сматрао погрешним. После хеиан периода тендаи школа постала је значајнија од шингон школе, због свога утицаја на стварање специфично јапанских форми будизма, јер су творци Камакура школа били тендаи монаси. За Саичоа, тендаи школа била је супериорна у односу на друге облике будизма, док је један од његових снова био да оснује средиште тендаи заређења у Јапану по угледу на тиентаи традицију коју је проучавао у Кини. Због противљења других Нара школа, држава није дала дозволу за подизање таквог центра још неколико година после Саичове смрти.

Тендаи и шингон су се брзо дегенерисале услед материјалног обиља, слично декаденцији Нара школа, против којих су се у почетку побуниле. Шингон је постао сложен ритуални систем за богате, фокусиран на погребне обреде, док је тендаи успоставио политички утицај у престоници Хеиан-кјо, у подножју планине Хиеи, средишта тендаи покрета.

У жељи да обезбеде јединство религије, Јапанци су покушали стопити шинто и будизам, из чега је настао шинбуцу шуго. Примера ради, локални камији (духови) су прихваћени као заштитници будистичких храмова и манастира, а Кукаи је прихватио божанство Инари за заштитника будистичког храма Тоџи. Изградња будистичких у близини шинто храмова будистичким свештеницима је дала могућност да изводе церемоније за просветљење камија. Овај синкретизам је кулминирао теоријом хонџи суиџаку, у оквиру које су камији изједначени са Будом и бодисатвом. У систему рјобо шинтоа, богиња сунца Аматерасу идентитикована ја као Буда Даиничи, који се традиционално везује за сунце.

Камакура период: реформске секте

Главни чланци: Зен, Ринзаи, Сото и Школа чисте земље

Мугаи Њодаи (1223—1298), прва жена зен учитељ на свету.

Током Камакура перода (1185—1333) дошло је премештања престонице из Хеиан-кјоа у Камакуру и успоставе војне владавине шогуна. Главна обележја овог доба су природне катастрофе, грађански ратови, и спознаја да је дарма у стадијуму декаденције, што је изразито утицало на веру Јапана. Нова престоница је била под покровитељством новонастале ратничке касте (самураји), предвођене феудалним земљопоседницима (даимјо). Најмоћнији даимјо - Минамото Јоритомо - изашао је као победник из двадесетогодишњег грађанског рата и присилио цара да га прогласи за шогуна. Од тада па до 1868. Јапаном је владала серија шогуна, наследних војних владара, који су држали сву војну и политичку моћ, док су цар и његов двор држани у изолацији у царским палатама у Хеиан-кјоу.

Премештање политичке моћи имало је две директне последице по јапански будизам: прво, пропадање дворског племства у великој мери је ограничило подршку царског двора тендаи и шингом школама; друго, насиље и несигурност у овом периоду дали су нову енергију будистима да уобличе учење и праксу за нове околности, који нису били пука копија до кинеских будистичких традиција. Будистичка теорија у основи ових промена била је „опадање дарме“, за коју је један од извора била и Лотос сутра. Ова теорија претпоставља три ступња дегенерације Будине дарме:

• доба „истинске дарме“ (собо), када су људи следили Будино учење и постизали пробуђење;
• доба "искварене дарме" (зобо), када су људи практиковали будизам, али их је веома мало постизало пробуђење;
• садашње деба названо „крај дарме“ (маппо), када нико не постиже пробуђење кроз практиковање будизма.

У Јапану су развијени нови облици будизма, да помогну бићима у постизању пробуђења у раздобљу краја дарме. Такође, у овом раздобљу, захваљујући настојањима јапанских монаха Еисаја и Догена, зен је из Кине уведен у Јапан. Нови облици будизма били су ринзаи и сото зен школе, које су основали Еисаи (1141—1215) и Доген (1200—1253), школа чисте земље (јодошу), коју је основао Хонен (1133—1212), школа истинске чисте земље (јодо шиншу), коју је основао Шинран (1173—1262) и ничирен школа (ничирен шу), чији је оснивач Ничирен (1222—1263). Сви ови реформатори имали су две заједничке претпоставке: пошто су у добу пропасти све институције, укључујући и будизам, искварене и нису у стању да човеку помогну у постизању пробуђења, пошто људском природом владају егоизам и страст, комплексност будистичког учења мора бити поједностављена да би помогли људима рођеним у овом изопаченом периоду.

У складу са овим, Еисаи је учио да је практиковање коан медитације најбољи метод достизања пробуђења, уз игнорисање „речи и слова“ будистичког учења и ритуала. Под Еисаијевим утицајем, шогуни су благонаклоно примили зен и тако је започео његов дуговечни савез са самурајима и патриотским интересима.

Доген је свео будизам на практиковање зазена или „седеће медитације“, у којем се свесни ток садржаја ума посматра без заустављања на било којем појединачном предмету, све док се не смири и не сконцентрише, не доживљавајући више никакво спољашње уплитање. У овом стању је могуће доживети пробуђење. За Хонена је практиковање будизма у маппо добу значило узимање Амида Буде (јапански облик Амите) за уточиште и тежити препорађању у чистој земљи практиковањем нембутсуа или размишљања о Буди, што у јодо шу учењу значи непрекидно понављање формуле „нанни аниида биитсу“ („узимам уточиште у Амида Буди“) како би се изазвала непоколебљива вера у "изворни завет" Амиде и тако сва свесна бића пренела у чисту земљу. Хонен је веровао да је ово „лаки пут“, једина могућност у том добу. Према Шинрану, будизам значи „веру“ или "поверење" у завет, "другу моћ" Амида Буде да сва бића поведе у чисту земљу, а неповерење у сопствене напоре да се пробуђење постигне традиционалним облицима медитације.

Ничирен је практиковање будизма свео на поверење у Лотос сутру, коју је сматрао крајњом мудрошћу Будином. Пошто је Будина мудрост отеловљена у тексту, једино што следбеници треба раде јесте да имају у њега поверење док рецитују "наму мyохо ренге кyо" ("узимам уточиште у Сутри лотоса доброг закона"). За Ничиренову реформу у Јапану од одлучујућег значаја било је секуларизовање клера. У неколицини реформисаних секти дошло је до уклањања целибата и увођења женидбе у клер.

Оваквим реформама будизам је привукао пажњу огромног броја Јапанаца, па овим покретима припада већина следбеника у Јапану. После њих, ниједна значајнија школа није се појавила све до токугава периода.

Период Ашикага: борбе за превласт

Период Ашикага (1336—1537) обележен је борбама за превласт унутар војне владе (бакуфу), епидемијама, глађу, побунама и устанцима сељака и верника, и разарајућим ратом који се назива Онин (1467—1478).

Иако у овом периоду није основана ниједна нова значајна будистичка школа, оне постојеће биле су у међусобним трвењима, која су повремено резултовала и оружаним сукобима. Ничиренови следбеници организовали су оружани устанак како би се ослободили угњетавања власти, док су се следбеници јодо шинсуа побунили у регији Кага 1487. и чак успели да привремено успоставе сопствену власт. Јодо шиншу секта је, међутим, деградирала у стање окошталости, а затим се поцепала на неколико групација, све док Ренијо (1415—1499) није успешно спровео реформске мере. Ренијо је био шеста глава Хонгаји огранка јодо шиншуа и успешно је поново ојачао заједницу систематизовањем ритуалне праксе и елиминисањем јереси.

1571. феудални велепоседник Ода Нобунага (1534—1582) уништио је комплекс храмова Енријакуџи на пианини Хиеи. Храмови Енријакуџија били су упориште будистичке секте тендаи, утицајне на политичком плану, делом због својих важних земљишних поседа али и зато јер су у редовима својих патрона имали мноштво племића и монаха-ратника. Будистички свештеници и манастири на планинама Хиеи и Коиа наставили су да се одупиру Одиним покушајима успостављања националног уједињавања, због чега су били изложени прогону. Истовремено, хришћанство је охрабривано као начин супротстављања будистичком утицају.

Упркос поменутом угњетавању, период Ашикага познат је по верском и културном просперитету који се повезује с будизмом. Мешавина зена и верске традиције чисте земље, у комбинацији са кинеском естетиком, допринела је развоју технике аранжирања цвећа, церемоније чаја, калиграфије и но драме.

Токугава период: државна бирократија

Обаку зен храм у Кјоту.

Токугава Ијејасу и његови наследници, током периода Токугава (1603—1868), довршили су процес уједињења Јапана започет у 16. веку и обновили шогунат. Политика династије тежила је уклањању страних фактора, што је подразумевало забрану хришћанства и затварање Јапана према свету. Токугава је био период мира и реда, који карактеришу постојаност и конзервативизам.

Основни елемент Токугава политике била је елиминација политичке и војне моћи будизма, која је допринела подели земље на зараћене фракције током два и по века. Но, будизам као религија коришћен је под патронатом Токугава власти као средство уједињења земље и одупирања хришћанству, које су донели језуитски мисионари 1549. године. Хришћанство у Јапану је од 1612. забрањена религија, а будизам је постао једно од владиних оружја како би се ова забрана спровела у дело.

1635. године, започет је државни данка систем подршке храмовима који је Јапанце законом везао за будизам, док је будистичку веру претворио у продужену руку државе. Сви чланови породице морали да се региструју као будистички верници, да ту бележи своја рођења и смрти, а сахране и помене мртвима су морали вршити у будистичким храмовима. Такође су морали сваке године вадити потврду да су невини по питању хришћанства и бити подвргавани пропитивању храмског свештеника. Државни новац притицао је у храмове, на рачун њихове аутономије и виталности, док је будистичко свештенство постало скоро исто што и владина бирократија.

Ходочашћа су била изразито популарна током периода Токугава, а светилиште Исе сматрано је посебно важним местом даровања благослова. У периоду Токугава, десила су се четири масовна ходочашћа (1650, 1705, 1771 и 1830), када су милиони људи путовали ка овом храму.

Број будистичких храмова се попео са 13 037 из доба Камакура на 469 934 под шогунатом Токугава. Ипак, једина значајна нова школа која се појавила у овом периоду била је обаку зен, коју је Инген пренео из Кине у XVII веку. Обаку комбинује коан медитацију са практиковањем школе чисте земље.

Меиђи период: потискивање будизма

Претапање звона са храмова, током Меиђи обнове.

Током Меиђи епохе (1868—1912), којом је започела модерна историја Јапана, мирни суживот будизма и шинтоизма ексалирао је крвавим прогонима. У овом периоду јапански режим је прихватио утицаје запада (попут календара, начина облачења, поште, железнице, исхране) и покушао успоставу јединства државе и религије. Меиџи обнова којом је цар обновио свој значај, изазвала је кризу јапанског будизма. После векова покровитељства, свештеници су примали свој статус и богатство као нешто само по себи разумљиво. Били су толико огрезли да су финансијска корупција и духовна лењост карактерисали вођства већине будистичких институција. Када је последњи Токугава шогун абдицирао 1868, престала је владина потпора и нагло нестао извор материјалног благостања и трајног политичког утицаја будизма.

Будизам је не само изгубио подршку, већ је почело његово потискивање, а нова влада је поставила шинто за државну религију. Почело је организовано разарање будистичких храмова под слоганом Хаибутсу кисхаку („напусти будизам, уништи Буду"). Позив је наишао на одзив: многи будистички калуђери и калуђерице су убијени или прелазе у лаичку популацију, а велики број светишта је уништен или претворен у шинто храмове. Такође, будистичка заједница је лишена већине земљишног поседа. Поред тога, неки будистички свештеници били су присиљени да се одрекну свог заређења и да постану шинто свештеници.

Будизам је на нове друштвене околности реаговао на више начина, редефинишући се и репозиционирајући, како би новој влади пружио подршку. Нове доктрине и аргументи су доприносили легитимизацији царског режима и идеологије. Ова промена друштвене климе такође је стимулисала кретање будизма у западном смеру. Будисти су реаговали и на масовно пристизање нових технологија и науке тако што су, организујући студије, демонстрирали компатибилност будизма и науке. Такође, укључивали су се у друштвено-корисне акције и градили школе и болнице, што је делимично била и реакција на активности хришћана на овом поднебљу. Будизам је на изазов западне науке одговорио слањем монаха у Европу и Америку. У целини гледано, будистички монаси су више били у додиру са западном културом него обични људи. Са оснивањем универзитета по узору на Запад у XIX веку, будистички монаси, а повремено и монахиње и незаређени, уписивали су се ради студирања будистичке филозофије и класичних будистичких језика као што су пали, санскрит, кинески и тибетански.

Године 1876. Нанђо Буњу отишао је за Енглеску да учи санскрит код Макс Милера, пионира компаративног проучавања религија у Европи. Нанђо је био први јапански будиста који је прихватио методе историјске и филолошке науке. Због свог рада, интереса за академско проучавање раног индијског будизма и будистичких текстова кроз призму западног метода критичке науке постао је део савремене будистичке мисли. Анесаки Масахару наставио је Нанђијев рад 1905. као први предавач науке религије на токијском универзитету.

Међутим, научно бављење будизмом није много утицало на живот обичних Јапанаца, који настављају да проучавају и практикују будизам на традиционалан начин.

Шова период: савремени изазови

Монахиње у Јапану.

Период Шова (1926—1989) дели се на два важна дела. Први је раздобље од доласка цара Хирохита на престо, 1926. године, до Другог светског рата и представља доба изразитог национализма, а други део обухвата послератни период који је обележен убрзаном модернизацијом Јапана.

Више реформи после 1945, баш као и радикална модернизација земље, углавном су будизам лишили традиционалних извора прихода. Након пораза Јапана 1945. године, савезници су укинули верске забране, а доношењем новог Устава постављене су гаранције верских слобода. Иако је будизам подржавао Јапан током рата, није доживео стигму пораза као шинто, који је коришћен за идеологију рата. Па ипак, будизам пролази тежак период дезорганизованости. Припадност храму постаје флексибилнија, те будистички храмови и манастири имају велике финансијске проблеме. Земљишним реформама 1945-1946. године је будистима ускраћено право на поседе које су раније држали, чиме је елиминисан главни извор прихода храмова. Грађанским кодексом из 1947. године породица је добила примат над ширим породичним заједницама, што је ослабило данка систем, који је читава домаћинства везивао за будистичке храмове.

Будисти су на ове промене реаговали различито: отварањем храмова туристима, започињањем земљишног менаџмента и других видова пословања, и разноликим активностима. Монаси и храмови наставили су да пружају погребне и меморијалне услуге већини Јапанаца, али често не подстичући дубља религијска осећања. Осим тога, будистички храмови основали су систем школа К-12 (систем основних школа за децу од пет до осам година), отварали су домове за сирочад и за старе, као и друге социјалне установе које су јачале везу појединца и друштвене заједнице.

У послератном периоду Ничирен школа се истакла међународном мировном активношћу; они су почели по будистичким земљама и Индији да подижу "мировне ступе". Активност ове јапанске мисије у време прослава 2500-те годишњице од Будине смрти, 1956. године у Индији је подржавао Нехру.

Зен будизам је стекао већи утицај изван Јапана, нарочито захваљујући делима D.Т. Сузукија (1870—1966) и популарним књигама као што је Зен и вештина одржавања мотоцикла Роберта Пирсига (1974). Последње деценије 20. века обележене су све већом популарношћу зена код јапанске омладине, импресиониране позитивним пријемом зена на Западу.

Данас су можда најутицајније форме јапанског будизма будизмом инспирисане "нове религије", као што су соко гакаи и ришо косеикаи, покрети лаичког будизма који се заснивају на поштовању Лотос сутре. Соко-гакај је крајем 20. века постала "озбиљна политичка и социјално културна сила". Иако се сматра будистичком, ова секта је заправо синтетичка мешавина шинтоистичког морала, јапанског начина живота, догми будизма па чак и неких принципа конфучијанства. Тревор Линг за њу каже да је "изразито националистичка", а Франсоа Тиал да је "екстремно десна". Преко своје политичке партије Комеито је једно време била трећа по снази групација у парламенту, после Либерала и социјалиста.

Убрзана модернизација донела је мноштво друштвених питања која су утицала на верску праксу Јапана. Будизам је, у својим напорима да опстане као интегрални део јапанског друштва, развио одговоре и реакције на разна социјална питања. Трендови и покрети у оквиру будизма, какви су храмови боке фуђи („превенција сенилности“), покури („изненадна смрт“) или обреди мизуко кујо (церемоније за помен мртвим фетусима) само су неке од популарних, али контроверзних будистичких реакција на проблеме од растућег значаја, попут сенилности, контроле рађања и прекида трудноће.

Извесна обнова будизма одиграла се крајем XX века повећањем учешћа лаика и већом јавном свешћу о будизму као светској религији.

Обележја

Једна од најупечатљивијих карактеристика религије Јапана јесте афирмација свакодневног. Ову идеју рефлектује већи број различитих веровања и пракси, и ту се, између осталог, среће и јапански будистички концепт који се назива хонгаку („унутрашње просветљење“). Ово се односило на способност свих бића да спознају просветљење. Развој и интерпретација хонгаку дискурса у Хеиан периоду унутар шингон и тендаи будизма потпомогли су утемељење будитичких школа које су се појавиле током периода Камакуре, док је хонгаку учење било есенцијални део погледа на свет који се очитовао како у шинтоу, тако и у фолклорној религији.

Литература

• Елијаде, Мирча (1996). Водич кроз светске религије. Београд: Народна књига. 
• Јевтић, Мирољуб (2002). Религија и политика: увод у политикологију религије. Београд: Институт за политичке студије. 
• Енциклопедија живих религија, Нолит, Београд. 2004. ISBN 978-86-19-02360-3.
• Кембриџова илустрована историја религије, Стyлос, Нови Сад. 2006. ISBN 978-86-7473-281-6.

Види још

• Зен
• Кинески будизам
• Корејски будизам