Цанто а теноре
Canto a tenore (итал. од сардинског cantu a tenore, познат и као u tenore, su cuncordu, su cuntrattu, su 'ussertu, s'agorropamentu, cantu a proa) је врста вишегласног народног певања која потиче из пастирских обичаја централне регије Барбагија, а данас се проширио по целој Сардинији (Италија). Према неким антрополошким истраживањима, овај начин певања постоји још од културе нурагија из металног доба. Као израз сардинске културе, canto a tenore је уписан 2008. године на Унескову листу нематеријалне светске баштине у Европи. [1]
| Canto a tenore | |
|---|---|
 Певање тенора у Олијени | |
| Нематеријално културно наслеђе | |
| Регион | Италија |
| Светска баштина Унеска | |
| Унеско ознака | 00165 |
| Датум уписа | 2008 |
| Локација уписа | Canto a tenore, Sardinian pastoral songs |
О народном певању Canto a tenore
уредиОбично га изводе четворица мушкараца који певају на различите гласове (бас, контра, boche и mesu boche) док стоје чинећи затворени круг. Соло певач (boche или oche) изводи неку прозу или песму, коју понавља у mesu boche, док су остали гласови пратећи вокали. Главна одлика овог певања је дубока и грлена боја тона пратећих гласова баса и контра. Уметност певача из региона Барбагиа је укорењена у свакодневном животу локалних заједница. Тако се canto a tenore често изводи спонтано у локалним баровима (zilleri), али и током церемонија као што су венчања, шишање оваца, верски фестивали и карневал у Барбаричину.[1][2]
О гласовима:[3]
- бас (bassu) - грлени глас који подсећа на звуке вола, и он је основа песама Теноре. Има виталну функцију емитовања стабилних, дугих и ниских нота и формирања првог слоја песме.
- контра (contra) - је глас вишег тона – сличан овчјем крику, и има улогу да сарађује са басовим бесмисленим слоговима, формирајући рудиментални ритам песме.
- boche - је водећи звук перформанса. Са boche је тај који пева стихове/песме и води остала три члана. Он одлучује о ритму и варијацијама у песми. Представља пастира који кроти животиње и побеђује природу.
- mesu boche - Једини члан који стално мења ноте, а понекад и кључеве, он има улогу да песми да „покрет“ са адлибовима, варијацијама и другим триковима, тако да извођење увек буде свеже и забавно, никад досадно. Представља јагњетов крик и највиши је.
На Сардинији постоји велики репертоар песама и врста canto a tenoreа. Тако се по начину извођења тенорских песама могу препознати извођачи из разних села. Најчешће мелодије су серенаде boche’e notte (глас ноћи) и плесне песме као што су mutos, gosos и ballos. Стихови су или древне или савремене песме о свакодневним темама као што су емиграција, незапосленост и политика у сатиричном, забавном или чак протестном тону. У том смислу, песме се могу сматрати и традиционалним и савременим начином изражавања културе. Canto a tenore је посебно осетљив на друштвено-социјалне промене као што су слабљење пасторалне културе и повећани туризам на Сардинији. Представе на сценама за туристе нарушавају разноврсност репертоара и интимни оквир оригиналних представа. Неке од познатих група које изводе canto a tenore су: Tenores di Bitti, Tenores de Orosei, Tenores di Oniferi i Tenores di Neoneli.[1]
Галерија
уреди
Види још
уредиРеференце
уреди- ^ а б в Canto a tenore, Sardinian pastoral songs UNESCO-ovim službenim stranicama (језик: енглески) Preuzeto 4. prosinca 2012.
- ^ „The Canto a tenore, Sardinian Pastoral Songs”. unesco.org (на језику: енглески). Приступљено 27. 6. 2022.
- ^ „What Is The Canto A Tenore Of Sardinia?”. strictlysardinia.com (на језику: енглески). Приступљено 27. 6. 2022.
Литература
уреди- Ignazio Macchiarella, „Поливокалност усмене традиције у Италији“, Популарне традиције у Италији; песме и популарна музика, 1990, Electa, Милано ISBN 8843532464