Википедија

Цивилни покрет отпора

Цивилни покрет отпора је неформална организација мировњакиња и мировњака широм бивше Социјалистичке федеративне републике Југославије (СФРЈ) покренута у октобру 1991. године, док је увелико трајала агресија Југословенске народне армије (ЈНА) на Вуковар, агресија која је почетак ратова у бившој Југославији.

Цивилни покрет отпора, услед хитне потребе да се практично делује на терену у непроглашеном рату[1], фокусирао се, осим на антиратне акције, пре свега на незаконите мобилизације која је изазивала дезертерске побуне, и правни статус држављана СФРЈ која се распадала.

Управо због тога су у октобру 1991. године адвокат Никола Баровић и књижевница Биљана Јовановић, у њеном стану и уз присуство десетак мировних активсткиња и активиста, написали упутство за понашање војних обвезника у случају мобилизације, пред полицијиом и истражним судијама.[2] Мобилизација војника и резеревиста током ратова у бившој Југославији, кршила је Женевске конвенције из 1949. године, и према речима адвоката и мировног активисте Николе Баровића „једнако је ратни злочин мобилисати југословенског војника у рат против Југославије, као што је кривично дело добровољни одлазак у било коју од војних формација у том тренутку“.[2]

Активност Цивилног покрета отпора су биле усмерене и на анимирање тадашње југословенске и међународне јавности да се под хитно, и на повољан начин реши правни статус држављана СФРЈ која се распадала, и ускоро и престала да постоји.[2] То је резултирало познатом „Декларацијом Цивилног покрета отпора“, објављене 29.02.1992. године, и потом разаслата у све бивше републике и покрајине СФРЈ, свим амбасадама у Београду, Уједињеним нацијама (УН) и Организацији за европску безбедност и сарадњу (ОЕБС). Њоме се захтевало омогућавање „симултаног држављанства“ грађана и грађанки СФРЈ која престаје да постоји већ 1992. године.[3]

Цивилни покрет отпора је заслужан за организовање неких антиратних акција у Београду[4], попут Паљења свећа, Црног флора, референдума против рата и Последњег звона.

Током 1992. године ова неформална организација се разгранала у низ антиратних група у Београду и шире.

Мобилизација и Женевска конвенција

уреди

Ратови у бившој Југославији, који су почели током формалног постојања СФРЈ (1991), упркос  исходима, наишли су и на велики отпор становништва да учествују у братоубилачком рату.[1] Ови отпори су се организовали  упркос томе што врх ЈНА доноси одлуку да се са дезертерима треба поступати као у ратним условима, иако Србија рат није прогласила. Процене су да у Србији, чак и у руралним насељима која  се чешће повезују са традицоналним и конзервативним вредностима, мобилизација није прелазила одзив већи од 50 одсто.

Резервисти ЈНА, са правне тачке гледишта, дали су заклетву да ће штити СФРЈ, те је тако, њихово добровољно учешће у рушењу СФРЈ кривично дело у СФРЈ, и истовремено – мобилизација резервиста који су положили заклетву СФРЈ, а са циљем да се руши иста СФРЈ ( што су, како примећује мировни активиста и адвокат Никола Баровић чиниле све војне формације у ратовима у бившој Југославији[2]), јесте ратни злочин који крши Женевске конвенције:[5][6]

  • III Женевска конвенција о поступању са ратним заробљеницима (1949),Члан 130 - присиљавање ратног заробљеника да служи у оружаним снагама непријатељске Силе, или његово лишавање права да буде редовно и непристрасно суђен према одредбама ове Конвенције.
  • IV Женевска конвенција о заштити грађанских лица за време рата  (1949), Члан 51 - Окупирајућа Сила не сме да принуђава заштићена лица да служе у њеним оружаним или помоћним снагама. Забрањен је сваки притисак или пропаганда којима је сврха добровољно приступање тим снагама; Члан 147 ...присиљавање заштићеног лица да служи у оружаним снагама непријатељске Силе, или његово лишавање права да буде редовно и непристрасно суђено према одредбама ове конвенције...

Ове конвенције су, са формирањем Међународног кривичног суда у Хагу, ушле у Римски статут  (оснивачки статут) овог суда 1998. године.[7][8]

Текст упутства за понашање у случају мобилизације за све који су желели да је одбију, садржао је, између осталог и део:

„Положио сам заклетву да ћу бранити Југославију. Све оружане снаге на територији Југославије ратују за уништење Југославије, и све су од 3. октобра илегалне. Ја сам ратни заробљеник. Упозоравам вас да је мобилисање ратних заробљеника у непријатељске формације ратни злочин, као што је и овај поступак који водите против мене ратни злочин."[9]

Декларација Цивилног покрета отпора

уреди

Текст Декларације је сачињен у октобру 1991, међутим, тек је 29. фебруара 1992. године објављен. Између осталог, текст се обраћао свим групама које је рат у бившој Југославији учинио непожељним, од самих Југословена, преко људи из мешовитих бракова до људи који се не изјашнајвају национално.[3] Залагање за права других и другачијих, обухватало је и све националне мањине у југословенским земљама, као и особе које, у складу са правним актима СФРЈ и међународним правним актима, не подлежу војној и радној обавези.

Пун текст декларације гласио је:

„Знајући да у Југославији не постоје ни етничке, ни националне, ни политичке, ни конфесионалне, ни интересне већине и да највеће мањине теже остваривању декларисаног циља – националним државама, и да национални циљеви не постоје сами по себи одређени су начином свог остваривања, који истовремено показује и трајне циљеве највећих мањина, уверени да сваки човек има право на живот, слободу, једнакост и срећу, оснивамо Цивилни покрет отпора који ће се залагати за права: Људи из национално мешовитих породица Људи који се изјашњавају регионално Људи који припадају националним мањинама у југословенским земљама Људи који су југословенске националности Људи који припадају југословенским народима, а живе изван матичних држава Људи који се национално не опредељују или не изјашњавају и Људи који не поистовећују национално опредељење са државним разлогом. Каква год била судбина југословенских земаља и колико год се држава на југословенском простору буде формирало, сви ови људи морају бити препознати као: Људи који морају имати симултано држављанство свих тих држава, које им се не може одрећи, нити одузети, људи који не подлежу војној и ратној обавези у сукобима између тих држава и не могу бити ангажовани ни као добровољци, изузев ако су те државе нападнуте од трећих држава. Цивилни покрет отпора ће се залагати да сви ови људи, без обзира на односе држава чији су симултани држављани, са европском заједницом, добијају права једнака правима држављана земаља европске заједнице. 29. фебруар 1992.”[10]

Оснивачи/це Цивилног покрета отпора су: Никола Баровић, Примож Беблер, Горан Цветковић, Златјан Чучков, Димитрије Ђурић, Емир Гељо, Здравко Гребо, Јасминка Хасанбеговић, Гунер Исмаил, Рада Ивековић, Николаи Јефф, Биљана Јовановић, Наташа Кандић, Сузана Киранџиска, Нада Кокотовић, Марио Копић, Маруша Кресе, Васка Кулић, Радмила Лазић, Соња Лихт, Шкељзен Малићи, Михајло Михајлов, Владимир Милчин, Илинка Митрева, Растко Мочник, Драгомир Олујић, Јосип Ости, Борка Павићевић, Енвер Петровци, Бранка Шаркић, Љиљана Шаровић, Светлана Слапшак, Јасмина Томовска, Јелена Трпковић, Лино Вељак, Сташа Зајовић, Јанко Злодре, Милена Зупанчић.[3]

Референце

уреди
  1. ^ а б „Споменик незнаном дезертеру - Истраживање – нове војске бивше Југославије (2) - Недељник Време”. www.време.цом (на језику: српски). 2008-02-27. Приступљено 2022-12-12. 
  2. ^ а б в г „Миxцлоуд”. www.миxцлоуд.цом. Приступљено 2022-12-12. 
  3. ^ а б в „Мала читанка антимилитаризма” (ПДФ). Приступљено 18. 12. 2022. 
  4. ^ „Антиратни покрет у Србији (1991-1999)”. Ратусрбији.рс - Јесте се десило (на језику: енглески). 2020-04-08. Приступљено 2022-12-12. 
  5. ^ „Одабарани документи из Међународног хуманитраног права” (ПДФ). Приступљено 18. 12. 2022. 
  6. ^ „Цустомарy ИХЛ - Працтице Релатед то Руле 95. Форцед Лабоур”. ихл-датабасес.ицрц.орг. Приступљено 2022-12-12. 
  7. ^ „Закон о потврђивању Римског статута међународног кривичног суда”. www.параграф.рс (на језику: српски). Приступљено 2022-12-12. 
  8. ^ „Роме Статуте оф тхе Интернатионал Цриминал Цоурт” (ПДФ). Приступљено 18. 12. 2022. 
  9. ^ „Упутство за понасање у случају хапшења противника рата” (ПДФ). Приступљено 18. 12. 2022. 
  10. ^ Кратка историја антиратног покрета (1991-1992). Београд. 2013. стр. 105. 

Спољашње везе

уреди


Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Civilni_pokret_otpora&oldid=26736153”