Википедија

Црвуљак

Такође погледајте: Слепо црево

Црвуљак, црволики апендикс (лат. apendix veriformis), је кратки шупљи део црева (облика црва по коме је и добио назив) који се одваја од слепог црева. Црвуљак, чија је просечна дужина 9 цм, а дебљина 5 мм, је за човека остатак из његове еволутуционе прошлости, и нема значајну функцију у његовом организму, што неки истраживачи све више оспоравају. Они сматрају да у ситуацијама, када се услед обољења, црева очисте од свих бактерија, па и корисних, тада улогу преузима црвуљак и насељава цревни тракт својим бактеријама.[1] Наиме истраживања су показала да особе без апендикса имају четири пута већу шансу да добију рецидив колитиса узрокованог бактеријом Клостридијум дифициле.[2] [3]

Црвуљак
Црвуљак, беличаста хоризонтала структура на слици
Црвуљак након апендектомије
Детаљи
ЛатинскиАппендиx вермиформис
ПрекурзорМидгут
СистемДигестивни систем
Апендикуларна артерија
Апендикуларна вена
Показатељи
Грејова анатомијап.1178
ТАА05.7.02.007
ФМА14542
Анатомска терминологија

Компаративна анатомија је утврдила је да осим човека, само ретке животиње, попут зеца, пацова и човеколиког мајмуна, поседују црвуљак.[4]

Терминологија уреди

Назив „слепо црево", којим се служи народ, а често и неки лекари, у свакодневном жаргону, користи се да означи црвуљак а не цекум или слепо црево односно онај део дебелог црева који се као врећица, слепо завршава и у који улази танко црево.

Према томе оно што народ назива слепим цревом је заправо црвуљак који излази из дебелог црева на месту или у близини ушча танког црева у дебело црево.

Такође запаљење црвуљка, које је често обољење дигестивног ситема, носи назив апендицитис (лат. apendicytis), а запаљење слепог црева носи назив тифлитис (лат. typhlitis) и јако је ретка болест.

Историја уреди

Црвуљак се не спомиње у раним анатомским записима, све до његове прве појава на цртежима Леонарда да Винчија из 1472. године, који нису објављени све до 18. века. Разлог томе је чињеница да су велики антички анатоми попут Галена описе грађе унутрашњих органа човека вршили на основу дисекције мајмуна који немају црвуљак. Међутим сматра се да је црвуљак ипак био познат лекарима александријске школе и наследницима Галена и Целсуса који су га међутим поистовећивали са цекумом (слепим цревом).[5]

Клинички описи стања које одговара болести црвуљка и стварању апендикуларног апсцеса потичу још од Хипократа који је су у својим делима описао „сталан бол у трбуху услед запаљењског процеса у цревима".

Први званични анатомски опис црвуљка дао је Јацопо Беренгарио да Царпија, професор анатомије и хирургије у Болоњи, 1521. године, сматрајући га аномалијом слепог црева, поведен чињеницом да га Гален није спомињао у својим радовима.

Оснивач модерне анатомије Андреас Весалиус (1514—1564), илустровао је црвуљак 1543. године, као физиолошку анатомску структуру, захваљујући чињеници да је изучавање анатомије спроводио на човеку, а не на животињама као што су то чинили његови претходници.[4] Андреас Весалиус, допунио је опис црвуљка и приложио неколико илустрација у свом чувеном делу Де Хумани Цорпорис Фабрица објављеном 1543. године. Весалиус је инсистирао на називу слепо црево за црвуљак због његовог слепог завршетка, јер је по њему „цекум имао три отвора и комуникације са илеумом, колоном и црвуљком".[6] Терминолоска конфузија и нејасно дефинисање слепог црева (цекума) и црвуљка (апендикса) присутно је и у радовима француског хирурга Амброаза Переа (1510—1590) из 1582. године.

Цаспар Бауцхин је 1579. године поставио хипотезу о улози црвуљка као резервоара за фецес плода током интраутериног живота. Могуће је да је он заменио црвуљак са дивертикулуморн кога је Јохан Фриедрицх Мецкел (1810—1894) описао двеста година касније.[7] I када је најзначајнији анатом 18. века, Гиованни Баттиста Моргагни (1687—1771), објавио 1719. године значајну анатомску студију она је медутим, мало допринела новом сазнању о грађи црвуљка.

Ембриологија уреди

Главни чланак: Ембриологија црвуљка

Црвуљак, као и слепо црево, развијају се од средњег црева, чијом ротацијом и спуштањем током ембриолошког развоја заузимају коначну позицију у десној илијачној јами. Примордијална структура од које потичу је означена као цекални дивертикулум и представљена је слепом кесастом творевином која прогресивно почиње да се развија током шесте недеље феталног живота. Њен проксимални део који је у континуитету са остатком дебелог црева постепено се увећава и шири формирајући прави цекум, док се дистални део елонгира без ширења и формира црвуљак.[8]

Црвуљак почиње да се уочава у осмој недељи живота и у почетку, налази се на врху цекума, међутим касније, како цекум расте, црвуљак се помера према унутра, ка илеоцекалној валвули. На рођењу, дијаметар цекума је 4,5 пута већи од дијаметра црвуљка, док је код одраслог човека та разлика и 8,5 пута већа.[9]

Функција уреди

Функција црвуљка још увек није сасвим разјашњена. Иако се сматра да је црвуљак нефункционални рудимент, за распрострањено лимфно ткиво у зиду црвуљка, описано је неколико његових значајнијих улога у мукозном имунитету:

  • Према једној теорији црвуљак има стражарску функцију узорковања антигених структура ингестираног садржаја, чему у прилог говори и стратешка позиција црвуљка непосредно испод Бауцхини-јеве валвуле.[10]
  • Друга теорија је о миграцији Б-лимфоцита из црвуљка у ламину проприју удаљених делова гастроинтестиналног тракта, где у фоликулима долази до њихове трансформације у ИгА секретујуће плазмоците.[11]
  • Трећа теорија наводи функцију црвуљка као резервоара за колиформне бактерије које бивају реинокулиране у колон у условима нарушене флоре.[12]

Како је лимфно ткиво црева означено као ГАЛТ (енг. гут-ассоциатед лyмпхоид тиссуе) и део је свеукупног мукозног лимфног ткива означеног као МАЛТ (енг. муцосал-ассоциатед лyмпхоид тиссуе) цревни систем садржи огромну количину бактерија, које су од лимфног ткива у зиду црева одвојене само једнослојним епителом.

Анатомија уреди

 
Положај црвуљка у десној илијачној јами

Црвуљак, као што му сам назив каже је црволика, извијугана структура, која припада слепом цреву, делу дебелог црева, односно делу дигестивног тракта човека.

Најчешће полази отвором од задње-унутрашње стране слепог црева (цекума), који се налази на 1 до 2,5 цм испод илеалног отвора, где се терминални илеум улива у слепо црево, и виси на дну слепог црева, као привезак.

Отвор црвуљка понекад је затворен мукозним набором који формира валвулу.

Топографија, позиција и односи

Испред цекума се налази трбушни зид, велики оментум и вијуге илеума. Позиција цекума варира у односу на положај тела, дисање, тонус трбушне мускулатуре, као и испуњеност цревних вијуга садржајем. Од врха цекума, који је једино релативно фиксиран део, црвуљка се може протезати у било ком правцу, а врх црвуљка може бити припојен за било који унутартрбушни орган осим слезине.

 
Илиоцеклни отвор и отвор црвуљка у слепом цреву
 
Приказ слепог црева са могућим положајем црвуљка у %.[13]
 
Васкуларизација црвуљка

Отвор црвуљка у слепом цреву (цекуму) налази се на његовом унутрашњем, задњем, спољашњем и предњем зиду и увек испод илеалног отвора.

На предњем трбушном зиду он се презентује у пределу Ланзове топографске тачке која одговара споју десне и средње трећине биспиналне линије. Међутим снажним притиском у пределу Мекбурнијеве тачке може се изазвати снажан бол код запаљења црвуљка (апендицитиса).

У већини случајева црвуљак лежи у десној илијачној јами, међутим у односу на слепо црево евидентиран је и полазак црвуљка са доњег, најнижег дела цекум, који може да се пружа: Описује се пет могућих положаја црвуљка у трбуху, од којих може да зависи клиничка презентација апендицитиса:[14]

  • ретроцекални (64,0—65,3),
  • десцедентни/пелвични (31,0—32%),
  • субцекални (2,0—2,3%),
  • преилеални (1,0%),
  • постилеални (0,4—0,5%).

Од нивоа доње ивице јетре црвуљак се спушта у десну бедрену јаму.[15][16]

Преваленција различитих положаја црвуљка варира у различитим популацијама, па је тако ретроцекални положај црвуљка је најчешћи у Гани и Судану (67,3% и 58,3%), док је у Ирану и Босни карлични положај најчешћи (55,8% и 57,7%).[17][18][19][20]

Морфологија црвуљка

Црвуљак има тубуларни облик са једном до две вијуге, а ретко је прав. Дужина која му просечно износи око 9 цм, може да варира од јако кратког (2 цм) до јако дугог (20 цм), као и у дебљина која се креће од 0,5 до 1,0 цм. У старијој животној доби његов лумен често облитерира.[21][22][23]

Мезентеријум црвуљка

Мезентеријум који спаја слепо црево (цекум) са базом црвуљка, поседује кратак опорњак, мезоапендикс (у коме су садржани припадајући крвни, лимфни судови и нерви), који је причвршћен за илеални део мезентеријума и покретан је.

Васкуларизација

Од илеоколичне артерије, илеалне гране или цекалне артерије, може да потиче апендикуларна артерија. Иако је апендикуларна артерија само једна, постоје извоори и о постојању две апендикуларне артерије. База црвуљка може бити исхрањивана осим апендикуларном артеријом и малим гранама предње или задње цекалне артерије.

Вена црвуљка се придружује цекалној вени да би настала илеоколична вена, која је потом део слива десне количне вене.

Лимфни систем

Црвуљак има бројне лимфне судове. Најмање 8 — 15 лимфних судова пролазе кроз мезентериолум црвуљка и завршавају се у доњој и горњој групи илеоколичних чворова. Илеоколични чворови се дренирају у горње мезентеричне, а они потом у целијачне чворове.

Инервација

Симпатичка и парасимпатичка инервација црвуљка потиче од горњег мезентеричног плексуса. Аферентна, сензорна влакна за које се сматра да спроводе висцерални бол црвуљка, прате симпатичка влакна и улазе у кичмену мождину на нивоу десетог грудног пршљена.

Хистолошка грађа уреди

 
Хистолошка грађа црвуљка

Хистолошка грађа црвуљка је слична грађи дебелог црева и садржи све слојеве у правилном распореду:

  • Мукоза — која се састоји од једнослојног епитела и има карактеристичну грађу, различиту од дебелог црева (колона), са много већим бројем ћелија које садрже ИгГ.[24]
  • Ламине проприје (лат. ламина проприа муцосае), која формира варијабилно распоређене крипте, које садржи обиље миграторних ћелија, често сливених у лимфоидне агрегате, који се шире у субмукозу, нарушавајући њен континуитет ламине мускуларис мукозе (лат. ламинае мусцуларис муцосае)
  • Субмукоза,
  • Тунике мускуларис (лат. туница мусцуларис),
  • Сероза.

Главно хистолошко обележје црвуљка јесу бројни удружени секундарни лимфни чворови који испуњавају већи део слузнице и субмукозе, који лако подлежу запаљењу (аппендицитису).[25] Због особине да се лако упали често се назива и трбушни крајник (лат тонсилла интестиналис). За разлику од раштрканих лимфних чворова у зиду дебелог црева, црвуљак, нарочито код деце, садржи организоване лимфоидне агрегације које се простиру читавом циркумференцијом црвуљка, мењајући контуре лумена.[26]

У лимфном ткиву црвуљка описују се:

  • Фоликули, који поседује герминативни центар са полиморфном ћелијском популацијом од малих и великих Б-лимфоцита различитог степена матурације, Т-хелпер лимфоцита и макрофага.
  • Интерфоликуларне зоне, које предоминантно садрже Т-лимфоците, са односом 8:1 између Т-хелпер и Т-регулаторних (супресорских) лимфоцита.
  • Мешовите ћелијске зоне, које су између епитела и лимфних фоликула, чине хетерогене ћелије састављене од Т и Б-лимфоцита, макрофага и плазмоцита.
  • Фоликулима придружени епител.

У веома ретким случајевима црвуљак можда уопште није присутан са преваленцијом 1 на 100.000).[27]

Клинички значај уреди

 
Карциноидни рак црвуљка

Уобичајене болести црвуљка (код људи) су запаљење црвуљка и карциноидни рак или тумор (карциноид црвуљка који чини око 1 од 200 свих гастроинтестиналних малигнитета.).[28] У ретким случајевима присутни су и аденоми.[29]

Запаљење црвуљка уреди

Главни чланак: Запаљење црвуљка
 
Акутно запаљење црвуљка

Запаљење црвуљка или апендицитис је стање које карактерише запаљењски процес у црвуљку. Болест најчешће почиње болом у средиђњем делу трбуха, што одговара развоју црвуљка као делу ембрионалног средњег црева. Овај бол је типично туп, слабо локализован, висцералног типа.[29]

Како запаљење напредује, бол почиње да се јасније локализује у десном доњем квадранту, јер се перитонеум упали. Ово перитонеално запаљење, или перитонитис, доводи до повратне осетљивости (бол након уклањања притиска уместо притиска). Конкретно, појављује се на МцБурнеиевој тачки, 1/3 пута дуж линије повучене од предње горње илијачне кичме до пупка. Типично, тачкасти (кожни) бол није присутан све док се паријетални перитонеум такође не упали. Грозница и одговор имуног система су такође карактеристични за упалу слепог црева.[29] Остали знаци и симптоми могу укључивати мучнину и повраћање, ниску температуру која се може погоршати, затвор или дијареју, надимање у стомаку или надимање.[29]

 
Хируршко уклањање упаљеног црвуљка

Упала црвуљка обично захтева уклањање запаљеног слепог црева, у апендектомији која се изводи методом лапаротомије или лапароскопије. У недостатку хируршких објеката, интравенски антибиотици се користе за одлагање или избегавање почетка сепсе. У неким случајевима, запаљјење црвуљка се конзервативним методама потпуно решава; или што је чешћи слућај долази до формирања инфламаторна маса око слепог црева, која је релативна контраиндикација за операцију.

Ако се адекватно и правовремено не лечи, црвуљак може да пукне, што доводи до излива гнојне масе у перитонеалну шупљини и појаве перитонитиса, праћеног шоком и, који ако се не лечи, завршава смрћу.[29]

Значај црвуљка у хирургији уреди

Главни чланак: Апендектомија

Хируршко уклањање црвуљка назива се апендектомија. Ово уклањање се обично изводи као хитна процедура када пацијент пати од акутног запапаљења црвуљка

Црвуљак се такође користи за реконструкцију еферентног уринарног канала, у операцији познатој као Митрофанов поступак,[тражи се извор] код људи са неурогеном бешиком.

Црвуљак се такође користи као средство за приступ дебелом цреву код деце са парализованим цревима или великим проблемима ректалног сфинктера. У овој интервенцији црвулхак се извлачи на површину коже и дете/родитељ тада може да причврсти катетер и лако испере дебело црево (нормалном дефекацијом) користећи одговарајући раствор.[30]

Види још уреди

Извори уреди

  1. ^ Боллингер РР, Барбас АС, Бусх ЕЛ, Лин СС, Паркер W. Биофилмс ин тхе нормал хуман ларге боwел: фацт ратхер тхан фицтион. Гут. 2007;56(10):1481-2.
  2. ^ Им ГY, Модаyил РЈ, Лин ЦТ, Геиер СЈ, Катз ДС, Феуерман M, ет ал. Тхе аппендиx маy протецт агаинст Цлостридиум диффициле рецурренце. Цлиницал гастроентерологy анд хепатологy : тхе оффициал цлиницал працтице јоурнал оф тхе Америцан Гастроентерологицал Ассоциатион. 2011;9(12):1072-7.
  3. ^ Смитх, Х.Ф.; Фисхер, Р.Е.; Еверетт, M.L.; Тхомас, А.D.; Боллингер, Р. Рандал; Паркер, W. (Оцтобер 2009). "Цомпаративе анатомy анд пхyлогенетиц дистрибутион оф тхе маммалиан цецал аппендиx". Јоурнал оф Еволутионарy Биологy. 22 (10): 1984–99.
  4. ^ а б Хаегер К. Тхе иллустратед хисторy оф сургерy. Неw Yорк, Белл Публисхинг, 1988.
  5. ^ Сеал А. Аппендицитис: а хисторицал ревиеw. Цан Ј Сург. 1981 ;24(4):427-33
  6. ^ Гребелдингер С. Аппендицитис: ултрасонографска дијагностика. Нови Сад: Медицински факултет; 2007.
  7. ^ Wиллиамс ГР. Пресидентиал аддресс: хисторy оф аппендицитис, wитх анецдотес иллустратинг итс импортанце. Анн Сург 1983; 197:495-506.
  8. ^ Мооре КЛ. Тхе Девелопинг Хуман: Цлиницаллy Ориентед Ембрyологy. Пхиладелпхиа, WБ Саундерс, 2008.
  9. ^ Соод, Ману (2005). „Граy’с Анатомy Е-дитион 39Е Сусан Стандринг (Ед.) Цхурцхилл Ливингстоне ИСБН: 0443066760 Прице: £120.00”. Јоурнал оф Ханд Сургерy. 30 (5): 541—541. ИССН 0266-7681. дои:10.1016/ј.јхсб.2005.06.012. 
  10. ^ Базар КА, Лее ПY, Јоон Yун А. Ан “еyе” ин тхе гут: тхе аппендиx ас а сентинел сенсорy орган оф тхе иммуне интеллигенце нетwорк. Мед Хyпотхесес 2004;63(4):752-8.
  11. ^ Миллс СЕ. Хистологy фор Патхологистс. Пхиладелпхиа, Wолтерс Клуwер Хеалтх/Липпинцотт Wиллиамс & Wилкинс, 2012.
  12. ^ Боллингер РР, Барбас АС, Бусх ЕЛ, Лин СС, Паркер W. Биофилмс ин тхе ларге боwел суггест ан аппарент фунцтион оф тхе хуман вермиформ аппендиx. Ј Тхеор Биол 2007;249(4):826-31.
  13. ^ Дењалић А, Делић Ј, Делић-Цустендил С, Муминагић С (2009). "[Вариатионс ин поситион анд плаце оф форматион оф аппендиx вермиформис фоунд ин тхе цоурсе оф опен аппендецтомy]". Мед Арх (ин Босниан). 63 (2): 100–1. PMID 19537667
  14. ^ Wакелеy ЦПГ. Поситион оф тхе вермиформ аппендиx ас асцертаинед бy аналyсис оф 10,000 цасес. Ј Анат. 1933;67:277-283.
  15. ^ Чукурановић, Р.Ч. (2002) Анатомија човека - абдомен. Гњилане: Свети Сава
  16. ^ Фитзгералд, M.Ј., Нолан, Ј.П., О'неил, M.Н. (1971) Тхе поситион оф тхе хуман цаецум ин фетал лифе. Ј Анат, 109, 1, 71-74
  17. ^ Цлегг-Ламптеy ЈН, Армах Х, Нааедер СБ, Аду-Арyее НА (2006). „Поситион анд сусцептибилитy то инфламматион оф вермиформ аппендиx ин Аццра, Гхана”. Еаст Афр Мед Ј. 83 (12): 670—3. ПМИД 17685212. дои:10.4314/еамј.в83и12.9498. 
  18. ^ Бакхеит МА, Wарилле АА (1999). „Аномалиес оф тхе вермиформ аппендиx анд преваленце оф ацуте аппендицитис ин Кхартоум”. Еаст Афр Мед Ј. 76 (6): 338—40. ПМИД 10750522. 
  19. ^ Гхорбани А, Фороузесх M, Каземифар АМ (2014). „Вариатион ин Анатомицал Поситион оф Вермиформ Аппендиx амонг Ираниан Популатион: Ан Олд Иссуе Wхицх Хас Нот Лост Итс Импортанце”. Анат Рес Инт. 2014: 1—4. ПМЦ 4176911  . ПМИД 25295193. дои:10.1155/2014/313575. 
  20. ^ Дењалић А, Делић Ј, Делић-Цустендил С, Муминагић С (2009). „[Вариатионс ин поситион анд плаце оф форматион оф аппендиx вермиформис фоунд ин тхе цоурсе оф опен аппендецтомy]”. Мед Арх (на језику: Босниан). 63 (2): 100—1. ПМИД 19537667. 
  21. ^ .Чукурановић Р. Анатомија човека-Абдомен. Гњилане: Свети Сава; 2002: 127-34.
  22. ^ Тестут L, Латарјет А. Траитé Д’ Анатомие Хумание томе делиxиéме. 6тх ед. Доим & Цие; 1948: 365-76.
  23. ^ Wллиамс ПЛ, Wарwицк Р, Дyсон M, Баннистер ХЛ. Граy, с анатомy. 37тх ед. Единбург: Цхурцхилл Ливинг стоне; 1989.
  24. ^ Сонненбург, Јустин L; Ангенент, Ларгус Т; Гордон, Јеффреy I (2004). „Геттинг а грип он тхингс: хоw до цоммунитиес оф бацтериал сyмбионтс бецоме естаблисхед ин оур интестине?”. Натуре Иммунологy (на језику: енглески). 5 (6): 569—573. ИССН 1529-2908. дои:10.1038/ни1079. 
  25. ^ Аминова, Г.Г. (2000) Тхе цецум лyмпхоид струцтуре ин претерм анд фулл терм неwборнс. Морфологии͡а, 118(5): 42-5
  26. ^ Граy ГФ Јр, Wацкyм ПА. Сургицал патхологy оф тхе вермиформ аппендиx. Патхологy Аннуал. Парт 2. Норwалк, ЦТ: Апплетон-Центурy-Црофт; 1986:111-144.
  27. ^ Зетина-Мејíа ЦА, Алварез-Цосíо ЈЕ, Qуилло-Олвера Ј (2009). „Цонгенитал абсенце оф тхе цецал аппендиx. Цасе репорт”. Цир Цир. 77 (5): 407—10. ПМИД 19944032. 
  28. ^ Мисдраји, Јосепх; Граеме-Цоок, Фиона M. (2004). „Мисцелланеоус цондитионс оф тхе аппендиx”. Семинарс ин Диагностиц Патхологy (на језику: енглески). 21 (2): 151—163. дои:10.1053/ј.семдп.2004.11.006. 
  29. ^ а б в г д Миллер Р., Кеннетх; Левине, Јосепх (2002). Биологy. Прентице Халл. пп. 92–98. ISBN 978-0-13-050730-3.
  30. ^ „Wеллингтон Цхилдрен’с Хоспитал (Паедиатриц) : Царинг фор ан АЦЕ ор Цхаит Тубе : Хеалтхпоинт”. wеб.арцхиве.орг. 2019-10-16. Архивирано из оригинала 16. 10. 2019. г. Приступљено 2023-11-27. 

Спољашње везе уреди

  Медији везани за чланак Црвуљак на Викимедијиној остави


 Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење
у вези са темама из области медицине (здравља).
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Crvuljak&oldid=27546554”