Википедија

Деца у војсци

Деца у војсци су деца (дефинисана према Конвенција о правима детета као особе испод 18 година) која су у вези са војним организацијама, као што су државне наоружане јединице и недржавне наоружане групе.[1] Током историје и у многим културама, деца су била укључена у војне кампање.[2] На пример, хиљаде деце је учествовало на свим странама у Првом светском рату и у Другом светском рату.[3][4][5][6] Деца могу бити обучена и коришћена у борбама, могу им бити додељене улоге попут преносиоца или курира, и коришћена за тактичку предност као људски штит, или за политичку предност у пропагандама.[1][7]

Деца су лаке мете за војну регрутацију зато што су подложнија утицају за разлику од одраслих.[2][8][9][10] Неки су регрутовани од стране војске, док други бирају да се прикључе, често да би побегли од сиромаштва и зато што очекују да им војни живот нуди обред преласка у зрело доба.[2][11][12][13][14]

Регрутована деца која преживе наоружан конфликт често пате од психичких обољења, слабо су писмена и лоша су са бројевима, и имају проблеме са понашањем попут повећане агресивности, што води ка већем ризику од сиромаштва и незапослености у одраслом добу.[15] Истраживања у УК и САД-у су открила да је регрутација деце адолесцената, и када нису послата у рат пропраћено вишим ризиком од покушаја самоубистава,[16][17] менталним поремећајима повезаним са стресом,[18][19] злоупотребом алкохола[20][21] и насилним понашањем.[22][23][24]

Бројни споразуми захтевају обуздавање учешћа деце у наоружаним конфликтима. Према организацији Међународна деца војници ови договори су помогли у спречавању регрутације деце,[25] али пракса остаје широко раширена и деца настављају да учествују у непријатељствима широм света.[26][27] Неке економски јаке нације настављају да се ослањају на војне регруте од 16 или 17 година, а коришћење млађе деце у наоружаним конфликтима се повећало последњих година као код војних Исламских покрета и група које се боре са њима које регрутују децу у великим бројевима.[28]

Историја уреди

Главни чланак: Историја деце у војсци

Историја је пуна деце која су била обучена и коричћена за борбу, одређена да подрже улоге попут преносиоца или гласника, коришћена за проституцију, или коришћена за тактичку предност као људски штит, или за политичку предност у пропагандама.[1][7][29] На пример, 1814. године, Наполеон је регрутовао много тинејџера за своју војску.[30] На хиљаде деце је учествовало на свим странама у Првом и Другом светском рату.[3][4][5][6] Настављено је коришћење деце и кроз XX и рани XXI век на сваком континенту, са концентрацијом у деловима Африке, Латино Америке и на Средњем Истоку.[31] Тек са почетком новог миленијума међународне тежње су почеле да ограничавају и смањују војно коришћење деце.[14][32]

Тренутна ситуација уреди

Државне војне снаге уреди

Од прихватања Оптималног протокола о умешаности деце у наоружаним конфликтима 2000. године (ОПАЦ) глобални тренд је постао усмерен према ограничавању регрутовања одраслих са 18 или више година, познат као стандард Право-18 у наоружаним снагама.[25][33] Већина држава са војним снагама се одлучила за ОПАЦ, што такође забрањује државама које још увек регрутују децу да их користе у наоружаним конфликтима.[33]

Поред тога, организација Међународне деце војника је известила да се деца испод 18 година још увек регрутују и обучавају за војне сврхе у 46 држава,[34] од овога највише регрута има 17 година, мање од двадесетак 16 година, и непознат, мањи број регрута млађе деце.[25][26][35] Државе које се још увек ослањају на децу као на учеснике њихових наоружаних снага укључује три светске државе са највише популације (Кина, Индија и Сједињене Државе) и економски најмооћније (Државе чланице Г7, осим Италије и Јапана).[26] Комитет права деце Уједињених нација и други су позвали на крај регрутовања деце у државне војне снаге, са аргументима да војне обуке, војно окружење, и обавезујући уговор служења нису компатибилни са дечијим правима и да угрожавају здрав развој у адолесценцији.[26][36][37][38]

Саудијска Арабија и Уједињени Арапски Емирати су унајмили децу војнике из Судана (посебно из Дарфура) у борби против Хута у току Јеменског грађанског рата (2015 - садашњост).[39][40][41]

Недржавне војне групе уреди

Оне укључују недржавне наоружане паравојне организације, које користе децу као милицију, у инсурекцијама, терористичким организацијама, герилским покретима, идеолошки или религијски управљаним групама, наоружаним либералним покретима, и другим врстама квази војних организација. Уједињене Нације су 20017. године идентификовале 14 земаља у којима су деца широко коришћена од стране таквих група: Авганистан, Колумбија,[42] Централноафричка република, Демократска Република Конго, Ирак, Мали, Бурма, Нигерија, Филипини, Сомалија, Јужни Судан, Судан, Сирија и Јемен.[28]

Не користе све наоружане групе децу, приближно 60 њих се укључило у договор да смање или укину праксу од 1999. године.[27] На пример, до 2017., Фронт исламских ослободиоца Моро (МИЛФ) на Филипинима је ослободила скоро 2,000 деце својих чинова,[43] 2016. године покрет ФАРЦ-ЕП гериле у Колумбији се сложио са престанком регрутације деце.[28] Друге државе су кренуле супротним смером, нарочито Авганистан, Ирак, Нигерија и Сирија, где исламистички борбени активисти и супротстављене групе су појачале регрутовање, обуку и коришћење деце.[28]

Глобална процена уреди

П. V. Сингер са универзитета Брукингс 2003. године је проценио да деца војници учествују у три четвртине конфликата који се тренутно воде.[44] Исте године је Канцеларија Уједињених нација за координацију хуманитарних питања (УНОЦХА) проценила да већина те деце има више од 15 година, иако су неки били млађи.[45]

Данас, због широке распрострањености војне употребе деце у подручјима где војни конфликти и несигурности спречавају приступ званичника УН-а и трећих лица, тешко је проценити колико деце учествује.[46] Организација Међународне деце војника 2017. године је проценила да су пар десетина хиљада деце, вероватно преко сто хиљада коричћена у државним и недржавним војним организацијама широм света,[46] 2018. године је организација известила да су деца учесници у барем 18 војних конфликата.[34]

Образложење за употребу деце уреди

Упркос физичком и психичком неразвићу деце у односу на одрасле, постоји много разлога зашта их државне и недржавне војне организације користе. Наведени примери укључују:

  • Питер V. Сингер је сугерисао да је глобална пролиферација лаког аутоматског оружја, којим деца могу лако да рукују, направила употребу деце као директних војника чвршчом.[47]
  • Ромео Далаире је истакао улогу пренасељености у прављењу деце јефтиног и прихватљивог извора за војне организације.[48]
  • Роџер Розенблат је сугерисао да су деца спремнија од одраслих да се боре за немонетарне подстицаје попут религије, части, престижа, освете и дужности.[49]
  • Неколико коментатора, укључујући Бернда Бебера, Криса Блатмана, Дејва Гросмана, Мајкла Веселса, и МекГурка и колега, аргументовали су да због веће послушности и покорности деце у односу на одрасле, лакше их је контролисати, обманути и индоктринисати.[2][8][9][10]
  • Дејвид Ги и Рејчел Тејлор открили су да у УК-у војска лакше привуче децу регруте од 16 година него одрасле од 18 година.[12]
  • Неки лидери војних група тврдили су да деца, упркос њиховој неразвијености, имају своје квалитете као војници у борбеним јединицама, често су упадљиво неусрашиви, окрутни и издржљиви.[8]

Док су нека деца насилно регрутовани обманути или подмићени ради придруживања војним организацијама, друга се придружују својом вољом.[2][11][50] Постоји много разлога за ово. У студији о деци у војним организацијама широм света из 2004., Рејчел Бред и Ирма Спеч истакле су комлекс фактора који подстичу регрутацију, посебно:

  • Сиромаштво као позадина укључујући смањену грађанско васпитање или прилике за запослење
  • Културна нормализација рата
  • Тражење нових пријатеља
  • Освета(на пример, након сведочења убиства пријатеља и сродника)
  • Очекивања да улога "ратника" обезбеђује обред преласка у зрело доба.[11]

Сведочење детета регрутованог од стране Камбоџине војне силе из 1990-их које следи је типично за мотивацију многе деце за придруживање:

Придружио сам се јер је мојим родитељима фалила храна а нисам имао школу...Био сам забринут због мина али шта можемо да урадимо-то је наређење (да се иде у прве редове). Кад је неко тсоа на мину испред мене- био је рањен и умро је... Био сам са радиом у том тренутку, око 60 метара далеко. Седео сам у својој мрежи за лежање и видео како он умире... Видим младу децу у свакој јединици... Сигуран сам да ћу бити војник бар још пар година. Ако престанем да будем војник нећу имати посао јер немам неке вештине. Не знам шта ћу да радим...[51]

Утицај на децу уреди

Још информација: Утицај рата на децу

Види такође: Тренинзи за регрутовање

Скала утицаја на децу најпре је била призната од стране међународне заједнице у великом извештају који је наручила Генерална скупштина УН-а, Утицај оружаног сукоба на децу (1996), који је израдио стручња за људска права Граса Машел.[14] Извештај се посебно заснивао на употреби млађе деце, представљајући доказе да је сваке године више хиљада деце било убијено, осакаћено и психички оштећено.[14]

Даље истраживање у извештају показало је да регрутована деца која преживе оружани напад суочавају се са изразито повишеним ризиком од психијатријских болести, слабе писмености и рачунања и проблематичног понашања.[15] Истраживања у Палестини и Уганди, на пример, открило је да је више од пола бивших дечијих војника показало симптоме посттрауматског стресног поремећаја, у Уганди скоро њих 9 од 10 било је позитивно на депресију.[15] Истраживачи у Палестини открили су да су деца која су изложена високом степену насиља у оружаним конфликтима суштински склонија показивању агресије и асоцијалног понашања у односу на другу децу.[15] Комбиновани утицај ових ефеката обично укључују висок ризик од сиромаштва и трајне незапослености у одраслој доби.[15]

Према Хјуман рајтс воч[52] даља штета је узрокована када су деца била притворена од стране оружаних снага и група. Деца су често затворена без довољно хране, медицинске неге или у другим нехуманим условима, а неки доживе психичко и сексуално злостављање.[52] Неки су затворени са својим породицама, или су затворени због активности неког члана своје породице. Адвокати и рођаци су често забрањени на судским саслушањима.[52]

Друга истраживања су показала да регрутација деце, укљућујући одраслу децу, има штетан утицај чак и када се она не користе у оружаним сукобима док не досегну одраслу добу. Војни академци у САД-у карактеризују војну обуку у свим узрастима као "интензивну индоктринацију" у условима сталног стреса, је примарна сврха успоставити безусловну и брзу послушност регрута.[10] У академској литератури пронађено је да су адолесценти у поређењу са одраслима више рањиви на високо стресно окружење, као што је почетна војна обука, посебно они који су у детињству имали потешкоће.[53] Регрутација, чак и пре него што регрути буду послати у рат, пропраћена је великим ризиком од покушаја самоубистава у САД-у,[16] психичких поремећаја у САД-у и УК-у,[18][19] од злоупотребе алкохола[20][21] и високим ризиком од насилног понашања[22][23][24] регрута повезаним са прошлошћу. Војне положаје такође карактеришу и повишене стопе злостављања и сексуланог узнемиравања.[54][55][56]

Војне вежбе регрутовања такође се користе да искажу рањивост деце и адолесцената средњег узраста. Нарочито, докази из Немачке,[57] УК-а,[12][58][59] САД-а,[60][61][62] показали су да регрутери несразмерно циљају на децу из сиромашнијих средина преко маркетинга који изоставља ризике и ограничења војног живота. Неки од академика водили су дебату да маркетинг ове врсте капитализира на психичкој осетљивости преко емоционалног доношења одлука.[53][63][64][65]

Међународно право уреди

Регрутовање и коришћење деце уреди

Дефиниција детета уреди

Главни чланци: Конвенција о правима детета и Ослобођена деца из рата

Конвенција о правима детета дефинише дете као било које лице млађе од 18 година. Париски принципи дефинишу дете повезано са оружаном силом или групом као:

… било коју особу млађу од 18 година која је или регрутована или коришћена од стране оружаних снага или оружаних група у билом ком својству, укључујући, али не и ограничавајући се на децу, дечаке и девојчице, који се користе као борци, кувари, носачи, гласници, шпијуни или у сексуалне сврхе. Документ је одобрен од стране Генералне скупштине Уједињених нација. То се не односи само на дете које је део или директно учествује у непријатељствима.[66]

Деца до 15 година старости уреди

Главни чланци: Конвенција о правима детета и Римски статут Међународног кривичног суда

Додатни протоколи Женевским конвенцијама иy 1949. (чл. 77.2.,1977),[67] Конценција о правима детета (1989) и Римски статут Међународног кривичног суда (2002) забрањују државним оружаним снагама и недржавним напружаним групама да директно користе децу млађу од 15 година у оружаном сукобу (технички "непријатељства"). Ово је сада признато као ратни злочин.[68]

Деца до 18 година старости уреди

Главни чланак: Опциони протокол о укључивању деце у оружани сукоб

Додатне информације: Конвенција о најгорим облицима дечјег рада и Афричка повеља о правима и заштити деце

Већина држава са оружаним снагама су такође обавеyане вишим стандардима Опционог протокола о укључивању деце у оружане сукобе (ОПАЦ) (2000) и Конвенције о најгорим облицима дечјег рада (1999), који забрањују обавезно запошљавање оних који су млађи од 18 година.[33][69] ОПАЦ такође захтева од владе које још увек запошљавају децу (од 16 година старости) "предузму све могуће мере, како би осигурале да особе млађе од 18 године не учествују директно у непријатељствима". Поред тога, ОПАЦ забрањује недржавним оружаним групама да регрутују децу под било којим околностима, иако је правна снага тога неизвесна.[27][70]

Највиши стандард у свету одређен је Афричком повељом о правима и заштити деце,[71] која забрањује државним оружаним снага да регрутују децу млађу од 18 година под било којим омколностима. Већина афричких држава је ратификовала Повељу.[71]

Ограничења и недостаци уреди

Државе које нису чланице ОПАЦ-а подлежу нижим стандардима утврђеним Протоколом I Женевских конвенција, који омогућавају оружаним снагама да користе децу која су се добровољно пријавила као посматрачи и носиоци порука:[72]

Стране у сукобу ће преузети све могуће мере како би деца која нису навршила 15 година живота непосредно учествовала у непријатељствима, апосебно ће се сиздржати од њиховог регрутовања у своје опружане снаге. Приликом регрутовања особа које су напунила петнаест година, али које нису напунила 18 година, стране у сукобу ће настојати да дају предност онима који су најстарији.

Међународни комитет Црвеног крста предложио је да стране у сукобу „предузму све неопходне мере” које су коначно гласиле, „предузимање свих могућих мера”, што није потпуна забрана, јер се изводљиво схвата као значење „способни да изврше, ураде или остваре, могућно или изводљиво”.[72] Током преговора о клаузули „учествовање у непријатељствима” додата је реч „директно”, чиме се отвара могућност да би деца добровољци могла бити индиректно укључена у непријатељства, као што су прикупљање и преношење војних информација, помоћ у транспорту оружја и муниције, снабдевања, итд.[72]

Међутим, члан 4.3.ц Протокола II, допуњен Женевским конвенцијама од 12. августа 1949. године, а који се односе на заштиту жртава немеђународних оружаних сукоба, усвојен 1977. године, наводи да „деца која нису навршила петнаест година живота” неће бити регрутована у оружане снаге или групе, нити ће им бити дозвољено да учествују у непријатељствима.[73]

Стандарди за ослобађање и реинтеграцију деце уреди

Главни чланак: Рехабилитација и реинтеграција деце војника

ОПАЦ захтева од влада да демобилизују децу у њиховој надлежности, која су регрутована или коришћена у непријатељствима и да пруже помоћ за њихов физички и психички опоравак и социјалну реинтеграцију.[74] У рату, грађанским немирима, оружаним сукобима и другим вандредним ситуацијама, деци и младима се такође нуди заштита према „Декларацији Уједињених нација о заштити жена и деце у хитним случајевима и оружаном сукобу”. У циљу одговарајућег разоружања демобилизације и реинтеграције бивших припадника наоружаних група, Уједињене нације су покренуле интегрисане ДДР стандард, 2006.[75]

Ратни злочини уреди

Додатне информације: Ратни злочин

Тренутно је подељено мишљење о томе да ли би деца требало да буду процесуирана за ратне злочине.[76] Међународно право не забрањује кривично гоњење деце која чине ратне злочине, али члан 37. Конвенције о правима детета ограничава казну коју дете може добити: „Ни смртна казна, ни доживотни затвор без могућности пуштања на слободу неће се изрећи за кривична дела почињеа од стране лица млађих од 18 година”.[76]

Пример: Сијера Леоне уреди

Главни чланак: Специјални суд за Сијера Леоне

Након Грађанског рата у Сијера Леонеу, УН је овластио Специјални суд за Сијера Леоне (СЦСЛ) да суди бившим борцима од 15 и више година због кршења хуманитарног права укључујући ратне злочине. Међутим, Париски принципи наводе да се деца која учествују у оружаном сукобу прво морају сматрати жртавама, чак иако су починиоци:

... [они] који су оптужени за злочине по међународном праву који су наводно почињени док су били повезани са оружаним снагама или наоружаним групама, требало би првенствено сматрати жртвама кривичних дела против међународног права; не само као починиоци. Они морају бити третирани међунардним правом у оквиру ресторативне правде и социјалне рехабилитације, у складу са међународним правом које деци пружа посебну заштиту кроз бројне споразуме и принципе.[77]

Ова принцип се одражава у статуту Суда, који није искључио кривично гоњење, али је нагласио потребу за рехабилитацијом о реинтеграцијом бивше деце војника. Дејвид Крејн, први главни тужилац трибунала Сијера Леоне, тумачио је статут у корист прогона оних који су регрутовали децу, а не саме деце, без обзира на то колико је злочина почињено.[76]

Пример: Омар Кхадр уреди

У САД-у, тужиоци оптужили Омара Кхадра, Канађанина, за кривична дела за које тврде да је починио у Авганистану, док је имао 16 година и борио се за талибане протв америчких снага.[78] ови злочини захтевају казну доживотног затвора у складу са законом САД-а.[76] Током 210. године, док је био под тортуром и принудом, Кхадр се изјаснио кривим за убиство у кршењу ратних закона, покушаја убиства у кршењу ратних закона, завере, две тачке пружања материјалне подршке тероризму и шпијунирања.[79][80] Изјашњење о кривици је понуђено као део споразума о признању кривице, којим би се Кхадр депортовао у Канаду нако једне године затвора, да би одслужио још седам година.[81] Омар Кхадр је остао у Заливу Гвантанамо, а канадска влада се суочила са међународним критикама због одлагања његове репатријације.[82] Кхадр је коначно пребачен у канадски затворски систем у септембру 2012. и ослобођен је уз кауцију од стране судије у Алберти, у мају 2015. године. Од 2016. године, Кхадр се жалио на његову осуду САД-а као ратног злочинца.[83]

Пре изрицања пресуде Специјалном представникиу Генералном секретару УН-а за децу и оружане сукобе, писао је америчкој војној комисији у Гвантанаму, безуспешно апелујући на Кхадрово пуштање у рехабилитацијски програм.[84] У свом писму, она је рекла да Кхадр представља „класичну наративну причу о дечјем војнику: регрутованог од стране бескрупулозних група да предузму акције за надметање одраслих да се боре за битке које једва да разумеју”.[84]

Улога уједнињених нација уреди

Позадина уреди

Додатне информације: Опциони протокол о укључивању деце у оружани сукоб и Комитет за права детета

Заговорници права детета су били фрустрирани нако што коначни текст Конвенције о правима детета (1989) није забранио војну регрутацију све деце млађе од 18 година, па су почели да траже нови споразум, како би се постигао нови циљ.[32][85] Као последица тогам новоосновани Комитет за права детета је дао две препоруке: прво, да се затражи велико истраживање УН-а о утицају оружаног сукоба на децу; и другом да се оснује радна група Комисије УН-а за људска права за преговоре о Допунском протоколу уз Коневнцију.[85] Оба предлога су прихваћена.[32][85]

Одговарајући Комитету за права детета, Генерална скупштина УН-а признала је „тешко погршање ситуације деце у многим деловима света као последицу наоружаних сукоба” и натучила од стручњака за људска права Грејса Мајкла да спроведе велики рад о утврђивању чињеница.[86] Мајклов извештај, „Утицај оружаног сукоба на децу”, објављен је 1996.[14] У извештају се наводи:

Јасно је да је један од најхитнијих приоритета уклањање свих особа млађих од 18 година из оружаних снага.[14]

У међувремену комсија УН-а за људска права основала је радну групу за преговоре о споразуму о подизању стандарда у погледу употребе деце у војне сврхе.[32][85] Након сложених преговора и глобалне кампање, нови споразум договрен је 2000. године као Опциони протокол уз Конвенцију права детета код укључивања деце у оружани сукоб.[32] Споразум забрањује директно учешће деце у оружаним сукобима, али не и њихово регрутовање од стране државних снага у доби од 16 година.[87]

Специјални представник Секретеријата- задуженог за децу и оружани сукоб уреди

Мајклов извештај је довео до новог мандата за Специјалног представника Секретеријата за децу и оружане сукобе (СРСГ- ЦААЦ).[86] Међу задацима СРСГ-а је да израде годишњи извештај Секретеријата, о деци и оружаним сукобима, у коме се наводе и описују најгоре ситуације регрутовања и коришћења деце широм света.[88]

Савет безбедности уреди

Савет безбедности Уједињених нација редовно се састаје да расправља, прима извештаје и доноси резолуције под насловом „Деца у оружаном сукобу”. Прва резолуција по том питању, Резолуција 1261, усвојена је 1999. године.[89] Резолуција 1539 једногласно је усвојена 2004. године, осуђујући употребу деце војника и обавезујући генералног секретара УН-а да успостави средства за праћење и извештавање о пракси, познатој као механизам за праћење и извештавање.[90][91]

Генерални секретар Уједињених нација уреди

Генерални секретар објављује годишњи извештај о деци и оружаним сукобима.[92] У извештају за 2017. идентификовано је 14 земаља у којима су деца широко коришћена у оружаним сукобима током 2016. (Авганистан, Колумбија, Централноафричка Република, Демократска Република Конго, Ирак, Мали, Мјанмар, НИгерија, Филипини, Сомалија, Јужни Судан, Судан, Сирија и Јемен) и шест земаља у којима су државне наоружане снаге користила децу у непријатељствима (Авганистан, Мјанмар, Сомалија, Судан, Јужни Судан,Сирија).[28]

Генерални секретар Уједињених нација Бан Кимун је 2011. године покренуо питање деце у конфликтним подручјима која су укључена у насилне активности према Извештају о екстремним мерама.[93]

Деца у војсци данас - по регионима и земљама уреди

Овај одељак данас покрива употребу деце у војне сврхе. За историјске случајеве, видети Историја деце у војсци.

Африка уреди

Главни цланак: Деца војници у Африци

Канцеларија Уједињених Нација за координацију хуманитарних послова проценила је да је половина деце, која су укључена у рад оружаних снага и недржавних оружаних група широм света, у Африци.[45] 2004. године, Конвениција о деци војницима је проценила да се 100.000 деце користи у државним и недржавним оружаним снагама на континенту,[94] а 2008. године се процењује да је то укупно 120.000 деце, или 40 посто од укупног броја.[95]

Афричка Повеља о правима и заштити деце (1990), коју је ратификовала већина афричких држава, забрањује свако војно регрутовање деце младје од 18 година. Ипак, према УН, током 2016. године, деца су била коришћена од стране наоружаних група у седам афричких земаља (Централноафричка Република, Демократска Република Конго, Мали, Нигерија, Сомалија, Јужни Судан, Судан) и оружане снаге у три државе (Сомалија, Судан, Јужни Судан).[28]

Медјународни напори да се смањи број деце у војним организацијама у Африци поцели су са принципима и најбољим праксама у Кејп Тауну, развијеним 1997. године.[96] Принципи су предложили да се афричке владе посвете ОПАЦ-у, који је тада био у преговорима, и да подигну минималну старосну лествицу за војно регрутовање са 15 на 18.[96] Принципи су такодје дефинисали да је војник-дете укључивало било коју особу младју од 18 година која је "део било које врсте редовне или нерегуларне оружане силе или групе у било ком својству...укључујуци девојке које су регрутоване у сексуалне сврхе..."[96]

Конференција о ослободјење деце из рата у Паризу, 2007. године, је произвела париске принципе, који су усавршили и ажурирали принципе Кејптауна, применили их на глобалном нивоу и назначили практичан приступ реинтеграцији садашњих дечијих војника.[97]

Централноафрицка Република уреди

Главни цланак: Деца војници у Централноафрицкој републици

Употреба деце од стране наоружаних група у Централноафричкој Републици је била историјски заједничка.[94] Измедју 2012. и 2015. године,цак 10.000 деце је корисћено од стране наоружаних група у оружаном сукобу широм земље, а од 2016. године, деца су још увек била коришћена.[28][98] Углавном муслиманска коалиција Селека оружаних група и претежно хришћанске Анти-Балака милиције су користиле децу на овај начин; нека су младја од 8 година.[99]

У мају 2015. године, на форуму Бангуи (састанак владе,парламента,оружаних група,цивилног друштва и верских вођа), одређени број оружаних снага сложио се да демобилише хиљаду деце.[100]

У 2016. години, мера стабилности се вратила у Централноафричку Републику, а према подацима Уједињених Нација, 2,691 дечак и 1,206 девојчица су званично одвојени од наоружаних група.[28] Упркос томе, регрутовање и употреба деце у војне сврхе порасло је за око 50 посто у тој години, углавном под Божија војска отпора .[28]

Демократска Република Конго уреди

Главни чланак: Деца војници у Демократској Републици Конго

Хиљаде деце служи у војсци Демократске Републике Конго (ДРК), као и у разним побуњеничким милицијама. Процењено је да је на врхунцу Другог рата у Конгу више од 30.000 деце борило са разним снагама у сукобу. У филму "Кони 2012" тврдило се да је Војска отпора регрутовала тај број.[101]

Тренутно, ДРЦ има један од највећих удела деце војника на свету .Међународни суд је пресудио о овим праксама током рата.Томас Лубанга Дило, један од ратних заповедника у ДРЦ-у, осуђен је на 14 година затвора због своје улоге у регрутацији деце војника од 2002. до 2003. године. Лубанга је руководио Унијом патриота Конга и њеним оружаним крилом, Патриотским снагама за ослобођење Конга.Деца су била приморана да се боре у оружаном сукобу у Итурију.[102]

Сомалија уреди

У извештају који је објавила организација Међународни деца војници 2004. године процењено је да је од 1991. године 200.000 деце регрутовано у милицију земље против њихове воље.[94] Генерални секретар УН-а, Антонио Гутерез је коментарисао у извештају УН-а извештај у којем се процењује да је више од 50 посто Ал-Шабабовог чланства у земљи било млађе од 18 година, а неки су имали и мање од девет година.[103] Извештај је потврдио да је у периоду од 1. априла 2010. до 31. јула 2016. у Сомалији регрутовано 6.163 деце, од цега 230 девојцица. Ал-Сабаб је цинио 70 процената ове регрутације, а Сомалијска национална војска је такође регрутовала децу.[103][104]

Судан уреди

Године 2004. је око 17.000 деце било коришћене од стране државних оружаних снага и недржавних оружаних група.[105] Цак 5.000 деце је било део главне оружане супротне групе у то време, Суданске народне ослободилачке војске (СПЛА).[105] Неки бивши дечији војници осуђени су на смрт за злочине почињени док су били војници.[94]

Деца су 2006. године регрутована из избегичких кампова у чаду,а хиљаде су коришћене у сукобу у Дарфуну.[106] Влада је 2005. године ратификовала споразум ОПАЦ-а и до 2008. године војна употреба деце је смањена у земљи, али су и државне оружане снаге и СПЛА наставили да их регрутују и користе.[106] Употреба деце се и даље смањује, али су 2017. УН и даље добијале известај о деци од 12 година у владиним снагама.[107][108]

Зимбабве уреди

Године 2003., Гуардијан је пријавио вишеструка кршења људских права од стране Националне службе за младе, државне милиције у Зимбабвеу.[109] Првобитно замишљена као патриотска омладинска организација, постала је паравојна група младих у добу од 10 до 30 година и коришћена је за сузбијање неслагања у земљи.[110] Организација је коначно забрањена у јануару 2018. године.[111]

Америка уреди

Боливија уреди

Године 2001. влада Боливије је признала да су деца младја од 14 година могла бити присилно регрутована у оружане снаге за време регрутовања.[112] Верује се да је око 40% боливијске војске младје од 18 година, а половина је младја од 16.[112] Од 2018. године, Боливија позива децу да почну своју пунолетну војну службу, вец са 17 година.[113]

Канада уреди

У Канади људи се могу придружити резервној војсци Канадских снага у добу од 16 година са дозволом родитеља, а редовној војсци у добу од 17 година,такође уз дозволу родитеља. Они не могу волонтирати за дужност до навршене 18. године зивота.[114]

Колумбија уреди

У Колумбијском оружаном сукобу од средине 1960-их до донас, једна цетвртина недржавних бораца је била и јос увек је млађа од 18 година. Колумбија је 2004. године заузела четврто место у свету по највецој употреби деце војника. Тренутно постоји 11.000-14.000 деце у оружаним групама у земљи. У преговорима са владом,наоружане групе су понудиле да зауставе регрутовање малолетника као чип за преговарање, али нису испоштовали ове понуде.[115][116] Бјоркхауг тврди да је већина деце војника регрутована кроз неку комбинацију добровољног учешћа и принуде.[117]

Током 1998. године, у саопстењу "Савета Европе", наведено је да 30 одсто неких герилских јединица цине деца,а до 85 одсто неких милиција, за које се сматра да служе као "полигон за будуће герилске борце", је имало децу војнике.[118] Процењује се да су неке паравојне јединице које су повезане са владом имале до 50 процената деце, укључујуци и неке младје од 8 година.[118][119]

Процењује се да је 2005. године око 11.000 деце било укључено у паравојне формације левице и деснице у Колумбији. "Приближно 80 посто деце бораца у Колумбији припада једној од две левицарско-герилске групе, ФАРЦ-у или ЕЛН-у. Преостали се боре у паравојним редовима, углавном АУЦ".[120] Према полицајки Сингер, напад ФАРЦ-а на хидроелектрану у Гуатапеу је 1998. године укључивао милитанте од 8 година, а видео ФАРЦ-а из 2001. године приказивао је дечаке од 11 година који раде са ракетама. Група је такође узимала децу из Венцуеле,Панаме и Еквадора.[119]

Снаге безбедности колумбијске владе званично не регрутују децу,[121] јер је законска старосна доб за обавезно и добровољно запошљавање одредјена на 18. Међутим, студентима је било дозвољено да се упису као кадети у војним средњим школама, као и они са 16 или 17 година-старије особе могу ући у програме ваздухопловства или националне војне обуке. Поред тога, заробљени непријатељски борци деца су били запослени у колумбијској војсци ради прикупљања обавештајних података у потенцијалном кршењу законских забрана.[122]

Напори за демоблизацију усмерени према ФАРЦ-у у периоду 2016-2017. су прузили наду да це се сукоб окончати, ограничавајуци број деце која су укључена у насиље. Међутим, остале наоружане групе тек треба демобилизовати, а сукоби јос увек нису решени.[123]

Куба уреди

На Куби обавезна војна служба и за дечаке и за девојчице поциње са 17 година. Мушким тинејџерима је дозвољено да се придруже милицији територијалних група пре обавезне службе.[124]

Хаути уреди

На Хаитију непознат број деце учествује у разним лабаво организованим групама које се баве политичким насиљем.[125]

Сједињене Америцке Дрзаве уреди

У Сједињеним Државама 17-годишњаци се могу придружити оружаним снагама уз писмену сагласност родитеља.[126] Од 2015. године, око 16.000 17-годишњака је било годишње уписано.[127]

Америчка војска описује контакте са школама као "камен темељац" својих приступа регрутовању,[128] а Закон о забрани деце не даје регрутима законско право на приступ свим детаљима уценика.[129] Тело за права детета су критиковала америчко ослањање на децу као особље својих оружаних снага.[130][131][132] Комитет за права детета је препоручио да САД подигне минималну старосну границу за упис на 18.[130]

У преговорима о споразуму ОПАЦ-а, током 1990-их САД су се придружиле Великој Британији у снажном противљењу глобалној минималној старосној доби од 18 година и као последицу тога, уговор је одредио минималну старост од 16 година.[32] САД су ратификовале споразум 2002. године ( али од 2018. године није ратификована Конвенција о правима детета).[133]

По ОПАЦ-у, америчко војно особље је обично забрањивало директно учешће у непријатељствим до 18. године, али они имају право на "напредовање", сто знаци да се могу поставити у борбену зону, ради обављања задатака подршке.[134] Комитет за права детета је позвао САД да промене ову политику и осигурају да се малолетници не могу распоредити у напредну оперативну област у зони борбе.[135]

У 2003. и 2004. години, око 60 малолетних људи је грешком било распоређено у Авганистану и Ираку.[131] Министарство одбране је накнадно изјавило да су "ситуације одмах отклоњене и да су предузете мере како би се спречило понављање".[136]

Председник Џорџ V. Буш је 2008. године потписао Закон о заштити деце-војника.[137][138] Закон криминализује водјење војне силе која регрутује децу војнике. Такође забрањује продају оружја земљама у којима се деца користе у војне сврхе. Дефиниција детета војника у закону укључује "сваку особу млађу од 18 година која непосредно учествује у непријатељствима као припадник владиних оружаних снага". Председник Барак Обама је 2014. године најавио да се одрекао забране Закона о заштити деце војника за помоћ и продају оружја народима који користе децу војнике.[139]

Средњи Исток уреди

Бахреин уреди

Војни кадети, НЦО подофицири за обуку и техничко особље се могу уписати у одбрамбене снаге Бахреина од 15. године живота.[140]

Иран уреди

Ирански закон званицно забрањује регрутацију оних млађих од 16 година.[119][141]

Током иранско-ирачког рата, деца су примљена у војску Басија где су, према критикама иранске владе, "послати на фронт као таласи људских штитова".[142][143] Кристофер Хиченс је тврдио да су Иранци "изгубили можда милион и по своје деце на тај начин",[144] укључујуци и због пуцњаве из митраљеза и чишћења минских поља и бодљикаве жице, посла који су дали деци, тако да старији војници могу проци.[145][146] Други извори процењују да је укупан број свих иранских жртава у опсегу од 200.000 до 600.000.[141][147][148][149][150][151][152][153][154][155] Један извор процењује да је 3% жртава рата у Ирану и Ираку млађе од 14 година.[156]

Било је иранске деце која су напустила сколу и учествовала у иранско-ирачком рату без знања родитеља,укључујуци Мухамеда Хусеинија Фахмидех. Ирачки официри су тврдили да су понекад заробили иранску децу војнике од осам година.[157]

Од 2018, иранска вада регрутује децу из Ирана I Авганистана како би се борили у Сиријском грађанском рату на страни снага лојалних људи Асада.[158][159]

Израел и Палестина уреди

Главни цланак: Деца бомбаси самоубице у израелско-палестинском сукобу

Џихад Шомали, у извештају под насловом "употреба деце на окупираним палестинским територијама ", објављен 2004. године за Међународни /Палестински сектор за одбрану деце, закључује извештај, наводећи да шачица деце доживљава мучениство као начин удара на оне који су одговорни за њихову безнадежну ситуацију и да су их палестинске паравојне групе регрутовале да врше оружане нападе. Међутим, Шомали даље наводи да не постоји систематско регрутовање и да су високи представници група и палестинске заједнице против регрутовања деце као политичке стратегије. Шомали је изразио мишљење да политичко руководство Палестинаца може учинити више како би обесхрабрило употребу деце од стране паравојних јединица, тражећи да руководство паравојних снага потпише меморандум којим се забрањује бука и регрутовање деце. Познато је да Хамас, палестинска организација која управља појасом Газе, индоктринира децу војницима контаверзних идеологија, као што је подстицање насиља против израелских окупационих снага.[160]

Вилиам О'Брајан, професор Универзитета Џорџтаун, писао е о активном учешћу палестинске деце у Првој интифади: "Чини се да је значајан број, ако не и већина војника интифаде, млади људи, имају основну сколу. Они се баве бацањем камена и молотовљевих коктела и другим облицима насиља".[161] Арапски новинар Худа Ал-Хусеин написао је у једном лондонско-арапском листу 27. октобра 2000. године:

Док организације УН-а спашавају децу војнике, посебно у Африци, из контроле лидера милиција који их бацају у пећ борбе банди, неки палестински лидери... свесно издају наређења у циљу престанка њиховог детињства, чак иако то знаци њихов последњи дах.[162]

Године 2002. Коалиција за заустављање употребе деце војника ( сада Међународна војска за децу) је рекла да " Док постоје извештаји да деца учествују у непријатељствима нема доказа о систематском регрутовању од стране наоружаних група".[163][164] У 2004. години, међутим, организација је саопштила да је било најмање девет документованих самоубилачких напада међу палестинским малолетницима у периоду од октобра 2002. до марта 2004. године,[31] у којима се наводи:

Није било доказа о системском регрутовању деце од стране палестинских наорузаних група. Медјутим, деца се користе као гласници и курири, а у неким случајевима као борци и бомбаши самоубице у нападима на изреалске војнике и цивиле. Све главне политичке групе укључују децу на овај нацин, укључујуци и Фатах, Хамас, Исламски џихад и Народни фронт за ослобођење Палестине.[165]

У мају 2008. године, Међународни известај о дечијим војницима истакао је Хамас и Исламски џихад јер су " користили децу у војним нападима и обуци" у свом иранском делу.[141]

Дана 23. маја 2005. Међународна амнестија је поновила свој позив палестинским наоружаним групама да одмах окончају употребу деце у оружаним активностима: "Палестинске наоружане групе не смеју употребљавати децу под било којим околностима да врше оружане нападе или да превозе оружје или други материјал".[166]

У октобру 2010. године, израелски војни трибунал осудио је два војника израелских снага одбране да користе 11-годишње дете као људски штит током операције "Изливено олово", присиљавајуци га да претражује торбе за експлозивне направе у својој кући.[167]

Курдистан уреди

Током курдско-турског сукоба, Курдистанска радницка партија (ПКК) је активно регрутовала и отимала децу. Организација је оптужена за отмицу висе од 2000 деце од стране турских безбедносних снага. Независни известају Хјуман рајтс воч (ХРВ), Уједињених нација (УН ) и Медјународне амнестије су потврдили регрутовање и употребу деце војника од стране организације и њених оружаних крила јос од 90-их.[168][169][170][171] У 2001. години је објављено да је регрутовање деце од стране организације било системско. Неколико известаја је известавало о батаљону организације, звану "Табура Зарокен Сехит Агит", који је форимран углавном за регрутовање деце.[172] Такође је известио да је Патриотска унија Курдистана (ПУК) регрутовала децу.[173]

Према Турским сигурносним снагама, ПКК је отела више од 983 деце старости измедју 12 и 17 година, а висе од 400 деце је побегло из организације и предало се сигуносним снагама. У извештају Фонда Уједињених нација за децу, објављено 2010. године, регрутовање деце од стране ПКК-а је било јако опасно.[174]

Хјуман рајтс воч је 2016. оптузио ПКК да је починио ратне злоцине регрутовањем деце војника у региону Шингал у Ираку и у суседним земљама.[169][175]

Током сиријског грађанксог рата, више медија, укључујуци и Хјуман рајтс воч, потврдило је да је ИПГ, организација повезана са ПКК-ом, регрутовала и распоређивала децу војнике. Упркос тврдњи групе да це престати да користе децу, сто је кршење међународног права, група је наставила регрутовање и коришцење деце.[176][177][178]

Године 2018., годишњи УН -ов извештај о деци у оружаном сукобу пронашао је 224 случаја регрутовања деце од стране јединица за заштиту грађана и њихове женске јединице у 2017., што је скоро пет пута више у односу на 2016. годину. Седамдесет два детета, скоро једна трећина, била су девојке. Група је такође пријављена како је отела децу, како би их ангажовали.[179]

Либан уреди

Многе различите стране у либанском грађанском рату су користиле децу војнике. У извештају Међународног извештаја и дечијим војницима, маја 2008. наводи се да Хезболах обучава децу за војне услуге.[141] УН су 2017. године известиле да наоружане групе, за које се сумња да су исламски милитанти, регрутују децу у земљи.[28]

Сирија уреди

Током трајања сиријског грађанског рата, деца су се придружила групама које су се противиле Башару ал Асаду.У 2012. години, УН је примио наводе о побуњеницима који су користили дечије војнике, али су рекли да нису били у могућности да их потврде.[180] У јуну 2014. године, извештај Уједињених нација је рекао да је опозиција регрутовала децу у војне и помоћне улоге. Иако се чинило да не постоји таква политика, наводи се у извештају, није било процедура за верификацију година.[181] Чувар људских права је 2014. године објавио да побуњеничке фракције користе децу за улоге подршке и бораца, од лечења рањеника на ратиштима, преношења муниције и других помагала на фронту док су се борили, до деловања као снајпера.[182]

Курдске снаге су такође оптужене да користе ову тактику. У 2015. години, Савет Европе је тврдио да је 59 деце, од којих је 10 млађе од 15 година, регрутовано или волонтирало за ИПГ или ИПЈ,од јула 2014. године, кад се курдске вође милиције потписале споразум о обавези са позивом на Женеву.[183]

Председник Асад је 2013. године усвојио закон којим се забрањује употреба деце војника (било кога млађег од 18 година), чије је кршење казњиво од 10-20 година "казненог рада".[184] Да ли се закон заправо примењује на владине снаге или не, није потврђено, а било је оптужби да се деца регрутују да би се борила за сиријску владу против побуњеничких снага.[181][182]

Иранска влада регрутује децу из Ирана и Авганистана да се боре у Сиријском грађанском рату на страни снага Асадовог режима.[158][159]

Јемен уреди

Специјални представник Уједињених нација за децу и оружани сукоб, Радика Кумарасвами је изјавио у јануару 2010. да се " велики број" тинејџера регрутује у племенским борбама у Јемену. Активиста НГО-а, Абдул-Рахман ал-Марвани, процењује да је у Јемену сваке године убијено или рањено 500 до 600 деце .[185]

Саудијска Арабија и Уједињени Арапски Емирати су унајмили децу из Судана ( посебно из Дарфура) да се боре против Хоутхиса током јеменско грађанског рата ( 2015-данас ).[39][40][41]

Британске спрецијалне снаге САС су наводно укључене у обуку деце војника у Јемену. Наводно, 40% војника који се боре за коалицију под вођством Саудијске Арабије су деца.[186]

Саудијска Арабија је такође ангажовала јеменску децу војнике како би саудијском границом штитила Хоутис.[187]

Азија уреди

Године 2004., Коалиција за заустављање коришћења деце војника је известила да је у Азији хиљаде деце укључено у борбене снаге у активним сукобима и ситуацијама прекида ватре у Авганистану, Бурми, Индонезији, Лаосу, Филипинима, Непалу и Шри Ланки. Владино одбијање приступа зонама сукоба онемогућило је документовање укључених бројева.[188] 2004. године, Бурма је била јединствена у региону као једина земља у којој су владине оружане снаге присилно регрутовале и користиле децу узраста од 12 до 16 година.[188] Џони и Лутер Хту, браћа близанци који су заједнички водили герилску групу Божије војске, процењено је да су имали око десет година када су почели да воде групу, 1997. године.[189]

Авганистан уреди

Милиције су регрутовале хиљаду војника током авганистанског грађанског рата, током три деценије. Многи се још увек боре због талибана. Неки од оних који су узети из исламских религијских школа, или медреса, користе се као бомбаши самоубице и наоружани нападаци. Пропагандни видео о дечацима који марширају у маскираној униформи и користе слогане мучениства издали су 2009. године авганистански талибани у Пакистану, Куета Шура. То је укључивало хвалоспев 14-годишњем талибанском борцу који је наводно убио америчког војника.[190]

Бурма/Мјанмар уреди

Државни савет за мир и развој је потврдио да су се сви његови војници јавили добровољно и да су сви они који су примљени имали 18 или више година. Према Чувару људских права, чак 70.000 дечака служи у националњ војци Бурме/Мјанмара, Татмадаву, а деца од 11 година су присилно регрутована са улице. Дезертерство, наводи група, доводи до казне од 3 до 5 година затвора, или чак погубљење. Група је такође навела да око 5.000 до 7.000 деце служи са разним различитим наоружаним етничким опозиционим групама, нарочито у Уједињеној државној војсци.[191] Генерални секретар УН-а Бан Ки-Мун је објавио у јуну 2009. године извештај у коме спомиње "тешке повреде" над децом у земљи од стране побуњеника и владе. Администрација је 4. августа саопстила да це послати тим уБурму/Мјанмар како би инистирала на додатним акцијама.[192]

Индија уреди

Главни чланак: Деца војници у Индији

У Индији се добровољци могу придружити морнарици од 16 и по година, и ваздухопловству од 17. године. Ови војници се распоређују тек након тренинга, када напуне 18 или више година.[193]

Непал уреди

Процењује се да у комонистичкој партији непалских снага ради око око 6.000 до 9.000 деце. Од 2010. године, деца војници ЦПН-а су демобилисана.[194]

Филипини уреди

Исламске и комунистичке оружане групе које се боре са владом су се рутински ослањале на децу регруте.[195] Чувар људских права је 2001. године објавио да се процењује да су 13% од 10.000 војника у Исламском ослободилачком фронту Моро ( МИЛФ ) деца, те да неке паравојне снаге повезане са владом такође користе децу.[196] У 2016. години, МИЛФ је дозволио 1869 деце да оду и обавезао се да више неће регрутовати децу.[28] У истој години, међутим, УН је известио да друге наоружане групе на Филипинима настављају да регрутују децу углавном између 13 и 17 година.[28]

Европа уреди

Према подацима извештаја о деци у међународним сукобима, тренд у Европи је био да се регрутују само одрасли од 18 година;[25] Већина држава дозвољава регрутацију одраслих,[12] а од 2016. није познато да наоружане групе користе децу.[38] Од 2018. године, једна земља, Уједињено Краљевство, уписивала је децу од 16 година, а пет их је уписивало од 17 година ( Аустрија, Кипар, Француска, Немачка и Холандија).[34] Од њих, Велика Британије регрутује децу у највећем броју; 2016. је приближно четвртина нових регрута у британској војсци била млађа од 18 година.[12]

Све европске државе су ратификовале опциони протокол о укључивању деце у оружани сукоб,[197] тако да се деца регрути обично не употребљавају у непријатељствима док не постану пунолетна. Деца су се користила као борци у Првом чеченском рату током 1990-их.[198]

Аустрија уреди

Аустија позива децу да започну своју обавезну војну службу за одрасле годину дана раније, у доби од 17 година, уз пристанак њихових родитеља.[199]

Кипар уреди

Кипар позива децу да започну своју обавезну војну службу за одрасле две године раније, у доби од 16 година, уз пристанак њихових родитеља.[200]

Француска уреди

Француска ангажује војно особље од 17 година и студенте за војно-техничку школу са 16 година; 3% примљених оружаних снага је старости испод 18 година.[201]

Немачка уреди

Немачка ангажује војно особље од 17 година; у 2015. години 6% уноса оружаних снага било је од деце млађе од 18 година.[202]

Холандија уреди

Холандија позива војно особље од 17 година; 2014. године 5% уноса оружаних снага било је од деце испод 18 година.[203]

Украјна уреди

Током оружаног сукоба у источној Украјни 2014. године, Правда за мир на Донбасу документовала је 41 верификовани појединачни случај регрутовања деце у оружане формације.[204] 37 се односило на учешће деце оружаним формацијама на територији која није контролисана од стране Украјне и 4 на територији под контролом Украјне. Било је још 31 извештај о регрутовању деце које није било могуће проверити. Од 37 потврђених случајева на територији која није била под контролом Украјине, 33 су били дечаци и 4 девојчице; 57% је било од 16 до 17 година, 35% је било испод 15 година, а старост није могла да се утврди у 8% случајева.[204]

Велика Британија уреди

Деца од 16 година у британској војсци, на паради у Војној фондацији, Харогате, Британске оружане снаге уписују се у доби од 16 година и примају пријаве од деце старости 15 година, седам месеци.[205] Од 2016., отприлике једна цетвртина припадника британске војске била је млађа од 18 година.[12] Према ОПАЦ-у, Уједињено Краљевство не шаље редовне регруте да учествују у непријатељствима, и захтева од регрута да траже пристанак родитеља пре уписа.[206] Тела за права детета су критиковала ослањање Велике Британије на децу за своје оружане снаге.[12][207][208][209]

Иако Велика Британија нормално забрањује распоређивање у ратне зоне све док регрути не наврше 18 година, то не искључује могућност да се то уради.[197] Она је нехотице распоредила 22 особе млађе од 18 година у Ирак и Авганистан између 2003. и 2010.[210] Комитет за права деце је позвао Велику Британију да промени своју политику како би осигурао да деца не могу учествовати у непријатељствима ни под којим околностима.[211] У преговорима о ОПАЦ-у током 1990-их, УК се придружио САД-у у супротности са глобалном минималном старошћу од 18. године.[32]

Године 2014., група од 17 година старих војних регрута тврдила је да их је 17 инструктора злостављало током обуке током 9 дана у јуну 2014.[212][213][214] То је пријављено као највећа истрага злостављања од стране британске војске.[212][215] Медју наводима је да су инструктори напали регруте, намазали уста и држали их под водом.[212][213][215] Војни суд је почео 2018. године,[214] али убрзо је пропао, након што је судија пресудио да је Краљевска војна полиција (РМП) злоупотребила истражни процес и да с тога не би било могуће спровести правично суђење.[216]

Даље информације: Истраживање о злостављању војске војна академије 2014.-2018.

Океанија уреди

Аустралија уреди

Аустралијске снаге одбране дозвољавају особљу да се уписе са родитељским пристанком у доби од 17 година. Особље млађе од 18 година не могу бити распоређене у иностранство или употребљене у директној борби, осим у екстремним околностима када их није могуће евакуисати.[217]

Нови Зеланд уреди

Од 2018. године, минимална старосна граница за улазак у Новозеландску одбрану била је 17.[218]

Покрет за окончање војне употребе деце уреди

Војна употреба деце била је уобичајена током истроије; само у последњим деценијама пракса се сусрела са кртикама и заједничким напорима да се оконча.[219] Напредак је био спор, делом зато што су се многе оружане снаге ослањале на децу да попуне своје редове,[25][26][32] и делом зато што је на понашање наоружаних група које нису државе тешко утицати.[27]

Новија историја уреди

1970-их-1980. уреди

Међународни напори да се ограничи учешће деце у оружаном сукобу почели су са Допунским протоколима Женевских конвенција из 1949. године, усвојеним 1977. године (чл. 77.2).[67] Нови Протоколи забранили су војно регрутовање деце млађе од 15 година, али су наставили да дозвољавају државним оружаним снагама и недржавним оруажаним групама да регрутују децу од 15 година и користе их у рату.[32][72] Напори су обновљени током преговора о Конвенцији о правима детета (ЦРЦ), када су невладине организације (НВО) водиле кампању за нови споразум да се у потпуности забрани запошљавање деце.[32] Неке државе, чије су се оружане снаге ослањале на регрутацију млађих од 18 година, одупрле су се томе, тако да је коначни текст уговора из 1989. само одражавао постојећи правни стандард: забрану директног учешћа деце младје од 15 година у непријатељствима.[32]

1990. уреди

Деведесетих су невладине организације основале Коалицију да зауставе употребу дечијих војника да сарађује са владама које подржавају кампању за нови споразум како би се исправили недостаци које су видели у ЦРЦ-у.[32] Након глобалне кампање која је трајала 6 година, споразум је усвојен 2000. године као Опциони протокол о укључивању деце у оружани сукоб (ОПАЦ). Споразум забрањује регрутовање деце, осигурава да војни регрути нису млађи од 16 година и забрањује употребу регрута за децу у непријатељствима. Споразум такође забрањује недржавним оружаним групама да регрутују било кога млађег од 18 година у било коју сврху.[87] Иако је већина држава које преговарају са ОПАЦ-ом подржала забрану запошљавања деце, неке државе, које предводе САД у давезу са Уједињеним Краљевством, приговарале су томе.[32][85] Као такав, уговор не забрањује регрутовање деце у доби од 16 или 17 година, иако дозвољава државама да се вежу на виши законски стандрард.[87]

2000. уреди

Дан црвених руку, Међународни дан борбе против употребе дечијих војника, често је означен црвеним отисцима руку. Након усвања Опционог протокола о укључивању деце у оружани сукоб, кампања за глобалну ратификацију постигла је брз напредак.[32] Од 2018. године, ОПАЦ је ратификован од стране 167 држава.[197] Кампања је такође успешно подстакла многе државе да уопште не регрутују децу. У 2001. години 83 државе су одобриле самозапошљавање одраслих, до 2016. ово се повећало на 126, што је 71% земаља са оружаним снагама.[25] Отприлике 60 недржавних оружаних група такође је склопило споразуме о заустављању или смањивању употребе деце, често посредовану од стране УН-а или НГО Женевског позива.[27]

МЕђународна деца војници извештавају да је успех ОПАЦ-овог уговора, у комбинацији са постепеним смањењем запошљавања деце од стране државних оружаних снага, довео до смањења деце у војним организацијама широм света.[25] Од 2018. године, регрутовање и коришћење деце и даље је широко распрострањено.

Нарочито милитантне исламистичке организације као што су ИСИС и Боко Харам, као и оружане групе које се боре против њих, користиле су децу у великој мери.[38] Поред тога, три најнасељеније државе- КИна, Индија и Сједињене Државе- још увек дозвољавају својим оружаним снагама да упишу децу од 16 или 17 година, као и пет група из седам земаља: Канаде, Француске, Немачке, Уједињеног Краљевства и САД.[25]

Догађаји уреди

Дан црвених руку (познати као Међунардни дан борбе против употребе дечијих војника) 12. је годишњи дан комеморације којим се скреће пажња јавности на праксу коришћења деце као војника у ратовима и оружаним сукобима. Датум одражава ступање на снагу Опционог протокола о укључивању деце у оружани сукоб.[87]

Против милитаризације детињства уреди

Наредник америчке војске вежба ученике средњих школа у средњој школи Јацксон у Грузији, САД. Многе државе које не дозвољавају својим оружаним снагама да регрутују децу, наставиле су да криткују маркетинг војног живота деци путем образовног система, у градјанским просторима и популарних забавама као што су филмови и видео игре.[220] Неки коментатори су тврдили да је овај маркетинг деци манипулативан и део војног процеса регрутације и стога би га требало етички вредновати као такве.[59][221] Овај принцип је довео до тога да неке групе воде кампању за регулисање односа између војних организација и младих људи, на основу права деце и јавног здравља.[60][222] Одбијање милитаризације младих који припадају програму Вар Ресистерс Интернационал,[223] Стоп регрутацији деце УС[224] и војска ван сколске кампанње у УК.[222] Сличне бриге су се појавиле и у Немачкој и Израелу.[57][225]

Рехабилитација и реинтеграција деце војника уреди

Главни чланак: Рехабилитација и реинтеграција деце војника

Види такође: Разоружавање, демобилизација и реинтеграција

Организација Међународне Деце Војника дефинише реинтеграцију као "процес у коме се деца која су раније била повезана са војним групама подржавају у повратку на грађански живот и имају цењене улоге у својим породицама и заједницама".[226] Програми којима је циљ да рехабилитују и реинтегрирају децу војнике, попут оних спонзорисаних од стрене УНИЦЕФ-а, обично наглашавају три компоненте: поновно уједињење са породицом/мрежом заједнице, психолошку подршку, и образовање/економску прилику.[3][227] Ови напори узимају најмање 3 до 5 година посвећености да би се програм успешно извршио.[3][227] Генерално гледано, напори за реинтеграцијом покушавају да врате децу у сигурно окружење, да створе осећај опраштања у име дететове породице и заједнице кроз религиозна и културне церемоније и ритуале, и охрабрују поновно уједињење детета са њеном или његовом породицом.[3][227]

Напори за реинтеграцијом могу да постану изазовни када је дете о коме се ради починило ратне злочине јер у тим случајевима стигма и озлојађеност заједнице може бити погоршана. У таквим ситуацијама, важно је да су дететове потребе у балансу са осећањем правде заједнице.[3][227] Оваквим ситуацијама се треба одмах посветити, јер у супротном многа деца се суоче са претњом поновне регрутације.[226] Такође постоје два подручја реинтеграције која захтевају специјално разматрање: девојчице војници и коричћење дроге међу децом војницима.[3][227] Деца војници која су била под утицајем дрога или имају полно преносиве болести захтевају додатне програме специфичне њиховим потребама.[3][227]

Види још уреди

Опште уреди

Познати случајеви употребе деце у војним сврхама уреди

Кампање и учесници кампања који су се залагали за престанак коришћења деце војсци уреди

Повезана кривична дела против деце уреди

Повезани интернационални закони и стандарди уреди

Друге мањинсте групе у војсци уреди

Документарни филмови уреди

  • Конy 2012, документарни филм
  • "Ла вита нон перде валаоре" ("Живот не губи вредности), документарни филм
  • "Мy Стар ин тхе Скy" истинита прича о преживљавању, пријатељству и љубави између двоје деце војника који су отети од стране Божије војске отпора (ЛРА) за време конфликта између Уганде и Судана.[228]

Популарна култура уреди

Напредно читање уреди

Reference уреди

  1. ^ а б в UNICEF (2007). "The Paris Principles: Principles and guidelines on children associated with armed forces or armed groups" (PDF). Archived (PDF) from the original on 30 October 2016. Приступљено 24 January 2018.
  2. ^ а б в г д Wessells, Mike (1. 11. 1997). „Child Soldiers”. Bulletin of the Atomic Scientists. 53 (6): 32—39. Bibcode:1997BuAtS..53f..32W. ISSN 0096-3402. doi:10.1080/00963402.1997.11456787. 
  3. ^ а б в г д ђ е ж „How did Britain let 250,000 underage soldiers fight in WW1?”. BBC Guides (на језику: енглески). Приступљено 19. 5. 2019. 
  4. ^ а б Davies, Norman (2008). Rising '44: The Battle for Warsaw (на језику: енглески). Pan Macmillan. стр. 603. ISBN 9780330475747. 
  5. ^ а б Rosen, David M. (2005). Armies of the Young: Child Soldiers in War and Terrorism (на језику: енглески). Rutgers University Press. стр. 55. ISBN 9780813535685. 
  6. ^ а б Kucherenko, Olga (2011). Little Soldiers: How Soviet Children Went to War, 1941-1945 (на језику: енглески). Oxford: Oxford University Press. ISBN 9780191610998. 
  7. ^ а б „Children at war”. History Extra (на језику: енглески). Приступљено 19. 5. 2019. 
  8. ^ а б в Blattman, Christopher; Beber, Bernd (2013/01). „The Logic of Child Soldiering and Coercion”. International Organization (на језику: енглески). 67 (1): 65—104. ISSN 0020-8183. S2CID 17209879. doi:10.1017/S0020818312000409.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)
  9. ^ а б Grossman, Dave (2009). On killing: the psychological cost of learning to kill in war and society (на језику: енглески). New York: Little, Brown and Co. ISBN 9780316040938. OCLC 427757599. 
  10. ^ а б в McGurk, Dennis; Cotting, Dave I.; Britt, Thomas W.; Adler, Amy B. (2006). "Joining the ranks: The role of indoctrination in transforming civilians to service members". In Adler, Amy B.; Castro, Carl Andrew; Britt, Thomas W. (eds.). Military life: The psychology of serving in peace and combat. volume 2: Operational stress. . Westport: Praeger Security International. pp. 13–31. ISBN 978-0275983024. .
  11. ^ а б в Brett, Rachel; Specht, Irma (2004). Young soldiers: why they choose to fight (на језику: енглески). Boulder, Colo.: Lynne Rienner Publishers. ISBN 9781588262851. OCLC 53830868. 
  12. ^ а б в г д ђ е Gee, David; Taylor, Rachel (1. 11. 2016). „Is it Counterproductive to Enlist Minors into the Army?”. The RUSI Journal. 161 (6): 36—48. ISSN 0307-1847. S2CID 157986637. doi:10.1080/03071847.2016.1265837. 
  13. ^ Coalition to Stop the Use of Child Soldiers (2008). "Child Soldiers Global Report 2008". Archived from the original on 10 October 2018. Приступљено 16 May 2018.
  14. ^ а б в г д ђ Machel, G (1996). "Impact of armed conflict on children" (PDF). Archived(PDF) from the original on 8 July 2017. Приступљено 28 January 2018.
  15. ^ а б в г д „Child Soldiering: Impact on Childhood Development and Learning Capacity | Posttraumatic Stress Disorder (214 views)”. Scribd (на језику: енглески). Приступљено 19. 5. 2019. 
  16. ^ а б Ursano, Robert J.; Kessler, Ronald C.; Stein, Murray B.; Naifeh, James A.; Aliaga, Pablo A.; Fullerton, Carol S.; Wynn, Gary H.; Vegella, Patti L.; Ng, Tsz Hin Hinz (1. 7. 2016). „Risk Factors, Methods, and Timing of Suicide Attempts Among US Army Soldiers”. JAMA Psychiatry. 73 (7): 741—749. ISSN 2168-622X. PMC 4937827  . PMID 27224848. doi:10.1001/jamapsychiatry.2016.0600. 
  17. ^ UK, Ministry of Defence (2017). "UK armed forces suicide and open verdict deaths: 1984-2017". Приступљено 24 May 2018.
  18. ^ а б Fear, N. T.; Hull, L.; Rona, R. J.; Greenberg, N.; Jones, M.; Hotopf, M.; Wessely, S.; Goodwin, L. (2015/07). „Are common mental disorders more prevalent in the UK serving military compared to the general working population?”. Psychological Medicine (на језику: енглески). 45 (9): 1881—1891. ISSN 0033-2917. PMID 25602942. S2CID 3026974. doi:10.1017/S0033291714002980.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)
  19. ^ а б Ryan, Donna H.; Alfonso, Anthony J.; Williamson, Donald A.; Martin, Pamela Davis (1. 2. 2006). „Psychological Adjustment during Army Basic Training”. Military Medicine (на језику: енглески). 171 (2): 157—160. ISSN 0026-4075. PMID 16578988. doi:10.7205/MILMED.171.2.157. 
  20. ^ а б Head, M.; Goodwin, L.; Debell, F.; Greenberg, N.; Wessely, S.; Fear, N. T. (2016). „Post-traumatic stress disorder and alcohol misuse: comorbidity in UK military personnel”. Social Psychiatry and Psychiatric Epidemiology. 51 (8): 1171—1180. ISSN 0933-7954. PMC 4977328  . PMID 26864534. doi:10.1007/s00127-016-1177-8. 
  21. ^ а б Mattiko, Mark J.; Olmsted, Kristine L. Rae; Brown, Janice M.; Bray, Robert M. (јун 2011). „Alcohol use and negative consequences among active duty military personnel”. Addictive Behaviors. 36 (6): 608—614. ISSN 1873-6327. PMID 21376475. doi:10.1016/j.addbeh.2011.01.023. 
  22. ^ а б Fear, Nicola T.; Wessely, Simon; Fahy, Tom; Hull, Lisa; Greenberg, Neil; Rona, Roberto J.; Jones, Margaret; Dean, Kimberlie; MacManus, Deirdre (16. 3. 2013). „Violent offending by UK military personnel deployed to Iraq and Afghanistan: a data linkage cohort study”. The Lancet (на језику: енглески). 381 (9870): 907—917. ISSN 0140-6736. PMID 23499041. S2CID 606331. doi:10.1016/S0140-6736(13)60354-2. 
  23. ^ а б Bouffard, Leana Allen (јануар 2005). „The Military as a Bridging Environment in Criminal Careers: Differential Outcomes of the Military Experience”. Armed Forces & Society (на језику: енглески). 31 (2): 273—295. ISSN 0095-327X. S2CID 144559516. doi:10.1177/0095327x0503100206. 
  24. ^ а б Milner, Joel S.; Guimond, Jennifer; Thomsen, Cynthia J.; Crouch, Julie L.; Merrill, Lex L. (1. 8. 2005). „Perpetration of Severe Intimate Partner Violence: Premilitary and Second Year of Service Rates”. Military Medicine (на језику: енглески). 170 (8): 705—709. ISSN 0026-4075. PMID 16173214. S2CID 4823558. doi:10.7205/MILMED.170.8.705. 
  25. ^ а б в г д ђ е ж „Where are child soldiers?”. Child Soldiers International (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 01. 02. 2018. г. Приступљено 19. 5. 2019. 
  26. ^ а б в г д Child Soldiers International (2012). "Louder than words: An agenda for action to end state use of child soldiers" Архивирано на сајту Wayback Machine (8. март 2019). Приступљено 19 Јануарy 2018.
  27. ^ а б в г д Цхилд Солдиерс Интернатионал (2016). "А лаw унто тхемселвес? Цонфронтинг тхе рецруитмент оф цхилдрен бy армед гроупс" Архивирано на сајту Wayback Machine (8. март 2019). Приступљено 19 January 2018.
  28. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к United Nations Secretary-General (2017). "Report of the Secretary-General: Children and armed conflict, 2017". un.org. Archived from the original on 25 January 2018. Приступљено 24 January 2018.
  29. ^ Team, WNN Editors (13. 1. 2009). „Girl Soldiers – The cost of survival in Northern Uganda”. Woman News Network (WNN) (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 23. 05. 2012. г. Приступљено 19. 5. 2019. 
  30. ^ Michael Leggiere, The Fall of Napoleon: The Allied Invasion of France 1813–1814, pp. 99–100
  31. ^ а б "Child Soldiers Global Report 2004" Archived from original on 17 December 2004. Child Soldiers International pp. 292
  32. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л љ Becker, Jo (2013). Campaigning for justice: human rights advocacy in practice (на језику: енглески). Stanford, California: Stanford University Press. ISBN 9780804784382. OCLC 837635842. 
  33. ^ а б в „International laws and child rights”. Child Soldiers International (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 02. 02. 2018. г. Приступљено 19. 5. 2019. 
  34. ^ а б в „Child Soldiers World Index”. childsoldiersworldindex.org. Архивирано из оригинала 29. 03. 2018. г. Приступљено 19. 5. 2019. 
  35. ^ United Nations Secretary-General (2017). "Report of the Secretary-General: Children and armed conflict, 2017". un.org. p. 41. Archived from the original on 25 January 2018. Приступљено 24 January 2018.
  36. ^ Committee on the Rights of the Child (2016). "General comment No. 20 (2016) on the implementation of the rights of the child during adolescence" tbinternet.ohchr.org. Archived from the original on 26 September 2018. Приступљено 25 January 2018
  37. ^ UNICEF (2017). "Ending the recruitment and use of children in armed conflict" (PDF). Archived from the original (PDF) on 26 September 2018. Приступљено 25 January 2018
  38. ^ а б в Vinet, Fabienne. „Children, Not Soldiers”. United Nations Office of the Special Representative of the Secretary-General for Children and Armed Conflict | To promote and protect the rights of all children affected by armed conflict (на језику: енглески). Приступљено 19. 5. 2019. 
  39. ^ а б „Child soldiers from Darfur fighting at front line of war in Yemen, returned soldiers say”. The Independent (на језику: енглески). 29. 12. 2018. Приступљено 19. 5. 2019. 
  40. ^ а б „Saudi Arabia recruited Darfur children to fight in Yemen: NYT”. www.aljazeera.com. Приступљено 19. 5. 2019. 
  41. ^ а б Kirkpatrick, David D. (28. 12. 2018). „On the Front Line of the Saudi War in Yemen: Child Soldiers From Darfur”. The New York Times (на језику: енглески). ISSN 0362-4331. Приступљено 19. 5. 2019. 
  42. ^ „Colombia's child soldiers”. Radio Netherlands Archives (на језику: енглески). 10. 11. 2003. Приступљено 19. 5. 2019. 
  43. ^ UNICEF (4 December 2017). "UN Officials congratulate MILF for completion of disengagement of children from its ranks". unicef.org. Archived from the original on 17 January 2018. Приступљено 25 January 2018.
  44. ^ „Facing Saddam's Child Soldiers - Brookings Institution”. 12. 2. 2010. Архивирано из оригинала 12. 02. 2010. г. Приступљено 19. 5. 2019. 
  45. ^ а б „IRIN In-Depth | AFRICA: Too small to be fighting in anyone's war | AFRICA | Children”. 25. 3. 2013. Архивирано из оригинала 25. 03. 2013. г. Приступљено 19. 5. 2019. 
  46. ^ а б „How many children are used for military purposes worldwide?”. Child Soldiers International (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 26. 01. 2018. г. Приступљено 19. 5. 2019. 
  47. ^ Singer, Peter (2005). Children at War. New York: Pantheon Books. ISBN 9780375423499. 
  48. ^ Dallaire, Roméo (2011). They Fight Like Soldiers, They Die Like Children: The Global Quest to Eradicate the Use of Child Soldiers. New York: Walker and Company.
  49. ^ Rosenblatt, Roger (1984). "Children of War". American Educator 8. 1: 37–41.
  50. ^ „Des Milliers de vies à réparer - £0.00”. Child Soldiers International (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 15. 01. 2018. г. Приступљено 19. 5. 2019. 
  51. ^ Coalition to Stop the Use of Child Soldiers (2001). "Global Report on Child Soldiers" Архивирано на сајту Wayback Machine (25. мај 2019). child-soldiers.org. Приступљено 16 May 2018.
  52. ^ а б в Avenue, Human Rights Watch | 350 Fifth; York, 34th Floor | New; t 1.212.290.4700, NY 10118-3299 USA | (28. 7. 2016). „Children Detained in War Zones”. Human Rights Watch (на језику: енглески). Приступљено 19. 5. 2019. 
  53. ^ а б „Written evidence - Medact”. data.parliament.uk. Приступљено 19. 5. 2019. 
  54. ^ UK, Ministry of Defence (2015). "British Army: Sexual Harassment Report" (PDF). Archived (PDF) from the original on 9 March 2017. Приступљено 11 December 2017
  55. ^ Government of Canada, Statistics Canada (28. 11. 2016). „Sexual Misconduct in the Canadian Armed Forces, 2016”. www150.statcan.gc.ca. Приступљено 19. 5. 2019. 
  56. ^ Marshall, Amy D.; Panuzio, Jillian; Taft, Casey T. (новембар 2005). „Intimate partner violence among military veterans and active duty servicemen”. Clinical Psychology Review. 25 (7): 862—876. ISSN 0272-7358. PMID 16006025. doi:10.1016/j.cpr.2005.05.009. 
  57. ^ а б Germany, Bundestag Commission for Children's Concerns (2016). Opinion of the Commission for Children's Concerns on the relationship between the military and young people in Germany.
  58. ^ Gee, D; Goodman, A. "Army visits London's poorest schools most often" (PDF). Archived (PDF) from the original on 29 May 2018. Приступљено 10 December 2017.
  59. ^ а б „Forces Watch | Informed Choice? Armed forces recruitment practice in the United Kingdom”. www.forceswatch.net. Архивирано из оригинала 13. 12. 2017. г. Приступљено 19. 5. 2019. 
  60. ^ а б Hagopian, Amy; Barker, Kathy (јануар 2011). „Should We End Military Recruiting in High Schools as a Matter of Child Protection and Public Health?”. American Journal of Public Health. 101 (1): 19—23. ISSN 0090-0036. PMC 3000735  . PMID 21088269. doi:10.2105/AJPH.2009.183418. 
  61. ^ „Cessation of Military Recruiting in Public Elementary and Secondary Schools”. www.apha.org. Приступљено 19. 5. 2019. 
  62. ^ „Soldiers of Misfortune: Abusive U.S. Military Recruitment and Failure to Protect Child Soldiers”. American Civil Liberties Union (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 08. 03. 2019. г. Приступљено 19. 5. 2019. 
  63. ^ Strasburger, Victor C; Wilson, Barbara J; Jordan, Amy B (2014). Children, adolescents, and the media (на језику: енглески). SAGE Publications. ISBN 9781412999267. OCLC 820450764. 
  64. ^ „The Recruitment of Children by the UK Armed Forces - a critique from health professionals”. Medact (на језику: енглески). 17. 11. 2016. Приступљено 19. 5. 2019. 
  65. ^ Neuroscience and behavioral reviews (на језику: енглески). Amsterdam: Elsevier. 0000 uuuu. OCLC 717051954.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)
  66. ^ UNICEF (2007). "Paris Principles: Principles and guidelines on children associated with armed forces or armed groups" Архивирано на сајту Wayback Machine (30. октобар 2016) (PDF). Archived (PDF) from the original on 30 October 2016. Приступљено 13 January 2018.
  67. ^ а б International Committee of the Red Cross (1977). "Protocols additional to the Geneva Conventions of 12 August 1949" (PDF). Archived (PDF) from the original on 7 March 2017. Приступљено 28 January 2018
  68. ^ "Rome Statute of the International Criminal Court (A/CONF.183/9)" (PDF). 1998. Archived (PDF) from the original on 18 March 2018. Приступљено 22 March 2018.
  69. ^ International Labour Organization. "Ratifications of C182 – Worst Forms of Child Labour Convention, 1999 (No. 182)". ilo.org. Archived from the original on 30 January 2018. Приступљено 30 January 2018.
  70. ^ Geneva Call (2012). "Engaging nonstate armed groups on the protection of children: Towards strategic complementarity" (PDF). Archived (PDF) from the original on 22 March 2015. Приступљено 28 January 2018.
  71. ^ а б African Commission on Human and Peoples' Rights (2018). "African Charter on the Rights and Welfare of the Child". achpr.org. Archived from the original on 21 January 2018. Приступљено 28 January 2018.
  72. ^ а б в г „Treaties, States parties, and Commentaries - Additional Protocol (I) to the Geneva Conventions, 1977 - 77 - Protection of children - Commentary of 1987”. ihl-databases.icrc.org. Приступљено 24. 5. 2019. 
  73. ^ „Protocol II Additional to the Geneva Conventions of 12 August 1949”. 4. 11. 2013. Архивирано из оригинала 04. 11. 2013. г. Приступљено 24. 5. 2019. 
  74. ^ „What is the Convention on the Rights of the Child?”. www.unicef.org (на језику: енглески). Приступљено 24. 5. 2019. 
  75. ^ Pham, John-Peter (2005). Child soldiers, adult interests: the global dimensions of the Sierra Leonean tragedy (на језику: енглески). New York: Nova Science Publishers. ISBN 9781594546716. OCLC 61724289. 
  76. ^ а б в г Lauren McCollough, The Military Trial of Omar Khadr: Child Soldiers and the Law Архивирано на сајту Wayback Machine (31. децембар 2008) Арцхивед 12 Маy 2008 ат тхе Wаyбацк Мацхине, Цримес оф Wар Пројецт Архивирано на сајту Wayback Machine (31. децембар 2008) Archived 22 December 2008 at the Wayback Machine 10 March 2008
  77. ^ The Paris Principles and Guidelines on Children associated with armed forces or armed groups Archived 23 September 2015 at the Wayback Machine, February 2007. Section "Treatment of children accused of crimes under international law", p. 9
  78. ^ „Omar Khadr's confession can be used at Guantanamo trial”. Reuters (на језику: енглески). 9. 8. 2010. Приступљено 24. 5. 2019. 
  79. ^ "USvKhadr Stipulation of Fact" (PDF). 25 October 2010. Archived (PDF) from the original on 2 October 2011. Приступљено 30 November 2011.
  80. ^ „Youngest Guantanamo detainee pleads guilty”. www.cnn.com (на језику: енглески). Приступљено 24. 5. 2019. 
  81. ^ "Khadr to return to Canada: lawyer". CBC News. 25 October 2010. Archived from the original on 28 October 2010. Приступљено 30 November 2011.
  82. ^ "Toews' request delays Khadr's transfer to Canada". CBC News. 20 July 2012. Archived from the original on 27 July 2012. Приступљено 26 July 2012.
  83. ^ "'Freedom is way better than I thought,' says Omar Khadr". www.cbc.ca. Archived from the original on 31 January 2016. Приступљено 8 February 2016.
  84. ^ а б CBC News (27 October 2010). "Khadr should go back to Canada: UN official". CBC. Archived from the original on 29 November 2017. Приступљено 22 March 2018
  85. ^ а б в г д Brett, R (2005). "Optional Protocol to the Convention on the Rights of the Child on Involvement of Children in Armed Conflict (OP/CAC)" (PDF). International Council on Human Rights Policy & International Commission of Jurists. Archived (PDF) from the original on 16 April 2012. Приступљено 4 February 2018.
  86. ^ а б Vinet, Fabienne (16. 7. 2015). „Special Representative of the Secretary-General for Children and Armed Conflict, Leila Zerrougui, concludes her first visit to Myanmar”. United Nations Office of the Special Representative of the Secretary-General for Children and Armed Conflict | To promote and protect the rights of all children affected by armed conflict (на језику: енглески). Приступљено 24. 5. 2019. 
  87. ^ а б в г "Optional Protocol to the Convention on the Rights of the Children on the Involvement of Children in Armed Conflict". ohchr.org. 2000. Archived from the original on 2 May 2013. Приступљено 22 March 2018.
  88. ^ Lynch, Colum (16. 8. 2017). „Confidential U.N. Report Accuses Saudi Coalition of Killing Hundreds of Yemeni Kids”. Foreign Policy (на језику: енглески). Приступљено 24. 5. 2019. 
  89. ^ United Nations Security Council Resolution 1261. S/RES/1261(1999) (1999) Retrieved 20 July 2008.
  90. ^ "Security Council condemns recruitment of child soldiers, asks Secretary-General to devise monitoring mechanism". ReliefWeb. 22 April 2004
  91. ^ „Monitoring and Reporting Mechanism (MRM) on grave violations of children's rights in situations of armed conflict”. UNICEF. Архивирано из оригинала 23. 03. 2018. г. Приступљено 24. 5. 2019. 
  92. ^ Tremblay, Stephanie. „Library”. United Nations Office of the Special Representative of the Secretary-General for Children and Armed Conflict | To promote and protect the rights of all children affected by armed conflict (на језику: енглески). Приступљено 24. 5. 2019. 
  93. ^ Avenue, Human Rights Watch | 350 Fifth; York, 34th Floor | New; t 1.212.290.4700, NY 10118-3299 USA | (28. 7. 2016). „Extreme Measures | Abuses against Children Detained as National Security Threats”. Human Rights Watch (на језику: енглески). Приступљено 24. 5. 2019. 
  94. ^ а б в г Child soldiers global report 2004: Africa Regional overview, Child Soldiers International Archived 3 July 2007 at Archive.today.
  95. ^ Rakisits, Claude (1. 12. 2008). „Child Soldiers in the East of the Democratic Republic of the Congo”. Refugee Survey Quarterly (на језику: енглески). 27 (4): 108—122. ISSN 1020-4067. doi:10.1093/rsq/hdn054. 
  96. ^ а б в "Cape Town Principles and Best Practices" (PDF). UNICEF. April 1997. p. 8. Archived (PDF) from the original on 27 September 2007. Приступљено 26 August 2007.
  97. ^ „Paris Conference "Free Children from War"”. UNICEF. Архивирано из оригинала 12. 09. 2018. г. Приступљено 24. 5. 2019. 
  98. ^ „Central African Republic: Children brutally targeted in weekend violence”. UNICEF. Архивирано из оригинала 30. 11. 2020. г. Приступљено 24. 5. 2019. 
  99. ^ „Des Milliers de vies à réparer - £0.00”. Child Soldiers International (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 15. 01. 2018. г. Приступљено 24. 5. 2019. 
  100. ^ „Armed groups in Central African Republic agree to release thousands of children”. UNICEF. Архивирано из оригинала 30. 11. 2020. г. Приступљено 24. 5. 2019. 
  101. ^ Smith, David (16. 3. 2012). „Kony 2012 puts child soldiers back under the spotlight | David Smith”. The Guardian (на језику: енглески). ISSN 0261-3077. Приступљено 24. 5. 2019. 
  102. ^ „The Prosecutor v. Thomas Lubanga Dyilo”. archive.fo. 19. 3. 2014. Архивирано из оригинала 19. 03. 2014. г. Приступљено 24. 5. 2019. 
  103. ^ а б „Guterres: Thousands of child soldiers fight in Somalia”. www.aljazeera.com. Приступљено 24. 5. 2019. 
  104. ^ „Preventing the Use of Child Soldiers in Somalia”. Roméo Dallaire Child Soldiers Initiative (на језику: енглески). 30. 1. 2017. Архивирано из оригинала 29. 03. 2018. г. Приступљено 24. 5. 2019. 
  105. ^ а б Hollingsworth, Jerry (2012). The social problems of children in Sub-Saharan Africa (на језику: енглески). Newcastle upon Tyne, UK: Cambridge Scholars Publishing. ISBN 9781443845137. OCLC 825978109. 
  106. ^ а б Coalition to Stop the Use of Child Soldiers (2008). "Child Soldiers Global Report 2008: Sudan". Child Soldiers International. pp. 315–320. Archived from the original on 2 April 2018. Приступљено 1 April 2018
  107. ^ „Child Soldiers World Index”. childsoldiersworldindex.org. Архивирано из оригинала 02. 04. 2018. г. Приступљено 24. 5. 2019. 
  108. ^ Avenue, Human Rights Watch | 350 Fifth; York, 34th Floor | New; t 1.212.290.4700, NY 10118-3299 USA | (9. 9. 2015). „Witness: A Child Soldier's Darfur Confession – 'I shot her. She is dead.'”. Human Rights Watch (на језику: енглески). Приступљено 24. 5. 2019. 
  109. ^ Meldrum, Andrew (19. 2. 2003). „Living in fear of Mugabe's green bombers”. The Guardian (на језику: енглески). ISSN 0261-3077. Приступљено 24. 5. 2019. 
  110. ^ Solidarity Peace Trust (2003). "National youth service training" (PDF). Archived from the original (PDF) on 5 September 2008. Приступљено 29 March 2018.
  111. ^ Mpofu, Muza (30. 1. 2018). „Youths who had enrolled for useless National Youth Service turned away as government BANS green bomber training”. My Zimbabwe News (на језику: енглески). Приступљено 24. 5. 2019. 
  112. ^ а б Global March Against Child Labour: Bolivia Archived 27 September 2007 at the Wayback Machine 2001
  113. ^ „Child Soldiers World Index”. childsoldiersworldindex.org. Архивирано из оригинала 30. 03. 2018. г. Приступљено 24. 5. 2019. 
  114. ^ "Basic Eligibility Requirements". Canadian Forces. Archived from the original Архивирано на сајту Wayback Machine (13. октобар 2007) on 13 October 2007. Приступљено 2 September 2007
  115. ^ Human Rights Watch (September 2003). ""You'll learn not to cry": Child Combatants in Colombia" (PDF): 4. Archived (PDF) from the original on 5 March 2016. Приступљено 29 January 2018.
  116. ^ Thomas, Virginia (2008). Overcoming Lost Childhood: Lessons from the Rehabilitation and Reintegration of Former Child Soldiers in Colombia. London, England: Y Care International.
  117. ^ Bjørkhaug, Ingunn (28. 6. 2010). „Child Soldiers in Colombia: The Recruitment of Children into Non-State Violent Armed Groups” (на језику: енглески). Rochester, NY. S2CID 141893319. SSRN 1650250  . doi:10.2139/ssrn.1650250. 
  118. ^ а б Avenue, Human Rights Watch | 350 Fifth; York, 34th Floor | New; t 1.212.290.4700, NY 10118-3299 USA | (7. 10. 1998). „Child Soldiers Used by All Sides in Colombia's Armed Conflict”. Human Rights Watch (на језику: енглески). Приступљено 24. 5. 2019. 
  119. ^ а б в P. W. Singer (Winter 2005–2006). "Child Soldiers". American Educator. Archived from the original on 29 November 2008. Приступљено 4 August 2009.
  120. ^ "Colombia: Armed Groups Send Children to War". Human Rights Watch. 22 February 2005. Archived from the original on 13 November 2008. Приступљено 5 August 2009.
  121. ^ „Child Soldiers World Index”. childsoldiersworldindex.org. Архивирано из оригинала 29. 03. 2018. г. Приступљено 24. 5. 2019. 
  122. ^ „Refworld | Child Soldiers Global Report 2008 - Colombia”. 23. 9. 2013. Архивирано из оригинала 23. 09. 2013. г. Приступљено 24. 5. 2019. 
  123. ^ Woody, Christopher. „The last march: Colombia's most notorious rebel group is starting to disarm, but obstacles to peace still loom”. Business Insider. Приступљено 24. 5. 2019. 
  124. ^ „Central America :: Cuba — The World Factbook - Central Intelligence Agency”. www.cia.gov. Архивирано из оригинала 10. 02. 2016. г. Приступљено 24. 5. 2019. 
  125. ^ H uman Rights Watch: Child Soldier Map Архивирано на сајту Wayback Machine (1. новембар 2008) Арцхивед 1 Новембер 2008 ат тхе Wаyбацк Мацхине
  126. ^ УС Армy (2016). "2015–16 Поцкет Рецруитер Гуиде" (ПДФ). Арцхивед (ПДФ) фром тхе оригинал он 19 Фебруарy 2018. Приступљено 24 Марцх 2018.
  127. ^ Цоммиттее он тхе Ригхтс оф тхе Цхилд (2016). "УСА: Аннеxес оф тхе Цомбинед Тхирд анд Фоуртх Периодиц Репорт (ОПАЦ Аннеx 2)" (ПДФ). Арцхивед (ПДФ) фром тхе оригинал он 25 Марцх 2018. Приступљено 24 Марцх 2018.
  128. ^ УС Армy Рецруитинг Цомманд (2011). "Рецруитер хандбоок" (ПДФ). Арцхивед (ПДФ)фром тхе оригинал он 19 Фебруарy 2018. Приступљено 24 Марцх 2018.
  129. ^ Говернмент оф тхе Унитед Статес (2001). Но Цхилд Лефт Бехинд Ацт (Сецтион 9528).
  130. ^ а б Цоммиттее он тхе Ригхтс оф тхе Цхилд (2008). "Цонсидератион оф Репортс Субмиттед Бy Статес Партиес Ундер Артицле 8 оф тхе Оптионал Протоцол то тхе Цонвентион он тхе Ригхтс оф тхе Цхилд он тхе Инволвемент оф Цхилдрен ин Армед Цонфлицт". Арцхивед фром тхе оригинал он 25 Марцх 2018. Приступљено 24 Марцх 2018.
  131. ^ а б УС Цампаигн то Стоп тхе Усе оф Цхилд Солдиерс (2007). "Унитед Статес оф Америца: Цомплианце wитх тхе Оптионал Протоцол то тхе Цонвентион он тхе Ригхтс оф тхе Цхилд он тхе инволвемент оф цхилдрен ин армед цонфлицт, Субмиссион то тхе Цоммиттее он тхе Ригхтс оф тхе Цхилд" (ПДФ). Хуман Ригхтс Wатцх. Арцхивед (ПДФ) фром тхе оригинал он 22 Јулy 2014. Приступљено 24 Марцх 2018
  132. ^ Цхилд Солдиерс Интернатионал (2012). "Репорт то тхе Цоммиттее он тхе Ригхтс оф тхе Цхилд ин адванце оф тхе Унитед Статес оф Америца'с сецонд периодиц репорт он тхе Оптионал Протоцол то тхе Цонвентион он тхе Ригхтс оф тхе Цхилд он тхе инволвемент оф цхилдрен ин армед цонфлицт" (ПДФ). Арцхивед (ПДФ) фром тхе оригинал он 25 Марцх 2018. Приступљено 24 Марцх 2018.
  133. ^ УН, Оффице оф тхе Хигх Цоммиссионер оф Хуман Ригхтс (2018). "Репортинг статус фор Унитед Статес оф Америца". Арцхивед фром тхе оригинал он 14 Марцх 2018. Приступљено 24 Марцх 2018.
  134. ^ Цоммиттее он тхе Ригхтс оф тхе Цхилд (2012). "Оптионал Протоцол то тхе Цонвентион он тхе Ригхтс оф тхе Цхилд он тхе инволвемент оф цхилдрен ин армед цонфлицт: Лист оф иссуес цонцернинг аддитионал анд упдатед информатион релатед то тхе цонсидератион оф тхе сецонд периодиц репорт оф тхе Унитед Статес оф Америца (ЦРЦ/C/ОПАЦ/УСА/2): Аддендум". Арцхивед фром тхе оригинал он 25 Марцх 2018. Приступљено 24 Марцх 2018.
  135. ^ Цоммиттее он тхе Ригхтс оф тхе Цхилд (2017). "Цонцлудинг обсерватионс он тхе цомбинед тхирд анд фоуртх репортс субмиттед бy тхе Унитед Статес оф Америца ундер артицле 8 (1) оф тхе Оптионал Протоцол то тхе Цонвентион он тхе Ригхтс оф тхе Цхилд он тхе инволвемент оф цхилдрен ин армед цонфлицт". Арцхивед фром тхе оригинал он 25 Марцх 2018. Приступљено 24 Марцх2018.
  136. ^ Департмент оф Дефенсе, Информатион Папер регардинг тхе апплицатион оф цхилд солдиерс протоцолс, провидед то Сенатор Барбара Боxер, Новембер 2004.
  137. ^ Авенуе, Хуман Ригхтс Wатцх | 350 Фифтх; Yорк, 34тх Флоор | Неw; т 1.212.290.4700, НY 10118-3299 УСА | (3. 10. 2008). „Унитед Статес: Пресидент Бусх Сигнс Лаw он Цхилд Солдиерс”. Хуман Ригхтс Wатцх (на језику: енглески). Приступљено 24. 5. 2019. 
  138. ^ "Тхе Цхилд Солдиер Превентион Ацт оф 2008" (ПДФ). УС Стате Департмент. Приступљено 24 Јуне 2017.
  139. ^ „Обама wаивес бан он аидинг регимес тхат усе цхилд солдиерс”. Wасхингтон Еxаминер (на језику: енглески). 30. 9. 2013. Приступљено 24. 5. 2019. 
  140. ^ „Миддле Еаст :: Бахраин — Тхе Wорлд Фацтбоок - Централ Интеллигенце Агенцy”. www.циа.гов. Архивирано из оригинала 29. 12. 2010. г. Приступљено 24. 5. 2019. 
  141. ^ а б в г "Цхилд Солдиерс Глобал Репорт 2008 – Иран"[мртва веза]. УНХЦР: Рефwорлд. 20 Маy 2008. Арцхивед фром тхе оригинал он 10 Оцтобер 2012. Приступљено 4 Аугуст 2009.
  142. ^ „Цхилдрен ас солдиерс”. www.уницеф.орг. Архивирано из оригинала 09. 08. 2019. г. Приступљено 24. 5. 2019. 
  143. ^ Сцхмитз, Цатхрyне L.; Травер, Елизабетх КимЈин; Ларсон, Деси; Цхеррy, Андреw L.; Ларсон, Деборах; Цоллардеy, Елизабетх К. (2004). Цхилд Лабор: А Глобал Виеw (на језику: енглески). Греенwоод Публисхинг Гроуп. стр. 120. ИСБН 9780313322778. 
  144. ^ "Цхристопхер Хитцхенс - Wхискy, Цигареттес анд Јефферсон [2006]". YоуТубе. Арцхивед фром тхе оригинал он 13 Марцх 2016. Приступљено 2 Јуне 2015.
  145. ^ „Иран: Фиве Yеарс оф Фанатицисм”. Тхе Неw Yорк Тимес (на језику: енглески). 12. 2. 1984. ИССН 0362-4331. Приступљено 24. 5. 2019. 
  146. ^ „Тхе хоррифyинг wаy Иран цлеаред минес ин тхе Иран-Ираq Wар”. Wе Аре Тхе Мигхтy (на језику: енглески). 20. 6. 2018. Архивирано из оригинала 03. 01. 2019. г. Приступљено 24. 5. 2019. 
  147. ^ Хиро, Дилип (1991). Тхе лонгест wар: тхе Иран-Ираq милитарy цонфлицт (на језику: енглески). Неw Yорк: Роутледге. ИСБН 9780415904063. ОЦЛЦ 22347651. 
  148. ^ Рајаее, Фарханг (1997). Ираниан перспецтивес он тхе Иран-Ираq wар (на језику: енглески). Гаинесвилле: Университy Пресс оф Флорида. ИСБН 9780813014760. ОЦЛЦ 492125659. 
  149. ^ Цонфлицт анд цонqуест ин тхе Исламиц wорлд: а хисторицал енцyцлопедиа (на језику: енглески). Санта Барбара, Цалиф: АБЦ-ЦЛИО. 2011. ИСБН 9781598843361. ОЦЛЦ 775759780. 
  150. ^ Хаммонд Атлас оф тхе 20тх Центурy (1999) П. 134-5
  151. ^ Дунниган, А Qуицк анд Диртy Гуиде то Wар (1991)
  152. ^ Дицтионарy оф Тwентиетх Центурy Wорлд Хисторy, бy Јан Палмоwски (Оxфорд, 1997)
  153. ^ Цлодфелтер, Мицхаел, Wарфаре анд Армед Цонфлицт: А Статистицал Референце то Цасуалтy анд Отхер Фигурес, 1618–1991
  154. ^ Цхирот, Даниел: Модерн Тyрантс : тхе поwер анд преваленце оф евил ин оур аге (1994)
  155. ^ "Б&Ј": Јацоб Берцовитцх анд Рицхард Јацксон, Интернатионал Цонфлицт: А Цхронологицал Енцyцлопедиа оф Цонфлицтс анд Тхеир Манагемент 1945–1995 (1997) п. 195
  156. ^ „Деатх Толлс оф тхе Иран-Ираq Wар – Цхарлес Курзман” (на језику: енглески). Приступљено 24. 5. 2019. 
  157. ^ „Цхилдрен ат wар”. Цхристиан Сциенце Монитор. 28. 10. 1987. ИССН 0882-7729. Приступљено 24. 5. 2019. 
  158. ^ а б Авенуе, Хуман Ригхтс Wатцх | 350 Фифтх; Yорк, 34тх Флоор | Неw; т 1.212.290.4700, НY 10118-3299 УСА | (30. 11. 2017). „Иран'с Цхилд Солдиерс ин Сyриа”. Хуман Ригхтс Wатцх (на језику: енглески). Приступљено 24. 5. 2019. 
  159. ^ а б "Иран Рецруитс Цхилд Солдиерс – Агаин | Wорлд Аффаирс Јоурнал". Арцхивед фром тхе оригинал он 3 Јануарy 2019
  160. ^ Схомалy, Јихад (2004). "Усе оф Цхилдрен ин тхе Оццупиед Палестиниан Территориес" (ПДФ). Арцхивед (ПДФ) фром тхе оригинал он 29 Новембер 2018.
  161. ^ Лаw анд Моралитy ин Исраел'с Wар Wитх тхе ПЛО, Неw Yорк
  162. ^ „Араб Јоурналист Децриес Палестиниан Цхилд-Солдиерс”. МЕМРИ (на језику: енглески). Приступљено 24. 5. 2019. 
  163. ^ Јихад Схомалy, ет ал. Усе оф Цхилдрен ин тхе Оццупиед Палестиниан Территориес Арцхивед 30 Оцтобер 2007 ат тхе Wаyбацк Мацхине Дефенце фор Цхилдрен Интернатионал/Палестине Сецтион, 2004, п. 8. Цитинг ЦСЦ 1371 Репорт, Новембер 2002
  164. ^ „Цхилд солдиерс ин тхе фиринг лине” (на језику: енглески). 8. 4. 2001. Приступљено 24. 5. 2019. 
  165. ^ "Цхилд Солдиерс Глобал Репорт 2004". Арцхивед фром тхе оригинал Архивирано на сајту Wayback Machine (27. септембар 2007) on 17 December 2004. Child Soldiers International, p. 304 cites in footnote 18 that this Information is from Palestinian human rights Monitoring Group (PHRMG), March 2004.
  166. ^ Israel/Occupied Territories: Palestinian armed groups must not use children Archived 11 July 2007 at the Wayback Machine 23 May 2005
  167. ^ „IDF Soldiers Convicted of Using 11-year-old as Human Shield in Gaza”. Haaretz (на језику: енглески). 3. 10. 2010. Приступљено 24. 5. 2019. 
  168. ^ "Archived copy" (PDF). Archived (PDF) from the original on 16 October 2016. Приступљено 13 December 2018
  169. ^ а б "Archived copy". Archived from the original on 29 January 2019. Приступљено 13 December 2018.
  170. ^ "Archived copy". Archived from the original on 12 September 2018. Приступљено 13 December 2018.
  171. ^ "Archived copy" (PDF). Archived (PDF) from the original on 28 June 2017. Приступљено 13 December 2018.
  172. ^ „Refworld | Child Soldiers Global Report 2001 - Turkey”. 29. 10. 2014. Архивирано из оригинала 29. 10. 2014. г. Приступљено 24. 5. 2019. 
  173. ^ Refugees, United Nations High Commissioner for. „Refworld | Child Soldiers Global Report 2001 - Iraq”. Refworld (на језику: енглески). Приступљено 24. 5. 2019. 
  174. ^ "Archived copy". Archived from the original on 16 December 2018. Приступљено 13 December 2018.
  175. ^ "Archived copy". Archived from the original on 15 December 2018. Приступљено 13 December 2018.
  176. ^ „US report: YPG recruiting child soldiers”. Middle East Monitor (на језику: енглески). 28. 6. 2017. Приступљено 24. 5. 2019. 
  177. ^ „US: YPG still recruits child soldiers in Syria”. english.alarabiya.net (на језику: енглески). Приступљено 24. 5. 2019. 
  178. ^ „Kurdish YPG militia recruiting child soldiers in Syria: HRW”. Middle East Eye (на језику: енглески). Приступљено 24. 5. 2019. 
  179. ^ Avenue, Human Rights Watch | 350 Fifth; York, 34th Floor | New; t 1.212.290.4700, NY 10118-3299 USA | (3. 8. 2018). „Syria: Armed Group Recruiting Children in Camps”. Human Rights Watch (на језику: енглески). Приступљено 24. 5. 2019. 
  180. ^ „Syrian rebels accused over child soldiers: UN official”. SBS News (на језику: енглески). Приступљено 24. 5. 2019. 
  181. ^ а б Sengupta, Somini (4. 2. 2014). „U.N. Report Details Abuse of Children in Syrian War”. The New York Times (на језику: енглески). ISSN 0362-4331. Приступљено 24. 5. 2019. 
  182. ^ а б „Report: Syria rebels send children into war”. www.aljazeera.com. Приступљено 24. 5. 2019. 
  183. ^ „Kurdish Militia Accused of Using Child Soldiers in Syria”. VOA (на језику: енглески). 15. 7. 2015. Приступљено 24. 5. 2019. 
  184. ^ „Assad Issues Law on Child Soldiers - The Syrian Observer”. 6. 10. 2014. Архивирано из оригинала 06. 10. 2014. г. Приступљено 24. 5. 2019. 
  185. ^ „Yemen's child soldiers go to war”. UPI (на језику: енглески). Приступљено 24. 5. 2019. 
  186. ^ editor, Patrick Wintour Diplomatic (27. 3. 2019). „'Serious' questions over SAS involvement in Yemen war”. The Guardian (на језику: енглески). ISSN 0261-3077. Приступљено 24. 5. 2019. 
  187. ^ „Exclusive: Yemeni child soldiers recruited by Saudi-UAE coalition”. www.aljazeera.com. Приступљено 24. 5. 2019. 
  188. ^ а б "Child Soldiers Global Report 2004" Archived from the original Архивирано на сајту Wayback Machine (27. септембар 2007) on 17 December 2004. Child Soldiers International pp. 18,159-161
  189. ^ „Two little boys | The Guardian | guardian.co.uk”. www.theguardian.com. Приступљено 24. 5. 2019. 
  190. ^ „Independent Appeal: A child is reborn”. The Independent (на језику: енглески). 24. 12. 2009. Приступљено 24. 5. 2019. 
  191. ^ „"MY GUN WAS AS TALL AS ME"”. www.hrw.org. Приступљено 24. 5. 2019. 
  192. ^ „U.N. team to visit Myanmar over child soldiers”. Reuters (на језику: енглески). 4. 8. 2009. Приступљено 24. 5. 2019. 
  193. ^ „South Asia :: India — The World Factbook - Central Intelligence Agency”. www.cia.gov. Архивирано из оригинала 11. 06. 2008. г. Приступљено 24. 5. 2019. 
  194. ^ „Last group of Maoist child soldiers discharged in Nepal”. UNICEF. Архивирано из оригинала 14. 04. 2019. г. Приступљено 24. 5. 2019. 
  195. ^ UN Security Council (2013). "Report of the Secretary-General on children and armed conflict in the Philippines". Archived from the original on 25 May 2018. Приступљено 24 May 2018.
  196. ^ „Report of the Secretary-General on children and armed conflict in the Philippines - United Nations Digital Library System”. 25. 5. 2018. Архивирано из оригинала 25. 05. 2018. г. Приступљено 24. 5. 2019. 
  197. ^ а б в United Nations (2018). "United Nations Treaty Collection: 11. b Optional Protocol to the Convention on the Rights of the Child on the involvement of children in armed conflict". Archived from the original on 6 February 2018. Приступљено 5 February 2018.
  198. ^ „UN Commission on Human Rights - The situation of human rights in the Republic of Chechnya of the Russian Federation (Mar 96)”. hrlibrary.umn.edu. Приступљено 24. 5. 2019. 
  199. ^ „Child Soldiers World Index”. childsoldiersworldindex.org. Архивирано из оригинала 29. 03. 2018. г. Приступљено 24. 5. 2019. 
  200. ^ „Child Soldiers World Index”. childsoldiersworldindex.org. Архивирано из оригинала 29. 03. 2018. г. Приступљено 24. 5. 2019. 
  201. ^ „Child Soldiers World Index”. childsoldiersworldindex.org. Архивирано из оригинала 29. 03. 2018. г. Приступљено 24. 5. 2019. 
  202. ^ „Child Soldiers World Index”. childsoldiersworldindex.org. Архивирано из оригинала 29. 03. 2018. г. Приступљено 24. 5. 2019. 
  203. ^ „Child Soldiers World Index”. childsoldiersworldindex.org. Архивирано из оригинала 29. 03. 2018. г. Приступљено 24. 5. 2019. 
  204. ^ а б Eastern-Ukrainian Centre for Civil Initiatives (2016). "Involvement of Children in Armed Formations During the Military Conflict in Donbas" (PDF). Archived (PDF) from the original on 11 February 2017. Приступљено 22 March 2018.
  205. ^ „Age to join - British Army Jobs”. apply.army.mod.uk. Приступљено 24. 5. 2019. 
  206. ^ Mordaunt, P (4 July 2016). "Letter to Child Soldiers International, 4 July 2016" Архивирано на сајту Wayback Machine (8. март 2019). Приступљено 11 Фебруарy 2018.
  207. ^ "Леттер фром УК Цхилдрен'с Цоммиссионерс анд отхерс то тхе Министрy оф Дефенце" Архивирано на сајту Wayback Machine (8. март 2019). 2016. Приступљено 6 Децембер 2017.
  208. ^ Хоусе оф Цоммонс анд Хоусе оф Лордс Јоинт Цоммиттее он Хуман Ригхтс (2009). "Цхилдрен'с Ригхтс" (ПДФ). Арцхивед (ПДФ) фром тхе оригинал он 7 Децембер 2017. Приступљено 6 Децембер 2017
  209. ^ Цоммиттее он тхе Ригхтс оф тхе Цхилд (2016). "Цонцлудинг обсерватионс он тхе фифтх периодиц репорт оф тхе Унитед Кингдом оф Греат Бритаин анд Нортхерн Иреланд". тбинтернет.охцхр.орг. Арцхивед фром тхе оригинал он 7 Маy 2017. Приступљено 6 Децембер2017.
  210. ^ „Леттер фром УК Министер оф Дефенце регардинг деплоyмент оф ундер-18с он цомбат оператионс - £0.00”. Цхилд Солдиерс Интернатионал (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 18. 04. 2018. г. Приступљено 24. 5. 2019. 
  211. ^ УН Цоммиттее он тхе Ригхтс оф тхе Цхилд (2008). "Цонсидератион оф Репортс субмиттед бy Статес Партиес ундер Артицле 8 оф тхе Оптионал Протоцол то тхе Цонвентион он тхе Ригхтс оф тхе Цхилд он тхе Инволвемент оф Цхилдрен ин Армед Цонфлицт. Цонцлудинг обсерватионс: Унитед Кингдом оф Греат Бритаин анд Нортхерн Иреланд". Арцхивед фром тхе оригинал он 24 Оцтобер 2015. Приступљено 5 Фебруарy 2018.
  212. ^ а б в Фармер, Бен (13. 8. 2017). „Армy инструцторс 'пунцхед анд кицкед теенаге рецруитс'”. Тхе Телеграпх (на језику: енглески). ИССН 0307-1235. Приступљено 24. 5. 2019. 
  213. ^ а б Перраудин, Францес (13. 8. 2017). „17 армy инструцторс цхаргед wитх ассаултинг теенаге рецруитс”. Тхе Гуардиан (на језику: енглески). ИССН 0261-3077. Приступљено 24. 5. 2019. 
  214. ^ а б „Армy инструцторс фаце ассаулт цхаргес” (на језику: енглески). 13. 8. 2017. Приступљено 24. 5. 2019. 
  215. ^ а б Цонрад, L. (12. 2. 2018). „Армy'с 'ларгест евер абусе цасе' бегинс wитх триал оф 16 инструцторс аццусед оф ассаултинг теенс”. инеwс.цо.ук (на језику: енглески). Приступљено 24. 5. 2019. 
  216. ^ "Р в Гираулт анд Отхерс Рулинг он Абусе оф Процесс" (ПДФ). 28 Фебруарy 2018. Арцхивед (ПДФ) фром тхе оригинал он 19 Марцх 2018. Приступљено 19 Марцх 2018.
  217. ^ „Аге & Гендер”. www.дефенцејобс.гов.ау (на језику: енглески). Приступљено 24. 5. 2019. 
  218. ^ „ФАQс | Дефенце Цареерс”. www.дефенцецареерс.мил.нз. Архивирано из оригинала 24. 05. 2019. г. Приступљено 24. 5. 2019. 
  219. ^ „Цхилд Солдиерс Аре Унфортунателy Нотхинг Неw”. Сцриптамус (на језику: енглески). 3. 11. 2009. Приступљено 24. 5. 2019. 
  220. ^ Гее, Давид (2014). Спецтацле, реалитy, ресистанце. (на језику: енглески). Ункноwн Публисхер. ИСБН 9780993095504. ОЦЛЦ 922406573. 
  221. ^ „РЕПОРТ: ТХЕ ФИРСТ АМБУСХ?”. Ветеранс Фор Пеаце УК (на језику: енглески). 3. 7. 2017. Приступљено 24. 5. 2019. 
  222. ^ а б „Форцес Wатцх | [титле]”. www.форцесwатцх.нет. Архивирано из оригинала 11. 05. 2017. г. Приступљено 24. 5. 2019. 
  223. ^ „Хоме | Цоунтеринг тхе Милитарисатион оф Yоутх”. антимили-yоутх.нет. Приступљено 26. 5. 2019. 
  224. ^ „Стоп Рецруитинг Кидс”. сркцампаигн.орг. Приступљено 26. 5. 2019. 
  225. ^ Неw Профиле (2004). "Тхе Неw Профиле Репорт он Цхилд Рецруитмент ин Исраел" (ПДФ). Приступљено 10 Децембер 2017.
  226. ^ а б „Реинтегратион”. Цхилд Солдиерс Интернатионал (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 08. 03. 2018. г. Приступљено 25. 5. 2019. 
  227. ^ а б в г д ђ Цонфлицт Превентион анд Рецонструцтион Унит. "Цхилд Солдиерс: Превентион, Демобилизатион, анд Реинтегратион" Маy 2002
  228. ^ „Сцреенинг оф "Мy Стар ин тхе Скy" анд Q&А wитх филммакерс”. Yале Јацксон Институте фор Глобал Аффаирс (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 12. 05. 2019. г. Приступљено 25. 5. 2019. 

Спољашње везе уреди

Адвокатура и кампање уреди

Референце: Деца војници широм света уреди

Сведочење и репортажа уреди

Međunarodne institucije уреди

Ostalo уреди

 
Deca u vojsci на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Deca_u_vojsci&oldid=26737889”