Доњи кварк или д кварк је једна од елементарних честица од којих се састоји материја. Према маси је на другом месту између 6 кваркова. Заједно са горњим кварком сачињава неутроне (1 горњи кварк и 2 доња кварка) те протоне (2 горња кварка и 1 доњи кварк) који су део атомских језгара. Чини прву породицу честица према стандардном моделу. Има набој од -1/3 е и масу између 3.5-6.0 МеВ/ц2. Као и сви кваркови спада у групу фермиона са спином од -1/2. На њега делују сва 4 основна међуделовања: гравитационо, електромагнетно, слабо и јако. Античестица доњем кварку је доњи антикварк. Постулирали су га 1964. Мари Гел-Ман и Џорџ Цвејг, а први пут је примећен у СЛАЦ1968.

Доњи кварк
КомпозицијаЕлементарна честица
СтатистикеФермионска
ГенерацијаПрва
Интеракцијејака, слаба, електромагнетна сила, гравитација
Симболд
АнтичестицаДоњи антикварк (д)
ТеоријеМари Гел-Ман (1964)
Џорџ Цвејг (1964)
ОткривенСЛАЦ (1968)
Маса4,7+0,5
−0,3
 МеВ/ц2
[1]
Распад уСтабле ор Уп qуарк + Елецтрон + Елецтрон антинеутрино
Наелектрисање1/3 е
Боја набојаYес
Спин1/2
Слаби изоспинЛХ: −1/2, РХ: 0
Слаби хипернабојЛХ: 1/3, РХ: −2/3

Историја

уреди
 
Мари Гел-Ман
 
Џорџ Цвајг

У почецима физике честица (прва половина 20. века), сматрало се да су хадрони као што су протони, неутрони и пиони елементарне честице. Међутим, како су откривени нови хадрони, 'зоолошки врт честица' је нарастао од неколико честица раних 1930-их и 1940-их на неколико десетина њих 1950-их. Односи између сваке од њих били су нејасни све до 1961. године, када су Мари Гел-Ман[2] и Јувал Нееман[3] (независно један од другог) предложили класификациону шему хадрона названу Осмоструки пут, или технички речено, СУ(3) симетрија укуса.

Ова класификациона шема је организовала хадроне у изоспинске мултиплете, али физичка основа иза тога је још увек била нејасна. Године 1964. Гел-Ман[4] и Џорџ Цвајг[5][6] (независно један од другог) предложили су модел кварка, који се тада састојао само од горњих, доњих и чудних кваркова.[7] Међутим, док је модел кваркова објашњавао Осмоструки пут, никакви директни докази о постојању кваркова нису пронађени све до 1968. године у Центру за линеарне акцелераторе Станфорда.[8][9] Експерименти дубоког нееластичног расејања су показали да протони имају подструктуру и да су протони направљени од три фундаменталније честице објаснили податке (чиме је потврђен модел кварка).[10]

У почетку људи нису били вољни да идентификују три тела као кваркове, уместо тога су више преферирали опис партона Ричарда Фајнмана,[11][12][13] али је временом теорија кваркова постала прихваћена (погледајте Новембарска револуција).[14]

Референце

уреди
  1. ^ M. Танабасхи ет ал. (Партицле Дата Гроуп) (2018). „Ревиеw оф Партицле Пхyсицс”. Пхyсицал Ревиеw D. 98 (3): 1—708. Бибцоде:2018ПхРвД..98ц0001Т. ПМИД 10020536. дои:10.1103/ПхyсРевД.98.030001 . 
  2. ^ M. Гелл-Манн (2000) [1964]. „Тхе Еигхтфолд Wаy: А тхеорy оф стронг интерацтион сyмметрy”. Ур.: M. Гелл-Манн, Y. Не'еман. Тхе Еигхтфолд Wаy. Wествиеw Пресс. стр. 11. ИСБН 978-0-7382-0299-0. 
    Оригинал: M. Гелл-Манн (1961). „Тхе Еигхтфолд Wаy: А тхеорy оф стронг интерацтион сyмметрy”. Сyнцхротрон Лабораторy Репорт ЦТСЛ-20. Цалифорниа Институте оф Тецхнологy. 
  3. ^ Y. Не'еман (2000) [1964]. „Дериватион оф стронг интерацтионс фром гауге инварианце”. Ур.: M. Гелл-Манн, Y. Не'еман. Тхе Еигхтфолд Wаy. Wествиеw Пресс. ИСБН 978-0-7382-0299-0. 
    Оригинал Y. Не'еман (1961). „Дериватион оф стронг интерацтионс фром гауге инварианце”. Нуцлеар Пхyсицс. 26 (2): 222—229. Бибцоде:1961НуцПх..26..222Н. дои:10.1016/0029-5582(61)90134-1. 
  4. ^ M. Гелл-Манн (1964). „А Сцхематиц Модел оф Барyонс анд Месонс”. Пхyсицс Леттерс. 8 (3): 214—215. Бибцоде:1964ПхЛ.....8..214Г. дои:10.1016/С0031-9163(64)92001-3. 
  5. ^ Г. Зwеиг (1964). „Ан СУ(3) Модел фор Стронг Интерацтион Сyмметрy анд итс Бреакинг”. ЦЕРН Репорт Но.8181/Тх 8419. 
  6. ^ Г. Зwеиг (1964). „Ан СУ(3) Модел фор Стронг Интерацтион Сyмметрy анд итс Бреакинг: ИИ”. ЦЕРН Репорт Но.8419/Тх 8412. 
  7. ^ Б. Царитхерс, П. Граннис (1995). „Дисцоверy оф тхе Топ Qуарк” (ПДФ). Беам Лине. 25 (3): 4—16. Приступљено 2008-09-23. 
  8. ^ Е. D. Блоом; et al. (1969). „Хигх-Енергy Инеластиц еп Сцаттеринг ат 6° анд 10°”. Пхyсицал Ревиеw Леттерс. 23 (16): 930—934. Бибцоде:1969ПхРвЛ..23..930Б. дои:10.1103/ПхyсРевЛетт.23.930 . 
  9. ^ M. Бреиденбацх; et al. (1969). „Observed Behavior of Highly Inelastic Electron–Proton Scattering”. Physical Review Letters. 23 (16): 935—939. Bibcode:1969PhRvL..23..935B. OSTI 1444731. S2CID 2575595. doi:10.1103/PhysRevLett.23.935. 
  10. ^ J. I. Friedman. „The Road to the Nobel Prize”. Hue University. Архивирано из оригинала 2008-12-25. г. Приступљено 2008-09-29. 
  11. ^ R. P. Feynman (1969). „Very High-Energy Collisions of Hadrons” (PDF). Physical Review Letters. 23 (24): 1415—1417. Bibcode:1969PhRvL..23.1415F. doi:10.1103/PhysRevLett.23.1415. 
  12. ^ S. Kretzer; H. Lai; F. Olness; W. Tung (2004). „CTEQ6 Parton Distributions with Heavy Quark Mass Effects”. Physical Review D. 69 (11): 114005. Bibcode:2004PhRvD..69k4005K. S2CID 119379329. arXiv:hep-ph/0307022 . doi:10.1103/PhysRevD.69.114005. 
  13. ^ D. J. Griffiths (1987). Introduction to Elementary Particles . John Wiley & Sons. стр. 42. ISBN 978-0-471-60386-3. 
  14. ^ M. E. Peskin, D. V. Schroeder (1995). An introduction to quantum field theory . Addison–Wesley. стр. 556. ISBN 978-0-201-50397-5. 

Literatura

уреди

Спољашње везе

уреди