Духовна анамнеза (медицина)
Духовна анамнеза је сатавни део класичне медицинске анамнезе која укључује питања о искуствима пацијента стекнутим током детињства и у старијем животном добу; његова позитивна и негативна верска искуства; како му је спиритуалност помогла или одмогла у решавању кризних ситуација; да ли пацијент верује у Бога и како се то веровање мењало током живота.
Како је анамнеза основа и најважнији део поступка за утврђивање болести и многе болести се могу дијагностификовати већ након добро узете анамнезе, уношењем у анамнестички процес и област духовости, свакако даје један већи квалитет у свеукупном сагледавању болесника и његових патњи изазваних болешћу.[1] У складу са овим у свету али и у Републици Србији последњих десет година дошло до позитивних промена у смислу правилног постављања улоге вере у процесу оздрављења болесника, о чему говори и све већи број отворених параклиса у болницама широм Србије, па чак и у војносанитетским установам (ВМА у Београду)
Оновна разматрања о улози вере у процесу оздрављења болесника
уредиУ складу са савреманим догађањима у свету, Европи, па и на Балканском попуострву, последњих десет година дошло је до позитивних промена у смислу правилног постављања улоге вере у процесу оздрављења болесника. На то је утицала чињеницу како се у појединим околностима не може располагати са здрављем, болешћу и смрћу, безобзира на све тековине савремене медицине.
| Закључак СЗО о спрези ума и тела До недавно су здравствени радници претежито пратили медицински модел по коме се пацијенти лечи углавном терапијом лековима и хируршким методама, док се мања важност придавала духовности и вери у изљечењу те односу доктор-пацијент. Ово редукционистичко и механицистичко схватање пацијента више није задовољавајуће. Пацијенти и лекари почели су увиђати вредности фактора као што су духовност, вера и саосећања у процесу излечења. Вредност ових духовних фактора у здрављу и квалитету живљења довело је до научних истраживања на овом пољу како би се дошло до целовитијег разумевања људског здравља, а које укључује и нематеријалну димензију (спрегу ума и тела)”.[2] |
Светске здравствена организација (СЗО) здравље дефиниша као
Стање потпуног физичког, менталног и друштвеног благостања, а не само као једноставну одсутност болести ли немоћи.
На основу стручног - западног гледања на медицину здравље се дефиншеа као
благостање читавог организма, односно његово добро и успешно функционисање на телесној, емоционалној, друштвеној и духовној основи особности.[3]
А ово гледиште проистекло је задњих десети година, након спроведених многих научних и стручних истраживања, у којима је заједнички закључак био да постоји повезаност нивоа духовности с побољшање симптома различитих психичких (депресија, напетост, зависност, шизофренија, превенција самоубистава) и органских поремећаја (кардиоваскуларна обољења, дијабетес, реуматоидни артритис, мултипла склероза, малигне болести и др.)
Веома често уз традиционалну конфесионалност иде и сујеверје „као начин прихватања света" и као „Стил живота", али и као израз и плод социјалне зависности у датом временском одређењу. А човек, као људска и интелектуална јединка, веома често без обзира на временску дистанцу тражи Бога. То је веома честа појава у бити људске врсте, без обзира на степен религиозности или праг атеизације. Људски ум је веома често склон свесном одбацивању Бога и истовремено његовом несвесном призивању. Димензија овог раскорака у сваком случају зависи од тренутног психичког и физичког стања у организму. То значи да је у великој мери дозивање Бога условљено здравственим стањем човека, тим пре што сви добро знамо ону народну пословицу, по којој је „здравље највеће богатство”.
Стил живота данашњег постмодерног друштва донело је све више ширење схватања здравља као „овостране религије”, а то је резултовало сакрализацијом здравља и људског „Ја” што је у сукобу са неизбежним сазнањем о коначности људске егзистенције. Јављају се неоствариве фантазије о свемоћности које човека мотивишу да посегне за магичним средствима контроле „Себе” и света. Захтев за неограниченом контролом, аутономијом и слободом, води човека у нове зависности: ствара зависност од медицине која човеку „обећава вечни живот”, о аскетском спортском програму, о конзумирању лекова, здравог стила живота и о непрестаним медицинским захватима за побољшање здравља итд.
Хришћанство и друге историјски признате и доказане религије пружају мугућност да се медицинско лечење уклопи и интегрише у свеукупну концепцију сретног и оствареног живота. Значајни елемен модерног друштва је да се лечење и духовно спасење опет на известан начин приближавају. Тако се човек лакше носи са чињеницом да у сваком периоду свога живота не може увек располагати здрављем и болешћу премда вера доприноси процесима оздрављења.[4]
У српској националној традицији у зависности од духовног и телесног стања јединке религија веома често нуди надрационално веровање и објашњење колективног ритуала у циљу очишћења човека. Религија, односно цркве, овога пута, нуде низ награда и казни у зависности од доброг или лошег понашања и врсте људских дела. Српска православна црква, као домаћин и посредник између човека и Бога одређена је одговарајућим конфесионалним сличностима.
Значај
уредиМеђурелигијски дијалог хришћана са припадницима „верифицираних духовних традиција” човечанства у стању је указати како у средишту вишевековног искустава са здрављем, болешћу и лечењем стоји увек једна интегрална спаситељска визија, вера у Бога. Уједно само целовита антропологија може допринети разбијању данашње у свему веома раширене али ништа мање отуђујуће митолошке опседнутости нужношћу досезања и очувања „савршеног здравља”.
Учење и вишевековна искуства других религија, посебно оних источних, хршћанима су указале (а они то прихватили) на врло корисне увиде у конкретне начине успостављања склада духовног и телесног, менталног и емотивног у човеку.[5]
Важно је нагласити да је данас непотпуни, тржишно потенцирани холизам нових религијских покрета, с њиховом мешавином елемената научне медицине, алтернативних медицина и терапијских молитава и обреда, за многе хришчане веома привлачна понуда која на дужи рок може довести до растакања библијског реализма традиционалног хршћанског начина опхођења с феноменом здравља и болести.[6]
Духовна анамнеза као медицинска вештина од испитивача захтева; добро знање, доста времена и стрпљења, а учи се кроз практичан рад. Анамнеза мора да буде потпуна и зато се сва питања постављају по тачно одређеном редоследу. Дужина разговора зависи од стручности испитивача и природе обољења. Током разговора испитивач мора разликовати битне од безначајних података, а постављена питања и прикупљени подаци не смеју нарушавати ауторитет болесника. Зато је за квалитетну духовну анамнезу, неопходно да испитивач стекне поврење код болесника, и на тај начин избегне испуштање значајних података о садашњој болести.
Извори
уреди- ^ Пешић Х. M. Љ. Интерна пропедевтика, Просвета, Ниш,1991.
- ^ Херман ВУКУШИЋ, Духовност и медицина, у: Вјера и здравље:, Зборник радова с интердисциплинарног, мултиконфесионалног и интернационалног симпозија одржаног 2. марта 2005. године на Филозофском факултету Дружбе Исусове у Загребу (I. дио); Разни текстови на тему “Вјера и здравље” (II. Дио), Заклада бискуп Јосип Ланг, Загреб, 2005.. стр. 3–5
- ^ Вероника Нела ГАШПАР, Однос здравља и религије у постмодерној. стр. 2.
- ^ Кршћанство и здравље: Зборник радова међународног знанственог скупа Сплит, 20-21- октобра 2005., Црква у свијету, Сплит, 2006.. стр. 223-225
- ^ Никола БИЖАЦА, Здравље и болест у актуалном контексту дијалошког односа међу религијама, у: Кршћанство и здравље: Зборник радова међународног знанственог скупа Сплит, 20-21. октобра 2005., Црква у свијету, Сплит, 2006.. стр. 290-291.
- ^ Никола БИЖАЦА, Здравље и болест у актуалном контексту дијалошког односа међу религијама, у: Кршћанство и здравље: Зборник радова међународног знанственог скупа Сплит, 20-21- октобра 2005., Црква у свијету, Сплит, 2006.. стр. 267-270.
Спољашње везе
уреди | Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење у вези са темама из области медицине (здравља). |
