Ендимуса сабор
Ендимуса сабор или патријаршијски сабор се назива сабор састављен од епископа једне патријаршијске јурисдикције. Патријаршијски сабор је највиши законодавни, управни и црквеносудски орган патријаршије. Ови сабори су обично сазивани у патријарховом седишту.
Историјски развој ендимуса сабора уреди
Овај сабор није настао као сталан, већ је првобитно био повремен и, свакако, ванредан. Првенствено је деловао унутар Цариградске патријаршије IV века, да би решавао проблеме унутар Цариградске цркве. Овај сабор је био неопходан, јер Цариградски архиепископ није имао епископије под својом јурисдикцијом да би могао сазивати надлежне епископе на сабор.
У V веку када је установљено пет патријаршијских престола, овај сабор добија ширу примену и тада настаје институција овог сабора. После Четвртог васељенског сабора (451), када је престо Цариграда стекао широку дијацезалну јурисдикцију, није могао да се сазива патријаршијски сабор, зато што је сазивање таквог сабора било јако скупо и одузимало је пуно времена. Због тога, када је настала потреба да се патријарх суочи са извесним хитним проблемима, прибегавао је мишљењу архијереја који су боравили у Цариграду. Због тога је овај сабор назван ендимуса (грч. ενδυμεο боравити на једном месту). Тиме се оправдава зашто је овај сабор био ванредан, и на њему су могли учествовати архијереји из других патријаршијских престола.
Од XII века, због посебних услова, које су крсташи причинили византијској држави, ендимуса је престала бити сталан орган. На овом сабору су тада учествовали само ендимуски архијереји, али и поједини патријаршијски чиновници, клирици, чији је глас био само саветодавни.
У XVII веку, ова установа доживљава процват. Када су околни цариградски архијереји (ираклијски, кизички, никомидијски, никејски, халкидонски, деркски, кесаријски, ефески и др.) стекли велики ауторитет. Названи су старцима, и имали су толику власт, да је патријаршијски печат био подељен на четири дела, од којих је један држао патријарх, а друга три тројица стараца. Ово стање је настављено до 1860. када су издати прописи, којима је уређено да се патријаршијски сабор састоји од патријарха и дванаест архијереја, који су се наизменично смењивали сваке друге године.
У овом виду ендимуса или, раније, патријаршијски сабор јесте стални Свештени сабор православних аутокефалних Цркава. Ови сабори се могу сматрати управним саборима, јер представљају колективне органе управе једне Цркве.[1]
Делокруг рада ендимуса сабора уреди
- Избор патријарха и других епископа.
- Уздизање једне епископије у виши ранг - положај (нпр. у митрополију).
- Спајање епископија.
- Оснивање нове епископије.
- Одобравање премештаја једног епископског седишта у други град.
- Премештање епископа.
- Ревидирање патријаршијских одлука донетих противно свештеним канонима, и др.[1]
Ендимуса сабор у црквено - богословској књижевности уреди
- Свремена на време се у црквеном праву јавља се такозвана Аристинда (грч. αριστος = истакнут, најбољи) сабор. Он се састоји од неколико истакнутих чланова јерархије, који су, као по правилу, изабрани од државе. Овај сабор је имао у надлежности избор нових митрополита - епископа.
- У црквено-богословској литератури се јавља назив Надсавршени сабор. Сам назив савршени сабор сусреће се у сфери канонског права и означава онај сабор у којем је ,,саприсуствовао митрополит", дакле председавајући обласног сабора.