Википедија

Енона

Енона или Либурнска римска Аенона (лат. Аенона) је либурнски град настао почетком гвозденог доба, на простору данашње Хрватске у 9. века п.н.е, из кога је касније настао римски града и на крају Нин хрватских кнезова. У археологији је позната по највећем римском храму на источној јадранској обали.

Енона
Археолошки локалитет Енона
МестоНин Хрватска
Саграђен1. век
Тип структурехрам

Назив уреди

Енона се први пут помиње као Хемионои у делу Периплус грчког писца Псеудо Скилака, најверојатније као неправилни облик имена Аинонои. Касније грчки писци наводе име у облику Аинона, а римски у облику Аенона.

Положај уреди

Енона је данас археолошки локалитет на око 18 км северозападно од Задра, на острвцу данас повезаном са копном преко два моста, настао на пешчаном спруду некадашњег ушћа речице Јаруге у море. Са северне стране окружен је пешчаним спрудом, са источне стране се налази солана а на јужној и западној новији део самог места.[1]

Историја уреди

Млађе камено доба

Најстарије насеље на подручју Еноне пронађено је око 300 метара јужније од либурнског, на подручју данашње солане а датира се у млађе камено доба.[2] Оснивање насеља у старије гоздено доба, на истој локацији, условила је чињеница да је то било најприкладније место за одлазак у заједничке ливаде где су пасла њихова слада и где су се налазила обрадива поља, али такођер и месно гробље.[3]

Либурнска Енона

Сматра се да су Либурни насељавали град у 9. веку п.н.е. и више векова трговала с Јаподима и Етрућанима. Либурнска Енона основана је у равници богатој шумама и морским жалом, и претпоставља се да је као средиште територијалне заједнице Еноњана била опасана градским бедемом саграђеним од дрвета, земље и шљунка.[4][5]

Римска Енона

Када је либурнску власт у граду заменила римска није тачно утврђено, као и када је град добио статус муниципија, односно сопствену самоуправу. Претпоставља се да се то догодило у периоду између краја 1. века п.н.е.. и с почетка 1. века н.е, када су Римљани Енону утврдили бедемом, и урбанистички сређили — изградњом мреже градских улица, монументалног храма итд.

Претпоставља се да римски урбанисти и планери током изградње римске Еноне нису применили устаљен ортогонални координатни систем, јер су констатовали да је затечено стање првобитног либурнског насеља (Идасса) у потпуности у складу са њиховим потребама и да не захтева веома скупу изградњу потпуно новога града као што је то у оближњем Јадру.

Током изградње римске Еноне преузет је од раније затечен положај градских зидова као и положај двају градских врата. Задржан је и положај главне градске улице као и једне старе улице која је касније постала цардо маxимус. На узвишеном положају (где се вероватно налазило либурнско светиште) саграђен је форум и величанствени храм, а уз јужне градске зидове градска пијаца (емпориум) На северу насаља налазила се старија либурнска некропола, а јужно либурнско-римска.

На месту на коме се налазио либурнски дрвени мост саграђен је камени римски преко Ричине.[6] Са озиданог изворишта акведуктом (цастеллани фонтис) доведена је текућа вода у насеље, али не уз обалу римске Еноне, већ 2,5 километара од ње саграђено је градско пристаниште.

На наведени урбани развој Еноне утицао је суживот дошљака са староседеоцима што је видљиво не само у учешћу староседалаца у муниципалној управи, већ и обожавању либурнских светиња поред официјелног римског верског култа, на шта указују и чињеница да је на подручју старе Еноне откривено највише писаних камених споменика и камене пластике, и да су се упоредно уз римски официјелни верски култ поштовала и домаћа либумска божанства (Анзотица, Иицус, Латра).31

Археолошки налази римске илибумске културе у Енони

Из досадашњи археолошки налази може се закључити да су Енона и Јадер два примера потпуно различитог приступа Римљана код изградње и модернизације либурнских територијалних заједница.

Овај по свом изгледу свакако најзначајнији, највећи антички храм на источној обали Јадрана, данас сведочи и о великом богатству Римскога царства у тадашњој Енони, данас Нину. Како тада нису постојале банке, ризнице у храмовима служиле су за чување тог силног богатства. Наиме, тадашња Енона, је имала у свом је поседу све солане у окружењу. А сол је у то време била равна злату, јер се сољу не само трговало, већ се уместо новца давала и плата.

Архитектура уреди

Римска грађевинска оператива у изградње Еноне применила је већ устаљене грађевинске технике:[7]

  • зидање клесаним каменом у кречном малтеру,
  • облагање зидова кречним малтером,
  • покривање подова каменим плочама, понекад и мозаичким коцкицама,
  • покривање кровова увезеним тегулама и имбрексима.
  • изградња градски зидова употребом клесаног камена у кречном малтеру,
  • изградња улице и тротоара каменим плочама.[8]

Уводени су и нови урбанистички садржаји као што су акведукт, градска пијаца (емпориум), градске терме, портикати и форум поред обавезно саграђеног храма.[9][10]

Храм у Енони уреди

Храм у Енеону подигнут је у другој половини 1. века, као највећи познати римски храм на источној јадранској обали. Највероватније је био посвећен Капитолијској тријади, на шта указује натпис на прочељу у коме се наводи:

Храм се посвећује цару Титу Флавију Веспазијану, оснивачу династије Флавијеваца.

Изграђен је по узору на храм Јупитера Оптимуса Маxимуса на Капитолу. На његов изглед утицале су етрушчанска и грчка сакрална архитектура. Па је тако висок подијум и унуташња концепција преузета из етрушчанске архитектуре, а спољашњи изглед од Грка којима је био важан спољни изглед храма. Међутим како су Римљани тежисте сстављали на унутрашњост храма у облику нише и светишта, они су спољашњи изглед доста поједноставили, иако су већину церемонија одржаванли споља, јер су верници ретко улазили у целу.[11]

Археолошки налази римског храна у Еони

Судбина Еноне уреди

Данас позната урбана остварења као и међуоднос затечене грађевинске и архитектонске оставштине римске Еноне били су касније преузети и делимично одржавани и у доба хрватских владара и владара старохрватског Нина (кнеза Бранимира, краља Петра Крешимира IV. и других).[12] Међутим разлика у односу на антички период је у томе што је у средњем веку дошло да постепеног затирања некадашњег градског живота римске Еноне и све снажније деградација и рустификација римског урбаног наслеђа.[13]

Види још уреди

Извори уреди

  1. ^ „Тхе Цапитолиум, Аенона (Нин)”. www. вици.орг/вици. Приступљено 8. 4. 2020. 
  2. ^ Шиме Батовић, Нин у праповијести. Проблеми археолошких истраживања, Задар.
  3. ^ Борис Илаковац Либурнска римска Аенона (Нин) УДК/УДЦ: 904"652"(497.5 Нин):711.42
  4. ^ Борис Илаковац Либурнска римска Аенона (Нин) УДК/УДЦ: 904"652"(497.5 Нин):711.42 стр.
  5. ^ Шиме Батовић, Истраживање либурнског насеља у Нину 1969. године. Диадора, 5.
  6. ^ Борис Илаковац, Постанак и развој нинских (Аенона) мостова, ВАМЗ, 3.с„ 28-29.
  7. ^ Борис Илаковац Либурнска римска Аенона (Нин) УДК/УДЦ: 904"652"(497.5 Нин):711.42 стр. 5-6
  8. ^ Мате Суич, Антички град на источном Јадрану, Загреб. 1976. стр.136 и 182
  9. ^ Мате Суич, Антички град на источном Јадрану, Загреб. 1976. стр.147
  10. ^ Борис Илаковац, Зашто је римски форум у Нину (Аенона) морао бити ниско саграђен, Диадора, 16-17.
  11. ^ Либурнски римска Енона (Нин)
  12. ^ Иво Петрициоли, Осврт на нинске грађевине и умјетничке споменике средњега и новога вијека, РИЈАЗУЗд, 1969. стр.299.
  13. ^ M. Новак-Самбраило, Политичко-управни положај Нина у доба Млетачке републике, РИЈАЗУЗд, 1969. стр.88.

Литература уреди

  • Лука Јелич, Споменици града Нина, ВХАД, н.с., 4.
  • Лука Јелич, Споменици града Нина, ВХАД, н.с., 5.
  • Марија Колега, Римска портретна пластика из збирке Даниели у Археолошком музеју у Задру, Диадора, 11.
  • Марија Колега, Дамнатио мемориае у римској портретној умјетности, Домитиан-Нерва у Нину, Диадора, 14.

Спољашње везе уреди

 
Енона на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Enona&oldid=26740888”