Етиллитијум је органометално једињење литијума формуле ЛиЦХ2СХ3. Оно се јавља у виду безбојних кристала, растворљивих у органским растварачима, а постоји у облику тетра- и хексамера.

Етиллитијум
Етиллитијум
Етиллитијум
Називи
IUPAC назив
litijum;etan
Идентификација
3Д модел (Jmol)
Бајлштајн 3587196
ChEBI
ChemSpider
ECHA InfoCard 100.011.246
EC број 212-370-2
Гмелин Референца 738
УНИИ
  • [Li+].C[CH2-]
Својства
C2H5Li
Моларна маса 36,05512859 g/mol
Опасности
Опасност у току рада запаљив, корозиван
Уколико није другачије напоменуто, подаци се односе на стандардно стање материјала (на 25 °C [77 °F], 100 kPa).
Референце инфокутије

Реактивност

уреди

Реакција литијума и етил бромида:

 

Реакција литијума и диетил живе:

 

Физичка својства

уреди

Етиллитијум се формира у поларним растварачима (етри, тетрахидрофуран) и у кристалима тетрамерног облика (ЛиС2Х5)4 - искошена коцка.

У неполарним растварачима (бензен, угљоводоници) - хексамери (ЛиС2Х5)6.

Сублимира се у вакууму на 70-80°Ц.

Хемијска својства

уреди

Етиллитијум се оксидује атмосферским кисеоником са самозапаљењем. Он бурно реагује са водом која се користи за сушење органских растварача и анализу количине воде у растварачима:

 

Референце

уреди
  1. ^ Li Q, Cheng T, Wang Y, Bryant SH (2010). „PubChem as a public resource for drug discovery.”. Drug Discov Today. 15 (23-24): 1052—7. PMID 20970519. doi:10.1016/j.drudis.2010.10.003.  уреди
  2. ^ Evan E. Bolton; Yanli Wang; Paul A. Thiessen; Stephen H. Bryant (2008). „Chapter 12 PubChem: Integrated Platform of Small Molecules and Biological Activities”. Annual Reports in Computational Chemistry. 4: 217—241. doi:10.1016/S1574-1400(08)00012-1. 

Literatura

уреди
  • Clayden, Jonathan; Greeves, Nick; Warren, Stuart; Wothers, Peter (2001). Organic Chemistry (I изд.). Oxford University Press. ISBN 978-0-19-850346-0. 
  • Smith, Michael B.; March, Jerry (2007). Advanced Organic Chemistry: Reactions, Mechanisms, and Structure (6th изд.). New York: Wiley-Interscience. ISBN 0-471-72091-7. 
  • Химическая энциклопедия. 2. Редкол.: Кнунянц И.Л. и др. М.: Советская энциклопедия. 1990. 
  • Рипан Р.; Четяну И. (1971). Неорганическая химия. Химия металлов. 1. М.: Мир.