Фосфатидилинозитол 4,5-бисфосфат

Фосфатидилинозитол 4,5-бисфосфат или PtdIns(4,5)P2, такође познат као PIP2, је мање заступљена фосфолипидна компонента ћелијских мембрана. PtdIns(4,5)P2 ис супстрат знатног броја важних сигналних протеина.[3]

Фосфатидилинозитол 4,5-бисфосфат
Називи
IUPAC назив
1,2-Diacyl-sn-glycero-3-phospho-(1-D-myo-inositol 4,5-bisphosphate)
Идентификација
Својства
C47H80O19P3
Моларна маса 1042,05 g/mol
Уколико није другачије напоменуто, подаци се односе на стандардно стање материјала (на 25 °C [77 °F], 100 kPa).
Референце инфокутије

Фосфатидилинозитол 4,5-бисфосфат формирају првенствено тип I фосфатидилинозитол 4 фосфат 5 киназе из PI(4)P супстрата.

PIP2 масне киселине су варијабилне у различитим врстама и ткивима. Истраживања су показала да су најзаступљеније масне киселине: стеаринска у позицији 1 и арахидонска у позицији 2.[4]

Функције уреди

IP3/DAG пут уреди

PIP2 дејствује као интермедијер у IP3/DAG путу, који се иницира везивањем лиганда за Г протеин-спрегнуте рецепторе који активирају Gq алфа подјединицу. PIP2 је супстрат за хидролизу фосфолипазе C (PLC), ензима везаног за мембрану који се активира путем протеинских рецептора као што су α1 адренергички рецептори. Производи ове реакције су инозитол 1,4,5-трифосфат (InsP3; IP3) и диацилглицерол (DAG), који дејствују као секундарни гласници. У овој каскади, DAG остаје у ћелијској мембрани и активира сигналну каскаду активирајући протеинску киназу C (PKC). PKC затим активира друге цитосолне протеине путем њихове фосфорилације. PKC дејство може бити повраћено фосфатазама. IP3 улази у цитоплазму и активира IP3 рецепторе на глатком ендоплазматичном ретикулуму (ЕР), што отвара калцијумске канале глатког ЕР, омогућавајући мобилизацију јона калцијума у цитозол. Калцијум учествује у каскади путем активације других протеина.

Референце уреди

  1. ^ Li Q, Cheng T, Wang Y, Bryant SH (2010). „PubChem as a public resource for drug discovery.”. Drug Discov Today. 15 (23-24): 1052—7. PMID 20970519. doi:10.1016/j.drudis.2010.10.003.  уреди
  2. ^ Еван Е. Болтон; Yанли Wанг; Паул А. Тхиессен; Степхен Х. Брyант (2008). „Цхаптер 12 ПубЦхем: Интегратед Платформ оф Смалл Молецулес анд Биологицал Ацтивитиес”. Аннуал Репортс ин Цомпутатионал Цхемистрy. 4: 217—241. дои:10.1016/С1574-1400(08)00012-1. 
  3. ^ Страцхан Т, Реад АП (1999). Лептоспира. Ин: Хуман Молецулар Генетицс (2нд изд.). Wилеy-Лисс. (виа НЦБИ Бооксхелф) ISBN 0-471-33061-2. 
  4. ^ Танака Т, Иwаwаки D, Сакамото M, Такаи Y, Морисхиге Ј, Мураками К, Сатоуцхи К (2003). „Мецханисмс оф аццумулатион оф арацхидонате ин пхоспхатидyлиноситол ин yеллоwтаил. А цомпаративе студy оф ацyлатион сyстемс оф пхоспхолипидс ин рат анд тхе фисх специес Сериола qуинqуерадиата”. Еур Ј Биоцхем. 270 (7): 1466—73. ПМИД 12654002. дои:10.1046/ј.1432-1033.2003.03512.x. 

Спољашње везе уреди