Фруктоолигосахарид
Фруктоолигосахарид (ФОС, олигофруктоза, олигофруктан) је олигосахарид фруктана. Он се користи као алтернативни заслађивач. ФОС манифестује нивое слаткоће који имају 30 и 50 посто слаткоће шећера.[1] Он се јавља у природи. Комерцијална примена је развијена током 1980-тих у одговору на потражњу за здравијом храном са мањом калоријском вредношћу.
Хемија уреди
Две различите класе фруктоолигосахаридних смеша се индустријски производе. Оне су базиране на деградацији инулина или процесима трансфруктозилације.
ФОС се може произвести деградацијом инулина, или полифруктозе, полимера D-фруктозних мономера везаних β(2→1) везама са терминално α(1→2) везаном D-глукозом. Степен полимеризације инулина је у опсегу од 10 до 60. Инулин се може ензиматски или хемијски деградирати до смеше олигосахарида са општом структуром Glu-(Fru)n (GFn) и Frum (Fm), где су n и m у опсегу од 1 до 7. Тај процес се у извесној мери јавља у природи, те се ти олигосахариди могу наћи у великом броју биљки, посебно у јерусалимској артичоки и у цикорији. Главне компоненте комерцијалних производа су кестоза (ГФ2), нистоза (ГФ3), фруктозилнистоза (ГФ4), бифуркоза (ГФ3), инулобиоза (Ф2), инулотриоза (Ф3), и инулотетраоза (Ф4).
Друга класа фруктоолигосахарида се припрема путем трансфруктозилације β-фруктозидазом из Aspergillus niger на сахарозном супстрату. Резултујућа смеша има општу формулу GFn, са n и опсегу од 1 до 5. У супротности са ФОС дериватима из инулина, нису присутне само β(1→2) везе него се и друге везе јављају, мада у мањој мери.[2]
Референце уреди
- ^ Јосепх О'Неилл (1. 6. 2008). „Усинг инулин анд олигофруцтосе wитх хигх-интенситy сwеетенерс”. Архивирано из оригинала 29. 07. 2012. г. Приступљено 14. 7. 2012.
- ^ Hartemink, R.: Prebiotic effects of Non-digestible oligo- and polysaccharides. PhD thesis, Wageningen University, the Netherlands, 1999, 218 p. ISBN 90-5808-051-X.
Види још уреди
- Мананолигосахарид (МОС)
- Изомалтоолигосахарид (ИМО)
- Ксилоолигосахарид (XОС)
- Галактоолигосахарид (ГОС)