Википедија

Ганцфелд експеримент

Ганцфелд експеримент (од нем. ganz — „celo” и Feld — „поље”) је метод који се користи у психологији и парапсихологији ради истраживања перцептуалних феномена и парапсихолошких појава. Ова техника се заснива на изазивању стања дезорганизоване перцепције путем стимулације једноставним и константним сензорним подражајима као што су специфичне боје светлости и звукови. Циљ Ганцфелдовог експеримента је проучавање телепатије и екстрасензорне перцепције (ЕСП), односно истраживање могућности добијања информација које су изван досега традиционалних чула. У уобичајној пракси, „пошиљалац” покушава да телепатски пренесе слику „примаоцу” који је у стању сензорне депривације, а од примаоца се тражи да, међу ограниченим бројем опција, пронађе праву.

Важно је напоменути да ганцфелдов експеримент има своје критичаре и заговорнике. Критичари указују на недостатак доследних резултата и могућност сугестије код испитаника, док заговорници верују да експеримент пружа значајне увиде у природу перцепције и ванчулних способности као и да је стопа успеха изнад очекиваних. Без обзира на контроверзе, ганцфелдов експеримент и даље представља занимљиву и важну област истраживања у парапсихологији.[1][2][3][4][5]

Историјски контекст уреди

Волфганг Мецгер (1899–1979) је први увео ганцфелдов ефекат у експерименталну психологију када је успешно показао да ће испитаници искусити перцептивне дисторзије, које могу прерасти у халуцинације, након гледања у хомогено визуелно поље. Почетком 1970-их, у Медицинском центру Маимонидес, Чарлс Хонортон је покушао да иде стопама Џозефа Бенкса Рајна, који је осмислио термин „ЕСП”, како би покренуо дискусију о паранормалним тврдњама. Хонортон се фокусирао на оно што је мислио да је веза између ЕСП-а и снова и почео да излаже своје испитанике истој врсти сензорне депривације која се користи и у демонстрацији ганцфелдовог ефекта, претпостављајући да ће у тим условима „пси” (термин коришћен у парапсихологији за означавање свих аномаличних психичких способности) можда прорадити.[6] Он је веровао да би се смањењем уобичајних сензорних надражаја повећала могућност преношења информација путем телепатије.[7]

Још од када су Хонортон и Шерон Харпер 1974. објавили први комплетан експеримент у часопису Јоурнал оф тхе Америцан Социетy фор Псyцхицал Ресеарцх, ганцфелдови експерименти су и даље остали ослонац за парапсихолошка истраживања.

Експериментални процес уреди

 
Учесник у ганзфелдовом експерименту

У класичном ганцфелдовом експерименту, „прималац” се смешта у просторију на удобну столицу и на очи му се стављају половине пинг-понг лоптице у које се упери посебно црвено светло како би се добила специфична светлост. Он такође носи слушалице на којима је пуштен бели или ружичасти шум. Прималац у стању благе сензорне депривације проводи пола сата. Током овог времена, „пошиљалац” посматра насумично одабрану мету и покушава дату информацију телепатски послати примаоцу. Прималац за ово време говори наглас покушавајући да опише шта то „види”. Све ово бележи експериментатор(који не зна шта је информација која се преноси) или наснимавањем на траку или записивајући, и ти подаци после користе примаоцу током поступка одлучивања.

У поступку одлучивања, прималац се извлачи из ганцфелдовог стања и даје му се сет могућих мета, од којих он бира једну која највише одговара сликама које је проживео. Најчешће се поред мете налазе јос три лажне мете (мамца), што даје шансу од 25% да ће прималац случајно погодити тачан мамац. Проценат успешно погођених мета је и у испитивањима (којих је било неколико десетина) износио такође 25%.[8]

Неки парапсихолози који прихватају постојање „пси” дошли су до закључка да одређене особине личности испитаника могу позитивно да утичу на перформансе ЕСП-а.[9] Такви парапсихолози су тврдили да би бирање одређених карактеристика код испитаника могло утицати на повећање стопе успешности ганцфелдовог експеримента.[10] Такве особине су биле следеће:

  • Веровање у „пси” и ЕСП[11]
  • Претходно искуство са „пси”[9]
  • Вежбање менталне дисциплине као што је медитација[12]
  • Креативност[9]
  • Надареност за уметност[9]
  • Емоционална блискост са пошиљаоцем[13]

Критичари су истакли да ослањање на критеријуме одабира као што су ови уводи пристрасност у експериментални дизајн, и самим тим да се и резултати истрживања и ефекти које парапсихолози тврде да су постигли не односе на целу популацију, већ само на „специјалне” учеснике(види испод).[10]

Анализа резултата уреди

Рани експерименти уреди

Обављено је 42 експеримента у периоду између 1974. и 1982. године, све експерименте су извели парапсихолози.[14] Чарлс Хонортон је 1982. године представио свој рад, који представља резиме резултата ганцфелд експеримената до тог датума, на годишњој конвенцији Парапсихолошког удружења. Чарлс Хонортон је закључио да резултати експеримената представљају довољан доказ да се покаже да пси постоји.

Реј Хајман, психолог и познати критичар парапсихологије, је критиковао Хонортона и ганцфелдове експерименталне радове.[14] Хајман је уочио да радови нису описивали оптималне протоколе, нити су укључивали одговарајућу статистичку анализу.[15]

 
Реј Хајман, Ли Рос, Виктор Бенсаи и Дерил Бем, (1983)

Идентификовао је три велике мане у радовима:

  1. Недостаци у рандомизацији за избор мете
  2. Мане у рандомизацији у поступку закључивања
  3. Недовољна документација

Хајман је, да би проценио сваки експеримент, осмислио сет од 12 категорија недостатака:

Шест категорија односило се на статистичке недостатке као што су вишеструко тестирање без одговарајућих подешавања значајног нивоа, употреба погрешног статистичког теста и сл. Шест додатних категорија покривало је процедуралне недостатке као што су неадекватна рандомизација, неадекватна сигурност, могућности сензорног цурења и неадекватна документација

— Реј Хајман, Critical Thinking in Psychology, 2007.

Хајман је открио да свих 42 ганцфелд експеримента садрже барем једну од ових мана, а више од половине студија није успело да се заштити од сензорног цурења. Након знатних разговора о важности недостатака, Хонортон се слозио са Хајманом да 42 ганцфелд експеримента која је укључио у своју метаанализу нису довољна да докажу да пси постоји.[16]

Хајман и Хонортон су 1986. године објавили А Јоинте Цоммуниqуé, након што су се сусрели на састанцима Парапсихолошког удружења, где су се сложили о методолошким проблемима и начинима да се они реше. Предложили су компјутерски аутоматизовану контролу, где су рандомизација и други методолошки проблеми решени. Такође су се сложили да су за ганцфелд експерименте неопходини строжи стандарди и заједнички су прецизирали који би то стандарди требало да буду. У том тексту су такође дали препоруке како такве експерименте треба спровести и репродуковати.[17]

Аутоганцфелд експерименти уреди

Године 1983. Хонортон је започео серију „Аутоганцфелд експеримента”, то су били ганцфелд експерименти које је контролосао рачунар. Аутоганцфелд експерименте је спроводио у својим психофизичким истраживачким лабораторијама. Експерименти су се наставили до септембра 1989. године. У овим експериментима је учествовало 240 учесника у 354 сесија од којих су само 329 сесија узете у обзир због непредвиђених фактора током извршавања експеримента.[18] Хонортон је заједно са сарадницима објавио резултате 11 аутоганцфелд експеримената за које тврди да испуњавају стандарде које су одредили Хајман и Хонортон.[19]

Хајман је анализирао ове експерименте и написао је да су, иако су аутоганцфелд експерименти методолошки супериорнији од претходних парапсихолошких експеримената, тестови њихових поступака рандомизације били неадекватни. Такође је написао да су експерименти иако испуњавају већину стандарда, не испуњавају све.[20] Хајман није могао да провери поузданост поступака рандомизације на основу података које је пружио Хонортонов сарадник Дерил Бем.

Хајман је даље приметио да иако је укупна стопа поготка од 32% (7% већа од очекиваних 25%) значајна, стопа поготка за статичке мете (фотографије) је, у ствари, била у складу са очекиваним 25% и стога недоследна са Хонортоновим претходним тврдњама о позитивним резултатима ганцфелд експеримента који су спроведени пре 1982. године. Разлика у резултату је у потпуности била због нове врсте „динамичких мета” (видео снимака) које су учесници могли да идентификују по стопи која је била боља од очекиване.[20] У стопама поготка у вези са овим динамичким циљевима, међутим, обрасци су били очигледни да су процурили имплицитни визуелни знакови:

Најсумњивији образац је чињеница да се стопа поготка за дату мету повећавала са учесталошћу појављивања те мете у експерименту. Стопа поготка за мете које су се појавиле само једном била је очекивана 25%. За мете које су се појавиле два пута стопа поготка се повећала на 28%. За оне који су се појавиле три пута, стопа поготка је била 38%, а за оне мете које су се појавиле шест или више пута, стопа поготка је била 52%. Сваки пут када се репродукује видео трака, њен квалитет може да се погорша. Могуће је, дакле, да када је често коришћени клип мета за дату сесију, може се физички разликовати од осталих клипова који су дати субјекту за процену.

Ричард Вајзман је објавио рад у коме се расправља о не-пси хипотези заснованој на могућем акустичном цурењу од пошиљаоца до експериментатора у експериментима како би се објаснили резултати.[21] Дејвид Маркс је написао:„Вајзман и његове колеге идентификовали су различите начине на које је знање о мети могло процурити до експериментатора. То је укључивало знакове из видео касете и звукове од пошиљаоца који је, наравно, знао идентитет мете... њихови закључци пружају мало уверавања да је сензорно сигнализирање експериментатора било на било који начин значајно блокирано.”[22]

Милтон и Вајзман (1999) су спровели метаанализу ганцфелд експеримената у другим лабораторијама. Нису нашли пси ефекат, резултати нису показали никакав ефекат већи од случајности из базе података од 30 експеримената.[23]

Ленс Сторм и Зуитберт Ертел (2001) објавили су метааанализу 79 студија објављених између 1974. и 1996. године и закључили да позитиван статистички исход указује на пси ефекат.[24] Као одговор, Милтон и Вајзман (2001) су написали да метааанализа Сторма и Ертел није била тачан квантитативни резиме истраживања ганцфелд експеримената јер су укључивала ране студије које су биле широко признате као да имају методолошке проблеме који онемогућавају тумачење резултата као доказа пси ефекта.[25]

Још једну метааанализу су спровели Дерил Бем, Џон Палмер и Ричард Бротон, у којој су експерименти сортирани према томе колико су се блиско придржавали постојећег описа поступка извршавања ганцфелд експеримената, укључујући неке експерименте који су објављени у време од Милтоновог и Вајзмановог рока. Они су добили резултате који су били значајни са Стоуффер З од 2,59, али су њихови противници остали при мишљењу да је њихов избор студија за инклузију у метаанализу проблематичан.[26]

Савремена истраживања уреди

Ганцфелд експерименти су наставили да се усавршавају током година. Аутоматизовани компјутерски систем се користи за избор и приказ мета (дигитални аутоганцфелд). Ово има потенцијал да превазиђе неке недостатке ранијих експерименталних поставки, као што су рандомизација и експериментаторско слепило у односу на мете.[27]

У 2010. години, Ленс Сторм, Патрицио Тресолди и Лоренцо Ди Рисио анализирали су 29 студија ганцфелд експеримената од 1997. до 2008. године. Од 1.498 испитивања, 483 су произвела хитове, што одговара стопи погодака од 32,2%.

Утврђено је да су учесници изабрани због особина личности и личних карактеристика за које се сматра да су пси-проводљиве значајно бољи од неизабраних учесника у ганцфелд стању.[28] Према Хајману, ослањање на метаанализу као једину основу за оправдање тврдње да аномалија постоји и да су докази за њу конзистентни и реплицирани је погрешно. То изобличује оно што научници подразумевају под потврдним доказима.

Рад из 2016. испитао је упитне истраживачке праксе у ганцфелд експериментима и симулирао како такве праксе могу узроковати погрешне позитивне резултате.

Критике уреди

Постоји неколико уобичајених критика ганцфелд експеримената:

  • Изолација– Ричард Вајзман и други тврде да неке студије нису користиле звучно изоловане просторије, тако да је могуће да је током процеса селекције истраживач могао да чује звук са видеа, а да касније да ненамерне сигнале примаоцу. Могуће је било и да сам прималац чује видео.[21]
  • Рандомизација– Када се од субјеката тражи да бирају између различитих опција, постоји пристрасност да изаберу прву опцију која им се прикаже. Ако је редослед којим су приказани избори сваки пут насумичан, ова пристрасност ће бити уједначена. Процедуре рандомизације коришћене у експерименту су критиковане због тога што нису извршене на задовољавајући начин.[20]
  • Пси претпоставка– Претпоставка да је свако статистичко одступање од очекиваних резултата доказ за телепатију је веома контроверзна. Одступање од очекиваних резултата је само доказ да је то била ретка, статистички мало вероватна појава која се догодила случајно, или је нешто изазвало то одступање. Најчешћи узрок овога су недостаци у дизајну експеримента.[29]

Чарлс Едвард Марк Хансел је 1985. године открио мане у дизајну и могућност сензорног цурења у експериментима о којима су извештавали Карл Сарџент и други парапсихолози. Закључио је да се ганцфелд студије нису независно понављале и да „ЕСП није ништа ближе успостављању него што је био пре сто година”.[30]

Дејвид Маркс је у својој књизи Психологија видовњака приметио да је током аутоганцфелд експеримента истраживач био удаљен само четири метра од собе пошиљаоца. На крају су додате плочице за звучну изолацију, али су дизајниране да „апсорбују звук да не спрече пренос“. Према Марксу, ово је било неадекватно и ништа другачије од коришћења било ког стандардног унутрашњег зида. Врата и њихов оквир су такође били могући извор сензорног цурења. Ниједан од ових проблема никада није уклоњен.[31]

Теренс Хајнс је 2003. године написао да се за ганцфелд студије не може рећи да пружају доказе за пси, јер наводни докази нестају како се повећава строгоћа контроле експеримената. Према Хајнсу, „није постојао јасан начин да се добију резултати који поуздано показују било који паранормални феномен” и да је „најразумнији закључак” да ефекат не постоји и да никада није постојао.[32]

Сузан Блекмор истиче да је озбиљан проблем то што је Дарил Бем, познати и веома поштовани психолог, крив за „неетичку манипулацију података у потрази за статистичким значајем” да би подржао тврдње да паранормално постоји. Навела је да су овакве манипулације веома озбиљне због тога што многи људи верују у паранормално и траже доказе да потврде своје веровање. Ако истраживач који је поштован, као што је Бем, тврди да постоје поуздани докази, многи људи ће му веровати, што доводи до озбиљних последица за опште разумевање науке.[33]

Реј Хајман је написао да је за евалуацију парапсихолошких тврдњи потребно користити стандардне научне критеријуме, одвојити време, стрпљење и ресурсе. Критичари су се фокусирали на неколико примера парапсихолошких истраживања, најчешће на најслабије, и на лош начин су представили тврдње и доказе. Парапсихолошка заједница је одбацила те критике. Последица тога је да парапсихологија и парапсихолошка истраживања испаштају због недостатка конструктивне критике.[34]

Контроверзе уреди

 
Сузан Блекмор

1979. године, Сузан Блекмор је посетила лабораторије Карла Сарџента у Кембриџу. Уочила је низ неправилности у поступку и писала о њима за Јоурнал оф тхе Социетy фор Псyцхицал Ресеарцх.

Испоставило се да су се у једној сесији – број 9 – десили следећи догађаји.

  1. Сарџент је урадио рандомизацију када није требало.
  2. 'Б' је нестало из фиоке током сесије, уместо после ње.
  3. Сарџент је ушао у одлучивање и „усмерио“ субјекта ка 'Б'.
  4. Учињена је грешка у корист 'Б' и изабрано је 'Б'.
  5. 'Б' је била мета, а сесија директан погодак.[35]

Овај чланак, заједно са даљим критикама Сарџентовог рада од стране Адриана Паркера и Нилса Виклунда, остао је необјављен до 1987. године, али су били добро познати у парапсихолошким круговима.

Сарџент је написао оповргавање на ове критике (такође необјављено до 1987.)[36] у којем није негирао оно што је Блекмор приметила, али је тврдио да су њени закључци засновани на тим запажањима погрешни и са предрасудама.

Његови сарадници су такође одговорили, рекавши да је свако одступање од протокола резултат „случајних грешака“, а не било каквог покушаја преваре.[37]

Карл Сарџент је након овога престао да ради у парапсихологији и није одговорио „благовремено“ када је Савет парапсихолошког удружења затражио његове податке, па је његово чланство у тој организацији престало.[38]

Пишући за Скептицал Иqуирер 2018. године, Блекмор наводи да је Сарџент „намерно прекршио сопствене протоколе и да је у једном испитивању готово сигурно варао“, као и да психолози који читају рецензију Дерил Бема у Псyцхологицал Буллетин „не би имали појма да је озбиљна сумња бачена на више од четвртине укључених студија“.

Када се Блекмор суочила са Сарџентом, рекао јој је да „не би било важно да су неки експерименти непоуздани јер,на крају крајева, знамо да пси постоји“.

Блекмор такође прича да је разговарала са Бемом на конференцији о свести где га је изазвала јер подржава Сарџентово и Хонортоново истраживање, он је одговорио да то „није било важно“. Блекмор пише: „Али јесте важно... Важно је зато што Бемове сталне тврдње наводе на заблуду јавност да верује да постоје угледни научни докази за ЕСП у ганцфелду када их нема“.[33]

Извори уреди

  1. ^ Фраизер 1991, стр. 143–148
  2. ^ Раy, Хyман (1996). "Тхе Евиденце фор Псyцхиц Фунцтионинг Цлаимс вс. Реалитy". Тхе Скептицал Инqуинер. пп. 24-26. Ретриевед Новембер 4, 2013.
  3. ^ Смитх, Ј.C. (2009). Псеудосциенце анд Еxтраординарy Цлаимс оф тхе Паранормал: А Цритицал Тхинкер'с Тоолкит. Wилеy-Блацкwелл. ИСБН 978-1444358940. Приступљено 1. 11. 2013. 
  4. ^ Ратхус, Спенцер (2011), Псyцхологy: Цонцептс анд Цоннецтионс, Ценгаге Леарнинг, стр. 143, ИСБН 978-1111344856 
  5. ^ Маркс, Давид; Камманн, Рицхард (2000). Тхе Псyцхологy оф тхе Псyцхиц. Прометхеус Боокс. стр. 97—106. 
  6. ^ Хонортон & Харпер (1974). „Пси-медиатед имагерy анд идеатион ин ан еxпериментал процедуре фор регулатинг перцептуал инпут”. Јоурнал оф тхе Америцан Социетy фор Псyцхицал Ресеарцх (68): 156—168. 
  7. ^ Тyсон, Пхилип Ј.; Јонес, Даи; Елцоцк, Јонатхан (2011). Псyцхологy ин социал цонтеxт: иссуес анд дебатес. Цхицхестер, Wест Суссеx, УК/Малден, МА: Wилеy-Блацкwелл. стр. 199–200. ИСБН 978-1405168236. ОЦЛЦ 683247699. 
  8. ^ Палмер, Јохн (2003). „ЕСП ин тхе Ганзфелд”. Јоурнал оф Цонсциоуснесс Студиес. 10 (6–7). 
  9. ^ а б в г Бем, Дарyл Ј.; Хонортон, Цхарлес (1994). „Доес пси еxист? Реплицабле евиденце фор ан аномалоус процесс оф информатион трансфер” (ПДФ). Псyцхологицал Буллетин. 115. Архивирано из оригинала 17. 03. 2017. г. Приступљено 27. 04. 2023. 
  10. ^ а б Сторм, Ланце; Трессолди, Патризио Е.; Ди Рисио, Лорензо (2010). „Мета-аналyсис оф фрее-респонсе студиес, 1992–2008: Ассессинг тхе ноисе редуцтион модел ин парапсyцхологy” (ПДФ). Псyцхологицал Буллетин. Америцан Псyцхологицал Ассоциатион (АПА). 136 (4): 471—485. ИССН 1939-1455. ПМИД 20565164. дои:10.1037/а0019457. Архивирано из оригинала (ПДФ) 24. 01. 2011. г. Приступљено 2010-08-18. 
  11. ^ Лаwренце, Т.Р. (1993). „Гатхеринг ин тхе схееп анд гоатс: А мета-аналyсис оф форцед-цхоице схееп-гоат ЕСП студиес, 1947–1993”. Ин Процеедингс оф тхе 36тх Аннуал Цонвентион оф тхе Парапсyцхологицал Ассоциатион: 75—86. 
  12. ^ Бем, ДЈ; Палмер, Ј; Броугхтон, РС (септембар 2001). „Упдатинг тхе ганзфелд датабасе: А вицтим оф итс оwн суццесс?” (ПДФ). Јоурнал оф Парапсyцхологy. Јоурнал оф Парапсyцхологy (3): 207—218. Архивирано из оригинала (ПДФ) 2006-09-14. г. 
  13. ^ Броугхтон, Р.С.; Алеxандер, C.Х. (1997). „АутоганзфелдИИ: Ан аттемптед реплицатион оф тхе ПРЛ ганзфелд ресеарцх”. Јоурнал оф Парапсyцхологy. 61: 209—226. 
  14. ^ а б Хонортон, Charles (1985). „Meta-Analysis of Psi Ganzfeld Research: A Response to Hyman” [Мета-анализа пси ганцфелд истраживања: Одговор Хајману]. Јournal of Parapsychology (на језику: енглески). 49. 
  15. ^ Hyman, Rey (1985). „The Ganzfeld Psi Experiments: A Critical Appraisal”. Journal of Parapsychology (49). 
  16. ^ Hyman, Ray (2007). „Evaluating parapsychological claims”. Ур.: Sternberg, Robert J.; Roediger, Henry L.; Halpern, Diane F. Critical thinking in psychology. Cambridge; New York: Cambridge University Press. 
  17. ^ Hyman, Ray; Honorton, Charles (1986). „A joint communiqué: the psi ganzfeld controversy”. Journal of Parapsychology. Parapsychology Press. 50. 
  18. ^ Bem, Daryl J.; Honorton, Charles (1994). „Does psi exist? Replicable evidence for an anomalous process of information transfer” (PDF). Psychological Bulletin. 115. Архивирано из оригинала 17. 03. 2017. г. Приступљено 27. 04. 2023. 
  19. ^ Honorton, C.; Berger, R.E.; Vravogolis, M.P.; Quant, M.; Derr, P.; Schechter, E.I.; Ferrari, D.C. (1990). „Psi Communication in the Ganzfeld: Experiments with an Automated Testing System and a Comparison with a Meta-Analysis of Earlier Studies”. Journal of Parapsychology. Parapsychology Press. 54. 
  20. ^ а б в Hyman, Ray (1994). „Anomaly or Artifact? Comments on Bem and Honorton”. Psychological Bulletin. 
  21. ^ а б Wiseman, R.; Smith, M.; Kornbrot, D. (1996). „Exploring possible sender-to-experimenter acoustic leakage in the PRL autoganzfeld experiments”. Journal of Parapsychology. 
  22. ^ Marks, David; Kammann, Richard (2000), The Psychology of the Psychic, Prometheus Books
  23. ^ Milton, Julie; Wiseman, Richard (1999). „Does Psi Exist? Lack of Replication of an Anomalous Process of Information Transfer” (PDF). Psychological Bulletin. 125. 
  24. ^ Storm, Lance; Ertel, Suitbert (2001). „Does psi exist? Comments on Milton and Wiseman's (1999) meta-analysis of Ganzfield research”. Psychological Bulletin. American Psychological Association. 127. 
  25. ^ Milton, Julie; Wiseman, Richard (2001). „Does psi exist? Reply to Storm and Ertel (2001)”. Psychological Bulletin. 127. 
  26. ^ Bem, DJ; Palmer, J; Broughton, RS (2001). „Updating the ganzfeld database: A victim of its own success?” (PDF). Journal of Parapsychology. 65. Архивирано из оригинала 14. 09. 2006. г. Приступљено 28. 04. 2023. 
  27. ^ Goulding, A.; Westerlund, J.; Parker, A.; Wackermann, J. (2004). „The first Digital Autoganzfeld study using a real-time judging procedure”. European Journal of Parapsychology. 19. 
  28. ^ Storm, Lance; Tressoldi, Patrizio E.; Di Risio (2010). „Meta-analysis of free-response studies, 1992–2008: Assessing the noise reduction model in parapsychology” (PDF). Psychological Bulletin. 136. Архивирано из оригинала (PDF) 24. 01. 2011. г. Приступљено 28. 04. 2023. 
  29. ^ Caroll, Robert Todd (2005). „The Skeptic's Dictionary: Psi Assumption”. 
  30. ^ Hansel 1985, стр. 97–127
  31. ^ Marks & Kammann 2000, стр. 97–106 harvnb грешка: више циљева (2×): CITEREFMarksKammann2000 (help)
  32. ^ Hines, Terence (2003). Pseudoscience and the paranormal. Amherst, NY: Prometheus Books. стр. 137—138. 
  33. ^ а б Blackmore, Susan (2018). „Daryl Bem and Psi in the Ganzfeld”. Skeptical Inquirer: 44—45. 
  34. ^ Sternberg, Robert J.; Roediger III, Henry L.; Halpern, Diane F. (2007). Critical Thinking in Psychology. Cambridge University Press. 
  35. ^ Blackmore, Susan (1987). „A Report of a Visit to Carl Sargent's Laboratory”. Journal of the Society for Psychical Research: 186—198. 
  36. ^ Sargent, Carl (1987). „Sceptical fairytales from Bristol”. Journal of the Society for Psychical Research: 208—218. 
  37. ^ Harley, Matthews (1987). „Cheating, psi, and the appliance of science: a reply to Blackmore”. Journal of the Society for Psychical Research. 
  38. ^ Beloff, John (1997). Parapsychology: A Concise History. Palgrave MacMillan. 

Literatura уреди

  • Marks, David; Kammann, Richard (2000). The Psychology of the Psychic. Prometheus Books. стр. 97—106. 
  • Hansel, C. E. M (1985). A Skeptic's Handbook of Parapsychology. Prometheus Books. стр. 97—127. 
  • Fraizer, Kendrick (1991). The Hundredth monkey and other paradigms of the paranormal: a Skeptical inquirer collection. Buffalo, NY: Prometheus Books. стр. 143–148. ISBN 978-0879756550. OCLC 22909893. 
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Gancfeld_eksperiment&oldid=27432037”