Гортински законик
Овај чланак можда захтева чишћење и/или прерађивање како би се задовољили стандарди квалитета Википедије. Проблем: Унутрашње везе, интерпункција, референце. (децембар 2022) |
Гортински законик је законик критског полиса Гортине. Потиче из средине 5. века п. н. е. и једини је сачувани извор раног грчког права.С обзиром да се Закон XII таблица није сачувао у изворном облику, а за одређене норме Гортинског законика са великом сигурношћу можемо да тврдимо да потичу чак из 7.века п. н. е., овај велики епиграфски текст носи епитет најстарије сачуване кодификације на тлу Европе, до сада пронађене.
Пронађен је 1884. године недалеко од чувеног центра критско-микенске културе Фестоса од стране италијанског археолога Федерика Халбхера. Наиме, археолог је приметио највећи део текста у муљу потока који је текао крај једне воденице. Камени блокови на којима је уклесан су вероватно представљали зидове некадашње јавне зграде или суднице. Када је стара Грчка Гортина била разрушена, Римљани су у 1. веку п. н. е. искористили те зидове за изградњу античког Одеона, малог покривеног амфитеатра намењеног за извођење музичких приредби. Као део полукружног зида те реконструисане грађевине, Гортински законик се још увек налази на месту где је пронађен.
Садржај законика[1] уреди
Законик се састоји од дванаест целина - колумни и свака колумна регулише различито подручје права. Прва колумна се односи на прописе о судском поступку. Друга на кривичноправну материју, простор од треће до девете колумне је посвећен имовинским, породичним и наследноправним питањима. Последње три колумне садрже разнородне одредбе које нормирају неке установе облигационог права и адопцију. Законик је написан на великим каменим блоковима који су наслагани у четири реда до висине од око 1,75 м, тако да текст буде у нивоу очију људи који треба да га читају. Свака уклесана колумна има преко 50 редова текста забележеног грчким алфабетом на дорском дијалекту грчког језика. Писан је необичним стилом који се зове "бустрофедон", један ред се писао с лева на десно, следећи с десна на лево и тако даље наизменично.
Законик[2] уреди
Настанак Гортинског законика се не везује ни за једно име. Не помиње се никакав легендарни законодавац, нити магистрат који га је предложио, а ни његово доношење не прате никакве мистичне околности. Све то нам говори да је његово доношење било световно, пред народном скупштином. Законик почиње речју "Богови!", али је то једина формална веза законика са религијом, будући да не садржи никакве религијске санкције, претње проклетством, божије судове и слично. Прве одредбе се односе на судски поступак и ограничавање самопомоћи :
" Ко жели да води спор у погледу слободног човека или роба, пре парнице нека га не одводи. А ако га одведе, нека буде осуђен на десет статера за слободног човека, на пет статера за роба због одвођења и нека се донесе пресуда да га пусти у року од три дана. А ако га не пусти нека се осуди за слободног човека на један статер, а за роба на једну драхму дневно, све док га не пусти" (I 2-11).[3]
Мада ни гортински законодавац није имао снаге да потпуно искључи самопомоћ, већ је само забрањивао у погледу оног права које је било формално оспорено, док је за извршење пресуде самопомоћ још била дозвољена:
"А онај ко одведе човека осуђеног због дуга или оног који је заложио своју личност, нека не буде кажњен" (I 56-II ).[3]
Судски поступак[4] уреди
У гортинском праву судија у неким случајевима пресуду доноси под заклетвом и одлучује на основу свог слободног уверења (кринеин) , док у другим које изричито нормира Гортински законик судија бива везан њиме, па тада не полаже заклетву већ просто пресуђује (диказеин) како прописи налажу.
Сваки судија има свог помоћника, мнамона (реч потиче од глагола мнемонуео - сећати се, памтити). С обзиром да је судски поступак био усмен његов задатак је да запамти све донете пресуде и релевантне чињенице у поступку.
Кривично право[5] уреди
Кривичном праву се у Гортинском законику не поклања много простора због и даље велике надлежности обичајног права у тој сфери. На пример, о убиству нема ни помена у законику. Два деликта која законодавца највише интересују су силовање и прељуба.
"Ако неко силује слободног мушкарца или слободну жену, платиће сто статера; а у случају апетајра десет, а ако роб силује слободног мушкарца или слободну жену, платиће дупло. А ако војкеј силује војкеја или војкеју, платиће пет статера. Ако неко силом обљуби невину домаћу робињу, платиће два статера, а ако је већ била обљубљена - ако је силована по дану један обол, а ако је силована по ноћи два обола. Робиња нека има предност у заклетви." (II 2-16)[3]
Упадљива је драстична разлика у износу композиције с обзиром на друштвени статус жртве, али и то да су чак и класични робови ипак уживали неки облик заштите.
Прељуба коју изврши слободан човек са слободном женом у кући њеног оца, брата или мужа кажњава се новчано, са сто статера, а уколику су прељубници били увиђавнији те прељубу изврше на неком скровитијем месту, били су санкционисани са педесет статера. Све ове санкције су знатно цивилизованије од суровог кажњавања прељубе које срећемо у оријенталним деспотијама.
Силовање се кажњавало новчаним казнама. Новчана казна је у великој мери одређена разликом у друштвеном статусу између оштећеног и оптуженог.
Имовинско, брачно, породично и наследно право[6] уреди
Највише простора Гортински законик посвећује управо имовинским, породичним и наследно правним питањима. Баш у тим областима се дешавају највећи потреси у време доношења законика.
Упркос томе обрадива земља је још увек била део колективне својине целе аристократске заједнице и додељивала се аристократским породицама на основу припадништва хетајрији. Такође била је заступљена и породична својина, која је обухватала куће у граду, предмете који се налазе у њима, кућне робове, ситну и крупну стоку. Упоредо са тим све интензивније се развијала индивидуална приватна својина пре свега на покретним стварима. Законик је дозвољавао власнику да тим стварима слободно располаже, а то су чак могле чинити и жене независно од мужа и синови за живота оца без његове сагласности.
Ствари које су сачињавале приватну својину могле су се наслеђивати и углавном су се делиле међу децом оставиоца. Синови су имали право на двоструко већи износ него ћерке, док би породичну имовину наслеђивали само синови.
Законик регулише и предвиђа правила и поступак за поделу породичне имовине међу браћом:
"А ако неко од њих жели да се подели имовина, а други не, судија нека пресуди да они који желе поделу управљају свом имовином док се не подели... А ако се делећи имовину не сложе око поделе, нека имовину понуде на продају. Пошто је продају ономе ко да највише од цене нека прими свако колико му припада. I нека деле имовину у присуству сведока који су пуноправни и слободни, тројице или више њих" (V 28-34, 44-54)[3]
Гортински законик даје мало имовинских права женама у случају развода. Разведене жене имају право на сву имовину коју су донеле у брак и на половину заједничког прихода, ако потиче од њене имовине, као и на део имовине домаћинства. Законик каже да сва деца зачета пре развода, али рођена након развода потпадају под старатељство оца. Ако отац не прихвати дете, оно се враћа мајци.
Тестамента још увек нема, а у законском наслеђивању је установљено пет наследних редова. У првом су деца оставиоца: синови и њихови потомци, а уколико њих није било ћерка-наследница, епиклера. У други наследни ред улазе браћа оставиоца и њихови потомци, а у трећи сестре оставиоца са својим потомцима. Уколико нема никог од ових рођака имовину наслеђују они који су живели у заједници са оставиоцем. Ако ни њих не би било, имање припада онима који представљају колектив, хетајрију.
За заобилажење законског наследног реда, у недостатку тестамента, користио се донатио мортис цауса (поклон за случај смрти), по правилу у корист жене и ограничен у износу на 100 статера. Поред донатио мортис цауса користила се и адопција, која је била интер вивос и коју, наравно, нису могле да врше жене.
Положај жене [7] уреди
Женска лица и сродство по женској линији играју важну улогу при наслеђивању. Положај жене у Гортини је повољан, она је могла имати своју имовину, над којом муж није имао право располагања, могла је у вези са њоме иступати на суду и полагати заклетве, а могла је и равноправно са мужем тражити развод брака. Слободна разведена жена је чак имала право да одбаци тек рођено дете, што је у свим другим крајевима било право резервисано за мушкарце. Док су у грчком свету скоро по правилу браћа искључивала сестре при наслеђивању, у гортини су ћерке добијале половину дела покретних ствари који би припао браћи.
Епиклерат[8] уреди
Установа ћерке-наследнице је карактеристична за читаву Античку Грчку, а у Гортини се појављује под називом патриокос. То је један од института коме је Гортински законик посветио највише простора.
"А ћерка-наследница је она која нема оца ни брата од истог оца" (VIII 40-41).[3]
Прецизно се утврђује редослед оних који имају право да се њом ожене.
"А ћерка - наследница нека се уда за брата свог оца, онога који је најстарији. Ако постоји више ћерки - наследница нека се уда за брата свог оца, онога који је најстарији. Ако постоји више ћерки - наследница и очеве браће, нека се удају за следећег најстаријег. А ако не постоје очева браћа већ синови браће, нека се уда за сина најстаријег очевог брата. А ако постоји више ћерки-наследница и синова очеве браће, нека се друге удају за следећег најстаријег. А нека онај ко има право на женидбу узме једну ћерку-наследницу, а не више. А ако ћерка-наследница, мада је достигла зрелост, не жели да се уда за оног ко има право да је узме или он није узраста за брак, а она не жели да чека, нека њој припадне кућа у граду, ако је има, и све што има у тој кући, задржавајући половину свега осталог, нека се уда по својој жељи за другог из филе ко је затражи. А нека да део имовине ономе ко има право да је узме" (VII 15 - VIII 7).[3]
Ако епиклера нема ниједног поменутог рођака, може се по својој вољи удати за оног ко је из филе затражи; а ако је нико не затражи, има слободу избора и ван филе. Те је тако епиклера у Гортини има извесну слободу избора супруга, што је на пример у Античкој Атини било немогуће. Уколико је већ удата жена постала епиклера, гортински прописи јој дозвољавају да, ако имају деце, сама одлучи хоће ли се развести од свог мужа и удати за рођака; уколико нема деце обавезна је да се разведе и уда како је прописано. С друге стране гортински епиклерат заостаје за Спартом, с обзиром да ћерка-наследница не може располагати имовином.
Кадестаи и епибалонти [9] уреди
Највећи број писаца о Гортинском законику изједначава термине кадестаи и епибалонти преводећи их као рођаци. Гернет мисли да су епибалонти очева браћа тј, епиклерини стричеви, а кадестаи ујаци. Но, не можемо то са сигурношћу тврдити. Wиллеттс такође сматра да су мајчина браћа који се брину о удаји ћерке - наследнице. Кадестаи се спомињу увек када се ради о питању одржавања или сужавања броја чланова, односно радне снаге шире породичне заједнице.
Епибалонти - још један споран појам, спомиње се чак 28 пута у законику, али нигде није прецизиран његов састав. Највероватнија могућност је да су епибалонти даљи рођаци, са очеве или мајчине стране, који су живели са де цуиуса у истој заједници живота, имовине и рада.
Литература уреди
- Упоредна правна традиција/ Сима Аврамовић, Војислав Станимировић, Универзитет у Београду - Правни факултет, 2018.
Извор уреди
- Аврамовић С. Превод Гортинског законика на српски језик[10]
- ^ Аврамовић, Сима; Станимировић, Војислав (2018). Упоредна правна традиција. Београд: Универзитет у Београду - Правни факултет. стр. 99., 100.,101., 102. ИСБН 978-86-7630-766-1.
- ^ Аврамовић, Сима; Станимировић, Војислав (2018). Упоредна правна традиција. Београд: Универзитет у Београду - Правни факултет. стр. 102. ИСБН 978-86-7630-766-1.
- ^ а б в г д ђ „Wаyбацк Мацхине” (ПДФ). wеб.арцхиве.орг. 2009-05-30. Архивирано из оригинала 30. 05. 2009. г. Приступљено 2019-11-21.
- ^ Аврамовић, Сима; Станимировић, Војислав (2018). Упоредна правна традиција. Београд: Универзитет у Београду - Правни факултет. стр. 102., 103. ИСБН 978-86-7630-766-1.
- ^ Аврамовић, Сима; Станимировић, Војислав (2018). Упоредна правна традиција. Београд: Универзитет у Београду - Правни факултет. стр. 103. ИСБН 978-86-7630-766-1.
- ^ Аврамовић, Сима; Станимировић, Војислав (2018). Упоредна правна традиција. Београд: Универзитет у Београду - Правни факултет. стр. 103.,104. ИСБН 978-86-7630-766-1.
- ^ Аврамовић, Сима; Станимировић, Војислав (2018). Упоредна правна традиција. Београд: Универзитет у Београду - Правни факултет. стр. 104, 105. ИСБН 978-86-7630-766-1.
- ^ Аврамовић, Сима; Станимириовић, Војислав (2018). Упоредна правна традиција. Београд: Универзитет у Београду - Правни факултет. стр. 105. ИСБН 978-86-7630-766-1.
- ^ Аврамовић, Сима. „Епиклера, кадестаи и епибалонти - спорне установе раногрчког гортинског права” (ПДФ). Анали Правног факултета у Београду.
- ^ „Wаyбацк Мацхине” (ПДФ). wеб.арцхиве.орг. 2009-05-30. Архивирано из оригинала 30. 05. 2009. г. Приступљено 2019-11-20.