Гозба (Платон)

Увод у Гозбу

Овај дијалог добио је име по гозби коју је у своме дому приредио млади трагички песник Агатон. У трагичком надметању, 416. године, први пут је стекао победу својом тетралогијом. Гозба представља врхунац уметничког развитка Платонове личности. Она је његово највеће уметничко дело, у коме се удруживањем дијалектике и митског уобличавања откривају најдубља сазнања. После вечере, учесници — све историјске личности у веселом теревенчењу реше да сваки од њих изговори похвалу Ероту, богу љубави јер су, као што је нагласио Федар „неким другим боговима песници испевали химне и песме", а Ероту, тако старом и тако моћном богу, баш ниједан од толиких песника још никад није испевао никакве похвалне песме. Тако се Платону пружила прилика да изнесе различита мишљења о томе Богу, а да у исти мах открије своју изванредну вештину и уметничку снагу, да облик и садржај сваке беседе удеси према карактеру онога лица које беседи.

Прва беседа: Федар

Најпре говори Федар, син Питоклов из античког дема Мириунта. То је исти онај Федар који се појављује још у двама Платоновим дијалозима: Протагори и Федру. Из Лисијине беседе о Аристофановој имовини дознајемо да је без своје кривице запао у сиромаштво, а такав је и комедиограф Алексида, у коме он као да представља тип гладног филозофа, који од невоље филозофира о Еротовој природи. За њега је Ерот велики Бог и достојан дивљења код Богова и код људи, јер он је, као што Хесиодови и Парменидови митови говоре о космотворном Ероту, најстарији Бог. Он је највећи добротвор људи не само у приватном, него и у државном и у ратном животу. Највеће добро је што га он даје људима. Онај који љуби ни пред ким се не стиди више него пред оним ко је предмет његове љубави. Кад би се каква држава или војска састојала само од љубавних парова, она би била непобедива. Напослетку Федар указује на племенито пожртвовање којим човек и у смрт иде за вољено биће. Сведочанства за еротску моћ узима из митске историје, истичући на пример Алкестиду, која је била спремна да за свог мужа Адмета пође и у смрт. Ерот као што овај пример показује, подстиче људе на пожртвовање и уопште на велике моралне подвиге.

Други беседник: Паусанија

Паусанија је старији цовек, заљубљен је у Агатона. Као што постоје две Афродите, тј. небеска и земаљска, тако постоје и два Ерота, небески и земаљски. Земаљском Ероту служе обични људи. Они воле жене исто онако као младиће и дечаке, и више воле тело него душу. А који су задахнути небеском Ероту они више воле мускарце него жене, јер милују оно сто је од природе јаче и сто више има памети. А од мускараца више воле младиће него дечаке. Главна ствар у овој беседи састоји се у постављању и одбрани моралног кодекса атичке педерастије. У Атини и Лакедемону мишљења су о педерастији подељена :једни је сасвим одобравају а други је осуђују. Напослетку, беседник налази да је лепо бити предусретљив према љубавнику ради врлине.

Трећи беседник: Ериксимах

Он је био син лекара, и сам лекар, пријатељ Федров. I он препоручује умереност, а и сам је умерен. Он прихвата Паусанијино постављање двају Ерота који су једном другом супротни, али те разлике, простиру се не само на активности у људској души, него се могу наћи у целој природи, као и уметности. За њега је Ерот велики лекар. Он говори да свугде има добрих и лоших нагона, свугде налазимо начело привлачења и одбијања. Двоструки Ерот појављује се као симбол атрактивног и репусивног односа између природних супротности.

Четврти беседник: Аристофан

Аристофан је био славни атински комедиограф. Он Ероту објашњава да је било три врсте људи: двоструки мушкарци, двоструке жене и андрогини, тј. мушко и женско у исти мах. Андрогини су били окригли, имали су главу са два лица окренута на супротну страну, четири руке и четири ноге. Али били су снажни обесни и пркосни и зато их је Див расекао на пола. Тим расецањем и одвајањем родио се Ерот. После тога свака половина је неодољиво чезнула за оном другом половином да се опет споје у једну целину. Тада им се Див смиловао и дао им је стидне удове напред тако да се прихвате рада ради одржавања себе и свога подмлатка, а други да стварају пријатељство.

Пети беседник: Агатон

Он је био трагички песник, изванредно леп и дружеван човек. Док су претходни беседници славили само дарове Еротове, Агатон, слави самог Ерота. По њему Ерот је најблаженији међу свим боговима, јер је од свих најлепши и најбољи. Најлепши је јер је најмлађи, а не најстарији, како је рекао Федар; хода по најмекшим стварима и борави у срцима богова и људи; зато је и најнежнији, а како у сваку душу улази и одлази из ње непримећен, он је најгипкији. А најбољи је зато што је најправеднији, најразборитији, најхрабрији и најмудрији. У Агатоновој заводничкој химни изражена је задовољена љубавна жудња, али засићени Ерот није више Ерот, није више жудња, јер човек може жудети само за оним што јос нема.

Шести беседник: Сократ

Он поступа тако као да не излазе своје мисли, него мисли што их је у разговору чуо од неке друге личности; то је разговор што га је водио са свештеницом Диотимом. Платон показује Сократа као носиоца будућег живота. Из његовог разговора са Диотимом излази да Ерот није ни добар и леп а ни ружан, него се находи у средини између ружноће и лепоте, између злоће и доброте и, уопште, није велики бог, као што је узимао Федар, а ни смртно биће него несто између тога двога : између смртног и бесмртног. Он је велики демон који посредује између богова и људи, мост између коначног и бесмртног, а то долази од његовог порекла. Он је син Поара, вишка, који долази од изобиља, и Пеније, оскудице која чезне за изобиљем. Диотима посвећује Сократа у последње ствари тајнама љубави. Ерот је персонификација стваралачке жудње која почиње у сфери чудног, постепено се успиње и на послетку долази до самог лепог. Диотима разликује три прогресивна степена; тело, душу и сазнање.

Беседа Алкибијада

Алкибијад је на гозбу дошао последњи и то у припитом стању. Он није знао ништа о садржају претходних говора посвећених похвалама Ероту и његовој чудесној природи. Алкибијад је самог себе поставио као човека који поседује непосредно еротско искуство о самом Сократу. Он је узбуђен и очаран о ономе сто Сократ говори. Алкибајад се, као и Сократ, боље сналази у еротици него у реторици; из његовог одступања се види да је еротика на неки тајанствени начин спојена са истином, и ако не баш са сваком врстом истине, она свакако са оном која се крије у мистерији биства, настајања и пропадања.

Закључак

Занос сам по себи не би могао доћи до пуног сазнајног изражаја уколико му недостаје вештина, уметност испитивања (дијалектика) и уметност самооспознавања(еротика). Филозоф жуди за знањем, али он зна ту жудњу, он је препознаје као еротску жудњу и открива као посредничко вођство између ружне свакодневнице и непролазне лепоте, између духовног сиромаштва и духовног обиља. Ни еротска обдареност и обузетост ни сазнавалачка вештина, узета свака за себе, нису довољно моћни посредници између духовног сиромаштва и духовног обиља. Ако је такво представљање филозофије дато у Гозби, нема ваљаног разлога за претпоставку да је оно напуштено у другим Платоновим дијалозима. Истина, такав увид у филозофију саопштава Сократ, али једино је Платонов Сократ приказан као филозоф који разуме подједнако и еротику и дијалектику.