Грегоријански напев
Gregorijanski napev je centralna tradicija zapadnog napeva,[1][2] oblik monofone,[3][4] svete pesme bez pratnje na latinskom (a ponekad grčkom) rimokatoličke crkve. Gregorijansko napevanje se razvijalo uglavnom u zapadnoj i srednjoj Evropi tokom 9. i 10. veka, sa kasnijim dodacima i uređivanjima. Iako popularna legenda pripisuje zasluge papi Grguru I за изум грегоријанског напева, научници верују да је ова музичка форма настала из касније каролиншке синтезе римског и галицијског појања.
Грегоријански напеви су били иницијално организовани у четири, затим осам, а на крају и 12 модова. Типичне мелодијске карактеристике укључују карактеристични амбитус, а такође и карактеристичне интервалске обрасце у односу на референтни мод финала, инципсе и каденце, употребу рецитовања тонова на одређеној удаљености од финала, око које се окрећу остале ноте мелодије, и речник музичких мотива испреплетених кроз процес зван центонизација да би се створиле породице повезаних напева. Обрасци скале су организовани према позадинском обрасцу који је формиран од коњункцијских и дисјунктивних тетрахорда, стварајући већи тонски систем назван гамут. Песме се могу отпевати помоћу шестерокраних образаца који се називају хексахорди. Грегоријанске мелодије традиционално се пишу користећи неуме, рани облик музичке нотације из којег се развио модерни нотни систем са четири и пет линија.[5] Вишегласна разрада грегоријанског певања, позната као органум, била је рана фаза у развоју западне полифоније.
Грегоријанске напеве су традиционално певали хорови мушкараца и дечака у црквама, или мушкарци и жене верских редова у њиховим капелама. То је музика римског обреда, извеђена при мисама и монашким ритуалима. Иако је грегоријанско певање замењено или маргинализовано осталим аутохтоним традиционалним облицима певања хришћанског Запада, оно је званична музика хришћанске литургије. Амброзијски напев[6][7][8] се и даље користи у Милану, а постоје музиколози који истражују напеве и Мозарабско певање хришћанске Шпаније. Мада гргоријански напеви више нису обавезни, римокатоличка црква их и даље званично сматра музиком најприкладнијом за богослужење.[9] Током 20. века, грегоријанско напевање је прошло кроз музиколошки и популарни препород.
Историја уреди
Певање је део хришћанске литургије од најранијих дана Цркве. Све до средине 1990-их било је широко прихваћено да је псалмодија древног јеврејског обожавања значајно утицала и допринела раном хришћанском ритуалу и напевању. Ово гледиште више није опште прихваћено од стране научника, због анализе која показује да већина раних хришћанских химни није имала псалме за текстове и да се псалми нису певали у синагогама вековима након разарања Другог храма 70. године.[10] Међутим, рани хришћански обреди су укључивали елементе јеврејског обожавања који су преживели у каснијој традицији појања. Канонски часови имају своје корене у јеврејским молитвеним часовима. „Амин“ и „алелуја“ потичу од хебрејског, а троструко „санцтус“ потиче од троструког „кадоша“ Кедуша.[11]
У Новом завету се помиње певање химни током Тајне вечере: „Кад отпеваше, изиђоше на гору Маслинску“ (Маттхеw 26.30). Други древни сведоци као што су папа Климент I, Тертулијан, свети Атанасије и Егерија потврђују ту праксу,[12] иако на поетичан или нејасан начин који баца мало светла на то како је музика звучала током овог периода.[13] Грчка „Оксиринхова химна“ из 3. века је преживела са нотним записима, али је веза између ове химне и светске традиције неизвесна.[14]
Музички елементи који ће се касније користити у римском обреду почели су да се појављују у 3. веку. Апостолско предање, које се приписује теологу Иполиту, сведочи о певању алелских псалама са Алилујом као рефреном у ранохришћанским празницима агапе.[15] Напеви Службе, певани на канонским часовима, имају своје корене у раном 4. веку, када су пустињски монаси после Светог Антонија увели праксу непрекидног псалмописа, певајући комплетан циклус од 150 псалама сваке недеље. Око 375. године антифонска псалмодија је постала популарна на хришћанском истоку. Године 386, свети Амвросије је увео ову праксу на Западу. У петом веку у Риму је основана школа певања, Сцхола Цанторум, која је пружала обуку у црквеном музицирању.[16]
Референце уреди
- ^ Левy, Кеннетх; Емерсон, Јохн А.; Беллингхам, Јане; Хилеy, Давид; Зон, Беннетт Митцхелл (2001). Плаинцхант (на језику: енглески). 1. Оxфорд Университy Пресс. ИСБН 978-1-56159-263-0. дои:10.1093/гмо/9781561592630.артицле.40099.
- ^ Беwерунге, Х (1911). „Плаинцхант”. www.неwадвент.орг. Приступљено 2021-02-16.
- ^ Wхат ис монопхонy, полyпхонy, хомопхонy, монодy етц.
- ^ 3ЕарлyМусиц : монопхонy
- ^ Девелопмент оф нотатион стyлес ис дисцуссед ат Долметсцх онлине, аццессед 4 Јулy 2006
- ^ Јессон, Роy (1990). Амбросиан Цхант. Ин Wилли Апел, Грегориан Цхант, пп. 465–483. Блоомингтон: Индиана Университy Пресс. ISBN 0-253-20601-4
- ^ Ricossa, Luca (2011–12), Luca Ricossa ([1]), "Antiphonale Ambrosianum" (complete edition of the medieval ambrosian antiphoner, with original musical notation and complete liturgical context). Voll. I - II - III - IV - (V)
- ^ Hiley, David (1995). Western Plainchant: A Handbook. Clarendon Press. ISBN 978-0-19-816572-9.
- ^ The Constitution on the Sacred Liturgy, Second Vatican Council Архивирано 2012-12-20 на сајту Archive.today; Попе Бенедицт XVI: Цатхолиц Wорлд Неwс 28 Јуне 2006 ботх аццессед 5 Јулy 2006
- ^ Давид Хилеy, Wестерн Плаинцхант пп. 484–5.
- ^ Апел 1990, стр. 34.
- ^ Апел 1990, стр. 74.
- ^ Хилеy, Wестерн Плаинцхант пп. 484–7 анд Јамес МцКиннон, Антиqуитy анд тхе Миддле Агес п. 72.
- ^ МцКиннон, Јамес W.: "Цхристиан Цхурцх, мусиц оф тхе еарлy", Грове Мусиц Онлине ед. L. Мацy (Аццессед 11 Јулy 2006), (субсцриптион аццесс) Архивирано 16 мај 2008 на сајту Wayback Machine
- ^ Хилеy, Wестерн Плаинцхант п. 486.
- ^ Гроут, А Хисторy оф Wестерн Мусиц, пп. 28
Литература уреди
- Градуале триплеx. Тоурнаи: Десцлéе& Соции. 1979. ISBN 978-2-85274-094-5.
- Градуале Новум, Либрериа Едитрице Ватицана 2011 ISBN 978-3-940768-15-5.
- Градуале Лагал (1984 / 1990) Цхрис Хаккеннес, Стицхтинг Лагал Утрецхт ISBN 90-800408-2-7.
- Liber usualis (1953). Tournai: Desclée& Socii.
- Liber Usualis (1961) in PDF format (115 MB)
- Apel, Willi (1990). Gregorian Chant. Bloomington, Indiana: Indiana University Press. ISBN 978-0-253-20601-5.
Bewerunge, H. (1913). „Gregorian Chant”. Ур.: Herbermann, Charles. Catholic Encyclopedia. New York: Robert Appleton Company.- Ian D. Bent; David W. Hughes; Robert C. Provine; Rastall, Richard; Kilmer, Anne; Hiley, David; Szendrei, Janka; Thomas B. Payne; Bent, Margaret; Geoffrey Chew. L. Macy, ур. Notation. Grove Music Online.
- Crocker, Richard (1977). The Early Medieval Sequence. University of California Press. ISBN 978-0-520-02847-0.
- Dyer, Joseph. „Roman Catholic Church Music”. Grove Music Online, ed. L. Macy. стр. Section VI.1. Архивирано из оригинала 16. 05. 2008. г. Приступљено 28. 6. 2006.
- Grout, Donald (1960). A History of Western Music. New York: W. W. Norton & Co. ISBN 978-0-393-09537-1.
- Hiley, David (1990). „Chant”. Ур.: Brown, Howard Mayer; Sadie, Stanley. Performance Practice: Music before 1600. New York: W.W. Norton & Company. стр. 37–54. ISBN 978-0-393-02807-2.
- Hiley, David (1995). Western Plainchant: A Handbook. Clarendon Press. ISBN 978-0-19-816572-9.
- Hoppin, Richard, ур. (1978). Anthology of Medieval Music. W. W. Norton & Company. ISBN 978-0-393-09080-2.
- Hoppin, Richard (1978). Medieval Music. W. W. Norton & Company. ISBN 978-0-393-09090-1.
- Le Mée, Katharine (1994). Chant: The Origins, Form, Practice, and Healing Power of Gregorian Chant. Harmony. ISBN 978-0-517-70037-2.
- Levy, Kenneth. „Plainchant”. Grove Music Online, ed. L. Macy. стр. Section VI.1. Архивирано из оригинала 16. 05. 2008. г. Приступљено 20. 1. 2006.
- Mahrt, William P. „Gregorian Chant as a Paradigm of Sacred Music”. Sacred Music. 133 (3): 5—14.
- Mahrt, William P. (2000). „Chant”. Ур.: Duffin, Ross. A Performer's Guide to Medieval Music. Bloomington, Indiana: Indiana University Press. стр. 1—22. ISBN 978-0-253-33752-8.
- McKinnon, James, ур. (1990). Antiquity and the Middle Ages. Prentice Hall. ISBN 978-0-13-036153-0.
- McKinnon, James W. „Christian Church, music of the early”. Grove Music Online, ed. L. Macy. Архивирано из оригинала 16. 05. 2008. г. Приступљено 11. 7. 2006.
- Neuls-Bates, Carol, ур. (1996). Women in Music
. Boston: Northeastern University Press. ISBN 978-1-55553-240-6. - Novum, Canticum. „Lessons on Gregorian Chant: Notation, characteristics, rhythm, modes, the psalmody and scores”. Архивирано из оригинала
16. 6. 2006. г. Приступљено 11. 7. 2006. - Parrish, Carl (1986). A Treasury of Early Music. Mineola, New York: Dover Publications, Inc. ISBN 978-0-486-41088-3.
- Robinson, Ray, ур. (1978). Choral Music. W.W. Norton & Co. ISBN 978-0-393-09062-8.
- Wagner, Peter (1911). Einführung in die Gregorianischen Melodien. Ein Handbuch der Choralwissenschaft (на језику: немачки). Leipzig: Breitkopf & Härtel.
- Ward, Justine Bayard (april 1906). „The Reform in Church Music”. The Atlantic Monthly. 97: 455—463. Reprint at MusicaSacra.com website (accessed 20 January 2014).
- Wilson, David (1990). Music of the Middle Ages. Schirmer Books. ISBN 978-0-02-872951-0.
- Hucke, Helmut (јесен 1980). „Toward a New Historical View of Gregorian Chant”. Journal of the American Musicological Society. 33 (3): 437—467. JSTOR 831302. doi:10.2307/831302.
- Noone, Michael J. (Michael John); Skinner, Graeme (2006). „Toledo Cathedral's Collection of Manuscript Plainsong Choirbooks: A Preliminary Report and Checklist”. Notes. 63 (2): 289—328. ISSN 1534-150X. S2CID 191373486. doi:10.1353/not.2006.0157.
- Hoppin, Richard (1978). Medieval Music . W. W. Norton & Company. ISBN 978-0-393-09090-1.
Spoljašnje veze уреди
- Canticum Novum, Lessons on Gregorian Chant – Notation, characteristics, rhythm, modes, the psalmody and scores
- The 1961 Liber Usualis compares, inter alia, modern and chant notations. It is also a handy reference for all the types of neumes.
- Singing Gregorian Chant: Pitch and Mode
- Free Gregorian Chant School Online
- Gregoriani Cantus. Gregorian Chant Free Fonts under Creative Commons License (Spanish)
- The Divine Office in Latin at the Community of Jesus Архивирано на сајту Wayback Machine (26. јун 2014)
- Spanish Chant Manuscript – A collection of Gregorian chants, hymns and psalms (Spain, 1575–1625) from the UBC Library Digital Collections
- Concertzender Gregoriaans Radio – live stream
- [2] Website of Anton Stingl jun. including articles and editions of Sankt Gallen notations
- "The living textbook" on the choral notation of the Gregorian chant