Хмељ

Хмељ (лат. Humulus lupulus) је вишегодишња самоникла биљка из породице Цаннабацеае. У народу је још познат и под следећим именима: блуст, хмелина, хмељевина, кудилице, кук, куке, мелика, мељ, мељевина, миљевина.

Цоммон хоп
Научна класификација
Царство:	Плантае
Кладус:	Трацхеопхyтес
Кладус:	Ангиоспермае
Кладус:	Еудицотидае
Кладус:	Росидс
Ред:	Росалес
Породица:	Цаннабацеае
Род:	Хумулус
Врста:	Х. лупулус
Биномно име
Хумулус лупулус L.

Узгаја се већ од 8. века, а прве забелешке о хмељу потичу од арапског лекара Месуе из 7. века н.е. који је за чишћење крви препоручавао сируп од хмеља. Данас је у употреби само гајен хмељ. Гаји се код нас и у другим земљама, у великим количинама претежно за потребе пивара.

Обележја

Хмељ је трајна самоникла и врло разграњена биљка пењачица која се пење по грмљу и дрвећу 3 до 8 м високо. Најчешће делује као коров, јер се јавља и расте уз друге биљке. За хмељ у култури изграђују се посебне арматуре. Хмељ је двогодишња биљка која се пењући увија надесно.

Листови и изданци су храпави. Листови су с петељком, насптамни, трокрпасти и петокрпаст и на ивици тестерасто назубљени. Цветови су жућкасто-зелене боје. Прашнички цветови развијају се у висећим метлицама на мушким биљкама, а женски се цветови развијају у ресама на женским биљкама.

Из женских цветова развијене шишарке су јајастог облика, висеће и такође жућкасто-зелене боје. Шишарке представљају плод. Плод је јајаст, лаган и дугачак 3–4 цм, широк око 2 цм. Шишарке хмеља имају јак ароматичан мирис, у већим количинама готово омамљујући, укус је ароматичан, гризе, веома је горак и трпак. Плодови листићи су такође јајасти, танки, споља жуто-зеленкасте боје док је унутрашња површина љусака жућкасте до црвенкасте боје, преставља жлездасту творевину која хмељу даје карактеристично горак укус.

Културни облици хмеља развијају се без оплодње, тј. вегетативним путем. На месту семена размножавају се жлездасте длаке па код истресања шишарки испада жути прах, назван лупулин. Лупулин има око 50% смоле и етеричног уља, танина, воска и сл. Осим њега у себи садрзи калијумове соли, танине, пектине. Бере се у септембру средином сунчаних дана и захтева брзо сусење на промаји или у загрејаним сушарама. Када је хмељ правилно и добро осушен треба да има лепу зелену боју. Смола лупулина конзервише пиво спречавајуци развој млечно-киселинских бактерија, етарско уље му даје пријатан мирис, горке материје горчину, а танин га бистри таложећи беланчевине јечменог слада.

Станиште и распрострањеност

Предео из ког потиче је Источна Европа. Најбоље успева на плодним земљиштима, добре структуре, повољног водо-ваздушног режима, слабо киселе до неутралне реакције. Таква земљишта су черноземи и алувијална земљишта. Ниво подземне воде не би требало да прелазити 1,5 м до површине земљишта.

Узгој

Агроеколошки услови за гајење хмеља

Температура - вегетација почиње када се температура подигне на око 5 °Ц. Ниже температуре од 7 °Ц у априлу и 11 °Ц у мају неповољно утичу на раст и развој хмеља, високе температуре утичу на бујнији пораст и смањење приноса. У време цветања (јул и август) погодне су температуре од око 20 - 22 °Ц.

Светлост - при избору површина за подизање хмељарника потребно је водити рачуна о томе да засади буду изложени сунцу и према могућности с благим нагибом. Правилном оријентацијом редова (север-југ), оптималним склопом и међуредним размаком могуће је осигурати боље кориштење светлости, настојећи све то прилагодити одређеном култивару.

Вода - хмељ нема велике потребе за водом иако му је у време обликовања заперака и цветања потребно осигурати довољно влаге. У сушном периоду потребно је наводњавати. Важно је да релативна влажност ваздуха буде између 70 - 80%.

Агротехника за производњу хмеља

Обрада земљишта - одмах након жетве врши се плиће орање на десетак центиметара дубине. Ако се садња врши у јесен одмах након орања, земљиште се тањира и равна, као и припрема за садњу. Ако се садња врши у пролеће, земљиште се оставља у грубој бразид, па се пред крај зиме бразда затвара и пред садњу се врши припрема земљишта за садњу. Ако се садња обавља у јаме, тада се у јесен копају јаме дубоке око 60 цм.

Ђубрење - користи стајско ђубриво и минерална ђубрива азота, фосфора и калијума. У зависности од садржаја калцијума у земљишту и реакције земљишта, потребно је дати одговарајућу количину креча. Ако се садња врши у јесен, половина минералних ђубрива заорава се у летњом, а друга половина у дубоком јесењем орању. Ђубрење хмељарника треба обављати сваке године, а количина ђубрива зависи о томе колико је ђубрива додано у мелиоративној ђубрењу, о тренутној плодности земљишта, години гајења и планираном приносу.

Садња хмеља - број биљака по хектару зависи о сортименту, земљишту и климатским условима. Вегетациони простор по биљци зависи од међуредног размака и размака биљака у реду. Боље је користити веће размаке између редова, како би се омогућила примена потребне механизације. Хмељ се може садити у јесен (октобар) и у пролеће (крај марта - почетак априла). Копају се јаме дубоке око 25 цм и широке 25 – 30 цм. На дно јаме ставља се слој компоста или добро разграђеног стајског ђубрива, затим слој плодне растресите земље и поставља се једна или две саднице (саде се укосо, а ако се ставља једна, онда се поставља усправно). Вршни пупољак треба бити 10 цм испод површине земљишта. Око саднице се направи зделичасто удубљење у коме се скупља вода.

Берба хмеља - за бербу сазрева у другој половини августа. Бере се у технолошкој зрелости. Тада су шишарке златно-жуте боје с бледим уздужним пругама, еластичне су, а под притиском прстију шуште и лепе се за прсте. Берба се може обавити ручно и машинама.

Сушење хмеља - обране шишарке имају око 80% воде, зато их треба сушити у посебним сушарама за хмељ. Осушени хмељ има око 8% воде, затим се остави да се охлади, при чему се његова влажност повећа на 10% због контакта са ваздухом. Пресује се у бале тежине око 50 кг. Принос хмеља креће се око 2 000 - 2 500 кг/ха.

Хемијски састав

Шишарике, односно брашно које се истреса из њих садржи танине (хумуло-танинска киселина), пектинске материје, калијумове соли, триметил-амине, алфа и бета хмељну горку киселину, као и најважнији састојак лупулин. Липулин садржи око 50% смоле и етарског уља, воска, танина, неких базних једињења и др.

Етарско уље је врло ароматично и лако. Уље се састоји углавном од мирцена, хумулена и кариофилена. Има и естара мирценола са валеријанском, сирћетном и маслачном киселином. Старо и покварено уље има непријатан мирис на покварен сир и стару валеријану због ослобођене валеријаниске киселине. Мирцен је алифатски терпен. Мирише на ружу.

Смола се састоји из хумулона и лупулона, две кристалне, врло горке супстанце.

Брашно хмеља, осим тога вероватно садржи морфину сличну базу и један алкалоид.

Употреба и лековито дејство

Звог горких састојака у шишаркама хмеља имају својство амаре, односно користе се код проблема са желудцем и цревима, као и за повећање апетита. Па се због тога препоручује код дијареја, болести нервозних црева, цревних грчева и надутости.

Валеријанска киселина и горки састојци у комбинацији са етеричним уљем делују седативно, тј, делује умирујуће на нервни систем. Доводи до смањења немира, смањења убрзаног рада срца. Олакшава нервозу, немир, стрес, подстиче сан и јаца живце. Интересантно је рећи да јастуци који су пуњени хмељом обезбеђују добар сан и помажу против несанице. Због те особине се у неким земљама јастуци и душеци пуне хмељом у болницама за нервне болести.

Хмељ делује и на јако излучивање мокраће, што нема само повољан утјецај на смањење скупљања воде у телу, то својство излучивања има наравно и лековити утицај код свих обољења од гихта и реуматизма.

Бактерицидно деловање у тој лековитој биљци је у свом антисептичком деловању готово 500 пута тако јако као позната карболна вода. Иако је хмељ признат као лековита биљка, ипак могу настати и негативне последице његовом погрешном употребом. Код прекорачења доза као и дуготрајном применом може настати омамљеност у глави, тешкоће у желуцу. Такође, у већој мери хмељ изазива тровање које се манифестује кроз гађење, повраћање, главобољу, успоравање циркулације и слично.

Клинички експреименти у погледу бета хмељне киселине - лупулона, показали су нова сазнања. Лупулон, делује на уништење туберкулозних бацила. Будући да је садржај отрова концентрисаног лупулон мали, може се применити у облику желатинсозних капсула код туберкулозних појава.

Производња пива је најчешћи вид употребе хмеља. Кува се са сладовином како би горке и ароматске материје прешле у слад, а беланчевине се издвајају у крупне пахуље које се постепено таложе и сладовина бистри, након чега се ова смеша кува у сврху стабилизације. Са додатком хмеља постиже се његова екстракција која утиче на квалитет пива (укус, биолошку стабилност, пену). Кување сладовине траје обично 1,5-2 х. Хмељ се након кувања одваја од сладовине.

Види још

• Хмељарство у Војводини

Литература

• Проф.др.сц. M. Гагро; Индустријско и крмно биље; Загреб, 1998.
• Проф.др.сц. Младен Јуришић; АГРО-БАСЕ CD
• Лее W. Јансон, ПхД, Бреw Цхем 101, Стореy Публисхинг; ISBN 0-88266-940-0 (папербацк, 1996)

Спољашње везе

• Умирује нерве и јаца зивце
• Израда пива
• Плантс фор а Футуре: Хумулус лупулус