Википедија

Имуноглобулин Е

Имуноглобулин Е (ИгЕ) је тип антитела (имуноглобулински изотип), који је пронађен само код сисара. Први доказ о присуству супстанце која је одговорна за реакције преосетљивости датира из 1921. године, а 1967. године, истраживање Ишизаке и сарадника је утврдило да се ради о новој класи имуноглобулина, тј. о ИгЕ.

Имуноглобулин Е структура

ИгЕ синтетишу плазмоцити, лоцирани у лимфним чворовима. Као и остали имуноглобулини, ИгЕ је изграђен од 4 полипептидна ланца (два тешка ɛ ланца и два лака κ/λ ланца). Карактеристичан је по свом ɛ ланцу, који је сачињен од 4 константна (C) домена (Цε1-Цε4).[1] ИгЕ молекул је изражено гликозилован. Садржај угљених хидрата чини 13% укупне масе молекула.

ИгЕ антитела активирају реакције посредоване мастоцитима и еозинофилима, обезбеђујући одбрану организма од паразита, а посебно од паразитских хелмината,[2] попут Schistosoma mansoni, Trichinella spiralis, и Fasciola hepatica,[3][4][5] где представљају хуморални имунски одговор организма. Убијање хелмината је посредовано ИгЕ и еозинофилима. ИгЕ се користи током имунске одбране против појединих протозоанских паразита, као што је Plasmodium falciparum.[6]

Такође, ИгЕ учествује у алергијским реакцијама. Одговоран је, уз мастоците, за реакцију ране преосетљивости. Мастоцити сензибилисани ИгЕ, при излагању алергену, луче карактеристичне медијаторе, који имају различита дејства. Најчешћи типови алергија су: поленска грозница, алергије на храну, бронхијална астма, док анафилаксија представља најтежи облик ране преосетљивости.

У физиолошким условима, ИгЕ је најмање заступљен имуноглобулински изотип. Концентрација у крвној плазми нормално износи мање од 1 µг/мл. Полуживот ИгЕ у серуму је око 2 дана.

Осим код паразитских инфекција и алергијских реакција, повишене вредности ИгЕ се јављају и код неких других обољења, као што су ИгЕ мијелом, хипер ИгЕ синдром. [7] [8]

Синтеза уреди

Синтеза ИгЕ се одвија по принципу промене класе тешких ланаца. Потомачки Б-лимфоцити првобитно синтетишу ИгМ и ИгД, али помоћне Т-ћелије могу стимулисати синтезу антитела различитих класа тешких ланаца. Везивање антигена за антитело на мембрани изазива интернализацију и протеолитичко разлагање антигена до пептида, који се везују за МХЦ молекуле класе 2 и приказују на површини ћелије, како би били презентовани помоћним Т-ћелијама. Помоћне Т-ћелије, директно и преко цитокина, пружају сигнале Б-лимфоцитима, који одређују промену класе антитела.

У случају Иге, ЦД154 (ЦД40Л), пролазно експримиран на активираним Т-ћелијама, активира НФ-κБ сигнални пут преко конститутивно експримираног ЦД40 на Б-ћелији. Када је ЦД40 стимулус праћен ИЛ-4 сигналом, поступак промене класе је активан и усмерен ка синтези ИгЕ. [9]

Рецептори уреди

Рецептори за ИгЕ се називају Фц рецептори, а подељени су на 2 типа:

  • ФцεРИ (Фцε рецептор типа 1) - рецептор високог афинитета за ИгЕ
  • ЦД23 (Фцε рецептор типа 2) - рецептор ниског афинитета за ИгЕ

ФцεРИ рецептор се у великом броју налази на мембранама мастоцита и базофила у облику тетрамера αβγ2 (облик одговоран за реакцију ране преосетљивости, улога у дегранулацији мастоцита). На ћелијама, као што су еозинофили, базофили, тромбоцити и дендритске ћелије, налази се у тримерном αγ2 облику. Мономерни ИгЕ се за овај тип рецептора везује са високим афинитетом (Кд ~ 1нм), тако да то, и приликом физиолошких концентрација ИгЕ, за последицу има потпуну сатурацију рецептора.

ЦД23 рецептор је интегрални мембрански протеин типа 2 и садржи лектински домен C типа на ц-терминалном крају ванћелијске компоненте рецептора. Његову експресију стимулише интерлеукин 4 (ИЛ-4). Постоје две изоформе овог типа рецептора. Изоформа ЦД23а се налази искључиво на Б-лимфоцитима, док се изоформа ЦД23б налази код многих ћелија, као што су Т-лимфоцити, неутрофили, моноцити, дендритске ћелије... ИгЕ се за ЦД23 рецептор везује са ниским афинитетом (Кд 0.1–1µМ), што указује да је могуће да ИгЕ није примарни лиганд за овај рецептор. Везиване ИгЕ за ЦД23 рецептор делује као негативна повратна спрега на Б-лимфоците, смањујући синтезу ИгЕ.

Значај и функционисање код болести уреди

Имуноглобулин Е активира реакције посредоване мастоцитима и еозинофилима које имају улогу у одбрани организма од паразитских хелмината. Такође, ИгЕ учествује и у алергијским реакцијама (реакцијама ране преосетљивости).

Са еволутивног аспекта, и даље је нејасно зашто је сачуван имунски одговор посредован ИгЕ антителима и мастоцитима, чији су главни ефекти патолошки. Сматра се да су реакције ране преосетљивости највероватније настале како би пружале заштиту од патогена и токсина.

Одбрана организма од паразитских хелмината уреди

Већина хелмината је велика и обложена дебелим омотачем, што онемогућава фагоцитозу и повећава њихову отпорност на микробицидне супстанце које луче неутрофили и макрофаги. Хуморални имуни одговор се заснива на ИгЕ антителима. ИгЕ се везује за хелминте и поспешује везивање еозинофила захваљујући Фц рецептору високог афинитета (ФцεРИ), експримираног на еозинофилима и мастоцитима.

Ангажовање ФцεРИ, уз интерлеукин-5 (ИЛ-5), који је продукт активности Тх2 помоћних ћелија, активира дегранулацију еозинофила, а самим тим и ослобађање токсичних медијатора који могу да убију хелминте.

ИгЕ се везује за мастоците, активирајући ослобађање хемокина, који имају улогу да привуку велики број леукоцита, како би се олакшало уништавање хелмината.

Реакција ране преосетљивости уреди

Рана преосетљивост је посредована ИгЕ антителима и мастоцитима, а представља реакцију организма на присуство одређених антигена. Карактерише се брзим изласком течности из крвних судова, секрецијом мукуса, а често је праћена и запаљењем.

Поремећаји у којима је рана преосетљивост посредована ИгЕ антителима изражена, називају се алергије или атопије.

Настанак реакције ране преосетљивости започиње активацијом Тх2 помоћних ћелија и фоликуларних помоћних Т-ћелија (Тфх), које луче интерлеукин 4. Ови процеси стимулишу настанак ИгЕ антитела у одговору на антиген, као и везивање насталог ИгЕ за Фц рецепторе мастоцита. При накнадном излагању истом антигену долази до унакрсног повезивања ИгЕ тим антигеном и ослобађања медијатора из мастоцита. Неки медијатори изазивају брзо повећање пропустљивости крвних судова и контракцију глатких мишића. Таква реакција се може јавити у року од неколико минута након што сензибилисана особа поново унесе антиген.

 
Дегранулација, 1 - антиген; 2 - ИгЕ; 3 - ФцεРИ рецептор; 4 - медијатори (хистамин, протеазе, хемокини, хепарин); 5 - грануле; 6 - мастоцит; 7 - новоформирани медијатори (простагландини, леукотриени)

Процеси у реакцији ране преосетљивости уреди

Антигеном активиране Тх2 или Тфх ћелије луче цитокине ИЛ-4 и ИЛ-13. Наведени цитокини стимулишу Б-лимфоците да се диференцирају у плазмоците, који су одговорни за продукцију ИгЕ. Услед тога се код алергичних особа стварају велике количине ИгЕ приликом одговора на антигене, који код осталих људи не би изазвали ИгЕ одговор.

Настала ИгЕ антитела се на мастоцитима везују за ФцεРИ рецепторе. Код алергичних особа, мастоцити су обложени специфичним ИгЕ антителима за неки антиген. Облагање мастоцита ИгЕ антителима се назива сензибилизација, јер облагање ИгЕ антителима специфичним за антиген чини мастоците осетљивим на активацију при наредном контакту са истим тим антигеном. Код осталих особа, мастоцити су обично обложени ИгЕ антителима различитих специфичности, па је у том случају број специфичних ИгЕ антитела недовољан да изазове реакцију ране преосетљивости при излагању неком антигену.

До активације мастоцита долази услед везивања антигена за два или више молекула ИгЕ на ћелији. Тај догађај доводи до унакрсног повезивања ФцεРИ молекула који носе ИгЕ и спровођења биохемијских сигнала. Такви сигнали доводе до дегранулације мастоцита, синтезе и ослобађања липидних медијатора, као и цитокина. [10]

Референце уреди

  1. ^ „Антибодy струцтуре”. Архивирано из оригинала 6. 9. 2008. г. 
  2. ^ Ерб КЈ (2007). „Хелминтхс, аллергиц дисордерс анд ИгЕ-медиатед иммуне респонсес: wхере до wе станд?”. Еур. Ј. Иммунол. 37 (5): 1170—3. ПМИД 17447233. дои:10.1002/еји.200737314. 
  3. ^ Фитзсиммонс CM, МцБеатх Р, Јосепх С, Јонес ФМ, Wалтер К, Хоффманн КФ, Кариуки ХЦ, Мwатха ЈК, Кимани Г, Кабатереине НБ, Веннервалд БЈ, Оума ЈХ, Дунне ДW (2007). „Фацторс аффецтинг хуман ИгЕ анд ИгГ респонсес то аллерген-лике Сцхистосома мансони антигенс: Молецулар струцтуре анд паттернс оф ин виво еxпосуре”. Инт. Арцх. Аллергy Иммунол. 142 (1): 40—50. ПМИД 17019080. дои:10.1159/000095997. 
  4. ^ Wатанабе Н, Брусцхи Ф, Коренага M (2005). „ИгЕ: а qуестион оф протецтиве иммунитy ин Трицхинелла спиралис инфецтион”. Трендс Параситол. 21 (4): 175—8. ПМИД 15780839. дои:10.1016/ј.пт.2005.02.010. 
  5. ^ Пфистер К, Турнер К, Цуррие А, Халл Е, Јарретт ЕЕ (1983). „ИгЕ продуцтион ин рат фасциолиасис”. Парасите Иммунол. 5 (6): 587—93. ПМИД 6657297. дои:10.1111/ј.1365-3024.1983.тб00775.x. 
  6. ^ Дуарте Ј, Десхпанде П, Гуиyеди V, Мéцхери С, Фесел C, Цазенаве ПА, Мисхра ГЦ, Комбила M, Пиед С (2007). „Тотал анд фунцтионал парасите специфиц ИгЕ респонсес ин Пласмодиум фалципарум-инфецтед патиентс еxхибитинг дифферент цлиницал статус”. Малар. Ј. 6: 1. ПМЦ 1781948  . ПМИД 17204149. дои:10.1186/1475-2875-6-1. 
  7. ^ Алеxандер, Роy L.; Роодман, Станфорд Т.; Петруска, Паул Ј.; Тсаи, Цхенг C.; Јаннеy, Цхристине Г. „А Неw Цасе оф ИгЕ Мyелома” (ПДФ). Цлиницал цхемистрy. 
  8. ^ Хсу, Амy П.; Давис, Јоие; Пуцк, Јеннифер M.; Холланд, Стевен M.; Фрееман, Алеxандра Ф. „Аутосомал Доминант Хyпер ИгЕ Сyндроме”. 
  9. ^ Буртон, Оливер Т.; Оеттген, Ханс C. „Беyонд иммедиате хyперсенситивитy: еволвинг ролес фор ИгЕ антибодиес ин иммуне хомеостасис анд аллергиц дисеасес”. 
  10. ^ Аббас, Абул К.; Лицхтман, Андреw Х.; Пиллаи, Схив. Основна имунологија (5. изд.). Београд. 

Литература уреди

  • Аббас, Абул К.; Лицхтман, Андреw Х.; Пиллаи, Схив. Основна имунологија (5. изд.). Београд. 
  • Тхомас Ј. Киндт; Рицхард А. Голдсбy; Барбара Анне Осборне; Јанис Кубy (2006). Кубy Иммунологy (6 изд.). Неw Yорк: W Х Фрееман анд цомпанy. ИСБН 1429202114. 
  • Аббас, Абул К.; Лицхтман, Андреw Х.; Пиллаи, Схив. Основна имунологија (5. изд.). Београд: ДАТА СТАТУС.
  • Ацхарyа, M; Борланд, Г; Едкинс, А L.; МацЛеллан, L M.; Матхесон, Ј; Озанне, Б W.; Цусхлеy, W. (2010). „ЦД23/ФцεРИИ: молецулар мулти-таскинг”.
  • Амарасекера, M. (2011). „Иммуноглобулин Е ин хеалтх анд дисеасе”.
  • Хакими, Јохн; Сеалс, Царy; Кондас, Анн; Петтине, Лаура; Данхо, Wалеед; Коцхан, Јарема. (1990). „Тхе алпха Субунит оф тхе Хуман ИгЕ Рецептор (ФцЕРИ) Ис Суффициент фор Хигх Аффинитy ИгЕ Биндинг”.
  • Хамилтон, Роберт Г. (2005). „Сциенце бехинд тхе дисцоверy оф ИгЕ”
  • Келлy, Бриан Т.; Граyсон, Митцхелл Х. (2016). „ИгЕ, wхат ис ит гоод фор?”.
  • Платтс-Миллс, Тхомас А.Е. (2001). „Тхе Роле оф Иммуноглобулин Е ин Аллергy анд Астхма”.
  • Мире-Слуис, Антхонy Р.; Тхорпе, Робин, ур. (1998). Цyтокинес (Хандбоок оф Иммунопхармацологy). Бостон: Ацадемиц Пресс. ИСБН 0-12-498340-5. 

Спољашње везе уреди

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Imunoglobulin_E&oldid=27674568”