Википедија

Јужни Алпи

Јужни Алпи / Кā Тиритири о те Моана је планински масив који се протеже већим делом дужине новозеландског Јужног Острва, достижући своја највећа узвишења близу западне стране ланца. Назив „Јужни Алпи” генерално се односи на читав ланац, иако су засебна имена дата многим мањим ланцима који чине његов део.

Јужни Алпи / Кā Тиритири о те Моана
Соутхерн Алпс / Кā Тиритири о те Моана
Снег наглашава Јужне Алпе на овом сателитском имиџу
Највиша тачка
Највиша тачкаАораки / Маунт Кук
Врх масива3724
Координате43°35′45″ ЈГШ; 170°08′28″ ИГД / 43.595747° ЈГШ; 170.141042° ИГД / -43.595747; 170.141042 Координате: 43°35′45″ ЈГШ; 170°08′28″ ИГД / 43.595747° ЈГШ; 170.141042° ИГД / -43.595747; 170.141042
Димензије
Дужина500 км
Географија
РегијеЈужно острво, Нови Зеланд
Јужни Алпи зими

Ланац укључује Главну поделу Јужног острва, која раздваја водне сливове гушће насељене источне стране острва од оних на западној обали.[1] Политички, Главна подела чини границу између региона Марлборо, Кентербери и Отаго на југоистоку и региона Тасман и Западна обала на северозападу.

Географија уреди

 
Поглед на западни део Јужних Алпа са пута у близини Хари Харија, Вестланд.

Јужни Алпи се простиру приближно 500 км[2] од североистока до југозапада. Његов највиши врх је Аораки / Маунт Кук,[3] највиша тачка на Новом Зеланду са 3.724 м (12.218 фт). Јужни Алпи укључују шеснаест других тачака које премашују 3.000 м (9.800 фт) висине (погледајте НЗ планине по висини). Планински ланци су преполовљени ледничким долинама, од којих су многе испуњене ледничким језерима на источној страни, укључујући језеро Колриџ на северу и језера Вакатипу у Отагу на југу. Према попису спроведеном крајем 1970-их, Јужни Алпи су садржали преко 3.000 глечера већих од једног хектара,[4] од којих је најдужи - глечер Тасман - дужине 23,5 км (14,6 ми) који се повукао од недавног максимума од 29 км (18 ми) током 1960-их.[5][6]

Насеља укључују Маруја Спрингс, бању у близини превоја Луис, града Артуров Пас и села Маунт Кук.

Главни прелази Јужних Алпа у путној мрежи Новог Зеланда укључују превој Луис (СХ7), Артуров превој (СХ73), провој Хаст (СХ6) и пут ка Милфорд Саунду (СХ94).

Јужне Алпе именовао је капетан Кук 23. марта 1770, који је описао њихову „чудесну висину”.[7] Претходно их је забележио Абел Тасман 1642. године, чији се опис западне обале Јужног острва често преводи као „земља уздигнута високо”.[8] Након усвајања Закона о решавању потраживања Нгај Таху из 1998. године, назив подручја је службено промењен у Јужни Алпи / Ка Тиритири о те Моана.[9]

Клима уреди

Нови Зеланд има влажну поморску, умерену климу, а Јужни Алпи леже окомито на претежни западни проток ваздуха. Годишње падавине се у великој мери разликују у распону, од 3.000 мм (120 ин) на Западној обали, 15.000 мм (590 ин) близу Главне поделе, до 1.000 мм (39 ин) 30 км (19 ми)) источно од Главне поделе.[10] Ова велика количина падавина помаже расту глечера изнад снежне линије. Велики глечери и снежна поља могу се наћи западно од или на Главној подели, са мањим глечерима даље на истоку (погледајте глачере Новог Зеланда).

Због своје оријентације окомито на претежно западне ветрове, венац ствара одличне услове за летове једриличарских пилота. Град Омарама, у заветрини планина, стекао је међународну репутацију због својих једриличарских услова. Преовлађујући западњаци такође стварају временски образац познат као Северозападни лук, Норвестер, у којем влажни ваздух бива потиснут преко планина, формирајући облачни лук на иначе плавом небу. Овај временски образац је често видљив лети преко Кентерберија и Северног Отага. Норвестер је фенски ветар сличан Чинуку у Канади, где планински ланци на путу преовлађујућих влагом засићених ветровима потискују ваздух нагоре, хладећи ваздух и кондензујући влагу у кишу, стварајући вруће суве ветрове у силазном ваздушним заветринама планина.

Геологија уреди

 
Поглед на највиши врх планине Кук, из Хукерове долине
 
Осенчена и обојена слика из Шатловске радарско топографске мисије — приказује елевациони модел Алпског раседа на Новом Зеланду дужине око 500 км (310 ми). Дуж обале налази се ланац брда стешњених између раседа и планина Јужних Алпа Новог Зеланда. Североисток је према врху.

Јужни Алпи леже дуж геолошке границе плоча, дела Ватреног појаса Пацифика, са Тихоокеанском плочом на југоистоку која се потискује према западу и судара са северозападном Индо-аустралијском плочом која се креће према северу.[11] Током последњих 45 милиона година, судар је издигао 20 километара слоја стена на Тихоокеанској плочи да би се формирали Алпи, иако је већи део тога еродиран. Подизање је било најбрже током последњих 5 милиона година, а планине се и данас подижу тектонским притиском, узрокујући земљотресе на Алпском раседу и другим оближњим раседима. Упркос значајном успону, већина релативног кретања дуж Алпског раседа је попречна, а не вертикална.[12] Међутим, значајно проклизавање се дешава на граници плоче северно и источно од Северног острва, у Хикуранги рову и Кермадек рову. Пренос кретања са ударног клизања на Алпском раседу на помично клизно кретање у овим зонама субдукције на северу ствара Марлборо раседни систем, што је резултирало значајним успоном у региону.

Године 2017, велики међународни тим научника известио је да је испод Ватарое, малог места на Алпском раседу, откривена „екстремну” хидротермалну активност која „може бити комерцијално веома значајна”.[13][14][15]

Панорамски поглед уреди

 
Панорамски зимски поглед са врха Хамилтон Пик у ланцу Црејџиберн.

Референце уреди

  1. ^ Бецк, Алан Цопланд (2009) [1966]. „Топограпхy”. Ур.: МцЛинтоцк, А.Х. Те Ара – тхе Енцyцлопедиа оф Неw Зеаланд. Архивирано из оригинала 22. 10. 2012. г. 
  2. ^ Таонга, Неw Зеаланд Министрy фор Цултуре анд Херитаге Те Манату. „1. – Моунтаинс – Те Ара: Тхе Енцyцлопедиа оф Неw Зеаланд”. www.теара.говт.нз. Архивирано из оригинала 6. 5. 2015. г. 
  3. ^ „Аораки / Моунт Цоок, Цантербурy – НЗ Топо Мап”. НЗ Топо Мап. Ланд Информатион Неw Зеаланд. Приступљено 9. 9. 2016. 
  4. ^ Цхинн ТЈ (2001). „Дистрибутион оф тхе глациал wатер ресоурцес оф Неw Зеаланд” (ПДФ). Јоурнал оф Хyдрологy. Неw Зеаланд. 40 (2): 139—187. Архивирано из оригинала (ПДФ) 16. 10. 2008. г. 
  5. ^ Ламберт M, ур. (1989). Аир Неw Зеаланд Алманацк. Wеллингтон: Неw Зеаланд Пресс Ассоциатион. стр. 165. 
  6. ^ Цхарлие Митцхелл (15. 2. 2017). „Wхен тхе wорлд'с глациерс схрунк, Неw Зеаланд'с греw биггер”. Стуфф. Приступљено 15. 2. 2017. 
  7. ^ Реед, А. W. (1975). Плаце намес оф Неw Зеаланд. Wеллингтон: А. Х. & А. W. Реед. ИСБН 0-589-00933-8.  п. 384.
  8. ^ Орсман, Х. анд Мооре, Ј. (едс) (1988) Хеинеманн Дицтионарy оф Неw Зеаланд Qуотатионс, Хеинеманн, Паге 629.
  9. ^ „Нгāи Таху Цлаимс Сеттлемент Ацт 1998”. Приступљено 30. 10. 2018. 
  10. ^ Wиллсман АП; Цхинн ТЈ; Хендрикx Ј; Лорреy А (2010). „Неw Зеаланд Глациер Мониторинг: Енд оф Суммер Сноwлине Сурвеy 2010” (ПДФ). Неw Зеаланд. Архивирано (ПДФ) из оригинала 29. 10. 2017. г. 
  11. ^ Цампбелл, Хамисх; Хутцхинг, Герард (2007). Ин Сеарцх оф Анциент Неw Зеаланд. Нортх Схоре анд Wеллингтон, Неw Зеаланд: Пенгуин Боокс, ин ассоциатион wитх ГНС Сциенце. стр. 35. ИСБН 978-0-143-02088-2. 
  12. ^ Цампбелл, Хамисх; Хутцхинг, Герард (2007). Ин Сеарцх оф Анциент Неw Зеаланд. Нортх Схоре анд Wеллингтон, Неw Зеаланд: Пенгуин Боокс, ин ассоциатион wитх ГНС Сциенце. стр. 204—205. ИСБН 978-0-143-02088-2. 
  13. ^ Сутхерланд, Р., Тоwненд, Ј., Тоy, V., Уптон, П., Цоуссенс, Ј., анд 61 отхер (2017) "Еxтреме хyдротхермал цондитионс ат ан ацтиве плате-боундинг фаулт". Леттер то Натуре. . дои:10.1038/натуре22355.  Недостаје или је празан параметар |титле= (помоћ)
  14. ^ Геотхермал дисцоверy он Wест Цоаст Архивирано 14 март 2018 на сајту Wayback Machine Otago Daily Times, 18 May 2017.
  15. ^ Extreme hydrothermal conditions at an active plate-bounding fault Article (PDF Available) [1]

Literatura уреди

Spoljašnje veze уреди

 
Vikimedijina Ostava ima datoteke za članak:
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Južni_Alpi&oldid=27677278”