Кана (писмо)

Кана је заједнички назив за јапанско слоговно писмо који се састоји из хирагане (ひらがな), катакане (カタカナ) али и мањогане која се сматра претечом оба писма. Осим ових писма Јапанци користе канђи (漢字) кинеске карактере и ромађи ローマ字 који представља јапанску верзију латиничног писма.

О писмуУреди

Кана је најучесталији назив за бројне слоговне системе писања развијених у Јапану а које су засноване на кинеским карактерима (канђи), коришћене за изражавање звукова јапанског језика, пре него значења појединачних речи, (етимолошки, кана проистиче од кари „привремено, незванично, неуобичајено“ заједно са на „име “ или „запис“, израз осећаја да је коришћење кинеских карактера не за њихово значење већ за њихов изговор „неуобичајено“. Реч карина или кана је прво коришћена у супротности са речју мана „стварно или одговарајуће писање“, где се потоњи односи на кинеске карактере коришћене као јединица значења.)


Пошто кана може изразити све гласове јапанског језика, он може бити у потпуности исписан каном. Ипак, уобичајено је користити мешавину кинеских карактера и кане; кинески карактери се користе за изражавање значења већине речи (чије се значење може закључити) док се каном пишу превојни завршеци, речце и поједине речи које су званично одређене да се не пишу карактерима. Две групе кане се користе данас у јапанском систему писања: хирагана, накошена форма (која се најчешће користи за домаће речи и речи кинеског порекла које се не пишу карактерима) и катакана, која није накошена; потоње се може користити уместо хирагане, али се најчешће користи за писање позајмљеница из европских језика. I катакана и хирагана воде порекло од раније групе кана писма познатије као ман’јоогана, где хирагана посебно проистиче из накошене форме ман’јогане познате као соогана.

МањоганаУреди

 
Развијање хирагане и катакане кроз време

Мањогана или Ман’јоогана (која се сматра првом каном) је група непромењених кинеских карактера који су се некада користили као фонетски симболи за изражавање јапанских слогова. Како сам назив говори, ман’јоогана (ман’јоо+кана), је био систем писма коришћен у Мањошу (Ман'yōсхū (万葉集), збирци из 8. века која садржи поезију од 5. века до 759. године. Већина покушаја да се испише јапански пре Хеиан периода (794—1185.) пада у категорију ман’јоогане. Надаље ман’јоогана даје подстрек другим формама кане.


Ман’јоогана се разликује од тренутно коришћених кана система у бар три битна поља. Прво, не постоји однос један за један између слогова и карактера. У јапанском 8. века постојало је 87 слоговних врста (88 у језику Кођикија), али је коришћено преко 970 кинеских карактера да би се они исписали. На пример, преко 40 кинеских карактера је коришћено на смену да би се написао слог ши, а 32 за ка. Друго, кинески карактери су коришћени како су написани и на самом кинеском, без промена или поједностављивања. Због тога, текст исписан ман’јооганом наликује оном написаном на кинеском; ипак, зато што су многа слова коришћена само због њиховог изговора, а не због њиховог значења, и зато што је представљени језик јапански, највероватније је да би текст био неразумљив говорнику кинеског језика. Треће, типови изговора карактера представљених у ман’јоогани су разноврснији него у хирагани и катакани, укључујући и он и кун читања карактера, као и врсту читања познатог као гишо (дословно, „разиграно писмо“).

Он и кун читањеУреди

Он читање је јапанизирана верзија кинеског изговора карактера. На пример, кинески карактер 阿, који значи планински ланац, изговарао се као ʔа у растућем тону и Средњем кинеском- језиком Ћанг’ана, око 600. године. Јапанци су користили овај карактер за представљање слога [а] на јапанском. Кинески карактер 安, који означава мир или спокој, изговарао се као ʔан са равним тоном на Средњем кинеском; такође је почео да се користи за означавање јапанског слога [а], одсецајући н на крају. Ово су два од седам или осам кинеских карактера коришћених за слог [а].


Кун читање је изговор јапанских речи са истим значењем као и код кинеских карактера. На пример, кинески карактер 吾, са значењем „Ја“ изговарао се као ŋо са равним тоном на Средњем кинеском. Осмовековна реч за „Ја“ је била а. Карактеру је додељен потоњи изговор кроз ман'јоогану, тако да је и он био коришћен за представљање слога [а]. Као још један пример можемо навести и карактер 足, са значењем „стопало“ изговарао се тсиок са прекинутим тоном на Средњем кинеском. Јапанска реч из осмог века за „стопало“ имала је два облика, везану форму а-, и слободну аши. Кинески карактер за „стопало“ имао је такође коришћен за писање слога [а] у јапанском језику.


Гишо или разиграно писмо укључује, између осталог, ономатопеју. Један пример била би комбинација од два карактера 蜂音. Први карактер, 蜂, значи „пчела“ или „осица“ и изговарао се као пхöуŋ са равним тоном у Средњем кинеском; Други карактер, 音, изговарао се као ʔиəм (раван тон), са значењем звук. Звук зујања пчела се по свему судећи представљао као бу у јапанском 8. века, и ова два карактера у пару су се користила за писање јапанског слога [бу]. Слично, 牛鳴, „мукање крава“, представљало је слог [му] а 馬鳴, „њикање коња“, представљало је слог [и].


Од три варијанте читања управо наведене, он читање се највише користи, док је гишо читање наређе коришћено. По овим карактеристикама квалификовања видимо очигледно наслућивање каснијих трендова. Модерни кана системи се готово у потпуности састоје од он читања кинеских карактера од којих потичу.

СооганаУреди

Соогана се састоји од кинеских карактера ман'јоогана система написаних соо накошеним стилом. Три разлике између модерне кане (хирагана и катакана) и соогане су:
(1) у соогани, као и у ман'јоогани, нема један за један слагања између слогова и карактера јер број потоњих превазилази број пређашњих;
(2) Кинески карактери се користе у њиховој потпуној накошеној форми, а не у стилизованој, мање накошеној форми попут оне која се повезује са хираганом;
(3) Кун, као и он читање се одражавају у изговору. Оно што карактерише соогану је њена накошена или соо форма, и она је прелазни степен поједностављивања између потпуно уобичајене или каи форме (која није накошена) кинеских карактера коришћених у ман'јоогани и потпуно стилизоване модерне хирагане.

КатаканаУреди

У њеној модерној, стилизованој форми, катакана је систем од 48 слогова - писаних јединица за исписивање позајмљеница које нису кинеског порекла, ономатопеје, наглашених речи, и назива флоре и фауне. Ката у катакани значи „непотпун“, „делимичан“ и „издељен“. Таквог је назива јер је већина катакане део а не потпуни кинески карактер.

У својим ранијим фазама катакана се користила као помоћно средство за изговарање будистичких текстова писаних на кинеском. Затим су се појавили јапански текстови попут Тодаиђи фуђумон кооа (рани 9. век), написан мешавином кинеских карактера и катакане. Овај систем писма се назива канамађири бун (реченице које мешају кану и карактере). До средине 10. века , збирке јапанске вака поезије попут Госен Вакашуа (955—966.) почеле су се писати катаканом и до краја 12. века збирке народних приповедака као што је Конђаку Моногатари су писане мешавином кинеских карактера и катакане. На овај начин, коришћење катакане се ширило од будистичко-кинеских текстова до текстова јапанске поезије па онда и до јапанских прозних текстова.


Међу најранијим постојећим примерима катакане су они нађени у копији Ђођицурона која датира из 828. године, будистичког текста на кинеском, где се користи као помоћ при изговору. У почетку, као и у случају ман'јоогане, постојало је више од једног знака катакане који се могао користити за писање било ког појединачног слога, али до Муромаћи периода (1333—1568.) постепено је успостављен један за један однос између катакане и слогова јапанског језика (облик који се тренутно користи је установљен почетком 20. века). Претходно коришћене варијанте катакана симбола које се разликују од установљених форми називају се итаи-гана (варијантна катакана) или котаи-гана (стара катакана).

ХираганаУреди

У својој модерној, стандардној форми хирагана је систем од 48 слоговних писаних јединица за писање домаћих јапанских речи као и позајмљеница из кинеског језика које не могу бити написане са 1945 карактера званично прихваћених за општу употребу. Хира значи „обично коришћен“, „лак“, „заобљен“ па је хирагана тим именом названа јер се слова сматрају заобљеним и лаким у поређењу са потпуним формама првих кинеских карактера. Хирагана је поједноставља и стилизованија верзија соогане или накошене форме ман’јоогане. У својим раним облицима хирагана је коришћена од стране жена док су неупрошћене карактере користили мушкарци па је због тога најранија хирагана носила назив оннаде (женска рука).


Већ 762. године појавила су се слова налик хирагани али је у Хеиан периоду оннаде почео нашироко да се појављује. Током раног Хеиан периода, веома учестали чланови из целокупне соогане су изабрани и близак један за један однос између извучене групе хирагана писма и слогова јапанског језика је успостављен. До краја 9. века, оннаде је престао да буде систем искључиво коришћен од стране жена и постао је прихваћено ортографско средство за записивање поезије. Када је царска поетска збирка Кокин вакашуу написана оннаидеом, хирагана је придобила потпун статус као званично признат систем.


Како су уметност и поетске композиције постајале све сложеније, рани један за један однос је изгубљен и (као у случају ман'јоогане) више од једног знака хирагане је коришчено за један слог. Све до 1900. године почетни принцип хирагане, један за један, није повраћен. Године 1946. кана симболи за „wи“ и „wе“ су уклоњени са листе. Кана за и и е их прикладно представља пошто је јапански изговор престао да разликује wи од и, и wе од е већ током 14. века). Претходно коришћене варијанте хирагане називају се хентаи-гана.

ЛитератураУреди

  • ЈАМАСАКИ-Вукелић, Хироши: Јапанско-српски, српско-јапански речник : са кратком граматиком јапанског језика / Хироши Јамасаки-Вукелић. - 2. изд. - Београд : Завод за уџбенике, 2008 (Суботица : Минерва). ISBN 978-86-17-15713-3.

Спољашње везеУреди