Кавалирство

Кавалирство, витештво или витешки код, је неформални, варирајући кодекс понашања развијен између 1170. и 1220. године, о коме никада није одлучивано, нити је сажет у једном документу. Он се повезује са средњовековном хришћанском институцијом витештва; понашањем витезова и дама су руководили витешки друштвени кодови. Идеали витештва популаризовани су у средњовековној литератури, нарочито у британској и француској. О британској средњовековној литератури је писао Џефри од Монмута у свом делу Хисториа Регум Британниае, написаном 1130-их, које је популаризовало легенду о краљу Артуру. Све ово узимало се као историјски тачно све до почетака модерне науке у 19. веку.

Конрад вон Лимпург као витез кога наоружава његова дама у Codex Manesse (рани 14. век)

Витешки кодекс који се развио у средњовековној Европи имао је своје корене у ранијим вековима. Он је настао у Светом римском царству из идеализације коњаника - укључујући војну храброст, појединачну обуку и служење другима - посебно у Франачкој, међу коњичким војницима у коњици Карла Великог. Израз „витештво” (енгл. chivalry) потиче од старофранцуског термина chevalerie, који се може превести као „коњичко војиковање”. Првобитно се термин односио само на људе на коњима, од француске речи за коња, cheval, али касније је то постало повезано са витешким идеалима.

Временом је значење овог појма у Европи рафинирано да би се нагласиле општије друштвене и моралне врлине. Витешки кодекс, какав је постојао до касног средњег века, био је морални систем који је комбиновао ратнички етос, витешку побожност и дворске манире, све комбиноване да би се успоставио појам части и племенитости.

Терминологија и дефиниције

Слика С божјом помоћи енглеског уметника Едмунда Лејтона, 1900: приказује наоружавање витеза који одлази у рат и оставља своју драгу

По пореклу термин витештво (енгл. chivalry) значи коњаништво, а настао је на старофранцуском, у 11. веку, из chevalier (коњаник, витез), из средњовековног лат. caballārius. Француска реч chevalier првобитно је значила „човек аристократског стуса и вероватно племићког порекла, који је способан, ако је позван, да се опреми ратним коњем и оружјем тешког коњаника и који је прошао кроз одређене ритуале који га чине каквим какав јесте”. У енглеском се термин појављује из 1292. године (вреди поменути да је реч cavalry (коњица) пореклом из италијанског облика исте речи).

Значење термина еволуирало је током времена, јер се у средњем веку значење речи chevalier променило од првобитног конкретног војног значења „статус или трошак асоциран са војним обвезником који поседује ратног коња” или „група коњичких витезова” у идеал хришћанског ратничког етоса пропагираног у романтичарском жанру, који је постао популаран током 12. века, и идеал дворске љубави пропагиране у савременом минезангу и сродним жанровима.

Идеје витештва сажете су у три средњовековна дела: анонимна старофраначка песма Ordene de Chevalerie, која говори о томе како је Хуго II из Сент Омера био заробљен и пуштен након његовог договора да Саладину (1138–1193) покаже обред хришћанског витештва; Libre del ordre de cavayleria, коју је написао Рамон Љуљ (1232–1315) са Мајорке, чији је предмет витештво; и Livre de Chevalerie Жофроа де Шарнија (1300–1356), који испитује квалитете витештва, наглашавајући јунаштво. Ниједан од писаца ова три текста није знао друга два текста, а њих три се комбинују да прикажу општи концепт витештва који није прецизно у складу са било којим од њих. У различитим степенима и са различитим детаљима, они говоре о витештву као о начину живота у којем се спајају војска, племство и религија.

„Кодекс витештва” је стога производ касног средњег века, који се развио по завршетку Крсташких ратова, делимично из идеализације историјских витезова који ратују у Светој земљи и из идеала дворске љубави.

Књижевно витештво историјска стварност

Љубитељи витештва претпостављали су још од касног средњовековног периода да је у прошлости постојало време када је витештво била жива установа, када су мушкарци деловали витешки, кад је било живо а не мртво, те да би опонашање тог периода знатно побољшало садашњост. Ово је луда мисија Дон Кихота, протагонисте највитешкијег романа свих времена и инспирације витештва Сер Волтера Скота и америчког Југа: за враћање витешког доба и тиме побољшања своје земље. То је верзија мита о златном добу.

Literatura

• Bromiley, Geoffrey W. (1994). International Standard Bible Encyclopedia: K–P. ISBN 978-0-8028-3783-7. 
• Corrêa de Oliveira, Plinio (1993). Nobility and Analogous Traditional Elites in the Allocutions of Pius XII. ISBN 978-0-8191-9310-0. 
• Crouch, David (2005). The Birth of Nobility: Constructing Aristocracy in England and France 900–1300. Harlow, UK: Pearson. ISBN 978-0-582-36981-8. 
• Felson, Richard B. (2002). „Violence and gender reexamined”. Law and public policy. Washington, DC: American Psychological Association. стр. 67—82. 
• Flori, Jean (1998). La Chevalerie. J. P. Gisserot. ISBN 978-2877473453. 
• Gautier, Léon (1891). Chivalry. translated by Henry Frith. 
• Gravett, Christopher (2008). Knight: Noble Warrior of England 1200–1600. Oxford: Osprey Publishing. 
• Hoad, T. F. Hoad (1993). The Concise Oxford Dictionary of English Etymology. Oxford University Press. 
• Hodges, Kenneth (2005). Forging Chivalric Communities in Malory's Le Morte Darthur. New York: Palgrave Macmillan. 
• Huizinga, Johan (1924) [1919]. The Autumn of the Middle Ages. 
• Keen, Maurice Keen (2005). Chivalry. New Haven, CT: Yale University Press. 
• Manchester, William R. (1978). American Caesar: Douglas MacArthur 1880-1964. Boston & Toronto: Little, Brown and Company. 
• Oakeshott, R. E. (1980). European Weapons and Armour: from the Renaissance to the Industrial Revolution. 
• Sweeney, James Ross (1983). „Chivalry”. Dictionary of the Middle Ages. III. 
• Tucker, Ruth (1987). Daughters of the Church. ISBN 978-0-310-45741-1. 
• Wilkins, Christopher (2010). The Last Knight Errant: Sir Edward Woodville and the Age of Chivalry. London & New York: I. B. Tauris. 
• Sismondi, Jean Charles Léonard de (1885). Historical View of the Literatures of the South of Europe. Превод: Thomas Roscoe (4th изд.). London. 
• Alexander, Michael. (2007) Medievalism: The Middle Ages in Modern England, Yale University Press. Alexander rejects the idea that medievalism, a pervasive cultural movement in the nineteenth and early twentieth centuries, was confined to the Victorian period and argues against the suspicion that it was by its nature escapist.
• Davis, Alex (2004). Chivalry and Romance in the English Renaissance. Woodcock, Matthew. 
• Barber, Richard (1980). "The Reign of Chivalry".
• Bouchard, Constance Brittain (1998). Strong of Body, Brave and Noble: Chivalry and Society in Medieval France. Cornell University Press. 1998. ISBN 0-8014-8548-7.
• Цхарнy, Геоффрои де, диед 1356 (2005). А Книгхт'с Оwн Боок оф Цхивалрy (Тхе Миддле Агес Сериес). Транслатед бy Елспетх Кеннедy. Едитед анд wитх а хисторицал интродуцтион бy Рицхард W. Каеупер. Университy оф Пеннсyлваниа Пресс. Целебратед треатисе он книгхтхоод бy Геоффрои де Цхарнy (1304?-56), цонсидеред бy хис цонтемпорариес тхе qуинтессентиал книгхт оф хис аге. Хе wас киллед дуринг тхе Хундред Yеарс Wар ат тхе Баттле оф Поитиерс.
• Гаутиер, Лéон, (1895) (1883, 3рд ед. 1895| Ла Цхевалерие)
• Гироуард, Марк (1981). Тхе Ретурн то Цамелот: Цхивалрy анд тхе Енглисх Гентлеман. Yале Университy Пресс.
• Хаинес, Цхарлес Региналд. (1889). Цхристианитy анд Ислам ин Спаин, А.D. 756-1031. Лондон: Кеган Паул, Тренцх & Цо. Пројецт Гутенберг онлине боок.
• Престаге, Едгар (1928). "Цхивалрy: А Сериес оф Студиес то Иллустрате Итс Хисторицал Сигнифицанце анд Цивилизинг Инфлуенце".
• Каеупер, Рицхард W. (1999). Цхивалрy анд Виоленце ин Медиевал Еуропе. Оxфорд Университy Пресс, 1999.
• Каеупер, Рицхард W. (2009) Холy Wарриорс: Тхе Религиоус Идеологy оф Цхивалрy (Тхе Миддле Агес Сериес). Университy оф Пеннсyлваниа Пресс. Форемост сцхолар оф цхивалрy аргуес тхат книгхтс процлаимед тхе валидитy оф тхеир блоодy профессион бy селецтивелy аппроприатинг религиоус идеалс.
• Кеен, Маурице. Цхивалрy. Yале Университy Пресс. 1984. ISBN 0-300-03150-5. / ISBN 0-300-10767-6. (2005 репринт).
• Миллс, Цхарлес (2004). "Тхе Хисторy оф Цхивалрy ор книгхтхоод анд итс Тимес" Волуме I-II.
• Реад, Цхарлес Андерсон (2007). Тхе Цабинет Оф Ирисх Литературе; Селецтионс Фром Тхе Wоркс Оф Тхе Цхиеф Поетс, Ораторс, Анд Просе Wритерс Оф Иреланд - Вол IV (Папербацк).
• Саул, Нигел. (2011) Цхивалрy ин Медиевал Енгланд. Харвард Университy Пресс. Еxплорес цхивалрy'с роле ин Енглисх хисторy фром тхе Норман Цонqуест то Хенрy VII'с вицторy ат Босwортх ин тхе Wар оф тхе Росес.

Спољашње везе

• Laura Ashe (University of Oxford), Miri Rubin (University of London), and Matthew Strickland (University of Glasgow), interviewed by Melvin Bragg, "Chivalry", In Our Time, BBC Radio 4 (February 13, 2014). Includes bibliography for further reading. Downloadable podcast available.
• "Chivalry", Old Catholic Encyclopedia, 1914.
• "Chivalry", Encyclopædia Britannica, full-article, newest edition.
• "Chivalry during the Reign of Edward III", from Shadow Realms.
• „Медиевал Цхивалрy”. Архивирано из оригинала 08. 12. 2017. г. Приступљено 25. 12. 2019. 
• „Спатиал Дицхотомy ин тхе Медиевал Цхивалрy Романце ( Цитy / форест ) Елбакидзе, M.V.”. Архивирано из оригинала 25. 12. 2019. г. Приступљено 25. 12. 2019. 
• The Art of Chivalry : European arms and armor from the Metropolitan Museum of Art : an exhibition, Issued in connection with a 1982 exhibition at The Metropolitan Museum of Art
• „Цхивалрy”. Encyclopædia Britannica (на језику: енглески). 6 (11 изд.). 1911. стр. 253.