Википедија

Киле трбушног зида

Киле трбушног зида, херније абдоминалног зида, брух је избочење перитонеума кроз урођене или стечени отвор, које трајно или пролазно садржава делове трбушних органа. Уколико је избочење трбушног садржаја под кожом, ради се о спољашњој кили. Када до хернијације долази у унутрашњости трбушне шупљине, у перитонеалним отворима и рецесусима, ради се о унутарњој кили.[1]

Радиографија плућа која видно показује килу трбушног зида.

Историја уреди

Проблематика кила у медицини је стара колико и само човечанство, о чему сведоче бројни писани докази који датирају дубоко у историју. Први записи потичу из Античке Грчке и Египта.[2]

  • Стари Египћани су још 1500.године п. н. е. у Еберсовом папирус описали симптоматологију и предложили методе лечење киле.
  • У Античкој Грчкој, Гален (130-200.), је први прецизрао анатомију и патолошку основу кила, нагласивши да је њихов настанак последица руптуре перитонеума и растезања належућих фасција и мишића. Предложио је и лечење у виду лигатуре килне кесе заједно са семенским снопом и ресекцију одговарајућег тестиса,. Ива хируршка техника збрињавања кила временом је постала златни стандард тога доба и користила се вековима.
  • Велики искорак у збрињавању кила настао је у периоду Византије захваљујући лекару Паулусу Агинетау (625-690.), који у потпуности напустио Галенову методу и предлажио збрињавање кила у виду отварања килне кесе и репозицији килног садржаја у трбушну шупљину.
  • Цели средњи виек, који је био мрачно доба пратила је стагнација науке па тако и медицинског збрињавања кила.
  • Велики искорак у збрињавању кила наступио је процватом ренесансе у 16. веку, када долати до нових, врло прецизних анатомских открића,. Тадашњи хирурзи почињу израђивати врло софистициране инструменте, који су коришћене искључиво у хируршке сврхе. Непознавање рада у асептичним условима довео је до високе смртности, а стопа рецидива код преживелих била је врло висока.
  • Почетак 19. века обежен је развојем анестезије и антисептичких поступака, што је директно утцало на велики напредак хирургије и хируршког збрињавања кила.
  • Крајем 19. и почетком 20. века на сцену ступа велики италијански хирург Едуардо Базини (1844-1924 .), који уводи револуционарну хируршку технику збрињавања ингвиналних кила у виду појачања задњег зида ингвиналног канала ушивањем мишићног ткива у три слоја. Ову технику убро је прихватио велики брох хирурга и следећих деценија она се успешно примјењивала уз бројне модификације.
  • Канадски хирург Еарл Схоулдице (1891-1965) 40-их година 20. века модифицирајући Базинијеву технику, у хирургију увео је методу четверослојног затварања задњег зида употребом продужног шава, уз примену локалне анестезије, што постаје златни стандард збрињавања ингвиналне херније због високе стопе преживљења и релативно ниске стопе рецидива кила.
  • Доласком на сцену Ирвинга Лицхтенстеина (1920-2000), напуштају се дотад развијене технике и у збрињавању кила почиње да се користити бестензиона хирурчка метода , која је донелареволуцију јер се уместо властитог ткива, у премоштавању дефекта, почео користити синтички материјал. Ова метода остала је златни стандард херниопластике до данашњих дана.
  • Осим Лицхтеинстеинове методе, данас се све чешће употребљавају и минимално инвазивне лапароскопске методе збрињавања кила, доминантно трансабдоминалним преперитонеалним приступом (скраћено ТАПП) и тоталним екстрапериотенални приступом (скраћено ТЕП).[3][4]

Анатомија трбушног зида уреди

Такође погледајте: Трбух

Трбух или абдомен је највећи део људског тела, чији средишњи део чини трбушна дупља, са трбушним органима. Са спољне стране трбушна шупљина затворена је трбушним зидом који чини; кожа, поткожно масно ткиво, мишићи, крвни судови и фасције. Главни трбушни мишићи су: попречни трбушни мишић, равни трбушни мишић, спољњи коси трбушни мишић, унутрашњи коси трбушни мишић и четверокугаони слабински мишић.[5]

Границе трбуха

Анатомски простор трбуха који се протеже од ребреног лука кранијално до препоне, односно ингвиналне везе каудално, омеђен је доњом ивицом ребара и дијафрагмом са горње стране, карличним костима (стидним пределом) са доње, и боковима са леве и десне стране.[6][7]

Трбушна шупљина

Трбушну шупљину (лат. cavitas abdominis), испуњавају:

  • Органи за пасажу хране (трбушни део једњака, желудац, танко, дебело, завијено и правог цево
  • Јетра жучна кеса и жучни путеви
  • Гуштерача
  • Надбубрежне жезде
  • Бубрези и горњи део мокраћовода
  • Крвни и лимфни судови и живци
Трбушни зид

Трбушни зид обавија и штити трбушну шупљину. Гледано са површине према дубини, вишеслојне је структуре. Испод коже најповршинскији слој назива се поврђна трбушна фсација субцутанеа (лат. fascia abdominalis superficialis), коју чине {{|панницулус адипосус абдоминис}}, Цамперова фасција, која зависи од ухрањености особе, и може бити дебељине 10 и више сантиметара и стратум мембраносум абдоминис- Сцарпина фасција која, као део фасције тела покрива трбушне мишиће, омотач правог мишића, и кранијално прелази у грудну фасцију, а каудално са друге стране препонског лигамента у фасцију бедра.

Епидемиологија уреди

Морбидитет

На глобалном нивоу око 75% свих кила предњег трбушног зида локализован је у препони. Највећи проценат препонских кила (95%) су ингвиналне киле. Док се око 1% новорођенчади рађа се са неком врстом урођене киле (најчешће препонском килом), стечене киле карактерише стопа инциденције од 2 до 3%.[8]

Полне разлике

Ингвиналне киле су најчешћи тип и код мушкараца и код жена. Отприлике 25% мушкараца и 2% жена има ингвиналну килу током свог живота.[9][10] Однос мушкараца и жена за индиректну ингвиналну килу је 7:1.

Клизне киле су много чешће код мушкараца него код жена, а превласт расте с годинама. Бутне или феморалне киле (иако су генерално ретке) чешће се јављају код жена због разлика у анатомији карлице (однос мера жена и мушкараца, 1,8:1).

Пупчане киле су подједнако честе код мушке и женске деце, али су 3 пута чешће код одраслих жена него код одраслих мушкараца (укупни женско : мушки однос је, 1,7:1).

Инцизијске или вентралне киле су такођер чешће код жена (укупни женско : мушки однос је, 2:1), док је код обтураторне киле (укупни женско : мушки однос, 6:1).[9]

Епигастричне киле имају преваленцију од 0,5% и чешће су код мушкараца (укупни женско : мушки однос, 1:3).[11]

Старостне разлике

Повећана стопа копликација кила (инкарцерација, странгулација, перфорација цријева) евидентирана је у свим старосним групама, са врхом јављања стечених кила између двадесете и педесете године живота)

Киле предњег трбушног зида уреди

Пупчана кила уреди

Такође погледајте: Пупчана кила
 
Пупчана кила код деце
 
Пупчана кила (лево) и нормалан пупчаник
 
Пупчана кила са знацима инфламације

Пупчана или умбиликална кила је протрузија трбушних органа у перитонеалном сакус кроз поткожни пупчани (умбиликални) отвор. Јавља се у првом месецу живота код око 80% новорођене деце, телесне масе између 1.000 и 1.500 г и у око 20% деце преко 2.500 г.

Пупчани (умбиликални) отвор, кроз који пролазе умбиликални крвни судови за време феталног развоја, заостаје као слабо место на предњем трбушном зиду, чак и по отпадању пупчаника непосредно после рођења. Кроз њега, у стању повишеног интраабдоминалног притиска (плач, кашаљ, дефекација или било каквом друго напињање) може доћи до хернијације трбушних органа, што се манифестује повременим или прогресивним проминирањем килне у пределу пупка.

Пупчана кила се јавља по типу праве киле, где килну кесу чине кожа, поткожно ткиво и сак од паријеталног перитонеума, а садржај су обично оментум или цревна вијуга. Временом долази до ретракције умбиликалног отвора и спонтаног повлачења киле, најчешће до краја прве године живота детета.

Код пупчаних кила, у поређењу са другим врстама кила, повећана је стопа смртности код укљештења. Ове потенцијално смртоносне компликације последица су промена унутар самих кила у виду перфорације, кожне инфекције, сепсе и сл. или настају постоперативно када се обилни килни садржај врати у унутрашњост трбуха, на своје анатомско место у коме је, условно речено, „изгубио право боравка”.

Уколико се пупчана кила клинички манифестира и открије у одраслом добу најчешће се ради о гојазним женама средње животне старости. Најчешћи узроци настанка пучаних кила код одраслих су:

  • гојазност
  • течност у трбушној шупљини
  • вишеструка трудноћа
  • претходна операција трбуха

Овакав тип киле настаје због јаког повећања волумена трбушне шупљине, односно свим патолошким стањима у којима је интраабдоминални притисак повишен. Такве херније могу бити врло велике, и до величине дечје главе, а у килној се кеси налази већина мобилних интраперитонеалних органа. У тако великим килама често се налазе џепови налик дивертикулима, који повећавају могућност укљештења

Супраумбиликална кила уреди

Супраумбиликална кила настаје кроз дефект у средњој линији предњег трбушног зида, непосредно изнад, на око 1 цм од умбиликалног (пучаног) отвора. Обично су мањег промера, уложивог за врх прста.

Настају у стању повишеног интраабдоминалног притиска, када може доћи до проминирања супраумбиликалне киле.

С обзиром да се не ради о природном отвору, не може доћи ни до његове спонтане ретракције, тако да је лечење ове киле искључиво оперативно, обично после прве године живота

Епигастрична кила уреди

Такође погледајте: Епигастрична кила
 
ЦТ снимак трбуха болесника са Спигелиановом килом

Епигастрична кила настаје кроз дефект на линеи алби. Локализована је обично на средини између ксифоидног наставка (лат. processus xsyphoideusa) и пупка, и најчешће се појављује пролабира - њем преперитонеални липом, који се у том региону често среће. Поткожни псеудотумор се постепено повећава, повлачећи за собом перитонеални сак, који је обично без садржаја, или садржи само део оментума.

Спигелианова кила уреди

 
Трбух болесника са Спигелиановом килом
Такође погледајте: Спигелианова кила

Спигелианова кила или латерална вентрална кила је хернија која пролази Спигелианову фасцију, односно њен апонеуротични слој смештен између правог трбушног мишића, медијално и полумесечасте линије, латерално. Овај се тип киле налази испод линије аркуате (лат. lineae arcuatae), јер ту анатомски не постоји задња ламина фасције правог трбушног мишића (лат. m. rectus abdominis).

Ово је јако редак тип киле, који се најчешће јавља код особа средњег животног доба. Врло добро је истражен, што потврђује податак да у литератури постоји преко 1.000 врло прецизно описаних кила.

Препонска кила уреди

Такође погледајте: Препонска кила
 
Препонски (ингвинални) канал

Препонска кила или ингвинална кила је протрузија садржаја трбушне дупље кроз ингвинални (препонски) канал, у којем се иначе налази сперматична врпца (латински фуницулус сперматицус) и структура која се састоји из мишића, крвних судова и семеновода (латински вас деференс) и служи као веза тестиса са остатком урогениталног система.

Врло је често обољење са учесталошћу од 27% код мушкараца и 3% код жена. Лечи се оперативно херниектомијом која спада у ред најчешћих оперативних захвати после холецистектомије (одстрањивање жучне кесе).

Препонска кила делимо на конгениталне и стечене, директне и индиректне (према неким ауторима на медијалне и латералне), а према етиологији могу бити примарне и рекурентне.[12]

Конгениталне препонске киле уреди

Конгениталне препонске киле које су 10 пута чешћа код мушке деце, јавља се у око 1% новорођенчади и предшколске деце. Све киле из ове групе су индиректног типа с обзиром да је настанак индиректне килне кесе директно повезано са спуштањем тестиса према скротуму (код мушке деце). Код женске деце главна маса киле налази се у препонском (ингвиналном каналу) и у великим уснама, латерално од пубичних костију, а као килни садржај неретко се налази јајник.

Диференцијална дијагноза

У диференцијалној дијагнози препонских кила дечјег узраста морају се имати у виду и хидрокеле (хyдроцеле) накупина трансудата из трбушне шупљине унутар непотпуно облитерисаног вагиналног пупољка перитонеума у ингвиналном каналу и око тестиса. Комуникација хидрокеле и перитонеалне шупљине може бити различите ширине, али је увек довољно уска да ниједан трбушни орган не може ући у њу, јер би се тада радило о правој кили.

Препонска кила код одраслих особа уреди

 
Деснострана препонска кила

Индиректна, коса или латерална препонска кила код одраслих настаје услед слабости мишића и потпорних структура препонског (ингвиналног) канала уз повишење интраабдоминалног притиска.

Ове киле пролазе током целог ингвиналног канала кроз широки унутрашњи и спољашњи ингвинални прстен и спуштају се према мошницама (скротуму). Килна кесе се налази унутар фуникулуса сперматикуса, који је обавијен мишићним влакнима кремастера.

За овај се тип киле претпоставља се да имају изражену урођену компоненту јер настанак овакве хернијације захтијева килну кесу, која се формира од непотпуно облитерисаног процесуса вагиналиса након што се тестис спустио у скротум.[13]

Индиректна кила одраслих може бити урошен или стечена, која се чешће виђа код мушкараца, у око 30% случајева обострано.[14]

Уколико трбушни органи чине део или цео задњи зид килне кесе ради се о клизној килии. Деснострано се обично ради о цекуму са апендиксом, а левострано долази до хернијације мезосигме са припадајућим колоном.[11]

Код жена, препонску килу налазимо унутар округлог лигамента матернице, а клинички се манифестује као оток (едем) велике усне стиднице.[15]

Директна, права или медијална кила је увек стечена кил и већином се налази код мушкараца средње и старије животне доби, а у 55% случајева је обострана. До хернијације долази кроз дно ингвиналног канала у Хасселбацховом троуглу медијално од доњих епигастричних крвних судова. Ово је место слабијег отпора (лоцус минорис ресистентиае) јер дно ингвиналног канала Хасселбацхова троугла чини трансверзална фасција ојачана апонеурозом истог мишића, која је често врло слаба и непотпуна.

Директне киле се према томе налазе у семенском снопу и обично протрудирају према напред, иако се могу пружати целом дужином ингвиналног канала до скротума и налегнути уз семенски сноп. Због тога је једини сигуран начин разликовања директних од индиректних препонских кила њихов положај у односу на доње епигастричне крвне судове.[15]

Бутна (фемортална) кила уреди

 
Бутна кила
Такође погледајте: Бутна кила или феморална хернија

Бутна кила или феморална хернија је протрузија садржаја трбушне шупљине кроз феморални канал. Налази се испод ингвиналног лигамента у близини феморалних крвних судова и живаца. Ређе се јавља од препонске киле, а чешћа је код жена него код мушкараца. Понекад се може замени са препонском килом, што може бити узрок неуспешног оперативног третмана јер је само направљена пластику задњег зида препонског канала.

Бутна кила се клинички манифестује као избочрње у препони, али испод ингвиналног лигамента, а латерално од ње пипа се пулс артерије феморалис. Кила је обично мала јер има узак врат, што је чини врло подложном хернијацији и врло тешкој репозицији, јер јој је садржај често прирастао за килну кесу (лат. hernia accreta).

Важно је нагласити да се готово 40% бутних кила по први пут манифестује као хитно стање због инкарцерације или странгулације.

Слабинска кила уреди

Такође погледајте: Слабинска кила

Слабинске или лумбалне киле су херније бочног зида трбушне шупљине. Како се у овом је подручју могуће наћи два килна отвора:

  • Петитов троугао (латински тригонум лумбале инфериор), који претставља полазну основу за настанак Петитове киле.
  • Костолумбоабдоминални троугао или Грyнфелтт-Лессхафт троугао (латински тригонум лумбале инфериор) који претстављају полазну основу за настанак Грyнфелттове киле.

У највећем броју случајева ове кила се јављају као хернијација, која се пробија према поткожју у подручју Петитовог троугла, чију границу: према каудално формира коси цревни гребен, са стране унутрашњи коси трбушни мишић, и према средини тела леђни мишић. У нормалним анатомским односима отвор Петитова троугла прекривен је завршном тетивом попречног трбушног мишића, а услов настанка киле у овом подручју је мањи урођени или стечени дефект ткива споменутих мишића или апонеуроза.

Килни садржај левостраних слабинских кила може бити силазни колон, а ако је кила откривена на десној страни тела килни садржај чини узлазни колон, слепо црево или танко црево.

Код ових кила болесници се обично жале на нелагодност и бол локализован у овој регији, а сумњу на килу потврђује ултрасонографски преглед или налаз компјутеризована томографије.

Киле у подручју мале карлице уреди

Мала карлица је простор омеђен сакрумом, тртичном, стидним и седним костима, мишићима и бројним везивним спонама између њих. Испуњава је ректум, мокраћна бешика и материца (код жена), бројни крвни судови и живци. Због специфичности анатомских односа и простору мале карлице, постоји могућност настанка кила.

У стварној клиничкој пракси број ових кила је незнатна, а њихов проценат је готово немјерљив у упоређењу са килама других локализација. Најзначајније киле из ове групе су оптураторна и перинеална кила.

Оптурторна кила уреди

 
Оптураторна кила на компјутеризованој томографији
Такође погледајте: Оптураторна кила

Оптураторна кила (лат. hernia obturatoria) пролази кроз оптураторни канал пратећи оптураторни живац и крвне судове из унутрашњости мале карлице, испод хоризонталне гране стидне кости у њено спољашње подручје ипод мишића илеопсоаса (лат. m. ileopsoas).

Ова кила се претежно јавља код старијих жена са спланхноптозом и најћешће је обострана. С обзиром да је кила мала и анатомски сакривена под мишићем, врло је тешко уочљива и опипљива. Палпира се дигиторектално или код жена вагиналним прегледом, при чему се у подручју оптурацијског отвора опипава напета ткивна формација, врло болна на додир.

Перинеална кила уреди

Такође погледајте: Перинеална кила

Перинеална кила (херниа перинеалис) је редак облик киле, који настаје самостално или као успутан налаз код пролапса дебелог црева или материце. До хернијације долази кроз латерални отвор у аналном леватору или у медијалној линији кроз дно карлице.

Код мушкараца промене се виде под кожом уз анус, а код жена су још видљиве и у задњем делу великих стидних усана (херниа пудендалис), мада се нешто ређе избочују и у материцу (херниа вагиналис).

Укљештења ових кила нису документована, а величина им доста варира.

  • Анатомски простор код оба поле у коме настаје перинеална кила (херниа перинеалис)
  •  
    Перинеални предео мушкарца
  •  
    Перинеални предео жене

Кила у постоперативном ожиљку уреди

Кила у постоперативном ожиљку након оперативне процедуре могу настати на предњем трбушном зиду који је на том месту анатомски измењен. По статистици могућност појаве киле након хируршког захвата је од 2 до 10%.

Ове киле птаћене су осећајем притисак, нелагодношћу, неодређеним бол и естетским пробелема (испупчење на трбуху које настаје када део трбушних органа изађе кроз килни отвор и спуни килну кесу). Обично мале киле, са узаним отвором, праве веће тегобе од већих, а може се, десити да се садржај који је доспео у килну кесу, приликом враћања у трбух укљешти. Онда са поред већ наведених симптома јавља повраћање као важан симптом укљештења киле и захтева хитну операцију.

Како се настала кила никада неће спонтано излечити, а временом се повећава ризик од компликује, њено збрињавање захтева хируршку интервенцију.

Извори уреди

  1. ^ „Херниа”. Цлевеланд Цлиниц (на језику: енглески). Приступљено 2023-12-25. 
  2. ^ Басиле Ф, Бионди А, Донати M. Сургицал аппроацх то абдоминал wалл дефецтс: хисторy анд неw трендс. Инт Ј Сург. 2013;11 Суппл 1:С20-3.
  3. ^ Ван Хее Р. Хисторy оф ингуинал херниа репаир. Јурналул де Цхирургие. 2011;7(3):301- 19.
  4. ^ Скандалакис ЈЕ, Цолборн ГЛ. Скандалакис' Сургицал анатомy : тхе ембрyологиц анд анатомиц басис оф модерн сургерy. Атхенс, Грееце: ПМП; 2004.
  5. ^ „Абдоминал цавитy”. Енцyцлопæдиа Британница. I: А-Ак - Баyес (15тх изд.). Цхицаго, ИЛ: Енцyцлопæдиа Британница, Инц. 2010. стр. 19—20. ISBN 978-1-59339-837-8.
  6. ^ Абдомен. (н.д.). Дицтионарy.цом Унабридгед (в 1.1). Приступљено: 22. 10. 2007.
  7. ^ Абдомен. Дицтионарy.цом. Тхе Америцан Херитаге Дицтионарy оф тхе Енглисх Лангуаге, 4тх Едитион. Приступљено:: 22 10. 2007.
  8. ^ Зиннер M. Маингот'с Абдоминал Оператионс. 11 ед: МцГраw-Хилл Профессионал; 2006. 1488
  9. ^ а б Руткоw, Ира M.; Роббинс, Алан W. (1993). „Демограпхиц, Цлассифицаторy, анд Социоецономиц Аспецтс оф Херниа Репаир ин тхе Унитед Статес”. Сургицал Цлиницс оф Нортх Америца. 73 (3): 413—426. ИССН 0039-6109. дои:10.1016/с0039-6109(16)46027-5. 
  10. ^ Руткоw ИМ. Епидемиологиц, ецономиц, анд социологиц аспецтс оф херниа сургерy ин тхе Унитед Статес ин тхе 1990с. Сург Цлин Нортх Ам. 1998 Дец. 78 (6):941-51, в-ви.
  11. ^ а б Шоша Т, Сутлић Ж, Станец З, Тонковић I. Кирургија. Загреб: Наклада Љевак; 2007.
  12. ^ Греенфиелд Љ, Мулхолланд МW. Греенфиелд'с сургерy : сциентифиц принциплес анд працтице. 5тх ед. Пхиладелпхиа: Wолтерс Клуwер Хеалтх/Липпинцотт Wиллиамс & Wилкинс; 2011. xxви, 2074, И60 п.п.
  13. ^ Баx Т, Схеппард БЦ, Црасс РА. Сургицал Оптионс ин тхе Манагемент оф Гроин Херниас. Ам Фам Пхyсициан. 1999;1(59):143-56
  14. ^ Прпић I. Кирургија за медицинаре. Загреб: Школска књига; 2002. 681 п.
  15. ^ а б Греенфиелд Љ, Мулхолланд МW. Греенфиелд'с сургерy : сциентифиц принциплес анд працтице. 5тх ед. Пхиладелпхиа: Wолтерс Клуwер Хеалтх/Липпинцотт Wиллиамс & Wилкинс; 2011. xxви, 2074, И60 п. п.

Литература уреди

  • Дохертy ГМ, Wаy ЛW, едиторс. Цуррент Сургицал Диагносис & Треатмент. 12тх Едитион. Неw Yорк: Мцграw-Хилл; 2006.
  • Н. Робертон “Теxтбоок оф неонатологy”, Цхурцхил Ливингдтоне 1989
  • Харрисон МР Цоррецтио оф цонг. диапхрагматиц херниа ин утеро Ј. Педиатр Сург 1981 16:934
  • Голдблоом Р: Педиатриц Цлиницал Скиллс, 2003, Елсевиер Сциенце
  • Фанарофф А, Мартин РЈ: Неонатал-Перинатал медицине : дисеасес оф тхе фетус анд инфант, 7 тх едитион,2003, Мосбy Инц стр 1537-1568

Спољашње везе уреди

 Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење
у вези са темама из области медицине (здравља).



Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Kile_trbušnog_zida&oldid=27448084”