Кинеска народна религија

Кинеска народна религија (такође позната као кинеска популарна религија или шенизам) најраширенија је форма религије у Кини, и међу кинезима широм света. То је религиозна традиција Хан Кинеза и укључује почаст силама природе и предака, егзорцизам штетних сила и веровање у рационални поредак природе на који могу утицати људи и њихови владари, као и духови и богови.[1] Обожавање је посвећено мноштву богова и бесмртника (神 shén), који могу бити божанства појава, људског понашања или предака родова. Приче о неким од тих богова сакупљене су у телу кинеске митологије. До 11. века (Сонг периода) ове праксе су биле помешане са будистичким идејама о карми (сопственом чињењу) и поновном рођењу, као и таоистичким учењима о хијерархији богова како би се формирао популарни религијски систем који је трајао на много начина до данашњег дана.[2]

Сјуењуен храм у Хуанглинг округу, Шенси, посвећен обожавању Жутог цара.
Храм градског Бога Венао, Магонг, Такван.
Храм Хебо („господара реке”, Хешен) свете Жуте реке, у Хећу, Синџоу, Шанси.
Олтар пет званичника обожаваних унутар Храма пет господара у Хајкоу, Хајнан.

Кинеске религије имају различите изворе, локалне облике, порекло оснивача, и обредне и филозофске традиције. Упркос овој разноликости, постоји заједничко језгро које се може сажети у четири теолошка, космолошка и морална концепта:[3] тјен (), небо, трансцендентни извор моралног значења; чи (), дах или енергија која анимира универзум; ђингцу (敬祖), поштовање предака; и бао јинг (報應), морална узајамност; заједно са два традиционална појма судбине и значења:[4] минг јуен (命運), лична судбина или процват; и јуен фен (緣分), „судбоносна случајност”,[5] добре и лоше шансе и потенцијални односи.[5]

Референце уреди

  1. ^ Теисер (1995), стр. 378.
  2. ^ Овермyер (1986), стр. 51.
  3. ^ Фан, Цхен 2013. п. 5-6
  4. ^ Фан, Цхен 2013. п. 21
  5. ^ а б Фан, Цхен 2013. п. 23

Литература уреди

Спољашње везе уреди