Књижарство ваљевског краја

Почеци ваљевског књижарства сежу у последње 2-3 деценије XIX века и на почетак XX века. Тада су своје књижаре имали Таса Стојановић, Јован Ј. Молнар, Војислав I. Андрић, Коста Поповић, Владимир M. Матић, Живко Р. Радовановић, Ђурђе Бугариновић и Милоје Жиловић-Жиле. Државни календар Краљевине Србије за 1897. бележи поред поменутих књижара у Ваљеву, и књижаре у Убу-Драгутина К. Поповића и Косту Х. Петровића, као и књижару Перса „Станковић и син” у Обреновцу. Њима се наредне године у Мионици придружује Васа Миловановић. У то време помиње се и књижара Сретена Радосављевића у Белановици. Част првог ваљевског књижара несумњиво припада Таси Стојановићу. Он је седамдесетих и осамдесетих година прошлог века, уз продају књига,прикупљао претплату за лист Гласоноша, откупљивао стари новац и био издавач неколико књига,као и листа Ваљевски глас. Дружио се са угледним писцима, Милованом Глишићем и Љубомиром Ненадовићем.

У историји ваљевске културе,један од истакнутих књижара био је и Владимир Матић. Рођен је 1873.у азбуковачком селу Горња Буковица. Ту је завршио основну школу,а књижарску струку учио је код Војислава Андрића. Овај предани прегалац држао је књижару у последњој деценији XIX и првом десетлећу XX века. Сопствену књижару отворио је 1901.године. Тада је добио овлашћење Краљевско-српске државне штампарије у Београду да продаје њена издања. То је у то време представљало важну,мада не и ретку повластицу. Књижара је имала обавезу да продаје Српске новине, као и све књиге друштвеног издања.

Забележено је да је 1911.објавио Годишњак-српски народни календар с песмама и приповеткама,а 1912.године,Каталог књига и књижарског материјала. После Првог светског рата,1920.објављује брошуру бечког професора Ернеста Фингера,Морал и хигијена полног живота.

Владимир Матић улази у историју ваљевског књижарства и као издавач разгледница. Књижара Владимира Матића налазила се у Улици војводе Мишића до хотела Гранд.

Развој књижарства у Србији везује се за развој штампарства. Потребе за отварањем штампарија у Србији биле су велике. Задруга штампарских радника у Београду почела је 1884.да оснива своје филијале у унутрашњости. Прва таква штампарија основана је у Пожаревцу,и њом је руководио Михаило Костић. Исте године је основана и прва штампарија у Ваљеву,која је са радом почела 13.фебруара 1885,а за првог деловођу постављен је Јован Ј. Молнар.

У Ваљеву између два светска рата ради и повлашћена књижара Ђорђа Кораћа.

Почетком тридесетих година XX века ради и књижара Радомира Јокановића,а уочи Другог светског рата и књижара Ивана Степановића.

Јован Ј. Молнар

Словак по крви и по имену,одличан Србин и по осећајима и раду,поштен и добар човек-такав је био Јован Молнар. Још као дечко ушао је у штампарију.Да буде слагач,то је желео.Волео је посао,и брзо се извежбао да је стао у ред најбољих радника.

I Молнар је био у реду оних младих радника штампарских,који су основали Задругу штампарских радника. У идејама социјалистичким васпитан,Молнар је с највећом преданошћу радио за Задругу. Веровао је да ће се задругарство брзо проширити на све привредне редове и да ће тим бити постављене основе социјалистичкој држави.Лепе жеље идеалисте Молнара сударале су се с грубом стварношћу. Молнар је одболовао крњење својих идеала. Приликом децентралисања Задруге штампарских радника,Молнар је послан у Ваљево с једним тиглом и нешто слова.Да подмирује локалну потребу,штампајући афише,рекламе и најситније штампаријске послове-то је био задатак Молнарове штампарије.Недовољно школован,Молнар је допуњавао своје малено знање штампањем одабраних књига. Дању на раду,ноћу над књигом,Молнар је далеко измакао изнад многих штампарских радника,старијих од њега. Учтив и углађен,одавао је добро васпитана младића. У Ваљеву Молнар убрзо дође у додир с Љубом П.Ненадовићем.Како се развио нежан однос између ова два човека,толико различна по годинама,по социјалном положају,по природним даровима!Сличност карактера,подједнаке тежње-то их је ближило и спријатељило.Споразумеше се Чика Љуба и Молнар да покрену један листић,обавештајни и забавни. -Гласоноша (Ваљевци га у шали зваху :Аброноша),тако се звао тај занимљиви листић ваљевски,био је искључиво лист ове двојице људи.Молнар је био и слагач,и штампар, и експедитор. Понешто је и писао,или преводио,кад Чика Љуба не постигне да припреми довољно рукописа. Долазак на државну управу либерала у савезу с радикалима,1887.године,изазива потребу политичког листа у Ваљеву.Место Гласоноше појави се радикални лист Ваљевске новине. На маломе тиглу Молнар штампа Ваљевске новине, двапут недељно,провлачећи кроз машину сваку страну посебице.Сав у зноју радио је овај вредни човек без одмора. Још увек Молнар је и слагач,и штампар,и експедитор,и сарадник листа који излази под његовим уредништвом. Признање са врхова партијске управе била је једина награда честитоме Молнару за неуморни рад његов. Малаксао на раду,с поремећеним здрављем,Молнар сее не одаје одмору,већ се прихвата новог посла: отвара књижару у Ваљеву. Задржао је и штампарију коју је откупио на јавној продаји,кад је Задруга штампарских радника ликвидирана. Малу књижару своју Молнар је умео да сортита,одабирајући књиге за народ. Свакој књизи,коју је унео у своју књижару,он је знао стварну вредност. Сваку је прочитао и проценио корист коју ће читалац имати од ње,па онда је набављао и уносио у рафове своје књижаре. Поред књига за народ, у Молнаровој књижари могле су се набавити све школске књиге,канцеларијски и школски материјал. Малим муштеријама својим,ученицима,Молнар није поклањао сличице,већ им је давао: једноме писаљку,или увлаку;другоме гуму или два-три пера;некоме календарчић,или дописну карту с лепом сликом.С њима он води разговоре као с малом браћом. За ученике основне школе и гимназије,Молнар није само трговац већ добар човек који их воли и којега они воле.Његови савети нису сувопарни,који се своде на фразе: „Буди добар ђак,па ћеш добити награду...Слушај,па ћеш бити срећан".... Молнар зна и географију и природопис,и историју.... па о томе говори с њима, даје им лепа објашњења. Лепа радња Молнарова угасила се рано,угасила се кад се угасио живот његов. Радио је с великом марљивошћу;радио је само за друге,а готово никад за себе.

Јован Ј.Молнар

После српско-бугарског рата, у јесен 1885.године,Задруга штампарских радника у Београду запала је у нове,сада несавладиве тешкоће које су је,крајем јуна 1887.довеле под стечај.Њен крај,међутим,није представљао и крај штампарија које су никле из ње као из каквог расадника.Откупљују их дотадашње пословође(,,Деловође")и оне на тај начин само мењају власнике. То чини и Јован Молнар,пионир штампарства међу Ваљевцима.Према писању новопокренутих Ваљевских новина,крајем августа те,1887.године,изабрана је нова управа ваљевске општине(председник,два кмета и одбор) са Владимиром Ј.Тадићем,на челу,који је „човек од познавања закона,правник који ће умети да погоди праве жеље и потребе својих суграђана". Јесен је протицала у знаку страначких предизборних и изборних борби за посланичка места у којима су радикали и либерали били савезници. Већина Ваљеваца гласала је за радикалског кандидата Лазара V. Лазаревића трговца. у Ваљеву је у то време отворена „фабрика цигар-папира" коме је цена била „јевтинија но у Београду". Три инжењера, „од министарства изаслани", дошли су у септембру 1887,,да одмах предузму потребни преглед земљишта за грађење новог пута од Ваљева до Ужица поред Пећине,Лепића,Лесковица и даље у том правцу". Долазили су такође први српски путујући „Орфеум", Јован Павловић, „зубни лекар из Београда" и Тодор Ристић „учитељ салонских игара ". Певачка дружина „Венац" доведена је, „након неколико-годишњег упињања чланова њених да је одрже до пропасти". На михољски панађур било је „дотерано око 600 волова (ту су јунад и телат),100 крава,300 коња(ту су кобиле и ждребад),јагњади и оваца 1200 комада". Панађур је био претрпан разном робом. Било је : „7 обућара,5 кројача, 1 шеширџија,3 продавца финих сапуна,22 платнара,40 опанчара,16 ћурчија, 5 памуклијаша,16 абаџија, 2 чарапара,3 ковача,1 стаклар,2 сарафа (ови продају нове дукате и купују старе паре) поред вуне,луча,катрана,воћа,чабрица." Највећи и најважнији посао Молнарове штампарије било је штампање и издавање Ваљевских новина које су,почев од 2.септембра 1887,излазиле у неколико серија и „биле добро уређиване,доста читане" и врло утицајне у ваљевском округу.С годинама оне су се све више експонирале као радикалско гласило. Молнар им је у исто време, све до 1893,био власник,уредник и штампар,а доста је и писао за њих. Због објављивања, или необјављивања,појединих прилога неколико пута је „стављан под суд" (и увек ослобађан кривице).Он је штампао и листове Ваљевски глас (уредник Таса Стојановић,излазио 1889.године), Беседник (црквене новине,излазиле 1890.и 1894.године) и Глас самоуправе (службени лист, излазио 1893). Штампао је и неколико књига-Толстојеву расправу Где је Бог? (у преводу Љубе Ненадовића,вероватно прву књигу штампану у Ваљеву),историјски нацрт Живка Романовића Римска војска,обимни путопис учитеља Недељка С. Савића Преко Босне и Херцеговине у приморје и др. а такође и велики број извештаја о раду Ваљевске и Убске штедионице,Ваљевске гимназије,Ваљевске задруге и других организација. Из локала у кући апотекара Прикелмајера у којој је почеода ради филијал Задруге штампарских радника,Молнар је преселио штампарију,у мају 1891.године (,,о Ђурђевудне"),у својој кући „преко пута начелства окружног,која је пре била г. Мирка Михаиловића,трговца." Ова зграда се налазила у данашњој Војводе Мишића улици, тамо где је сада продавница дечјих играчака предузећа „Дивчибаре". Од тада он овде и станује,преселивши се из куће трговца Спасоја Вујића( „са две собе,кујном,шупом,подрумом,бунаром и лепом баштом"). Ту је Молнар отворио и своју књижару. Од тада ће у Ваљевским новинама учестано излазити огласи за књиге и разни материјал који је продавала новоотворена књижара.На страницама Ваљевских новина-уз Гласоношу,Глас Ваљева и Напред,најзначајнијих новина што су их Ваљевци до сада имали-може се наћи још по који податак о Молнаровој штампарији,њеном раду и проблемима са којима се сусретала. Тринаестог септембра 1887.године објављен је,на пример,оглас на основу којег закључујемо да се покретањем листа увећао посао у штампарији и да је решење за настали „кадровски"проблем тражену у пријему ученика (,,једног ученика,који је свршио бар један разред гимназије,треба овдашња штампарија"). Читаоци су обавештени и о томе да је „при самом штампању" листа од 30.децембра,дошло до квара због чега „смо морали закаснити са његовим издањем". 6.априла 1888. лист није могао изаћи због недостатка хартије. Иако је благовремено поручена,нису је могли „добити због поквареног пута сувим" (излиле се реке). У недељу 17.фебруара 1891.Ваљевске новине нису изашле зато што штампарија није имала слагача (,,док га не добијемо принуђени смо лист издавати на по табака "). Најзад из једног написа у Ваљевским новинама од 20.августа 1893.дознајемо да је као словослачаг у Молнаровој штампарији радио Милан Јовановић. То је, уз Молнара,једини радник ове штампарије за кога данас знамо. Као књижар Молнар је имао овлашћење да продаје таксене марке и друга издања званичне Државне штампарије,па је на основу тога имао статус државног (повлашћеног књижара). Деведесетих година прошлог века ту повластицу су имали у Ваљеву и књижари Војислав M. Андрић и Коста Поповић,а на почетку 20.века добио ју је и нови ваљевски књижар Владимир M. Матић. У својој књижари продавао је канцеларијски материјал,обрасце,таксене марке,уџбенике и календаре. Продавао је,наравно,и књиге. Поред осталих:Међународни положај Србије од M.С. Пироћанца;Целокупна дела Љубомира П.Ненадовића;Ускок,приповетка из црногорског живота написао Симо Матавуљ;Женска писма од Марсела Превоа;Рајко од Расине приповетка с краја 17.века,написао Чед.Мијатовић;Два намесништва од Милутина Гарашанина.У Ваљевским новинама,од 21.марта 1893.оглашен је излазак из штампе књиге Како живи наш народ,окружног физикуса у Ваљеву др Лазе Димитријевића,коју је, по цени од једног динара,такође продавао Молнар. Штампар и књижар Јован Молнар рођен је 1852.године негде у Хабзбуршкој монархији,претпоставља седа је то могло бити у Клужу,у данашњој Румунији.Био је мађарске националности.О његовом животу пре доласка у Ваљево,сем да је био један од оснивача Дружине типографских радника(1875)и акционара Задруге штампарских радника у Београду,не зна се више ништа.Дошавши у Ваљево,Јован Молнар се укључио у друштвени и политички живот организујући или помажући многе акције.Кад је у последњој деценији 19.века основана читаоница и књижница Ваљевске трговачке омладине,он је био један од њених утемељивача;његово име стоји на челу листе Ваљеваца који су јој даровали књиге. Био је од 1893.године повереник,и то веома успешан,Српске књижевне задруге којој је, на пример,у 1900.години обезбедио у Ваљеву 34 члана (16 са статусом оснивача и 18 улагача) и редовни члан Кола јахача „Кнез Михаило" за округ ваљевски. Као припадник Радикалне странке биран је 1891.у њен месни одбор. Бавећи се пословима у домену културе -штампарством,књижарством,издавањем новина-солидно образован,досетљив и предусретљив,Молнар се дружио са многим Ваљевцима. Његова штампарија и књижара биле су права зборница ваљевских интелектуалаца. Долазили су Молнару,поред осталог,да прелистају и прочитају штампу која је ту стизала из разних градова па и из иностранства.Остало је доста сведочанстава и анегдота о његовом пријатељству са Љубом Ненадовићем,Молнаревим блиским сарадником у штампарским,књижарским и издавачким пословима,,Сваки дан често и по неколико пута на дан свраћао је Чика Љуба у штампарију"-сведочи једна од његових савременика. Молнар је умро у Ваљеву, 25.августа 1904.године, од туберкулозе плућа.Годину дана касније,24.септембра 1905,умро је у Ваљеву његов стриц Фердинанд,а 13.јуна 1922.године Фердинандова жена Каролина и на тај начин гаси се у Ваљеву породица Молна. Штампарија Јована Молнара, задржала је своју фирму све до 1906.године. Не знамо,међутим,под чијим је руководством радила те две године;могуће је да је после Јованове смрти њу водио Фердинанд,а затим Каролина,или пак нови власник не мењајући јој фирму.

Милоје Т. Жиловић - Жиле

,,Окреће се коло смрти

На сваког ће доћи ред

То је закон неминован

Закон ладан као лед".

Тако филозоф о животу. Али ипак човек се не може отети осећању, да смрт пок. Милоја представља велики губитак не само за његову породицу, већ и за средину у којој је живео. Јер пок. Милоје, иако по специјалном разврставању није био на врху друштвених лествица, ипак је доминирао својим ретко формираним карактером, што је ретка појава за данашње доба и не би било претерано рећи -да се ниво морала средине у којој је покојник живео-његовом смрћу спустио за један степен. Ретко је који човек корачао кроз живот са више скрупула него што је случај са пок. Милојем. Јер он је увек пристајао да једе црни хлеб, али никад није пристајао да усади жаоку у своју савест. Такав један формирани карактер и могао је имати неподељену љубав и поштовање свих људи из свих друштвених редова. Та љубав није стечена сервилношћу и тактиком пословног човека, већ само бриљантношћу његовог карактера. I она огромна поворка, на дан испраћаја покојника до вечне куће само је спонтано одавање поште човеку, који је био цењен и вољен. Нарочиту љубав је покојник уживао код сиротиње, јер је био редак алтруиста. Човек који је разумевао људе који пате и за њих имао самилости и дарежљивости, многу је сиротињску сузу успео да утре. Пок. Милоје родио се 5.фебруара 1878. године у Ужицу, у једној ретко честитој трговачкој кући. У родитељској кући добио је солидно васпитање, на коме је доцније формиран онако солидан карактер. У месту рођења свршио је основну школу и два разреда реалке. По уоченој наклоности и израженој жељи и љубави за књижарски посао, родитељи га одводе у Београд и дају у угледну књижарску радњу Јевте Павловића. Учећи занат, свршио је и трговачку школу у Београду. I у радњи и у школи биле су запажене све његове позитивне особине у карактеру, и у истој радњи остао је све до 1911. године, када је отворио своју књижарску радју у Ваљеву. 1912. год. о мобилизацији за Турски рат, са пуно националног одушевљења ступа у рат као каплар. После рата продужује своју књижарску радњу скромно како у материјалним средствима тако и обиму посла али марљивошћу и солидношћу делатност се у послу постепено увећавала. Но убрзо долазе нови ратови, који изнова ремете његове послове,али не ремете његове идеалистичке комбинације, јер је пок. Милоје у погледу патриотизма био занешењак. Као поднаредник он опет одлази у рат. Први упад Аустријанаца упропашћује му потпуно радњу, али он је доцније обнавља са великим напором, остављајући да је води његова фамилија, док он и даље на војној дужности. Долази и евакуација Србије са свима несрећама које су увећале и појединачну и нашу заједничку трагедију. Радња му потпуно пропада, а он и даље са пуно љубави према својој земљи и свести о својој дужности према отаџбини, преживљује Албанску голготу. За све време рата није тражио службу у позадини, већ је као подофицир остао на фронту и за храброст и савесно вршење дужности био одликован златном медаљом. По дефинитивном ликвидирању рата враћа се пок. Милоје у Ваљево, али без икаквог капитала. Једини му је капитал било стечено поверење код људи у месту, као и код фирми у Београду, и он у најскромнијим размерама по трећи пут обнавља своју радњу. Са особинама које је покојник имао и стеченим поверењем код света, наново отворена радња брзо је своју делатност проширила. Симпатична црта код пок. Милоја била је што он своју професију никада није схватио толико са трговачке колико са културне тачке гледишта. Као човек код кога су била тако испољена алтруистичка осећања и смисао за социјалну равнотежу, он није могао да мисли само на самог себе, напротив, код њега је девиза „живи и дај другоме да живи" нашла највећу примену. Све књиге и часописи пропагандистичког и васпитног смера, а намењене нарочито сеоском сталежу, биле су набављење, писци потпомагани, а неколико књига било је издато о његовом сопственом трошку, иако је у изгледу била материјална штета. Таква дарежљивост пок. Милоја за многе „реалне људе" била је несхватљива и са личне тачке гледишта нецелисходна. У томе и јесте његова вредност, што је он имао шире концепције о животу и људима и њиховим односима, него ли многи људи са већим школским образовањем од њега. Али све те особине и створиле су му једну завидну репутацију у друштву. Таквог је дакле врсног члана друштво изгубило. Што се тиче пак његове породице, она је у покојнику много изгубила. Јер редак је син, а још ређи брат, као што је био пок. Милоје. I можда би био цинизам тешити породицу, када је она свесна шта све у покојнику губи. Али ипак и породицу и пријатеље може тешити једна мисао : да је покојник умро само физички, да он и даље у срцима драгих му и мислима поштовалаца- остаје вечито да живи и да у његовом животу и његовој путањи има доста трња, али ни једне мрље. Такав живот и са таквом билансом на овом незахвалном глобусу могао би и треба да буде свима узор. А са таквим делима покојник одлази пред једино праведног судију и ако је ико по људској замисли заслужио рајско насеље, покојник га је заистао заслужио.

Војислав Андрић

У бакалској и колонијалној радњи коју је у Ваљеву држао Која Поповић,продавао је он и књиге,школске књиге. Као што је у свима окружним варошима овлашћен био по који угледнији трговац да продаје,поред робе комом ради,и књиге за ученике основних школа и гимназије,тако је исто било и у Ваљеву,где засебних књижарница није било,јер се искључиво том нерентабилном послу нико није одавао. Прву књижарску радњу у Ваљеву,прву књижарницу,отвори Таса Стојановић,пређе професор гимназије. Таса је био носилац фирме,а радњу је водио млади Војислав Андрић,с почетка пословођа,а затим члан фирме. Убрзо је радња прешла на самога Андрића. Рођен у Чачку, Андрић је прекинуо школовање у тамошњој гимназији. Окретан младић,Андрић је тражио посао који би одговарао његовим склоностима. За послом је дошао у Ваљево. С малим капиталом,у вароши која је бројила тек око пет хијада становника,одржати књижарницу-није био нимало лак посао. Сва окретност и умешност Андрићева није била довољна да се радња развије онако како је он желео.Осим школских књига,мало је која књига могла наћи купца. Грађани,трговци и занатлије нису се много интересовали за књигу. Продајом канцеларијског материјала бавили су се и други,,Знате ли да ни стотину комада нешколских књига не могу да продам за годину дана?"-говораше забринути Андрић,,Чак и дела Љубе Ненадовића(прво целокупно издање књижаре Тасе Стојановића) мање се траже него сановник и рожданик.Један добар познаник Тасин понуди Андрића да прими распродају једне књиге његове,дајући му 35% у комисион,а 40% за готов новац. - „Ко се не би пограбио за робу која доноси толику зараду! Са захвалношћу одбио сам понуду,јер знам да не бих на том послу ништа зарадио ни њему ни себи." -Тако је Андрић одговорио. Неоспорно је познато, да је у то доба, пре четрдесет година,још био у Србији мален број читалачке публике,која се интересовала за књигу. Књижарница у варошима,осим Београда,тешко се могла одржавати. I Андрић је кубурио. Кад му се указа прилика да се прихвати и другог посла, он уђе у новчани завод као плаћен чиновник-благајник, „да платом из завода одржи књижару у животу". Поред свију тешкоћа са којима се борио да одржи књижару,Андрић није малаксавао,јер је веровао да од тог рада,ако нема њему зараде,има користи за народ,,Књижар је културни радник,али осуђен да буде сиромах;но,ако-што рекао Пелагић-паре нису у џепу,добро је што су књиге у народу".