Књижевност за младе

Белетристика за младе је категорија фикције написана за читаоце узраста од 12 до 18 година.[1][2] Иако је жанр намењен адолесцентима, приближно половина читалаца су одрасли.[3]

Предмет и жанрови су у корелацији са узрастом и искуством главног јунака. Жанрови доступни у белетристици за младе су експанзивни и обухватају већину оних који се налазе у белетристици за одрасле. Уобичајене теме повезане са овом категоријом белетристике укључују пријатељство, прву љубав, везе и идентитет.[4] Приче које се фокусирају на специфичне изазове младих понекад се називају проблемским романима или романима одрастања.[5]

Белетристика за младе је развијена ради ублажавања прелаза између дечјих романа и књижевности за одрасле.[6]

Историја уреди

Почеци уреди

 
Насловна страница из часописа Сара Тримериног, Чувара образовања, том I, 1802

Историја књижевности за младе одрасле особе везана је за историју перцепције детињства и младости. Једна од раних списатељица која је младе одрасле препознала као посебну групу била је Сара Тример, која је 1802. године описала „младо одрасло доба“ која траје од 14. до 21. године.[7] У свом часопису за дечју књижевност, The Guardian of Education, Тример је увела појмове „Књиге за децу“ (за млађе од четрнаест година) и „Књиге за младе“ (за оне између четрнаест и двадесет и једну годину), успостављајући референтну тачку књижевности за младе одрасле која и даље остаје у употреби.[7] Аутори деветнаестог и раног двадесетог века су представили низ дела која су оставила позитивне утиске на младе читаоце,[8] мада нису нужно написана за њих. Међу таквим ауторима су Луис Керол, Роберт Луис Стивенсон, Марк Твен, Франсис Ходгсон Бернет, Едит Несбит, Џејмс Метју Бари, L. Френк Баум, Астрид Линдгрен, Инид Блајтон, К. С. Луис.[9]

20. век уреди

Савремена класификација белетристике за одрасле настала је током 1960-их, након објављивања књиге С. Е. Хинстона Странци (1967). Роман садржи истинитију, тамнију страну адолесцентног живота која није била често заступљена у белетристичким делима тог времена, и први је роман објављен посебно за младе, као што је и Хинтонова била га је написала.[10][11] То дело је написано током њеног средњешколског периода и објављено када је Хинтонова имала само 16 година.[12] Странцима је недостајао носталгични тон уобичајен у књигама о адолесцентима које су писали одрасли.[13] То дело остаје један од најпродаванијих романа за младе свих времена.[13]

Шездесете годне 20. века су постале доба "када је генерација 'испод 30' постала предметом популарне забринутости, и истраживања о адолесценцији почела су да се појављују. Била је то и деценија за коју би се могло рећи да је књижевност за адолесценте „стала на своје ноге”.[14] Овим је увећана учесталост дискусија о адолесцентним искуствима и новој идеји адолесцентских аутора. Крајем 1960-их и почетком 1970-их објављено је оно што је постало познато као „фаб пет“:[15] Ја знам зашто птица у кавезу пева (1969), аутобиографија из раних година америчке песникиње Маје Анџелоу; Пријатељи (1973) Розе Гај; полуаутобиографско Стаклено звоно (САД 1963, под псеудонимом; УК 1967) песникиње Силвије Плат; Благослови звери и децу (1970) Глендона Свортаута; и Мртва стража (1972) Роба Вајта, дело које је награђено Едгаровом наградом за најбољу малолетничку мистерију од стране организације Америчких писаца мистерије из 1973. године. Дела Анџелоу, Гаја и Плата нису била написана за младе читаоце.

Осамдесетих година 20. века, литература за младе започела је са експанзијом у погледу тема која се сматране прикладном за то публику. Књиге које се баве темама попут силовања, самоубиства, родитељске смрти и убиства, а које су раније сматране табуом, виделе су значајне критике и комерцијални успех.[16] Друга страна овог тренда било је снажно оживљено интересовање за љубавни роман, укључујући романсу за младе одрасле.[17] Са порастом броја тинејџера, жанр је „сазревао, цветао и осамосталио се, са боље написаним, озбиљнијим и разноврснијим књигама за младе одрасле (од оних) објављеним током последње две деценије“.[18]

Први роман у Џ. К. Роулингове серије о Харију Потеру са седам књига, Хари Потер и Камен мудрости, објављен је 1997. Серија је хваљена због своје сложености и зрелости, и привукла је широку одраслу публику. Иако технички није белетристика за младе, успех овог романа је многе навео да сматрају Хари Потера и његовог аутора Ј.К. Роулингову, заслужним за оживљавање књижевности за младе, и поновно успостављене истакнуте улоге спекулативне фантастике у том пољу,[19] тренд који је додатно учврстила трилогија Игара глади Сузане Колинс. На крају деценије појавиле су се бројне награде попут Мајкла L. Принцове и Алексове награде, дизајнираних да препознају изврсност у писању за младу одраслу публику.

21. век уреди

Од 2017. године, питања која се односе на разноврсност и сензитивност у белетристици за младе одрасле особе на енглеском језику постају све спорнија. Љубитељи често критикују ауторе - укључујући и оне који и сами припадају мањинама - због „присвајања“ или погрешног приказивања искустава мањинских група или група у неповољном положају. Издавачи су повукли из припреме неколико планираних романа за младе одрасле након што су се по тим основама суочили са читаоцима на вебсајтовима као што је Гудридс. Аутори су пријавили узнемиравање, захтеве за престанком писања и претње смрћу преко друштвених мрежа.[20][21][22] Да би избегли конфронтације са читаоцима, издавачи све чешће, иако са мешовитим успехом, запошљавају „сензитивносне читаоце“ на прегледању текстова с циљем идентификације материјала који би могао да буде попримљен као увредљив.[23][24][25]

Референце уреди

  1. ^ „Yоунг Адулт Боок Маркет Фацтс анд Фигурес”. Тхе Баланце (на језику: енглески). Приступљено 2018-03-26. 
  2. ^ Рандалл (2014, стр. 498–500)
  3. ^ Китцхенер, Царолине. „Wхy Со Манy Адултс Реад Yоунг-Адулт Литературе”. Тхе Атлантиц (на језику: енглески). Приступљено 2018-03-26. 
  4. ^ Wеллс, Април (2003). „ТХЕМЕС ФОУНД ИН YОУНГ АДУЛТ ЛИТЕРАТУРЕ: А ЦОМПАРАТИВЕ СТУДY БЕТWЕЕН 1980 АНД 2000” (ПДФ). 
  5. ^ Ламб, Нанцy, Црафтинг Сториес фор Цхилдрен. Цинциннати: Wритер'с Дигест Боокс, п. 24
  6. ^ Дуннинг, Степхен (1962). „Цритицисм анд тхе "Yоунг Адулт Новел". Тхе Хигх Сцхоол Јоурнал. 45 (5): 208—213. ЈСТОР 40366769. 
  7. ^ а б Оwен, Марy (март 2003). „Девелопинг а лове оф реадинг: wхy yоунг адулт литературе ис импортант”. Орана. 39 (1): 11—17. ИССН 0045-6705. Приступљено 23. 5. 2020. 
  8. ^ Гарланд 1998, стр. 6
  9. ^ Сусан Броомхалл, Јоанне МцЕwан, Степхание Тарбин. "Онце упон а тиме: а бриеф хисторy оф цхилдрен’с литературе", Тхе Цонверсатион (wебсите), Маy 28, 2017
  10. ^ Јон Мицхауд, "С. Е. Хинтон анд тхе Y.А. Дебате", Тхе Неw Yоркер, Оцтобер 14, 2014
  11. ^ Цонстанце Градy,"Тхе Оутсидерс реинвентед yоунг адулт фицтион. Харрy Поттер маде ит инесцапабле.," Воx (wебсите), Јануарy 26, 2017
  12. ^ Тхе Оутсидерс. Пенгуин Рандом Хоусе. Приступљено 2019-11-18. 
  13. ^ а б Дале Пецк, 'Тхе Оутсидерс': 40 Yеарс Латер, Неw Yорк Тимес, 23 Септембер 2007
  14. ^ Царт, стр. 43,
  15. ^ Царт, стр. 77
  16. ^ Гиллис, Брyан (2015). Сеxуал цонтент ин yоунг адулт новелс: Реадинг Бетwеен тхе Схеетс. Роwман & Литтлефиелд. стр. 101—124. ИСБН 9781442246874. ОЦЛЦ 965782772. 
  17. ^ Паррисх, Берта (април 1983). „Пут а Литтле Романтиц Фицтион инто Yоур Реадинг Програм”. Јоурнал оф Реадинг. 26 (7): 610—615. ЈСТОР 40029267. „Тхе 1980с wитнессед а неw публицатион тренд—сериес оф цонтемпорарy теен романце новелс, еспециаллy планнед, wриттен, анд маркетед јуст фор адолесцент гирлс. 
  18. ^ Томлинсон анд Лyнцх-Броwн, п. 5.
  19. ^ Градy, Цонстанце (26. 6. 2017). „Тхе Оутсидерс реинвентед yоунг адулт фицтион. Харрy Поттер маде ит инесцапабле”. Воx. Приступљено 21. 6. 2018. 
  20. ^ Бенедицтус, Лео (15. 6. 2019). „Торн апарт: тхе вициоус wар овер yоунг адулт боокс”. Тхе Гуардиан. Приступљено 16. 6. 2019. 
  21. ^ Просе, Францине (1. 11. 2017). „Тхе Проблем Wитх 'Проблематиц'. Тхе Неw Yорк Ревиеw оф Боокс (на језику: енглески). Приступљено 16. 6. 2019. 
  22. ^ Алтер, Алеxандра (31. 1. 2019). „Y.А. Аутхор Пуллс Хер Дебут Афтер Пре-Публицатион Аццусатионс оф Рацисм”. Тхе Неw Yорк Тимес. Приступљено 16. 6. 2019. 
  23. ^ Флоод, Алисон (27. 4. 2018). „Веттинг фор стереотyпес: меет публисхинг'с 'сенситивитy реадерс'. Тхе Гуардиан. Приступљено 16. 6. 2019. 
  24. ^ Алтер, Алеxандра (24. 12. 2017). „Ин ан Ера оф Онлине Оутраге, До Сенситивитy Реадерс Ресулт ин Беттер Боокс, ор Ценсорсхип?”. Тхе Неw Yорк Тимес. Приступљено 16. 6. 2019. 
  25. ^ Wалдман, Катy (8. 2. 2017). „Хоw "Сенситивитy Реадерс" Фром Миноритy Гроупс Аре Цхангинг тхе Боок Публисхинг Ецосyстем”. Слате Магазине (на језику: енглески). Приступљено 16. 6. 2019. 

Литература уреди

Спољашње везе уреди