Крњин (планина)
Крњин је ниска планина на око 20 километара западно од Добоја у Републици Српској, БиХ између ријека Усоре на југу, Босне на истоку и Укрине на западу.[1]
| Крњин | |
|---|---|
| Највиша тачка | |
| Највиша тачка | Раскршће |
| Надморска висина | 355 м |
| Координате | 44°47′16″ СГШ; 17°48′01″ ИГД / 44.7877° СГШ; 17.8003° ИГД Координате: 44°47′16″ СГШ; 17°48′01″ ИГД / 44.7877° СГШ; 17.8003° ИГД |
| Географија | |
  Крњин | |
| Државе |  Босна и Херцеговина |
| Регије |  Република Српска |
| Област | Босна |
Географија уреди
Планина се простире у динарском смјеру сјеверозапад-југоисток паралелно с саобраћајним правцем Добој-Станари-Кулаши-Прњавор (жељезничка пруга и пут Р-474а). Ове саобраћајнице дијеле Крњин на два дијела - јужни дио који се на исток шири све до предграђа Добја назива се Мали Крњин. Један мањи крак одваја се од главне брдске масе и од линије Јеланска-Љескове Воде пружа се према истоку - према ријеци Босни. Према сјеверу, до Дервенте, простире се ниже побрђе, које тектонски припада Крњину.Цијело подручје Крњина је, заправо, ниско побрђе с размјемо врло широким долинама рјечица и потока, посебно Илове и Остружње.
Пространи дијелови и многе косе благих страна су даља главна карактеристика овога краја. На планини Крњин смјештен је угљеносни базен рудника Станари.
Највиши врхови уреди
- Раскршће - 355 м
- Бенета - 340 м
- Вис - 338 (сјеверно од Раскршћа)
- Рванине - 329 м
- Велика к. - 326 м
- Бандера - 324 (изнад села Остружња Горња)
- Клупице - 324 м
- Вис - 320 м
- Кота 318 - 318 м (изнад Колибина)
- Камење - 316 м
- Крушћик - врхови на гребену 316 м и 301 м
- Кестен - 313 м
- Кота 304 - 304 м (изнад засеока Мандићи)
Врхови на јужном дијелу планине - Малом Крњину
- Бандера - 333 м (на картама се налази и податак о 334 м)
- Пуцаљка - 324 м
- Раскршће - 326 м
- Чардачина - 303 м
- Вис - 350 м
Реално, својом висином Крњин улази у категорију брда, али се често назива ниском планином због његове пространости (334,9км²)[2]. Дугачак је готово 30, а просјечно широк између 5 и 10 км.
Историја уреди
Историјске чињенице говоре нам да су ово подручје насељавали становници илирског поријекла, који су се, потом, у историјским токовима, мијешали са Келтима и другим повременим досељеницима, све до продора Римљана и њиховог коначног освајања ових простора, почетком нове ере.
Након вишевјековног присуства Римљана, долазак Словена током VI и VII вијека, потискивање и словенизација затеченог становништва, остављали су своје трагове, који су интензивно настајали током читавог средњовјековног периода. У то вријеме, мјеста усорске долине налазила су се у жупи и „земљи“ Усори, управно-територијалној области хришћанског становништва, која се још током X вијека помиње као дио најстарије српске државе.
Освајачки походи Турака и јачање турског утицаја у Босни, довели су до крупнијих помијерања православних хришћана, посебно крајем XV и почетком XVI вијека, када долази до масовнијег расељавања влашког, односно сточарског становништва, нагомиланог у међупростору Маглаја, Добоја и Тешња. До тога је дошло након што је у Босну, а посебно у маглајски крај, пристигао знатан број Срба сточара, углавном из племена Бањана, с територије средњовјековне Старе Херцеговине. Због пренасељености на том малом простору, али и под турском принудом, ови досељеници се размјештају у сусједне жупе Озрен, Требетин, Усору и Врбању, тако да се Срби усорског краја сматрају потомцима тих српских досељеника из Старе Херцеговине.Ови поусорски простори, у једном историјском периоду припадали су држави српског краља Драгутина.
Крњин је био дијелом у својини великог, Гази-Хусрефбегова вакуфа, основаног 1533. године па се стога цијели крај и данас зове још и Вакуф. У народу је изгубљено знање о првобитним границама вакуфског посједа у Крњину, пошто су већ давно наступиле знатне промјене у самом вакуфу на тај начин што су обрадиве површине постале читлуци у приватном посједу. Тако је у новије вријеме само „шума била вакуфска, а земља била беговска“. Хатари неких данашњих насеља, која сада представљају цјелине, некада су били само дјелимично у вакуфу, нпр. дијелови Растуше, Вијачана, Цвртковаца, Јелањске и др.[3]
Најзначајнији догађај у у локалној историји Крњина или Вакуфа била је буна дервентског попа Јовице Илића 1834. године, чија је кућа била у селу Детлаку. Нажалост, веома мало се зна и прича у народу о тој буни. Прича се да је истовремено с том буном била буна и на десној страни Босне, коју је водио један хајдук: буна хајдука Василија Павичића.
Спелеолошки објекти уреди
Током 2014. године обављана су снимања западног дијела општине Добој, на подручју Добој-Витковци-Осиња, до границе с општином Теслић, тј. на западним и јужним падинама планине Крњин. Приликом обиласка села Церовице откривена је пећина, до тада непозната стручној јавности. Пећина међу локалним становништвом носи назив Вуковића пећина или Церовичка пећина. Налази се око 20 км од Добоја, долином Усоре, на јужним падинама планине Крњин. Припада дијелу нижих побрђа, док су главна карактеристика терена простране и дуге косе благих страна.
Пећина је удаљена 5 км зрачне линије од епонимног пећинског станишта Растуша код Теслића. Пећина се налази на једној од дугих брдских коса које прате терен исток-запад, усјечена у сјеверни дио ове брдске косе. Улаз у пећину је до рата 1992-1995. године био највећим дјелом затрпан, али је за потребе скривања становништва и војске улаз откопан. До пећине води стрма стаза, док је плато испред пећине јако мали и сјеверно од пећине терен понире у провалију, испод које се налази актива иизвор. Улаз је данас висине 1 м и ширине 1.5 м са оштрим нагибом терена према унутрашњости.
Пећина се састоји од улазне дворане, која је дјелом покривена обрушеним камењем са стропа, док је други дио под пећинским седиментима, махом састављеног од глиновитог тла и ситнијих стијена, насталих процесом калцификације. Због капања воде са стропова и температуре која никад не прелази 15 °Ц, пећина је влажна на цијелој површини. Јужно од главне дворане води дуги усјечени коридор, који се на свом крају грана у мање каналне пећинске системе, који нису истражени до краја. На површини пећине, највећим дјелом у њеним ћошковима, пронађен је релативно бројан керамички материјал. Површински керамички материјал за сада указује да се ради о локалитету касног бронзаног доба, с могућим траговима из даље прошлости. Керамика ја квалитетне производње, рађена руком с траговима глачања. Од типолошки претпознатљивих и кронолошки осјетљивих примјерака, јављају се карактеристични ободи с торидираним и фацетираним ободима. Животињске кости, осим оних новијег поријекла, као и остали материјал, није пронађен.
Пећинска станишта с траговима људских активности јако су ријетка на подручју сјеверне Босне, стога у научном смислу овај локалитет представља изузетан случај за рјешавање одређене проблематике насеља и насељености сјеверне Босне у касној предисторији.[4]
Дјевојачка пећина, која се налази петнаестак километара удаљена од Добоја, у мјесту Станови, понос је мјештана овог краја који све више постаје магнет за туристе. Дужина пећине је 115 метара. На улазу је широка око 20 метара, док је на излазном делу широка око 10 метара. Висина пећине је око 14 метара на самом улазу, а 7 метара на излазу. Кроз њу протиче речица Горужа. Пећина је сиромашна пећинским накитом, а строп је на више места прекинут тако да су поједини делови пећине обасјани. За време Првог и Другог светског рата пећина је служила као склониште разним војскама. Температура у пећини је између 18 и 20 степени.
Клима уреди
Подручје Крњина је изузетно богато већим и мањим водотоцима који су равномијерно распоређени. Лијеве притоке Босне теку углавном у смјеру истока и то су: Руданка с притокама, Фоча са Зарјечом, Величанка, Ловница, Глаговица и Плавуша. Западни дио Крњина је сливно подручје ријеке Укрине у коју утјечу: Остружња с притокама, Илова с притокама и Радња с притокама.
Становништво и насеља уреди
Насеља на подручју Крњина су углавном у подгорини, у долинама потока. Стога су сусједни Усорци становнике овог краја звали Поткрњинчанима.
Насеља су разбијеног типа и дијеле се на мање дијелове, »паланке« или »засеоке«. Тако су, нпр., у Појезној паланке: Жунићи, Легеновци, Брђани и Лужани; у Љесковим Водама:Раковац и Горње Љескове Воде.
У Вакуфу (Крњину) су ова села: Брестово, Митровићи, Детлак, Дријен, Церани, Осиња, Појезна, Радња Доња, Црнча, Тисовац, Јеланска, Цвртковци, Буковица, Љескове Воде, Мали и Велики Прњавор, Кладари, Опсине, Грабовица, Станови...
Око рјечице Илове је чисто српскоправославни крај: бивше општине Осиња и Станари.
Обичаји уреди
Најзначајнији обичај код крњинских Срба су коледавци, или како се још зову Коледа. Поворке маскираних коледаваца иду у суботу навечер уочи Материца (а Материце су у претпосљедњу недјељу пред Божић). Састав једне поворке је отприлике као и састав сватова. Тако у поворци буду: »старјешина«, »млада« (мушкарац маскиран као невјеста), »дјевер«, »кум«, »ђаче«, »јарац« и др. »Млада« се понаша као невјеста. Коледавци не изводе никакве игре, него пјевају »коледавске« пјесме с карактеристичним припјевом: »Коледо, ледени!« или »Коледо ледено, коледо, медено«. Свакако због сличности ријечи »коледо« и »ледено« тумачи се да коледавци иду ради тога да не буде леда и да се стога зову коледавци! У Крњину кажу да се таква поворка у околини Прњавора и на десној страни Босне зове чаројице.
Референце уреди
- ^ Филиповић Миленко С.; Прилози етнолошком познавању Североисточне Босне, Сарајево, 1969.
- ^ О Добоју | Вијести и најаве
- ^ Традиција крњинског подручја – www.опстинастанари.цом
- ^ Мирослав Живковић; Церовица и Витковци кроз вријеме, Церовица 2015.