Липидна сигнализација
Липидна сигнализација у ширем смислу се односи на сваки биолошки сигнални догађај у коме долази до везивања липидног гласника за протеински циљ, као што је рецептор, киназа или фосфатаза, који затим преноси ефекат липида и производи специфичне ћелијске респонсе. Липидна сигнализација се квалитативно разликује од других класичних сигналних парадигми (као што је моноаминска неуротрансмисија), јер липиди могу слободно да се крећу путем дифузије кроз мембране. Једна од консенквенци је да се липидни гласници не могу чувати у везикулама пре ослобађања, те се често биосинтетишу „по потреби“ на месту дејства.[1] Многи липидни сигнални молекули не могу да слободно циркулишу, него се јављају везани посебне носеће протеине у серуму.[2]
лизофосфатидна киселина (ЛПА)
сфингозин-1-фосфат (С1П)
тромбоцит-активирајући фактор (ПАФ)
анандамид или арахидоноил етаноламин (АЕА)
Референце уреди
- ^ Фриедрицх Маркс; Урсула Клингмüллер; Карин Мüллер-Децкер (2008). Целлулар Сигнал Процессинг: Ан Интродуцтион то тхе Молецулар Мецханисмс оф Сигнал Трансдуцтион (1ст изд.). Неw Yорк: Гарланд Сциенце. ИСБН 0815342152.
- ^ Артхур C. Гуyтон Јохн Е. Халл (1999). Медицинска физиологија. Београд: Савремена администрација. ИСБН 638705999.
Литература уреди
- Артхур C. Гуyтон Јохн Е. Халл (1999). Медицинска физиологија. Београд: Савремена администрација. ИСБН 638705999.