Манчмелоу експеримент

Волтер Мишел
Датум рођења	22.02.1930.(87 година)
Место рођења	Беч, Аустрија
Пребивалиште	Њујорк
Народност	Американац
Универзитет	Охајо Универзитет
Занимање	Психолог
Радови	Манчмелоу Тест

Биографија

Волтер Мишел је рођен у Бечу 1930. године и након пресељења у САД услед нацистичке окупације, успева да успешно заврши средњу школу у Бруклину и добије стипендију Њујоршког Универзитета. Своје даље усавршавање је наставио на докторским студијама универзитета Охајо, где се специјализовао за клиничку психологију. Већ на почетку својје каријере, држао је поједина предавања на еминентним факултетима као што су Универзитет у Колораду, Стенфорд, Харвард и Колумбија Универзитет. Шездесетих година двадесетог века, када се снага воље није толико изучавала и није била занимљива за психологе, Мишел је спровео један од најпознатијих психолошких експеримената свих времена- Манчмелоу тест.

Увод у "Манчмелоу Експеримент"

Свима је итекако познат осећај када се из све снаге трудимо да се одупремо искушењу. У почетку успевамо у томе, одолевамо, међутим ускоро почињемо све интензивније да размишљамо о субјекту те наше муке и посустајемо. О чему је заправо реч¬¬? Зашто наша воља ту заостаје? На ова питања је покушао да одговори амерички психолог аустријског порекла Волтер Мишел. Колико је његова студија допринела спознавању људског ума и понашања показује чињеница да се ово истраживнаје и даље, врло често помиње у новинама, на телевизији и у америчкој јавности. Тема је итекако заступљена и поједине маркетиншке агенције су користиле слику манчмелоуоа да би одмах асоцирале публику на моћ самоконтроле.

Мишел је тест радио заједно са својим студентима у научно истраживачком центру Бинг при Стенфорд универзитету. Овај центар је осмишљен као обданиште односно предшколско, а уједно је и научни центар за педагогију и психологију. Деца су била стављена пред тешку одлуку. Морала су да изаберу да ли ће одмах појести један манчмелоу, односно перецу (могли су да бирају посластицу) или сачекати одређено време и појести два манчмелоуа (две переце). Поента је била у томе што деца нису знала колико би морала да чекају. Знали су пак, да уколико мирно седе на столици и сачекају испитивача да се врати, уследиће награда. Поред тога, била им је дата могућност да позвоне на звоно које се налазило на столу и истог тренутка позову испитавача и у том случају добијају само један манчмелоу тј. перецу. Начини на која су деца покушавала да се сусдрже и борила са тренутним задовољењем жеље измамљивали су осмех на лицима свих истраживача (Мисцхел, Тхе Марсхмаллоw Тест: Мастеринг Селф-Цонтрол, 2014). Они су били изненађени њиховом креативношћу, пожелели су чак да им аплаудирају или навијају за њих да истрају до краја, видевши да су јуначки издржавалли притисак. Сва деца која су желела два манчмелоуа и која су била стрплијива, омогућила су истраживачима да закључе да се заправо потенцијал за одолевање искушењима развија још у најранијем периоду.

Захваљујући позамашном броју година које су протекле од првог експеримента, истраживачки центар Бинг је успео да испрати испитанике, тадашње предшколце, током њиховог каснијег живота и да се увери у то колико је способност одлагања задовољења жеља и дужег чекања награде заправо пресудна за успех. Код сваког детета које је успело дуже да чека, запажено је да у будућем животу има мањи индекс телесне масе, да је мотивисанији да оствари циљеве, да је свестан колико вреди и да боље излази на крај са фрустрацијама и сресом. На основу ових резултата се поставља питање: Како се развијају те вештине? Да ли се могу научити? У овом случају није ИQ пресудан, већ су то емоционална и социјална интелигенција која се код сваког појединца развија на другачији начин. Такође, подразумева се и висок степен интроспекције тј. могућност да се подробно преиспитају унутрашњи ставови, мисли и осећања. За све то је потребна извесна зрелост, међутим код некога се наговештаји да ће бити “успешан на дуге стазе” виде од малена односно оног тренутка кад успе да се одупре импулсима и положи “манчмелоу тест”.

Међутим, занимљиво је да је сам креатор овог експеримента имао проблема са самоконтролом. Он је активно почео да пуши у раним годинама живота. Током студија, количина коју је конзумирао је износила три пакле дневно, а касније, како је старио, уврстио је у употребу и лулу и различите врсте цигара. I док је путовао широм света и изучавао одложиво задовољење жеља у различитим културним и социоекономским срединама, борио се са овом ружном навиком. Међутим, оно што му је помогло да једном за свагда остави пушење је заправо један од когнитивних метода које је користио у свом експерименту. Наиме, док су деца била суочена са примамљивом посластицом испред себе и својски се трудила да је не поједу, истраживач је покушао да им помогне тако што је манчмелоу упоређивао са другим, нејестивим стварима. Тај слаткиш би упоређивао са облацима, потом месецом и најзад лоптом. Ове појмове је одабрао зато што су наизглед бели, ваздушасти и округласти као сам манчмелоу. Затим их је наводио да размишљају о игрању лоптом, замишљању месеца и о томе како се облаци крећу. Идеја је била, да се њихова пажња преусмери и да на потпуно нови начин посматрају објекат пред собом. То више није била само намирница за конзумирање, већ појам у природи који је вршио неку радњу и имао неку функцију. Стога су били натерани да размишљају дубље о нечем што није било одмах испред њих и на тај начин су могли дуже да сачекају награду која им следује. Слично се десило самом Мишелу. Испрва је мислио да има контролу над својим пороком и да га је пушење чинило сталоженим, уравнотеженим и фокусираним, све док једног дана у ходницима стенфордске школе медицине није угледао мушкарца оболелог од рака плућа. Мушкарац откривених груди, обријане главе, с малим, зеленим “x” симболима који обележавају места за радијацију, била је слика коју је Мишел увек призивао у сећање кад год би посегнуо за цигаретом. Потпуно је променио вредност цигарете, која није више представљала извор жеље и осећаја задовољства, већ осећај потпуног гађења. Дакле, промена перцепције ствари или акције је круцијална у одупирању искушењима. Ако објекат жеље поставимо на одређену имагинарну дистанцу, односно мислима га преобликујемо или се фокусирамо на скроз неко друго, нерелевантно искуство, наша снага воље ће доћи до изражаја. Ако једном успешно превазиђемо ову тешку ситуацију, сваки следећи пут ће нам бити лакше да умиримо нашу жељу и временом ћемо постајати све мање и мање импулсивни.

Метод експеримента

Дизајн

Волтер Мишел је изводио ”манчмелоу“ експеримент са више од 500 деце из вртића. Поставио би посластицу, манчмелоу или перецу, пред четворогодишњаке и петогодишњаке и рекао им да могу да поједу одмах или сачекају 20 минута и добити још једну посластицу. Они су пред собом имали звонце које су могли да искористе да сингализирају извођачу експеримента да се врати ако би појели манчмелоу пре истека времена. Коришћена су два начина награђивања. Мање од једне трећине деце је радије изабрало један манчмелоу уместо два, и мање од једне трећине деце је изабрало једну перецу уместо две. Сва деца су чекала и за тренутну и за одложену награду када су се посластице нашле пред њима. Оно што се разликовало код сваког детета је било време које је провело само у просторији пре него сто је сигнализирало извођачу експеримента да се врати притискањем звонцета. Проблем код деце у узрасту од 4 године је што они нису развили способност да одложе задовољење оваквих изазовних захтева. У експерименту су коришћене четири експерименталне групе:

• конзумна упутства за релевантне објекте
• трансофрмациона упутства за релевантне објекте
• конзумна упутства за ирелевантне објекте и
• трансормациона упутства за ирелевантне објекте

Поред четири експериментална третмана, група која није примила никакве инструкције за експеримент била је укључена као додатна група. Испитаници из конзумне групе за релевантне објекте су добили инструкције да се фокусирају на потрошачке особине награде које су чекали. Ако су чекали манчмелоу, инструкција је гласила: “Погледај манчмелоу. Они су слатки и мекани. Када погледаш манчмелоу, помисли на то колико су слатки док их једеш. Или помисли колико су мекани и како се топе у устима док их једеш. Сада, зашто не би ти играо игру асоцијација? На шта помислиш када погледаш манчмелоу?” Група са трансформационим упутствима за релевантне објекте је имала задатак да се фокусира на непотрошачке особине предмета: “Погледај манчмелоуе; они су округли и мекани и бели. Када погледаш манчмелоуе, помисли на то како су мекани и бели. Облаци су такође мекани и бели – када погледаш манчмелоуе, помисли на облаке. Или можеш да помислиш на то како су округли и бели. Месец је такође округао и бео – када погледаш манчмелоу, помисли на месец”. Конзумна група за ирелевантне објекте је имала исте инструкције као и прва група, само што су се оне односиле на предмете које нису чекали и који им нису били раније показани. Онима који су чекали манчмелоу је речено да мисле на потрошачке особине переца; и обрнуто, онима који су чекали переце речено је да мисле на потрошачке особине манчмелоуа. Једина разлика у инструкцијама у односу на групу за релевантне објекте је била у конструкцији реченица: уместо “када погледаш”, говорили су “када помислиш”. I последња група, група са трансормационим упутствима за ирелевантне објекте, имала је исте инструкције као и друга група, само што су се у овом случају оне односиле на ирелевантне објекте, тј. односиле су се на оно што нису чекали.

Испитаници и експериментатори

Испитаници су била деца од три и по до пет и по година, 30 дечака и 30 девојчица који су похађали школу у Стенфорду. Процедуре су спроводили експериментатори које су чинили један мушкарац и две жене.

Процедура

Соба где се одвијао експеримент је била подељена дрвеном преградом,где је са једне стране била кутија која садржи играчке и занимљиве игре, а са друге стране мали сточић на коме је сталало звоно и столица. Велико стакло које је било прекривено браон бојом раздвајало је испитанике од експериментатора. Експериментатори су заједно са испитаницима ушли у собу, где су им показали кутију са играчкама и рекли да ће се касније играти са њима. Такође су им показали звоно и објаснили да их на тај начин могу позвати. Након тога су играли ,,игру” у којој је експериментатор морао да изађе из собе и чека док га испитаник не позове, и то су урадили три пута како би испитаник могао да схвати како звоно фукционише. Након трећег пута када се експериментатор вратио у собу, извукао је тањир са манчмелоуом и перецама, где су манчмелоу и переце стајале у реду од два комада од сваког са једне стране и једног комада сваког са друге стране. Експериментатор је поставио следеће услове испитанику:

1. Ако седиш у својој столици и сачекаш да се вратим, можеш да изабереш два комада манчмелоуа или переца.
2. Ако не можеш да ме чекаш, можеш да узмеш звоно I позовеш ме. Али ако то урадиш моћи ћес да изабереш само један комад манчмелоуа

или переца.

Мање од трећине испитаника је могло да чека да се експериментатор врати, а већина њих је изабрала другу опцију којом добијају тренутно задовољство једним манчмелоуом или перецом.

Поновљени експеримент

Утицај поузданости окружења на рационално одлучивање

Један од поновљених експеримената Универзитета у Рочестеру показује колико поузданост средине, поред самоконтроле, утиче на одлагање задовољства. Испитаници су били подељени у две групе – групу са поузданим окружењем и групу са непоузданим окружењем. Пре манчмелоу теста, деца су имала задатак да направе своју шољу, где је прво требало да нацртају како ће она изгледати. Обе групе су имале понуђене две опције: да цртају већ коришченим бојицама или да сачекају нове бојице са посебним додацима. Како је теглу са коришћеним бојицама била тешко отворити, сва деца су била приморана да сачекају нове бојице. У непоузданом окружењу, извођач експеримента би се вратио без обећаних бојица уз образложење да их ипак нема, док су их деца из поузданог окружења добила. Одмах након тога је уследио Манчмелоу тест.

Резултати истраживања

Резултати су показали да, кроз инструкције, дете може когнитивно да трансфомише награде које следе након периода чекања на начин који или поспешује или спречава ефективно одлагање задовољства. Уколико су инструкције биле да се фокусирају на потрошачке особине награде(нпр. сладак укус манчмелоуа или то како се топи у устима), постајало им је теже да чекају. Са друге стране, ако су инструкције биле да се фокусирају на непотрошачке особине награде (нпр. инструкција да манчмелоу замишљају као бели, паперјасти облак или бели месец, или уколико се ради о перецама, да их замишљају као танка браон стабла), могли су да чекају дужи временски период. Дакле, пажња усмерена на потрошачке особине награда чини чекање тежим, док га пажња усмерена на непотрошачке особине чини успешнијим.

Интересантно је упоређивање ефеката истих инструкција за релевантне објекте (награда коју испитаник заправо чека) и ирелевантне објекте. У првом случају, просечно време чекања било је 13,51 минут, а у другом мање од 5 минута. Када размишљају о непотрошачким особинама онога што ће добити, смањује се неизвесност и појачава жеља за чекањем, док размишљање о нечему што не могу да имају доводи до фрустрације, па стога теже истрају у одлагању задовољства. То се објашњава чињеницом да мала деца имају потешкоћа при замишљању објеката који нису пристуни; у овом случају награда које им нису представљене. Ипак, најдуже време одлагања (скоро 17 минута) се односи на случај када су субјекти добијали инструкције да мисле о ирелевантним објектима, али о њиховим потрошачким особинама. Дакле, такав принцип код ирелевантних награда може отежати одлагање, али се може испоставити и као веома користан и може га продужити.

Волтер Мишел и други психолози су доказали да су индивидуалне разлике у способностима одлагања задовољства на овом једноставном задатку у узајамној вези са успехом у даљем животу. Дуже време одлагања индикује боље резултате на САТ тестовима, ређу злоупотребу супстанци и боље социјалне способности. Такође, манчмелоу експеримент је доказ да квалитети као што су самоконтрола или емоцинална интелигенција могу бити важније у креирању успешног живота него што је сама интелигенција. Успешније одлагање задовољства указује на већу способност рационалног одлучивања. Међутим, постоје случајеви када узимање тренутне награде јесте рационална одлука. Целесте Кидд наводи пример деце која одрастају у кућном склоништу, где је сучавање са преотимањем играчака или повластица од стране веће и спретније деце уобичајена појава. Сасвим је разумљиво да ће та деца пре одабрати тренутну награду која је мања, али сигурна.

Скорашња истраживања на ову тему показују и да поузданост окружења утиче на одлагање задовољства, и да је повезана са реционалним доношењем одлука. Деца у поузданом окружењу су награду чекала знатно дуже(чак четири пута дуже) од деце у непоузданом, где време одлагања зависи од њихових уверења о исплативости чекања. Дакле, различите дужине одлагања задовољства нису условљене само разликама у самоконтроли, већ и различитим уверењима о окружењу. Деца су осетљива на несигурну будућност, па тако деца која расту без очева пре узимају мање награде које не захтевају чекање од већих које то захтевају. Такође, установљено је да разлике у полу и годинама нису биле значајне за истраживање.

Закључак експеримента

Студије које су започете пре педесет година и још увек трају, показале су да је способност одлагања задовољства зарад већег задовољства у будућности видљива и мерљива још у раном животу, и да утиче на добробит људи и њихово физичко и ментално здравље током живота. Најинтересантније је што те способности могу да се модификују и побољшају кроз специфичне когнитивне стратегије. Манчмелоу тест и остали експерименти који су уследили су покренули талас истраживања на тему самоконтроле. Захваљујући овом експертменту да се уочити да је самоконтрола круцијална у постизању дугорочних циљева. Једнако је важна за постављање самоограничења и развој емпатије, што је потребно за изградњу брижних односа. Такође, она помаже људима да избегну неприлике попут напуштања школе, неприхватање промена или рад нежељених послова. Упркос очигледној важности самоконтроле, она није била предмет озбиљних научних истраживања све до Манчмелоу теста. Манчмелоу тест може променити постојећа уверења и претпоставке о цртама каракера, али и употпунити одговор на питање ко смо ми заправо.

Литература

• Кидд, C. (2014). Ратионал снацкинг: Yоунг цхилдрен’с децисион-макинг он тхе марсхмаллоw таск ис модератед бy белиефс абоут енвиронментал релиабилитy.
• Мисцхел, W. (2014). Тхе Марсхмаллоw Тест: Мастеринг Селф-Цонтрол. Литтле, Броwн анд Цомпанy.
• Мисцхел, W., & Бакер, Н. (1975). Цогнитиве Аппраисалс анд Трансформатионс ин Делаy Бехавиор. Јоурнал оф Персоналитy анд Социал Псyцхологy , 254-261.
• Тхе Марсхмаллоw Студy Ревиситед. (2012).