Маркиз де Кондорсет

Мари Жан Антоан Никола де Каритат, Маркиз де Кондорсет ((франц. Marie Jean Antoine Nicolas de Caritat, Marquis de Condorcet); 17. септембар 1743 – 29. март 1794) познатији као Николас де Кондорсет, био је француски филозоф, математичар и рани политички научник, чија метода подразумева да посматрачи избора бирају кандидата који ће победити остале у такозваном систему гласања. За разлику од многих његових сарадника залагао се за либералну економију, слободну и једнаку јавну инструкцију, конституционализам и једнака права зена и људи свих раса. Његове идеје и дела говоре о идеалима доба просвећености и рационализма и остају утицајна до данашњег дана. Умро је мистериозном смрћу у затвору после периода француске револуционарне власти.

Николас де Кондорсе
Маркиз де Кондорсе
Лични подаци
Пуно име	Мари Жан Антоан Никола де Каритат
Датум рођења	(1743-09-17)17. септембар 1743.
Место рођења	Рибемонт, Француска
Датум смрти	29. март 1794.(1794-03-29) (50 год.)
Место смрти	Бур ла Рен, Француска
Образовање	Универзитет Сорбона

Младост

Кондорсет је рођен у Рибемонту у Француској и потиче од древне фамилије Каритат, који су преузели титулу града Кондорсеа(Цондорцет) у Дауфину, у ком су дуго владали. Обзиром да је у раним годинама остао без оца одгајала га је његова религиозна мајка. Образовао се на Јесуит Цоллеге у Реимсу и на Цоллеге де Наварре у Паризу, где је брзо показао своје интелектуалне способоности и стекао своје прво одликовање у математици. Када је имао шеснаест година, својим аналитичким способностима стекао је награду од Жан ле Ронда д'Алемберта (Јеан ле Ронд д’Алемберт) и Алексиса Клаираута (Алеxис Цлаираут).

Од 1765. до 1774, фокусирао се на науку. 1765. године објавио је свој први рад из области математике под насловом “Ессаи сур ле цалцул интеграл”, који је побољшао његову математичку каријеру. Објавио је још неколико радова и 25. фебруара 1769. године изабран је за Ацадемие роyале дес Сциенцес.

Кондорсет је 1772. године објавио је јос један рад о интегралном рачуну. Убрзо после упознао је Џескеза Таргота (Јацqуес Тургот), француског економисту са којим се спријатељио. Таргот је био администратор Кинга Луиса XV (1772) и постао ревизор-генерал финансија Луја XVI (1774).

Кондорсет је радио са Леонардом Еулером и Бенџамином Френклином. Убрзо је постао почасни члан многих иностраних академија и филозофских удружења укључујући Роyал Сwедисх Ацадемy оф Сциенцес(1785), члан америчке академије уметности и науке (1792), такође и Пруске и Руске.

Његове политичке идеје, тј. многе од њих у континуитету са Тарготовим, су тешко критиковане у свету, посебно од стране Џона Адамса (Јохн Адамс), који је написао два од тих радова политичке филозофије које се супротстављају Тарготовим и Кондорсетовим једноумним парламентом и радикалној демократији.

Рана политичка каријера

Са ове тачке гледишта, Кондорсет је пребацио фокус са чисте математике на филозофију и политику. У наредним годинама узео је у одбрану људска права генерално, посебно права жена и црнаца.

Подржао је новоформиране идеале Уједињених Нација и предложио пројекте политичке административне и економске реформе намењене трансформацији Француске.

Таргот је 1776. године отпуштен као ревизор генерал. Због тога, Кондорсет подноси оставку као Инспектор Генерал “Моннаие”, али захтев је одбијен и он је наставио службу пре 1791. године.

Кондорсет је касније написао ” Вие де M. Тургот” (1786), а биографија је говорила лепо о Тарготу и залагала се за Тарготове економске теорије. Кондорсет наставља да прима престижне награде: 1777. године. постаје главни секретар Академије наука, задржава позицију до укидања Академије (1793).

Кондорсетов парадокс и метод

Кондорсет је 1785. године написао “Ессаy он тхе Апплицатион оф Аналyсис то тхе Пробабилитy оф Мајоритy Децисионс” (есеј о примени анализе на вероватноћу већинских одлука), један од његових најважнијих радова. Овај рад је описао неколико познатих резултата укључујући његову теорију жирија, која каже да ако неки члан гласачке групе није способан да донесе исправну одлуку, онда се рачуна одлука највећег броја чланова групе и Кондорсетов парадокс, који показује да већинска предност може постати непрелазна са три или више опција.

Рад такође приказује генерички Кондорсетов метод, одлуку да симулира мудар пар између свих кандидата у изборима. Он се не слаже са алтернативном методом нагомилавања приоритета за шта се залагао Жан-Чарлс де Борд (Јеан-Цхарлес де Борда). Кондорсет је био један од првих који је систематски применио математику у друштвеним наукама.

Остала дела

Кондорсет је 1786. године радио на идејама за диференцијални и интегрални рачун, дајући нове поступке бескрајно малих количина – дело које никад није одштампано. 1789. године објављује “Вие де Волтаире”, које се слаже са Волтером у његовом противљењу цркви.1798. године Томас Малтус је написао “Ан Ессаy он тхе Принципле оф Популатион” (Есеј о принципу популације) делимично као одговор на Кондорсетово виђење “усавршавања друштва” као што је наведено у скици историјског прогреса људског ума. 1781. године , Кондорсет је написао “Рефлецтионс он Негро Славерy”(Размишљања о црначком ропству) у којем осуђује ропство.

Француска револуција

Заменик

Кондорсет преузима водећу улогу током француске револуције 1789. године , надајући се рационалној реконструкцији друштва и залагајући се за многе либералне узроке. Као резултат тога, 1791. је изабран за представника Париза у скупштини , затим постаје и секретар скупштине.

Априла 1792. Кондорсет представља пројекат за реформу образовног система, са циљем да створи хијерархијски систем, под надлежношћу експерта, који би радили као чувари просветитељства, и који би независно од власти, били гаранти јавних слобода. Пројекат је осуђен као супротност републичких и равноправних врлина, дајући знање о нацији над аристократијом зналаца.

Установа је усвојила Кондорсетов дизајн државног образовног система и он је направио предлог “Бурбон” Устава за нову Француску. Залагао се за женско право гласа за нову владу, писајући чланак за “Јоурнал де ла Социете де”(часопис друштва) 1789. године, и објављивањем “Де л’адмиссион дес фемес ау дроит де ците” (за пријем права грађанства жена) 1790. године.

Постојала су три супротстављена става по питању правца у ком је требало да иде Француска, оличена од стране три политичке странке: умерених ројалиста (Феуиллантс), републичких “Гирондина” и радикалних “Монтагнарда”, на челу са Максимилијаном Робеспјером. Феуллиантси су желели да задрже уставну монархију која је развијена од стране скупштине, док су друге две стране биле заговорник “чишћења” француске краљевске прошлости, свака на свој начин. Кондорсет је по том питању био сасвим независан, али је имао много пријатеља у Гирондин странци. Он је председавао скупштину док су Гирондини одржали већину, док није замењен на националној конвенцији, и изабран у циљу креирања новог устава. Он је водио одбор устава који је израдио Гирондин уставни пројекат. Наређено је да се устав штампа али није стављен на гласање. Када су Монтагнардси стекли контролу над конвенцијом, сами су написали француски устав (1793). У време суђења Луја XVI, Гирондини су међутим, изгубили већину у конвенцији. Кондорсет који се противио смртној казни, али ипак подржавао само суђење, изјаснио се против извршења краља током јавног гласања на конвенцији . Од тог тренутка он је обично сматран као Гирондин. Монтагнарди су постајали све утицајнији на конвенцији. Један он њих, Мари-Жан Еро, члан комисије устава, као и Кондорсет, је погрешно представио многе идеје из Кондорсетовог нацрта и представио оно што се назива Монтагнард устав. Кондорсет је критиковао нови посао, и као резултат тога, он је проглашен издајником. Трећег октобра 1793. године. издат је налог за Кондорсетово хапшење.

Хапшење и смрт

Есqуиссе д'ун таблеау хисториqуе дес прогрес де л'есприт хумаин, 1795

Налог је натерао Кондорсета на скривање. Крио се пет (или осам) месеци у кући Мме. Верне, у Руе Сервандони, Париз. Ту је написао “Есqуиссе д’ун таблеау хисториqуе дес прогрес де л'есприт хумаин”( скица за историјску слику о напретку људског духа), која је постхумно објављена 1795. и сматра се једним од главних текстова просветљења и историјских мисли. Говори о историји цивилизације као једном од напретка у науци, показује блиску везу између научног напретка и развоја људских права, и наводи карактеристике будућег рационалонг друштва. Убеђен да више није безбедан, напустио је 25. марта 1794. склониште и покушао да побегне у Париз. Два дана касније ухапшен је у Цламарту и затворен у Боург-ла-Раину. Два дана након тога нађен је мртав у својој ћелији. Најшире прихваћена теорија је да га је отровао његов пријатељ Пјер Жан Џорџ Кабанис. Међутим, неки историчари верују да је можда убијен зато што је био превише вољен и поштован да би био ухапшен. Јеан Пиерре Бранцоурт (у свом делу “Л'елите, ла морт ет ла револутион”) тврди да је Цондорцет убијен мешавином страмониума и опијума.

Кондорсет је симболично сахрањен у Пантеону 1989. у част двадесетогодишњице француске револуције и његове фигуре у просветитељству. Међутим његов ковчег је био празан. Сахрањен је у заједничком гробљу у Боург-ла-Реину, а његови посмртни остаци су се изгубили током XIX века.

Породица

Године 1786, Кондорсет је оженио Софи (Сопхие де Гроуцхy), која је била млађа од њега више од двадесет година. Његова жена, сматрана за најлепшу жену тих времена, постала је успешна домаћица као “мадаме де Цондорцет“(мадам Кондорсет), такође и успешни преводилац Томаса Пејна (Тхомас Паине) и Адама Смита (Адам Смитх). Била је интелигентна, образована и течно је говорила енглески и италијански. Њихова љубав је била јака, и Софи (Сопхие) је редовно посећивала свог мужа током скривања. На инсистирању Кондорсета и Кабаниса, који су желели да заштите имовину и финансијски обезбеде Софи и њихову младу ћерку , Елизу (Лоуисе 'Елиза' Алеxандрин). Софи је остала удовица са својом четворогодишњом ћерком Елизом. Никада преудана, умрла је 1822. године након што је објавила све мужевљеве радове између 1801. и 1804. године. Њен рад је наставила ћерка Елиза Кондорсет-О'Конор, супруга бившег великана Ирца Артура О'Конора (Артхур О'Цоннор). Кондорсет-О'Конор доноси измењено и допуњено издање између 1847. и 1849. године.

Идеја прогреса

Кондорсетова скица за историјску слику напретка људског духа је била можда најутицајнија формулација идеје прогреса која је икада написана. То је тежиште просветљења мисли. Он тврди да би ширење знања у природњој и друштвеној науци довело до све праведнијег света индивидуалне природе, материјалног богаства и моралног саосећања. Залагао се за три опште пропозиције: прослост открива наредбу која би могла бити схваћена у смислу прогресивног развоја људских могућности, показује тренутно стање човечанства које је неопходни устав моралног састава тог човечанства; да напредак природне науке мора бити праћен напретком моралне и политичке науке и ништа мање сигуран од политичких револуција; да су друштвена зла резултати незнања и грешака пре него последица људске природе. Кондорсетови радови су кључ доприноса француског просветитељства, посебно његов рад “Идеје напретка”.

Кондорсет верује да се кроз коришћење наших чула и комуникације са другима, знање може користити као начин анализирања нашег система веровања и разумевања. Ниједан од Кондерсетових радова се не односи на религијско веровање тј. веровање у Бога, које се меша у људске односе. Кондорсет уместо тога, често пише о његовој вери у хуманост и то је спосбност да се напредује уз помоћ филозофа као што је Аристотел. Кроз ову акумулацију и ширење знања он верује да је могуће да сваки човек схвати све чињенице о природном свету. Просветљење природног света подстакло је просветљење друштвеног и политичког света. Верује да нема дефиниције савршеног људског постојања и да напредак људске расе може бити неизбежан током нашег читавог постојања. Он је замислио човека како непрекидно напредује ка утопијском друштву. Како год, нагласио је да се људи морају ујединити без обзира на расу, религију и културу.

Грађанска дужност

За Кондерсета је републиканизам потребан нацији да просветли грађане и образовању је потребна демократија да постану истински јавни. Демократија подразумева слободне грађане и незнање које је било извор ропства. Грађани су морали да обезбеде потребна знања да би били слободни и да разумеју права и законе, што им гарантује уживање. Мада, образовање није могло да елиминише разлике у таленту свих грађана, укључујући и жене. За разлику од оних који су се ослањали на револуционарни ентузијазам за стварање нових грађана, Кондорсет је тврдио да револуција није направљена да траје и да револуционарне институције нису биле намењене да продуже револуционарно искуство, већ да успоставе политичка правила и правне механизме који би обезбедили будуће промене без револуција. Јавно образовање потиче од слободних и одговорних грађана а не од револуционара.

Литература

• Бакер, Кеитх Мицхаел (1975). Цондорцет: Фром Натурал Пхилосопхy то Социал Матхематицс. Университy оф Цхицаго Пресс. ИСБН 978-0-226-03532-1. 
• Бурнс, Wиллиам Е. (2003). Сциенце ин тхе Енлигхтенмент: Ан Енцyцлопедиа. АБЦ-ЦЛИО. стр. 63. ИСБН 978-1-57607-886-0. 
• Дастон, Лорраине (1995). Цлассицал Пробабилитy ин тхе Енлигхтенмент. Принцетон Университy Пресс. стр. 104. ИСБН 978-0-691-00644-4. 
• Скиннер, Qуентин; Стрåтх, Бо (2003). Статес анд Цитизенс: Хисторy, Тхеорy, Проспецтс. Цамбридге Университy Пресс. стр. 138. ИСБН 978-0-521-53926-5. 
• Wалдстреицхер, Давид (2013). А Цомпанион то Јохн Адамс анд Јохн Qуинцy Адамс. Јохн Wилеy & Сонс. стр. 64. ИСБН 978-1-118-52429-9. 
• Wилсон, Еллен Јудy; Реилл, Петер Ханнс (2014). Енцyцлопедиа оф тхе Енлигхтенмент. Фацтс Он Филе, Инцорпоратед. стр. 124—125. ИСБН 978-1-4381-1021-9.