Медицински аспекти смрти
Медицински аспекти смрти као коначни завршетак живота имају неколико појавних облика који су тачно од медицинске науке дефинисани и налажу одређене радње од стране лекара. Умирање болесника и смрт је саставни нераскидиви део лекарског лечења. Упркос бројним покушајима да се установи свеобухватна и прецизна дефиниција смрти, због комплексности виталних функција организма, ово се чини не у потпуности изводљивим. У прошлости је апсолутни знак смрти био престанак рада срца, мада се развитком техника оживљавања ово показало неадекватним. С друге стране, престанак мождане активности вегетативних центара организама се чини извесним показатељем инвијабилности даљих животних процеса, међутим, употреба апарата за одржавање у животу који омогућавају дисање и рад срца, као и исхрана интравенозним путем може да продужи живот организма у вегетативном стању.[1][2]
 Смрт мозга: представља сигуран знак смрти организма, иако други органи у тренутку њеног настанка још увек имају животне функције |
У неким земљама клиничка пракса обавезује медицинске раднике да покушају оживљавање и у одсуству свих виталних функција, изузев у случајевима када је већ присутна мртвачка укоченост, мртвачке пеге, распадање, масивна критична штета интегументарног система, парцијална или потпуна декапитација, тешке повреде продужене мождине и/или малигна обољења (метастазе). Међутим, уколико је мозак био лишен кисеоника довољно дуго, смрт нервних центара у кори великог мозга која наступа чини даље покушаје излишним.
Општа разматрања уреди
Како се кроз историју одговори на питање шта је то смрт нису могли извести на дедуктиван начин ни из једног религијског начела, с временом су прихваћени знатно јаснији медицински аспекти смрти.
Према Медицинској енциклопедији — смрт је стање организма које настаје након престанка животних функција, првенствено функција централног нервног система те кардиоваскуларног и респираторног система. Међутим, без обзира што је дијагноза тоталне биолошке смрти морфолошки и функционално најчешће јасна, у клиничкој је смрти (енгл. неар-деатх еxпериенце или скраћено НДЕ) могуће остварити реверзибилност. То значи да у човековом организму, у ткиву и органима још постоје одређене животне резерве, па је могућа његова ревитализација и поновно продужење живота. Зато је тешко повући оштру границу између две комплементарне фазе које се међусобно искључују: живота и смрти.[3]
Облици медицинске смрти уреди
Соматска смрт уреди
Соматска или телесна смрт предстаља иреверзибилни (неповратни) престанак рада и функционисања виталних система и органа људског организма у које спадају:
- централни нервни систем,
- респираторни систем и
- кардиоваскуларни систем.
Њихов престанак рада код одређене особе (утврђивањем знакова смрти) означава да је особа мртва у медицинском, али и правном смислу, и може да се сахрани.
Ћелијска смрт уреди
Настанак и констатовање соматске смрти не значи да су све ћелије у организму мртве (ћелије епитела респираторног тракта и сперматозоиди остају живи и 36 часова након соматске смрти),
Ћелијска смрт представља одумирање ћелија услед престанка метаболичких процеса у њима, а као последица хипоксије тих ћелија. Смрт ћелија може да настане услед деловања разних физичких, хемијских или биолошких агенаса, или као последица недостатка неопходних животних материја услед прекида циркулације и настанка хипоксије ткива.[4]
Клиничка смрт уреди
Клиничка смрт представља реверзибилни престанак респирације, циркулације и мождане активности. Брзом лекарском интервенцијом – одговарајућом кардиопулмоналном реанимацијом могуће је поново успоставити виталне функције и омогућити нормалан наставак живота. У случају када хипоксија мозга траје дуже, као последица исхемије и прекида циркулације (траума, тровање, продужена реанимација), настаје оштећење ганглијских ћелија мождане коре и последичног трајног губитка свести у виду перзистентне коме, уз очувано функционисање дисања и крвотока. То стање представља кортикалну смрт и може трајати дуги низ година, те се у законском смислу и не сматра можданом смрћу.
Раније се сматрало да током клиничке смрти мозак умируће особе потпуно престаје да ради или да је његова активност минимална, знатно слабија него у свесном стању. Међутим, резултати истраживања на животињама показују да се у мозгу дешава управо супротно — да је активност мозга у тренутку смрти далеко снажнија него у будном стању. Мерењем електроенцефалограмом (ЕЕГ) спроведеним код анестезираних глодара којима је претходно изазван застој срца, у периоду од тридесетак секунди од тренутка када је срце престало да им куцају регистрован је нагли пораст и јака кохеренцију у можданим таласима високих фреквенција, такозваним гама осцилацијама. Ови мождани таласи сматрају се основом свести код људи, задужених да помажу у повезивању информација из различитих делова мозга.
У просеку, око 20% људи који су преживели застој срца тврди да је доживело искуство блиске смрти. Скоро сви их описују као искуство „стварније од стварности”. Ипак, научници до сада нису знали да објасне како ова искуства настају и јесу ли уопште могућа након што срце престане да куца. Исте резултате стручњаци су добили и када су код животиња изазвали асфикцијацију, односно недостатак кисеоника у мозгу.
Мождана смрт уреди
Мождана смрт настаје када престану са радом све функције људског организма, подразумевајући и функције самих ћелија, контролисане су и условљене функционисањем централног нервног система као централног интегратора.[5]
Трајним престанком функција мождане коре и можданог стабла одпочиње неповратна функционална дезинтеграција организма, те зато смрт мозга представља смрт организма, иако други органи у тренутку њеног настанка још увек имају животне функције.
Мождану смрт или (лат. морс церебри) карактерише:
- одсуство свести,
- одсуство спонтаног дисања и
- одсуство рефлекса можданог стабла.
Клинички знаци који је прате су хипотензија, дијабетес инсипидус и поремећаји терморегулације.[6]
Овај облик смрти дефинисан је 1959. године чиме је постављена медицинска основа за прву трансплантацију срца изведену 1967. године.[7] До тада важећа дефиниција смрти подразумевала је потпун и трајан прекид кардиореспираторних функција и функција централног нервног система.
Извори уреди
- ^ Тасић M., (2006), Судска медицина, Змај, Нови Сад.
- ^ Тхомас Н. (1979), Деатх ин Мортал Qуестионс, Цамбриге, УниверситyПресс.
- ^ А. Миндољевић Дракулић, С. Келеува: Психолошки аспекти искуства клиничке смрти. Соц. психијат. Вол. 44 (2016) Бр. 3, стр. 208-218
- ^ Поповић V., Атанасијевић Т., (2010), Судска медицина, Медицинскифакултет у Београду, Либри медицорум, Београд, 22-24.
- ^ Јашовић Гашић M., Лечић Тошевски D. (2010), Психијатрија – Уџбеник за студенте медицине, Медицински факултет Универзитета у Београду, Београд.
- ^ Тхе Мулти-Социетy Таск Форце он ПВС (1994). „Медицал Аспецтс оф тхе Персистент Вегетативе Стате— Фирст оф Тwо Партс”. Неw Енгланд Јоурнал оф Медицине. 330 (21): 1499—1508. PMID 7818633. . дои:10.1056/НЕЈМ199405263302107. Недостаје или је празан параметар
|титле=(помоћ) - ^ Молларет П., Гоулон M., (1959) Ле цома депассе мемоире прелиминаире, Рев Неурол, Парис, 1013-15.15. (Пуб Мед).
Спољашње везе уреди
 | Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење у вези са темама из области медицине (здравља). |
