Михаило Илић (редитељ)

српски филмски редитељ, монтажер, сценариста, продуцент и теоретичар филма

Михаило П. Илић — „Илке“ (Бијело Поље, 28. март 1939Београд, 4. април 2023[1]) био је српски филмски редитељ, монтажер, сценариста, продуцент и теоретичар филма.

Mihailo P. Ilić — „Ilke“
Лични подаци
Датум рођења(1939-02-28)28. фебруар 1939.
Место рођењаBijelo Polje, Kraljevina Jugoslavija
Датум смрти4. април 2023.(2023-04-04) (84 год.)
Место смртиBeograd, Srbija
Занимањеfilmski montažer, režiser, scenarista, producent, filmolog
Веза до IMDb-а

Биографија уреди

Завршио је основну школу и реалну гимназију у Бијелом Пољу. Уписао је 1957. Електротехнички факултет у Београду.

Одмах по доласку у Београд постао је члан кино клубу БЕОГРАД. Кино клуб БЕОГРАД је основан 1951 год. са основним задатком ширења филмске и техничке културе (био је део ондашње “Народне технике”, масовне организације младих)) међу омладином и грађанством Од почетака бављења аматерским филмом писао је (Фото кино ревија, Билтен филма кк БЕОГРАД) о филму и залагао за идеју да барем авангардна, неконвенционална или ауторска дела морају бити перманентни покушаји естетског обликовања логичких радњи, појмова и судова кроз изражену тенденцију укључивања нових технологија у процес уметничког стварања и тумачења филма методологијом научног истраживања, насупрот импресионистичкој критици.

Редитељ, сценариста, сниматељ и монтажер је 7 аматерских филмова од којих су Љ и Ђиро – Ђиро, ушли у Антологију алтернативног филма, Бате Петровића, редитеља, историчара уметности, нашег најбољег познаваоца те врсте филма, и само од награда за та два филма скупио је довољно поена за звање мајстора аматерског филма СФРЈ.

Године 1959, је, по ондашњем систему школовања, на Електротехничком факултету, завршио I степен и добио звање инг (инжењер).

По наговору проф. др. D. Михаиловића уписао је паралелно II степен елек. факултета и Филозофски факултет да би својим математичким талентом превазишао нека ограничења у ОСНОВАМА МЕТАФИЗИКЕ, академика, проф. др Бранислава Петронијевића, “најпаметнијег Србина који је ходио земаљском куглом” по речима светски признатог климатолога и математичара проф. др. Милутина Миланковића и многих Браниних савременика.

Године 1960, год. је, изабран за наставника Теорије и естетике филма, и тако се у КК БЕОГРАД придружио старијим старијим колегама, каснијим професорима на Академији за филм и позориште (теорија и естетика филма др. Душан Стојановић, сценарио и режија: Живојин Павловић, камера: Владета Лукић, Пега Поповић, монтажа: др. Марко Бабац, мг. Драган Крстић, и касније: на Харварду, режија филма Душан Макавејев, Срђан Карановић итд.)

Од 1961. године, M. Илић је самостално држао курсеве за киноаматере у Београду, Новом Саду, Караташу, Суботици, Градцу, Пули и Копру а у организацији Народне технике (добио је звање Виши филмски инструктор) у Аранђеловцу и Матарушкој бањи (шест година) и зато добијао похвалнице и награде.

1960-е, „Црни талас“ у филму уреди

Године 1961, год монтира Кокану Ракоњцу филмове ЗИД и РУГ а затим Живојину Павловића ВОДЕ из омнибуса КАПИ, ВОДЕ, РАТНИЦИ, првог професионалног филма КК БЕОГРАД који је “Сутјеска филм” из Сарајева откупила и приказала на Пулском фестивалу, смотри југословенског играног филма.

Године 1962, год. монтира причу ОБРУЧ Ж. Павловића из филма ГРАД. “Сутјеска филм”, је тужила саму себе као продуцента и тако је ГРАД постао први и једини југословенски филм који је правоснажном судском одлуком забрањен и наложено је његово спаљивање али је КК БЕОГРАД сачувао оригинални материјал и филм се може видети у КИНОТЕЦИ.

Михаило Илић се једини од аутора, појавио на суђењу у Сарајеву, тврдећи да “облик филма и најважнији естетски чинилац филма – РИТАМ, не спадају у надлежност редитеља, већ искључиво у вештини монтажера (ако је самосталан, као што је Илић био у свим филмовима које је монтирао). Није припуштен суду јер је продуцент тврдио да монтажер није аутор филма и да му се у Пули не додељује награда. То мишљење је владало све док је Илић монтирао игране филмове, до касних 70 –тих, када је и његовим залагањем монтажа прихваћена као ауторска компонента филма.

После успеха филмова КАПИ, ВОДЕ, РАТНИЦИ и ГРАД, “Авала филм” је позивала и ангажовала Михаила Илића за помоћника режије и монтажера звука у домаћим филмовима и копродукцијама. У радном стажу признато му је таквих (неки нису, из административних зачкољица) 26 филмова између осталих и филм КАПО Ђила Понтекорва, добитника Оскара.

Од 1962 до 1964. год. радио је на књизи МЕТАФИЗИКА Бране Петронијевића (600 страница). Књига није објављена зато што је много труда уложено (а зацело ће се и улагати) да се докаже непотребност метафизике људском роду, иако је метафизика КРАЉИЦА НАУКА. Разлог овом узвишеном положају метафизике међу наукама, с једне стране, јесте у томе што је сâм предмет метафизичких истраживања – Истина – такав, најузвишенији (метафизика је наука о првим начелима Бића или о најдубљим основама свих ствари и одвајкада се делила на: онтологију – о Бићу, космологију – оно ван Бића и психологију- оно у Бићу), и с друге, зато што су метафизички увиди уистину свакад темељи ума у његовим настојањима да себи, како су то зборили Стари “положи рачун о устројству или зданију Бића”. Уосталом, највећи светски научни ауторитет Алберт Ајнштајн је рекао: „сваки истински теоретичар је нека врста припитомљеног метафизичара, без обзира колико чистим позитивистом он самога себе сматрао. Метафизичар верује да је оно што је логички једноставно такође и реално. Припитомљени метафизичар верује да није све оно што је логички једноставно истовремено и укључено у искуствену реалност, али да се зато свеукупност свих чулних искустава може разумети на бази концептуалног система“. Пошто је као метафизичар био намеран да одреди “стваран ход” органске еволуције, Брана се бавио студијама палеонтологије. У Британском музеју проучавао је лондонски Археоптерикс, примерак најстарије фосилне птице, и на њему је открио две кости за које се дотада није знало. То откриће било је од великог значаја за палеонтологију и Брана је постао светски славан научник који у својо земљи није завредио ни један једини чланак (до дана данашњег) за човека који је предводио и доста урадио у револуцији математике које је извео Б, Расел 1913.

Од 1964 до 1972. Илић је био члан жирија скоро свих републичких, савезних и специјализованих фестивала аматерских филмова СФРЈ.

Године 1964, год. Пуриша Ђорђевић реализује филм ДЕВОЈКА у продукцији КК БЕОГРАД, и како се те године много радило у Београду, није било слободних филмских радника те је Илић био помоћник режије, директор филма, реквизитер и монтажер. Монтирао је слику а филм је у монтажи довршио Вања Бјењаш.

Године 1965, год Илић ради као директор играног филма КО ПУЦА ОТВОРИЋЕ МУ СЕ Марка Бабца.

Године 1966, год. одлази на 11 месечно, служење војног рока у “ваздухопловни школски центар” у Сомбору, где после тромесечне пешадијске обуке, предаје популарним “ракеташима” РАДИОТЕХНИКУ и РР и УНФ УРЕЂАЈЕ за шта је похваљен и награђен 10 – дневним “наградним одсуством”.

Исте, 1966. год. у прекоманди, у Београду, монтира кратки документарни филм ВОЗОВИ ПРИЈАТЕЉСТВА и играно-документарни филм СКАДАРЛИЈА, ОНА СТАРА Адама Митића.

Године 1967, год. иако војник, држи курс у КК БЕОГРАД, о којем Слободан Шијан, академски сликар, филмски режисер и професор на Академији, у својој књизи КИНО ТОМ (Музеј савремене уметности 2012) даје кратку Илићеву биографију и каже: “Предавач се појавио одевен у униформу ЈНА. Говорио је о филму оштро, искључиво, са дозом фантазма… покушавајући да нас уведе у један другачији, АЛТЕРНАТИВНИ модел ФИЛМСКЕ ЕСТЕТИКЕ …”(копија дата у прилогу документације). Иначе, у за процену вредности наших, ауторских, филмова Шијан врло често упућује читаоца на Илићеву књигу Serbian cutting.

По изласку из војске позван је од Електропривреде Србије да филмском камером и фотографским апаратом прати изградње бране на Ђердапу. Радио је колор фотографије великог формата за шта је тада било способно не више од пет људи у Југославији. Успут је на Караташу, радничком насељу одржао и курс за киноаматере и курс “из основа уметничке и колор фотографије” у тамошњем фото клубу. Снимио је и филм ЂЕРДАП који је на мартовском фестивалу у Београду добио Велику златну медаљу Београд али је одлука повучено јер је филм наводно “наменски” а по правилнику се такви филмови не награђују.

Године 1967, год. био је помоћник режије и ко-монтажер (Јеле у филму НЕМИРНИ Кокана Ракоњца.

Године 1968, год. био је помоћник режије и монтажер у филму ДЕЛИЈЕ Миће Попвића.[2]

За разлог избацивања филма ДЕЛИЈЕ, из званичне конкуренције, била је, по оцени председника жирија др. Драшка Ређепа, “фашистичка монтажа” ДЕЛИЈА. Тако је, по ружној етикети, први пут, филмска монтажа дошла у жижу јавности. Дотада, монтажу нису помињали ни филмски критичари иако она, као филмска специфичности, заузима 7 десетина простора, у свакој књизи теорије или естетике филма.

Исте године био је помоћник режије и монтажер у филму ПРЕ ИСТИНЕ ) Кокана Ракоњца.

Године 1969, год. био је помоћник режије и монтажер у филму ЗАЗИДАНИ Кокана Ракоњца.

Исте године био је помоћник режије у филму СРАМНО ЛЕТО Бранимира Бастаћа

Године 1970, год. био је помоћник режије и монтажер у филму БУРДУШ Миће Попвића.

Исте године био је помоћник режије (написао књигу снимања, основ за снимање филма) Бранку Плеши у фиму ЛИЛИКА (академика Драгослава Михајловића)

Године 1970,, по сценарију Миће Поповића, режирао је играни филм ПРИРОДНА ГРАНИЦА (Ј. Врховац, Љ. Драженовић, Данило – Бата Стојковић) који је приказан у званичној селекцији Југословенског играног филма у Пули. Председник жирија је био Саша Петровић, који је био приморан да да оставку због одлука жирија; Велика златна арена Живојину Павловићу, Велика сребрна арена Пуриши Ђорђевићу, Велика Бронзана арена M. Клопчић, ауторима који представљају “црни талас” у југословенском филму, и залагања да ПРИРОДНА ГРАНИЦА буде приказана у Арени. По његовој оставци, филм је приказан у 9 сати изјутра, у недељу, у Дому ЈНА у Пули. После пројекције филма на конференцији за штампу, почела је хајка на тзв. “црни талас”. Кооптирани члан жирија је изјавио да “због филма ПРИРОДНА ГРАНИЦА, могу филмски радници бити, од народа и државе, оптужени за дело против народа и државе.”

Многи мисле да је Илић био “колатерална штета” а да се пуцало на С. Петровића, M.Поповића.D.Макавејева, Ж. Павловића и К. Ракоњца, као предводника “црног таласа”.

Филм ПРИРОДНА ГРАНИЦА није приказа нигде у Југославији иако је имао дистрибуцију. Нађен је нови облик забрана (уместо цензуре и суђења филму). Пред премијеру у Титограду (Подгорица) дошли су, пред биоскоп, радници “Радоја Дакића” да протестују против дела које “скрнави лик и дело вољеног маршала” и филм је скинут са репертоара. У Новом Саду је прекинута пројекција, у пола филма је су пред “Арену” дошли радници “Неопланте” да протестују.

Да би Илића спасила прогона, позната уредница београдске телевизије Зора Кораћ, тада главна уредница II програма у оснивању, га је прикључила, тада студентима “прашке школе”, где је радио као помоћник режије и монтажер документарних филмова. Да би имала “резерве” за почетак II програма, смислила је да филмска екипа (16мм. камера и тон) Срђана Карановића путује комбијем а Илић ће ићи испред и налазити одговарајуће теме. У пројекту се серија тих филмова звала “чудни људи”. Били су то нормални људи који су поред свог редовног посла, решавали неки шири друштвени проблем, нпр. Ј. Кукоч (преко два метра, 120 кг. отац познатог кошаркаша) је шаптач у сплитској опери, али је “успешно решио” проблем пруге Загреб – Сплит, која се не гради зато што инжењери не знају да реше технички проблем велике стрмине од Калдрме до Сплита. Урађена су 21 таква филма (монтирао Илић) а један од њих “Јаша Баков” је најбољи документарни филм ЈРТ (републичке и покрајинске телевизије) фестивала одржаваног сваке године на Бледу (касније у Опатији). На исти начин је Илић налазио теме Горану Паскаљевићу (снимио 15 таквих филмова “Деца гастарбајтера”).

З. Кораћ је омогућила младим ауторима реализацију драма на 35мм. (приказивани су и као играни филмови, или кратки играни, рецимо “Легенда о Лапоту” и “Потомак” Горана Паскаљевића (сценаристи су били познати књижевници: Данило Киш, Мирко Ковач, Филип Давид…) . Монтажер а у многим и помоћник режије је био M. Илић (у прилогу је дат списак тих драма на 35мм. филмској траци).

Године 1972,монтира филм МАЕСТРО I МАРГАРИТА Александра Саше Петровића. Поновио се сценарио за приказивање ПРИРОДНЕ ГРАНИЦЕ, то јест, филм није приказиван за време постојања СФР Југославије.

Године 1973, режира играни филм СВИРАЧ НА ТРАПЕЗУ (Јанез Врховец, Олга Вујадиновић, Данило Стојковић, Душан Јанићијевић). Радна верзија је приказана Комисији за преглед филмова. Филм није добио цензурни картон и никада није приказан, иако постоји (без тонске копије).

ТВ Нови Сад је требала да почне са емитовањем почетком 1973. године, али због недостатка монтажера морала је да одложи почетак. Зора Кораћ, која је Новосађанка, опет је, спасавајући Илића прогона због његовог другог играног, субверзивног филма ЧОВЕК НА ТРАПЕЗУ (Лазар Стојановић је већ био добио три године робије за филм ПЛАСТИЧНИ ИСУС) одвезла Илића у Нови Сад да на ТВ отвори школу монтаже за мађарску, румунску, русинску и словачку редакцију. Школа је радила пуних 12 година и сви оспособљени монтажери (преко 40) су на Илићево инсистирање завршили и одсек монтаже на београдској или загребачкој Академији.

После Црног таласа уреди

Издржавао се од режије и сценарија двеју обимних серија: ЉУДИ и ВРЕМЕ (12) и ТЕШКИ ЗАНАТИ (24). Где занатлије поред редовног посла раде и неки друштвено користан посао, уместо да се баве неким хобијем (пецају или пишу песме).

Један филм из серије ТЕШКИ ЗАНАТИ, МАЈКА ПО СРЦУ (СОС дечје село), је на фестивалу у Милану 1974 проглашен за културно добро човечанства и по једна копија је упућена деци сваке државе, чланице ОУН. Потврду од продуцента ТВ Нови Сад није могао да добије, зато што је документација уништена у бомбардовању 1999. године. Живи су монтажерка Маргита Хорват, сниматељ Арпад Немет, композитор музике Бата Врањешевић и уредник Трифу Дору, који је филм припремио (на шест језика) и послао на поменуте адресе.

Када је “Авала филм” обновила производњу 1989. год. Илић је постао директор играних, тзв. неконвенционалних филмова као што су ПРЉАВИ ФИЛМ по сценарију Слободан Павловића режирао Душан Сабо. директор монтажер филма био је M. Илић.

Године 1990,год. је директор филма ЧУДЕСНИ САН ДЗИГЕ ВЕРТОВА Бате Петровића, који је на светском фестивалу цивилизација слике у Бергаму добио Гранд приx.

Године 1991, год. је директор филма и монтажер филма КЛОПКА Суаде Капић

1990-е: „Експериментална продукција - Илке“ уреди

Године 1991, год. је основао непрофитну трз. ЕXПЕРИМЕНТАЛНУ ПРОДУКЦИЈУ - ИЛКЕ, у којој је уз помоћ Министарства културе и РТ Србије, 30 младих људи, први пут добило могућност да направи кратки филм на 35мм. филмској траци што је тада представљало прави куриозитет јер на Академији нису ни видели сирови негатив 35мм или 16мм. траке. Тако, на пример: Зоран Ђорђевић је добио Гранд приx 1993 и Велику златну плакету за најбољи документарни филм 1995. Ружица Лукић златну плакету за режију, Владан Обрадовић златну плакету за камеру (два пута). ЕXПЕРИМЕНТАЛНА ПРОДУКЦИЈА – ИЛКЕ, је два пута награђена за најбољу селекцију филмова на мартовском фестивалу у Београду, итд.

Године 1996, год. Радомир Путниковић, енглески књижевник (нашег порекла) је писао Миловану Витезовићу, тада уреднику РТС Београд, да обрати пажњу на чудне склопове (монтажу ) прилога скоро свих европских телевизија. Витезовић је затражио од Илића (који је већ одавно, међу филмским уметницима представљан као “легенда југословенске филмске монтаже”) да реагује. Резултат тог реаговања су филмови на 35мм траци названи МЕДИЈСКЕ ПРЕВАРЕ: - ПРЕСУДА, сценарио и режија M. Илић (док, колор, 35мм. 15 минута), за који је на мартовском фестивалу (некад смотри југословенског кратког филма) добио “Велику златну медаљу” за најбољи документарни филм фестивала и награду ЈОЦА АЋИН коју додељује жири: Министарства културе Републике Србије, Удружења филмских уметника Србије и Радиотелевизије Србије - за најбољи филм фестивала (1998) са формулацијом:

  • БОСАНСКА СИЛОВАЊА, сце. и реж. M. Илић (док, колор, 35мм. 45 минута),
  • МАРКАЛЕ, сценарио и режија M. Илић(док, колор, 35мм. 45 минута), за који је на мартовском фестивалу добио „ГРАНД ПРИX“ за најбољи филм фестивала (1999), са образложењем: “за моралну храброст, истраживачки рад и врхунско мајсторство у разобличавању медијских манипулација.”
  • ХАГ – СВЕДОЦИ, сценарио и режија M. Илић (док, колор, 35мм. 60 минута),
  • ШТА СЕ ДОГОДИЛО У РАЧКу и ИЗБИЦИ (сценарио и режија M. Илић, док, колор, 35мм. 15 минута),

Поводом МАРКАЛА, филмски критичар “Политике” Дубравка Лакић је у том листу написала: “Анализом филмског и видео материјала, БЕЗ ИЈЕДНОГ КОМЕНТАРА, допуштајући да да само слика и факти говоре, Илић је успео да дође до непобитног доказа да су тог 5 фебруара 1994. године “експлодирали” једино светски медији…МАРКАЛЕ је из серије “Медијске преваре”, којој припада и филм “Пресуда”

У Русији је, поводом Илићевог научног разобличавања медијских превара (добитник је две ГРАМОТЕ, ЗЛАТНИ ВИТЕЗ) светских информативних медија, како пише на ГРАМОТА-ма, одржано неколико семинара и одбрањене две докторске дисертације: ‘Значајан је Илићев допринос правом “истраживачком новинарству”, не оном које у 30 минута 10 пута понови “из нама познатих извора” већ оном коју показује КАКО настају манипулисане слике у монтажи користећи величину и угао слике.

Филмски теоретичар и стваралац Божидар Зечевић каже: ”Извесна Пени Маршал, новинарка Мреже ИТН посетила је избеглички сабирни центар у Трнопољу и оданде донела материјал од којег у монтажи конструише призор полуголих, изгладнелих људи, кост и кожа и качи коментар “Концлогор у срцу Европе”. Већ сутра свет је згрожен призорима “новог Аушвица”. Растављајући случај на саставне делове, а затим све то поново склапајући, Илић је, у суштини снажно подржао оптужбу немачког новинара Дајмана да Маршалова својим дигитално преуређеним филмом безочно обмањује светску јавност. “Тешко да бисмо нашли бољи пример за лажљивост филма” каже Дајхман. Али, судбина је хтела да се у истом тренутку осети његова правдољубивост филма: Илићев филм говори истину уверљивијим филмским језиком.”

Новинар Илустроване политике Драган Гајер: “О значају Илићевог научног истраживачког новинарства говори случај његовог филма БОСАНСКА СИЛОВАЊА. Када су крајем 1992. и почетком 1993. светски медији почели да доносе запрепашћујуће вести о 20.000, 60.000, 80.000 и чак 120.000 силованих муслиманских жена и Харис Силајџић (тада, министар иностраних5мм. послова БиХ, о специјалним српским логорима за силовање муслиманских девојака и девојчица), а Реми Урдан написао: ”Муслиманско–бошњачки војник је отмен, моралан. Он брани удовице и сирочад. Дели своје последње борбено следовање са децом. ОН се приближава витезу. Српска војничина, заузврат, пљачка сирочад, масакрира жене и силује девојке. Срби су ЗЛИ. Србија је ЗЛА. Србија је ЗЛО. Србија МОРА да УМРЕ.” Јереми Бони (Jerome Bony), такође, француски извештач из Босне и филмски продуцент дао је Илићу материјал, између осталог и из фискултурне сале у Тузли где се 10 - 12 жена опоравља од “српског силовања”. Радило се о групи полупрофесионалних “глумица” чије се ликови виде на свим “снимцима” а да ниједна слика не постоји ван те групе. Методом коју је описао Зечевић, Илић је направио 25 минутни филм. Џереми Бони је приказао филм БОСАНСКА СИЛОВАЊА, Комисији (од шест жена којој је председавала Симон Wеил, бивша председница европског парламента), коју су формирали шефови држава и влада Европске заједнице. Неуморни Бони је затим филм приказао Комисији УН (која је радила од 10 до 17 јануара 1993) коју је предводио Тадеуш Мазовјецки, а затим је послао филм Хашком Трибуналу. Прича о српским силовањима муслиманки је нетрагом нестала из светских медија (приложена новинска репортажа о том филму, филмског критичара Драгана Гајера), као што је нестала и из оптужница у Хагу.

Филмови: ПРЕСУДА, МАРКАЛЕ, БОСАНСКА СИЛОВАЊА, ШТА СЕ ДЕСИЛО У РАЧКУ I ИЗБИЦИ су приказани Хашком трибунали I сви ти случајеви судском одлуком су изузети су из доказног материјала тужилаштва што је доказ да је Илић био у праву I да филмови нису “контроверзни” већ истинити.

Филмолошке студије уреди

Књига „Serbian cutting“ уреди

Године 2008. изашла је Илићева књига Serbian cutting, коју су Душан Макавејев и Бранко Вучићевић предложили Филмском центру Србије као капитално дело, а овај је конкурисао код Министарства културе које је у целости финансирало издавање књиге (908 страна, 1200 фотографија).[3]

Serbian cutting је метод и школа монтаже која је развијана у Кино клубу БЕОГРАД а коју је теоријски утемељио M. Илић а практиковали он и његове колеге. Тај метод је примењиван у монтажи филмова црног таласа: Душана Макавејева, Желимира Жилника, Бранка Вучићевића, Саше Петровића, Миће Поповића, Кокана Ракоњца, Емира Кустурице, Слободана Шијана…..

Serbian cutting није једина али је највреднија спона (која ствара континуитет) српског црног таласа, прашке школе и најновијих тенденција српског филма које оличавају тако супротстављена схватања, рецимо: Милутина Петровића и Емира Кустурице, на пример.

Признајучи Serbian cutting за метод и “школу монтаже” водећи теоретичари Русије, Чешке, Хрватске… кажу да је то (а не појединачни опуси) највећи допринос југословенског и српског филма европској и светској кинематографији.

Др. Грег де Куир, Јр. писац и редитељ, у својој дисертацију ЈУГОСЛОВЕНСКИ ЦРНИ ТАЛАС пише: “Михаило П. Илић филмски монтажер и редитељ је 2008. објавио опширан текст под насловом Serbian cutting (Београд:Филмски центар Србије) – то је први покушај да се до детаља објасни ова радикална врста монтаже.

Јединственост српске монтаже је у коришћењу постојећег снимљеног материјала, архивске или ‘нађене’ грађе као сурогата… Српска монтажа покушава да алтернативним материјалом испуни празнине у филму, материјалом који и коментарише неке секвенце. Процес српске монтаже носи у себи елеменат изненађења, ироничног смисла за хумор, што је чини изузетно живом формом…”

Књига „Филмологија“ уреди

Крајем 2012. године изаћи ће из штампе Илићева Филмологија у којој је успео да испуни најстроже услове за градњу нове науке, то јест, да повеже термине логичке Филмологије са терминима математичке логике (симболичког рачуна) и изведе њене законе из закона математичке логике и да докаже да као што и свака аутентично конструисана наука тако и логичка филмологија није апсолут науке већ један теоријско потчињен тренутак, тренутак у којем теорија пошто је постала метода (техника), долази у теоријски контакт ( знање) или практични контакт (прављење) са својим специфичним објектом тј сликом и звуком, односно, филмом.

Својим књигама (уопште, својим деловањему пола века) Михаило П. Илић је, свакако, остварио врхунски допринос националној култури (српска монтажа, као метод монтаже, је стала уз америчку (Грифит) и руску (Ејзенштејн) монтажу.


Преминуо је у Београду 4. априла 2023. године.[4]

Награде и признања уреди

Као сценариста и редитељ, Илић је као и најславнији редитељи кратког филма (Крсто Шканата, Влатко Гилић, Петар Лаловић, Лордан Зафрановић, Горан Паскаљевић, Јанко Баљак) добитник гранд прија и велике златне медаље за документарни филм, а има и више од њих јер је добитник награде “Јован Аћин” који додељује најкомпетентнији жири: Министарства културе Србије, Удружења филмских уметника Србије и Радиотелевизије Србије.

Аутор кратких филмова (сценариста и редитељ) уреди

  1. Ја, Пера Николић („Дунав Филм“)
  2. Биће боље (ТРЗ „Београд“)
  3. Част нам је… (ТРЗ „Београд“)
  4. Дар мудраца („Авала филм“)
  5. Ту, поред нас („Авала филм“)
  6. Биографија („Авала филм“)
  7. Човек у футроли („Авала филм“)
  8. Још овај пут ((ТРЗ „Београд“, са Ж. Гвардиолом))
  9. Ред и мир (ТРЗ „Београд“)
  10. Женски кавез („ЕXП. Продукција – Илке“)
  11. Најволедем џукеле („ЕXП. Продукција – Илке“)
  12. Крајина Лета Господњег 1992.
  13. Земља („ЕXП. Продукција – Илке“)
  14. Бокан („ЕXП. Продукција – Илке“)
  15. Браћа („ЕXП. Продукција – Илке“)
  16. Шоу једног стаклара (ТВ Нови Сад)
  17. Победа (ТВ Нови Сад)
  18. Мајка по срцу (ТВ Нови Сад)
  19. Пресуда („ЕXП. Продукција – Илке“ и РТС ТВ Београд)
  20. Маркале („ЕXП. Продукција – Илке“ и РТС ТВ Београд)
  21. Сведоци у Хагу (“ЕXП. ПРОД. – ИЛКЕ и РТС ТВ Београд)
  22. Босанска силовања (“ЕXП. ПРОД. – ИЛКЕ и РТС ТВ Београд)
  23. Шта се догодило у Рачку и Избици („ЕXП. Продукција – Илке“ и РТС ТВ Београд)

Монтажер уреди

Главни монтажер играних филмова уреди

  1. „Живе воде“ (омнибус Капи Воде Ратници, редитељ Живојин Павловић)
  2. „Обруч“ (из омнибуса Град, ред. Живојин Павловић)
  3. Скадарлија, она стара (ред. Адам Митић)
  4. Девојка (ред. Пуриша Ђорђевић)
  5. Дивље сенке (ред. Кокан Ракоњац)
  6. Немирни (ред. Кокан Ракоњац)
  7. Делије (ред. Мића Поповић)
  8. Бурдуш (ред. Мића Поповић)
  9. Природна граница (ред. Михаило П. Илић)
  10. Мајстор и Маргарита (ред. Александар Саша Петровић)
  11. Прљави филм (ред. Душан Сабо)
  12. Клопка (ред. Суада Капић)
  13. Да није љубави (ред. Карољ Вичек)
  14. Далматинска хроника (ред. Лордан Зафрановић)

ТВ серије на филмској траци уреди

  1. „Чудни људи“ (ред. Срђан Карановић)
  2. „Деца гастарбајтера“ (ред. Горан Паскаљевић)
  3. „Сплит“ (ред. Лордан Зафрановић)
  4. „Дивље године“ (ред. Јован Ристић – Рица)
  5. „Камионџије“ (ред. Гордан Михић, није завршио коначну обраду)

Монтажер драма и играних ТВ филмова: уреди

  1. Апотекарица (ред. Срђан Карановић)
  2. Легенда о лапоту (ред. Горан Паскаљевић)
  3. Потомак (ред. Горан Паскаљевић)
  4. Без назива (ред. Горан Марковић)
  5. Повратак (ред. Рајко Грлић)
  6. Предграђе (ред. Лордан Зафрановић)
  7. Доме, слатки доме (ред. Мирко Комосар)
  8. Здрави људи за разоноду (ред. Карпо Година)
  9. Отац и син (ред. Карољ Вичек)
  10. Туга (написао драму и монтирао, ред. Бранко Свилокос)

Извори уреди

  1. ^ „ПРЕМИНУО МИХАИЛО ИЛИЋ ИЛКЕ Пре неколико дана добио награду за животно дело”. Блиц (на језику: српски). Приступљено 2023-04-05. 
  2. ^ „Yugoslav Ciné-Enthusiasm: Ciné-Club Culture and the Institutionalization of Amateur Filmmaking in the Territory of Yugoslavia from 1924-68“ Архивирано на сајту Wayback Machine (4. март 2016), Greg deCuir, Jr., Romanian Review of Political Sciences and International Relations, Tom. VIII, No. 2, 2011, p. 47
  3. ^ „Култура: Страст монтажног реза“, Д. Л., Политика, Београд, 29. новембар 2008.
  4. ^ „РТС :: Свет познатих :: Преминуо филмски монтажер и редитељ Михаило Илић Илке”. www.ртс.рс. Приступљено 2023-04-07. 

Спољашње везе уреди