Михаило Константиновић
Михаило Константиновић (Чачак, 1897 — 1982) био је српски правник (творац Закона о облигационим односима који је и данас на снази), декан Правног факултета у Београду, министар, носилац Албанске споменице. Отац је познатог српског писца, филозофа, есејисте и књижевног критичара Радомира Константиновића.
| Михаило Константиновић | |
|---|---|
 | |
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 23. март 1897. |
| Место рођења | Чачак, Краљевина Србија |
| Датум смрти | 30. јануар 1982. |
| Место смрти | Београд, СФРЈ |
Биографија уреди
Михаило Константиновић рођен је 10. (23.) марта 1897, у Чачку. Отац Илија, надничар и мајка Пава (Ратковић) избегли су из Санџака јер је Илија дошао у сукоб са турским властима одбијајући да кулучи, да бесплатно зида кућу, неком локалном моћнику. Обоје су живели од старине у тим крајевима и бавили се земљорадњом (у Кучину, односно Чадињу и у селу Челице у околини Нове Вароши). Михаило је школу учио у Чачку и био одличан ђак упркос сиромаштву (ослобођен таксе за сведочанство, јер је "имовног стања - сиротог") и упркос чињеници да му је мајка била неписмена, па није у породици могао имати никакве помоћи при учењу.
Први светски рат и школовање у Француској уреди
По избијању Првог светског рата, иако је тек био завршио шести разред гимназије, од августа 1914. до октобра 1915. служио је добровољно као болничар писар у Другој војној болници у Чачку. Након што је 6. октобра 1915. године Аустроугарска балканска армија покренула офанзиву на Краљевину Србију, Константиновић се у јесен и зиму 1915. повукао са српском војском на југ. У легитимацији Удружења носилаца Албанске споменице на списку је под бројем 2256.
Јануара 1916. прешао је у Француску. У мају је ступио у Прву чету Српског универзитетског батаљона у Жозијеу. Француска влада омогућила је српским ђацима да похађају курсеве и доврше своје школовање прекинуто ратом. Ту је и Михаило матурирао крајем 1916.год.
Јуна 1917. демобилисан је и послат на студије права. Његов друг из Универзитетског батаљона, најближи пријатељ током целог живота, Божидар Спасовић из Ивањице послат је на студије медицине, такође у Лион. Током трогодишњих студија права Михаило је имао прекид у студирању јер се добровољно пријавио у француску војску и учествовао у борбама на западном фронту у 5, 30, и 254.пуку пољске артиљерије. Дипломирао је 17. јула 1920. године.
По повратку у земљу, указом Министарства правде од 12. новембра 1920, постављен је за писара II класе Охридског првостепеног суда. Међутим, убрзо је дао отказ на службу јер је добио државну стипендију за докторске студије. Константиновић се вратио у Лион где је од 1921. до августа 1923. био на студијама. Докторску тезу "Ле перицулум веи рендитае ен дроит ромаин цлассиqуе" (Прилог теорији ризика у римском класичном праву) одбранио је 7. јула 1923. године.
Право и политика уреди
Након докторирања, поново је указом Министарства правде враћен на радно место у Охриду, али је ту остао само до краја те године јер је изабран за доцента на Правном факултету у Суботици, на катедри за грађанско и међународно приватно право. Јула 1924. оженио се Радојком (Беком) Поповић, кћерком Симе Поповића, професора гимназије у Пироту и Јелисавете Поповић, учитељице. Њен брат је био Радомир Поповић, правник, дугогодишњи директор Државне класне лутрије, а потом виши правни референт Инвестиционе банке (и он је прешао Албанију и био један од српских ђака у Жозијеу).
Августа 1926. Михаило Константиновић је унапређен у звање ванредног професора на факултету у Суботици. Фебруара 1935. премештен је на Правни факултет у Београду, где је 1937. постао редовни професор.
Од августа 1939. до марта 1941. био је министар без портфеља и министар правде у влади Драгише Цветковића и један о један од идејних твораца споразума Цветковић-Мачек заједно са професорима Михаилом Илићем и Ђорђем Тасићем. Дао је оставку због неслагања са приступањем Тројном пакту .[1] Док је био министар остао је да ради на Правном факултету као хонорарни професор.
После наредбе о капитулацији, априла 1941. избегао је у Египат, одакле је прешао у Палестину, па је од стране владе у Лондону послат у Турску, ради прикупљања материјала о ратним злочинима у Југославији и проучавању питања одговорности за ратне злочине. Априла 1942. вратио се у Египат и бавио се истим послом до јуна 1944. када га је нови председник југословенске владе у Лондону, др. Иван Шубашић, позвао у Лондон да ступи у владу споразума Тито-Шубашић, као министар спољних послова или амбасадор у САД. Одбио је да ступи у владу, али је са Шубашићем ишао у Италију ради преговора са Националним комитетом ослобођења Југославије. Био је спреман да помаже Шубашићеву владу, али је одбио да преузме било који положај говорећи: "Не могу одвести Краља у Каносу". Никада није био члан ни једне партије.
Фебруара 1945. вратио се у земљу и наставио да ради на Правном факултету као шеф катедре за грађанско право. Руководио је Општим семинаром (такође за грађанско право), три пута је биран за декана Правног факултета.[2] Основао је Спољнотрговинску арбитражу при Привредној комори Југославије и био њен дугогодишњи председник. Оснивач је и први главни и одговорни уредник часописа "Анали Правног факултета у Београду" (1953-1960).[3] Израдио је нацрте већег броја капиталних законских текстова, међу којима су између осталих: Основни закон о браку (1946), Основни закон о односима родитеља и деце (1947), Основни закон о старатељству (1947), Закон о усвојењу (1947), Закон о застарелости потраживања (1953) и Закон о наслеђивању (1953).
Године 1969. објавио је, у издању Правног факултета у Београду, књигу "Облигације и уговори, скица за законик о облигацијама и уговорима". Осим дисертације штампане у Лиону 1923. то је једина његова књига. Своја предавања из облигационог права није штампао као посебну књигу, него је само дозволио да се та предавања, за потребе слушалаца на општем курсу, објављују шапирографисано, као Облигационо право са поднасловом: Белешке са предавања проф. Михаила Константиновића. Такође ни своје чланке из области облигационог права и теорије грађанског права није уобличио у посебну књигу. Тек после смрти Михаила Константиновића 1982. часопис Анали у у двоброју 3-4, за исту годину, објавио је избор његових чланака, штампаних између 1924. и 1976, у уверењу да ће тако "ово велико правничко благо постати доступно широком кругу корисника, посебно младих и служити им као путоказ, узор и подстрек."
Умро је у Беогаду 30. јануара 1982. године
Одликовања и признања уреди
- Носилац Албанске споменице
- Редовни члан Матице српске, 24. јули 1920. год.
- Краљевски орден Светог Саве - првог реда, 1. октобар 1939. год.
- Краљевски орден Белог орла - трећег реда, 3. октобар. 1940.год.
- Одликовање грчког краља Константина, 2. август 1966. год.
- Спомен плакета града Београда 1974.
- Орден заслуга за народ са златном звездом, 25. 5. 1978.год.
- Златна плакета Привредне коморе Београда 1978.
- Седмојулска награда
- Дописни члан ЈАЗУ
Референце уреди
- ^ „Време: Усамљени министар легалности”. Архивирано из оригинала 04. 03. 2016. г. Приступљено 16. 09. 2012.
- ^ „Старешине и декани Правног факултета Универзитета у Београду”. Архивирано из оригинала 23. 07. 2018. г. Приступљено 16. 09. 2012.
- ^ СЦИндекс - Чланак