Википедија

Мињон

оперско дело

Мигнон је опера комика, односно опера у свом другом издању, коју је написао Тома Амброаз. Написана је као дело у три чина, а оригинални француски либрето креирали су Жил Барбијери и Мишел Каре. Увод у оперу базиран је на роману Путовања Вилхелма Мајстера немачког писца Јохана Волфганг Гете. Оперу је на италијански превео и прилагодио Ђузепе Зафира. Опера се помиње у приповеци Мртав, ирског писца Џејмса Џојса и Професорова кућа Вила Кетера.[1] Томасова кћи Мигнон Невада добила је име по главној јуњакињи опере.[2]

Мигнон
опера комика: Тома Амброаз
Постер премијере
Изворни називМигнон
ПреводМигнон
ЛибретоЖил Барбијери и Мишел Каре
Језикфранцуски
Базирана наПутовања Вилхелма Мајстера
Премијера
17.8.1866.
Опера комика, Париз

Историја извођења

уреди

Прво извођење било је у оперској кући Опера комика у Паризу 17. новембра 1866. године. Комад је добио огромну популарност и до јула наредне године извођен је 100 пута. Хиљадито извођење било је 13. маја 1894. године а 1.500. 25. маја 1919. године.[3]

Опера је адаптирана и преведена на немачки језик за потребе играња у Берлину, где је улогу Мигнон играла Мадам Лука[4]. Немачка верзија је била добро прихваћена код публике али немачки критичари нису били задовољни адаптацијом. Због тога је Тома скратио дело и изменио и дао му трагичан крај у којем Мигнон пада мртва у Вилхелмовом наручје. Овим је покушао да оперу приближи Гетеовом делу. Оригинална верзија морала је да има срећан крај јер су у француској опери трагични завршеци били резервисани за обичне опере, а срећни и комични за опере комике. На изненађење многих, измењена верзија није успела да задовољи немачке критике и показало се као узалудним подухватом. Музиколог Хенри Едвард записао је у својој критици да ликови нису дочарали Гетове јунаке а да је смрт Мигнон била превише сурова.[5]

Упркос великом француском успеху, од Томе је затражено да ревидира дело за потребе извођења у театру „Друри Лејн” (енгл. Drury Lane Theater) у Лондону, 5 јула 1870. године. Ова изведба била је на италијанском језику са рецитативима, уместо са дијалозима. Улогу Мигнон, оригинално намењена за мезосопрано, певала је сопранисткиња Кристина Нилсон, а улогу Фредерика, првенствено намењено тенору, играо је конралто Целиа Бетини. Пошто је госпођица Бетини добила улогу која није писана за њен глас, Тома је додао и две арије Фугитиф ет тремблант и Ме воици данс сон боудоир прилагођене њеном вокалу. Елиса Волпин је такође сматрала да њена арија Је суис Титаниа коју је требала да пева на крају другог чина, није довољно добра па је убачена још једна флоридна арија Алерте, алерте, Пхилине. Завршетак опере је такође претрпео значајне измене.[6][7] Већина сачуваних извора кажу да је ова арија изведена али по свему судећи никада није била оркестрирана.[8] Подаци из лондонског позоришта говоре да је Тома имао тај задатак,[6] али не постоји сачувани докази да је арија заиста добила музичку подлогу. Арија је позната из неколико клавирско-вокалних партитура и укључена је као прилог. Године 1978, снимљена је верзија где је арију отпевала Рут Велтинг уз пратњу флауте и чембала где је улогу Мигнон играла Мерлин Хорн. Приликом овог снимања укључено је још неколико додатака из оригиналног извођења и дужом завршницом.[8]

Премијера дела у Сједињеним Америчким Државама уприличена је 9. маја 1871. године у Гранцуској опери у Њу Орлеансу.[9] Затим је уследила продукција Мориса Стракоша. Ова адаптација на италијанском језику приказана је у Њујоршкој музичкој академији 22. новембра 1871. године са Кристином Нилсон у главној улози. Сматра се да је управо учешће Нилсонове у лондонској и њујоршкој изведби један од кључних разлога популарности и добре прихваћености комада у територији САД.[10] Кристина Нилсон је улогу репризирала и током извођења у Метрополитанској опери у Њујорку 1883. године.[11]

Верзије комада изведене изван Француске биле су углавном на италијанском језику, а Мигонон је певао глас сопран или мезосопран док је Фредерик углавном био мезосопран или контралто. Ове верзије су углавном имале рецитативе и скраћено финале. Оригинална француска верзија је врло ретко приказивана ван француског подручја. Тек 1986. године је за фестивалско извођење на Вексфордском оперском фестивалу приказана комична верзија адаптирана на основу оригиналног извођења.[11]

Улоге

уреди
Улога Врста гласа Премијерна поставка,
17.10.1866.
(Диригент: Теохиле Тилмант) 		Друга поставка,
5.7.1870.
(Диригент: Луиги Ардити)[12]
Мигнон мезо-сопрано (1866)
сопрано (1870) 		Целестине Галли-Марие
  		 
Кристина Нилсон
Филина, глумица сопрано Марие Кабел Елиса Волпини[13]
Вилхелм Меистер, студент тенор Леон Ачард Алесандро Бетини[14]
Фредерик, Филин обожаватељ тенор (1866)
цонтралто (1870) 		Бернард Воиси
  		 
Зелиа Требелли-Беттини[15]
Лаерте, глумац тенор Антонио Чарлес Коудерк Едоуард Гасиер[16]
Лотхарио, лутајући голубар бас Еугене Батаилле Жан Баптист Фауре[17]
Јерно, Ром бас Францоис Бернард Сигнор Рагуер[18]
Антонио, дворски слуга бас Давоуст Гиованни Волпини?[19]
Хор: Грађани, сељаци, Роми, гости, глумци

Синопсис

уреди
 
[Целестине Галли-Марие на премијери опере Мигнон.
 
Цоннаис-ту ле паyс
отпевала Аделина Пати 1906. године
Имате потешкоће при редпродукцији овог записа?
Погледајте ВП:Помоћ око снимака.

Време: Крај XVIII века Место: Немачка и Италија

Чин I

уреди

У дворишту гостионице, у малом градићу у Немачкој, лутајући голубар Лотхарио, који је изгубио памћење, пева док Роми плешу а гости пију. Ром Јерно прети Мигнони штапом јер га је она одбила за плес. Лохтарио и Вилхелм Меистер прилазе у помоћ. Она им се захваљује и поклања букет од дивљег цвећа. Мигнон се жали Вилхелму како ју је њен народ заборавио док је била дете. Он одлучује да купи њену слободу. Лохтарио се поздравља са Мигнон и одлази. Он јој при одласку нуди да крене са њим али она одлучује да остане у граду са Вилхелмом. Глумачка трупа добија позив од барона да наступи на његовом двору. Мигнон је веома заљубљена у Вилхелма али постаје узнемирена када у његовим рукама види цвеће које му је поклонила Филина.

Чин II

уреди
 
Марие Кабел у улози Филине.

Радња се одвија у Филининој соби у бароновом двору. Филина је усхићена боравком и раскошним животом у двору. Чује како је Леарте хвали, Вилхелм и Мигнон долазе на сцену. Мигнон се претвара да спава док Вилхелм и Филина певају. Када они оду, Мигнон испробава Филинине костиме и шминку. Помало љубоморна због свега што она име, устаје и одлази. Фредерик долази. У том тренутку по Мигнон долази Вилхелм. Фредерик и Вилхелм се расправљају а она покушава на све начине да ублажи свађу између њих и разувери их од двобоја. Вилхелм одлучује да не може да остане са Мигнон и опрашта се од ње, одлазећи руком под руку са Филином. Нешто касније, у дворишту дворца, Мигнон тугује и пати док Лохтарио свира харфу. Он покушава да је утеши, али не успева Филина слика портрет Титанија. Мигнон од љубоморе вришти и говори како би волела да се дворац запали. Лохтарио чује то и креће према њој. Мигнон се враћа и на изненађење затиче Вилхелма који је топло дочекује. Лохтарио, желећи да удовољи Мигнон, подмеће пожар. Вилхелм је уочио ватрену стихију и покушава да спаси Мигнон. Носи њено бесвесно тело у наручју док она држи букет цвећа.

Чин III

уреди
 
Мигнон верлангенде наар хаар вадерланд, аутора Арија Счефер, 1836. (Музеј Дордеречт)

Вилхелм одводи Мигнон и Лотарија у замак на северу Италије који планира да купи. Стари човек пази на њу и моли се за што бржи опоравак. Антонио прича причу о претходном власнику двора који је полудео након што му је супруга преминула недуго после смрти ћерке. Вилхелм одлучује да купи замак јер примећује да је утицао да се Мигнон брзо опорави. Њој се враћа свест и изјављује му љубав. Он напокон признаје да је она жена коју заправо воли и да не жели ништа више да има са Филином. Лохтарију се враћа памћење и он се присећа да је заправо ово његов дворац. Ову радносну вест дели са Мигнон и Вихелмом. Убрзо након тога, у дворцу проналазе запис старе молитве и схватају да је Мигнон заправо Лохтаријева кћи и да јој је право име Спирета. Њих троје се загрљени веселе и радују што је напокон све дошло на своје место.

Сачуване арије

уреди
  • "Оуи, је веуx пар ле монде (Да, ја желим свет)" (Вилхелм, тенор)
  • "Цоннаис-ту ле паyс (Да ли познајеш државу)" (Мигнон, мезо-сопран или сопран)
  • "Адиеу, Мигнон! (Збогом, Мигнон!)" (Вилхелм, тенор)
  • "Је суис Титаниа (Ја сам Титаниа)" (Филина, колоратурни сопрани)
  • "Елле не цроyаит пас (Она не верује)" (Вилхелм, тенор)
  • "Ме воици данс сон боудоир (Хере I ам ин хер боудоир)" (Фредерик, тенор или контралто)

Референце

уреди

Напомене

  1. ^ Цатхер, Wилла (1925). Тхе Профессор'с Хоусе. ИСБН 978-0307-80527-0. Ункноwн ИД 13579Д86420 фор отхер версионс: ISBN 978-0307-80527-0. Архивирано из оригинала  |archive-url= захтева |archive-date= (помоћ). г. 
  2. ^ James, Edward T.; James, Janet Wilson; Boyer, Paul S. (1971). Notable American Women, 1607–1950: A Biographical Dictionary, Volume 2 . Harvard University Press. стр. 618. ISBN 0-674-62734-2. „Mignon Nevada Ambroise Thomas.” 
  3. ^ Wolff S. Un demi-siecle d'Opéra-Comique 1900-1950. André Bonne, Paris, 1953.
  4. ^ The Athenaeum (9 July 1870).
  5. ^ Thomas (1901), pp. VII–VIII.
  6. ^ а б Scherer, стр. 8
  7. ^ Thomas (1901), pp. IX, 340–354; Dwight's Journal of Music (2 December 1871).
  8. ^ а б Blyth, стр. 742
  9. ^ Crichton, стр. 951
  10. ^ Thomas (1901), p. VIII.
  11. ^ а б Forbes, Elizabeth. "Mignon" in Sadie, 3: 382–384.
  12. ^ Rosenthal gives Luigi Arditi as the conductor, pp. 171, 808; The Musical World (19 March 1870) announced that the cast would be: Signor Bettini as Guglielmo; M. Faure as Lotario; Signor Gassier as Laerte, Signor Raguer as Giarno, Madame Trebelli-Bettini as Frederico, Madame Volpini as Filina, and Mdlle. Christine Nilsson as Mignon; Kobbé, p. 778, lists the cast as Nilsson, Volpini, Bettini, Faure; Dwight's Journal of Music (2 December 1871) lists the cast as Nilsson, Faure, Bettini, Volpini, and Trebelli-Bettini.
  13. ^ The singer in the role of Philine is listed as: Elisa Volpini in Rosenthal, pp. 171, 847; Mme Volpini in Thomas (1901), pp. IX, 342; and Madame Volpini in Scherer, p. 8. One Madame Volpini was married to a tenor named Volpini (The Musical World, 2 April 1864, p. 213).
  14. ^ The singer in the role of Wilhelm is listed as Signor Bettini in Rosenthal, pp. 171 and 811, and as Bettini in several other sources as noted previously. The tenor Alessandro Bettini was a brother of the tenor Geremia Bettini, who was born in 1820 and died in 1865 (Weinstock gives Geremia's birth and death dates on p. 462; Dwight's Journal of Music, 18 April 1868, p. 13 reveals that Geremia and Alessandro were brothers and were both members of Mapleson's opera company at Her Majesty's Theatre in London in 1863; The Musical World, 2 April 1864, p. 213 mentions that Geremia Bettini and "Signor A. Bettini (husband to Madame Trebelli)" were both counted among the tenors in Mapleson's company in 1864). Although Casaglia 2005, "5 July 1870", lists Geremia [Jémérie] Bettini in the role of Guglielmo Meister, Geremia Bettini died before the date of the Drury Lane performance, so this must be an error.
  15. ^ The singer in the role of Frédéric is listed as: Mme Trebelli-Bettini in Thomas (1901), p. 350; Madame Trebelli in Scherer, p. 8; and Zélia Trebelli in Casaglia 2005, "5 July 1870". Weinstock on p. 305 gives her full name as Zelia Trebelli-Bettini and mentions that she and Alessandro Bettini sang together in Rossini's Stabat Mater on Good Friday 1863. Madame Trebelli-Bettini was married to the tenor Alessandro Bettini (The Musical World, 2 April 1864, p. 213).
  16. ^ The singer in the tenor role of Laerte is listed as Signor Gassier in The Athenaeum (9 July 1870) and as "the late Signor Gassier" in The Athenaeum (27 July 1874). Edouard Gassier (1820–1872) was a baritone (Forbes, Elizabeth. "Gassier, Edouard" in Sadie (1992) 2:358), but the role of Laerte was much reduced in the Drury Lane version (The Athenaeum, 9 July 1870) and could apparently also be sung by a baritone. Casaglia 2005, "5 July 1870", lists Geremia [Jémérie] Bettini as Laerte [assumed to be an error].
  17. ^ The singer in the role of Lothario is listed as: Jean-Baptiste Faure in Rosenthal, pp. 171, 819; M. Faure in Thomas (1901), p. 340; Jean-Baptiste Fauré [sic] in Scherer, p. 8; and as Giovanni Volpini in Casaglia 2005, "5 July 1870", [assumed to be an error]. In addition, the baritone Charles Santley in his memoirs mentions that he had hoped to play Lothario, but the part was given to Faure.
  18. ^ The singer in the role of Jarno (Giarno) is listed as Signor Raquer in the cast announcement by the Italian Opera, Theatre Royal (in The Musical World, 19 March 1870). Although Casaglia 2005, "5 July 1870" assigns Jean-Baptiste Faure to the role of Giarno, Rosenthal, p. 171, Thomas (1901), p. 340, and other sources listed previously assign Faure to the role of Lothario. [Since the two characters, Lothario and Jarno, appear on stage together, the listing at Amadeus Almanac is assumed to be an error.]
  19. ^ The singer in the role of Antonio is listed as bass Giovanni Volpini in Casaglia 2005, "5 July 1870". [Since this source fails to identify Elisa Volpini as Philine, this listing could possibly be due to the identification of the name "Volpini" with Giovanni Volpini rather than Elisa Volpini.]

Izvori

  • Casaglia, Gherardo (2005). "17 November 1866". L'Almanacco di Gherardo Casaglia (језик: италијански)., accessed 24 August 2008.
  • Casaglia, Gherardo (2005). "5 July 1870". L'Almanacco di Gherardo Casaglia (језик: италијански)., accessed 27 November 2008.
  • The Athenaeum (9 July 1870). "Mignon" (review of the 1870 Drury Lane premiere), pp. 57–58. View at Google Books.
  • The Athenaeum (6 August 1870). "Music" (review of the season at Drury Lane), pp. 185–186. View at Google Books.
  • The Athenaeum (27 July 1874). "Royal Italian Opera" (review of the season), p. 869. View at Google Books.
  • Blyth, Alan (1978). Review of the 1978 recording with Marilyn Horne. Gramophone, October 1978, pp. 741–742.
  • Crichton, Ronald (2001). "Ambroise Thomas" in Holden, Amanda, editor. The New Penguin Opera Guide, pp. 951–952. London: Penguin Books. ISBN 978-0-14-051475-9.
  • Дwигхт'с Јоурнал оф Мусиц (2 Децембер 1871). "Нилссон ин 'Мигнон' [фром тхе Неw Yорк Трибуне]", п. 141. Виеw ат Гоогле Боокс.
  • Коббé, Густав (1976). Тхе Неw Коббé'с Цомплете Опера Боок, едитед анд ревисед бy тхе Еарл оф Хареwоод. Неw Yорк: Путнам. ISBN 978-0-399-11633-9.
  • Тхе Мусицал Wорлд (19 Марцх 1870). "Италиан Опера, Тхеатре Роyал, Друрy Лане" (цаст анноунцемент фор Мигнон), п. 206. Виеw ат Гоогле Боокс.
  • Осборне, Цхарлес (1969). Тхе Цомплете Операс оф Верди. Неw Yорк: Да Цапо. ISBN 978-0-306-80072-6.
  • Росентхал, Харолд (1958). Тwо Центуриес оф Опера ат Цовент Гарден. Лондон: Путнам. ОЦЛЦ 593682, 503687870.
  • Сантлеy, Цхарлес (1892). Студент анд Сингер: Тхе Реминисценцес оф Цхарлес Сантлеy, п. 310. Лондон: Мацмиллан. ОЦЛЦ 2531845. Репринт: Реад Боокс, (2009) ISBN 978-1-4446-3951-3. Превиеw ат Гоогле Боокс.
  • Сцхерер, Баррyморе Лауренце (1978). "Де Профундис: Амброисе Тхомас", оригинал линер нотес аццомпанyинг Цолумбиа ЛП М4-34590 ОЦЛЦ 318955076, 4688047. Репродуцед ин тхе бооклет аццомпанyинг Сонy CD СМ3К 34590 ОЦЛЦ 41486890.
  • Тхомас, Амброисе (1901). Мигнон, пиано воцал сцоре; либретто ин Френцх анд Енглисх; Енглисх транслатион бy Тхеодоре Бакер; префаторy ессаy бy Х. Е. Крехбиел. Неw Yорк: Г. Сцхирмер. ОЦЛЦ 219880631. Калмус репринт (К 06810): ОЦЛЦ 4352630.
  • Wеинстоцк, Херберт (1968). Россини: А Биограпхy. Неw Yорк: Кнопф. ОЦЛЦ 192614, 250474431. (Репринт: Неw Yорк: Лимелигхт, (1987) ISBN 978-0-87910-071-1.)
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Minjon&oldid=27522265”