Википедија

Млазна струја

Млазне струје су брзотекуће, уске, вијугаве струје ваздуха у атмосфери неких планета, укључујући Земљу.[1] На Земљи су главни млазни токови лоцирани близу надморске висине тропопаузе и састоје се од западних ветрова (који дувају са запада на исток). Њихове путање обично имају кривудав облик. Млазни токови могу бити покренути, заустављени, подељени на два или више делова, комбиновани у један ток или тећи у различитим смеровима, укључујући и супротно од смера остатка млаза.

Поларни млазни ток може путовати брзином већом од 110 мпх (180 км/х). Овде су најбржи ветрови обојени црвено; спорији ветрови су плави.
Облаци дуж млазне струје над Канадом.

Најјачи млазни токови су поларне струје, на висини од 9—12 км (30.000—39.000 фт), и на већој надморској висини и нешто слабије суптропске струје на 10—16 км (33.000—52.000 фт). Северна и Јужна хемисфера имају поларну струју и суптропску струју. Поларни млаз северне хемисфере тече преко средњих до северних географских ширина Северне Америке, Европе и Азије и океана смештених између њих, док поларни млаз јужне хемисфере углавном кружи Антарктиком током целе године. Средње латитудни млаз јужне хемисфере је релативно узак појас јаких ветрова који се протежу од Земљине површине до врха тропосфере на око 12 км, при чиму се стално повећава снага са порастом висине.[2]

Млазни токови су производ два фактора: атмосферског загревања сунчевим зрачењем које производе поларне, Ферелове и Хадлијеве ћелије циркулације великих разера, и дејстава Кориолисове силе која се манифестују на тим покретним масама. Кориолисова сила је узрокована ротацијом планете око њене осе. На другим планетама унутрашња топлота, а не соларно загревање, покреће њихове млазне токове. Поларни млазни ток формира се близу интерфејса поларних и Ферелових ћелија циркулације; субтропски млаз формира се у близини границе Ферелових и Хадлијевих ћелија циркулације.[3]

Откриће уреди

Након ерупције вулкана Кракатоа 1883. године, посматрачи временских прилика су пратили и мапирали ефекте на небу током неколико година. Они су феномен назвали „екваторијални ток дима”.[4][5] У 1920-им, јапански метеоролог, Васабуро Оиши, открио је млазни ток са места у близини планине Фуџи.[6][7] Он је пратио је пилотске балоне, познате и као пибали (балони који се користе за одређивање ветра горњег нивоа),[8] док су се дизали у атмосферу. Оишијев рад је у великој мери прошао незапажено изван Јапана, јер је објављен на есперанту. Америчком пилоту Вајлију Посту, првом човеку који је соло облетео око света 1933. године, често се придају заслуге за откривање млазних струја. Пост је изумео комбинезон под притиском који му је омогућио да лети изнад 6.200 м (20.300 фт). Годину пре његове смрти, Пост је неколико пута покушао да изврши висински трансконтинентални лет, и приметио је да је понекад његова земаљска брзина увелико премашивала његову ваздушну брзину.[9] Сматра се да је немачки метеоролог Хајнрих Сеилкопф формулисао посебан израз Strahlströmung (дословно „млазна струја”) за тај феномен 1939. године.[10][11] Многи извори приписују стварно разумевање природе млазних струја регуларним и понављаним путовањима током Другог светског рата. Летачи је конзистентно примећивали ветрове са запада од преко 160 км/х (100 мпх) током летова, на пример, од САД до Велике Британије.[12] Слично томе, 1944. године тим америчких метеоролога у Гваму, укључујући Рида Брајсона, имао је довољно прикупљених запажања да прогнозира веома јаке западне ветрове који ће успорити бомбардере који иду према Јапану.[13]

Опис уреди

 
Општа конфигурација поларних и суптропских млазних струја
 
Попречни пресек субтропских и поларних млазних струја по латитуди

Поларни млазни токови се обично налазе близу нивоа притиска од 250 хПа (око 1/4 атмосфере), или од седам до 12 км (23.000 до 39.000 фт) надморске висине, док су слабији субтропски млазни токови много виши, између 10 и 16 км (33.000 и 52.000 фт). Млазне струје драматично бочно лутају и имају велике промене у висини. Млазне струје се формирају у близини раскида у тропопаузи, на прелазима између поларних, Ферелових и Хадлијевих ћелија циркулација, а чија циркулација, Кориолисовом силом која делује на те масе, покреће млазне токове. Поларни млазови су на нижој надморској висини и често упадају у средње ширине, при чему снажно утичу на временске прилике и ваздухопловство.[14][15] Поларни млазни ток се најчешће налази између латитуда 30° и 60° (ближе 60°), док су субтропски млазни токови смештени близу ширине од 30°. Ова два сета млазева се спајају на неким локацијама и временима, док су у другим временима добро раздвојена. Каже се да северни поларни млазни ток „следи сунце” док полако мигрира према северу како се хемисфера загрева, а поново иде на југ док се хлади.[16][17]

Ширина млазног тока је обично неколико стотина километара или миља, а вертикална дебљина је често мања од фиве километрес (16.000 феет).[18]

 
Росбијеви таласи при развоју поларног млазног тока северне хемисфере (а), (б); они се на крају одвајају као „кап” хладног ваздуха (ц). Наранџасто: топлије масе ваздуха; розо: млазни ток.

Млазне струје су типично непрекидне на дужим растојањима, мада су прекиди уобичајени.[19] Путања млазнице обично има квивудав облик, а те квивуље се шире на исток, нижим брзинама од брзине стварног ветра у току. Сваки велики меандер или талас унутар млазног тока познат је као Росбијев талас (планетарни талас). Росбијеви таласи су узроковани променама Кориолисовог ефекта са географском ширином. Краткоталасна корита, су таласи мањег обима надкривају Росбијеве таласе, са размерама од 1.000 до 4.000 км (600-22.500 миља) у дужини,[20] који се крећу дуж обрасца протока око великих размера или дуготаласних „гребена” и „корита” унутар Росбијевих таласа.[21] Млазни токови се могу разделити на два сегмента када наиђу на подножје горњег нивоа, чиме се део млазног тока преусмерава испод његовог дна, док се остатак млаза креће ка северу.

Брзине ветра су највећа тамо где су температурне разлике између ваздушних маса највеће, и често премашују 92 км/х (50 кн; 57 мпх).[19] Измерене су брзине од 400 км/х (220 кн; 250 мпх).[22]

Млазни ток креће се са запада на исток доносећи промене временских прилика.[23] Метереолози сада разумију да пут млазних токова утиче на циклонске олујне системе на нижим нивоима у атмосфери, те је знање о њиховом току постало важан део формулисања временских прогноза. На пример, 2007. и 2012. године Британија је доживела јаке поплаве као резултат поларног млаза који је током лета остао на југу.[24][25][26]

Референце уреди

  1. ^ Натионал Геограпхиц (7. 7. 2013). „Јет стреам”. натионалгеограпхиц.цом. 
  2. ^ Деан, Сам. „Цлимате Лессонс: Хоw глобал wарминг аффецтс Неw Зеаланд'с wинд анд раин”. Стуфф (на језику: енглески). Приступљено 28. 11. 2019. 
  3. ^ Университy оф Иллиноис. „Јет Стреам”. Приступљено 4. 5. 2008. 
  4. ^ Wинцхестер, Симон (15. 4. 2010). „А Тале оф Тwо Волцанос”. Тхе Неw Yорк Тимес. 
  5. ^ Сее:
    1. Бисхоп, Серено Е. (17 Јануарy 1884) "Леттерс то тхе Едитор: Тхе ремаркабле сунсетс," Натуре, 29: 259–260; он паге 260, Бисхоп спецулатес тхат а рапид цуррент ин тхе уппер атмоспхере wас царрyинг тхе дуст фром тхе еруптион оф Кракатау wестwард ароунд тхе еqуатор.
    2. Бисхоп, С.Е. (Маy 1884) "Тхе еqуаториал смоке-стреам фром Кракатоа," Тхе Хаwаииан Монтхлy, вол. 1, но. 5, пагес 106–110.
    3. Бисхоп, С.Е. (29 Јануарy 1885) "Леттерс то тхе Едитор: Кракатоа," Натуре, вол. 31, пагес 288–289.
    4. Рев. Серено Е. Бисхоп (1886) "Тхе оригин оф тхе ред глоwс," Америцан Метеорологицал Јоурнал, вол. 3, пагес 127–136, 193–196; он пагес 133–136, Бисхоп дисцуссес тхе "еqуаториал смоке стреам" тхат wас продуцед бy тхе еруптион оф Кракатау.
    5. Хамилтон, Кевин (2012) "Серено Бисхоп, Ролло Русселл, Бисхоп'с Ринг анд тхе дисцоверy оф тхе "Кракатоа еастерлиес"," Архивирано 2012-10-22 на сајту Wayback Machine Атмоспхере-Оцеан, вол. 50, но. 2, пагес 169–175.
    6. Кракатоа Цоммиттее оф тхе Роyал Социетy [оф Лондон], Тхе Еруптион оф Кракатоа анд Субсеqуент Пхеномена (Лондон, Енгланд: Харрисон анд Сонс, 1888). Евиденце оф ан еqуаториал хигх-спеед, хигх-алтитуде цуррент (ацтуаллy, тхе qуаси-биенниал осциллатион) ис пресентед ин тхе фоллоwинг сецтионс:
    • Парт IV., Сецтион II. Генерал лист оф датес оф фирст аппеаранце оф алл тхе оптицал пхеномена. Бy тхе Хон. Ролло Русселл., пагес 263–312.
    • Парт IV., Сецтион III. (А). Генерал геограпхиц дистрибутион оф алл тхе оптицал пхеномена ин спаце анд тиме; инцлудинг алсо велоцитy оф транслатион оф смоке стреам. Бy тхе Хон. Ролло Русселл., пагес 312–326.
    • Парт IV., Сецтион III. (Б). Тхе цоннецтион бетwеен тхе пропагатион оф тхе скy хазе wитх итс аццомпанyинг оптицал пхеномена, анд тхе генерал цирцулатион оф тхе атмоспхере. Бy Мр. Е. Доуглас Арцхибалд., пагес 326–334; тхат Рев. С.Е. Бисхоп оф Хонолулу фирст нотицед а wестwард цирцулатион оф дуст фром Кракатау ис ацкноwледгед он паге 333.
    • Парт IV., Сецтион III. (C). Спреад оф тхе пхеномена роунд тхе wорлд, wитх мапс иллустративе тхереоф. Бy тхе Хон. Ролло Русселл., пагес 334–339; афтер паге 334 тхере аре мап инсертс, схоwинг тхе прогрессиве спреад, алонг тхе еqуатор, оф тхе дуст фром Кракатау.
  6. ^ Леwис, Јохн M. (2003). „Оисхи'с Обсерватион: Виеwед ин тхе Цонтеxт оф Јет Стреам Дисцоверy”. Буллетин оф тхе Америцан Метеорологицал Социетy. 84 (3): 357—369. Бибцоде:2003БАМС...84..357Л. дои:10.1175/БАМС-84-3-357  . 
  7. ^ Ооисхи, W. (1926) Рапорто де ла Аерологиа Обсерваторио де Татено (ин Есперанто). Аерологицал Обсерваторy Репорт 1, Централ Метеорологицал Обсерваторy, Јапан, 213 пагес.
  8. ^ Мартин Бреннер. Пилот Баллоон Ресоурцес. Ретриевед он 13 Маy 2008.
  9. ^ Ацепилотс.цом. Wилеy Пост. Архивирано на сајту Wayback Machine (9. август 2013) Ретриевед он 8 Маy 2008.
  10. ^ Сеилкопф, Х., Маритиме метеорологие, wхицх ис волуме II оф: Р. Хабермехл, ед., Хандбуцх дер Флиегенwеттеркунде [Хандбоок оф Аеронаутицал Метеорологy] (Берлин, Германy: Гебрüдер Радетзке [Радетзке Бротхерс], 1939); Сеилкопф цоинс тхе wорд "Страхлстрöмунг" он паге 142 анд дисцуссес тхе јет стреам он пагес 142–150.
  11. ^ Арбеитен зур аллгемеинен Климатологие Бy Херманн Флохн п. 47
  12. ^ „Wеатхер Басицс – Јет Стреамс”. Архивирано из оригинала 29. 8. 2006. г. Приступљено 8. 5. 2009. 
  13. ^ „Wхен тхе јет стреам wас тхе wинд оф wар”. Архивирано из оригинала 29. 1. 2016. г. Приступљено 9. 12. 2018. 
  14. ^ Давид Р. Цоок Јет Стреам Бехавиор. Архивирано 2013-06-02 на сајту Wayback Machine Ретриевед он 8 Маy 2008.
  15. ^ Б. Геертс анд Е. Линацре. Тхе Хеигхт оф тхе Тропопаусе. Ретриевед он 8 Маy 2008.
  16. ^ Натионал Wеатхер Сервице ЈетСтреам. Тхе Јет Стреам. Ретриевед он 8 Маy 2008.
  17. ^ МцДоугал Литтелл. Патхс оф Полар анд Субтропицал Јет Стреамс. Архивирано на сајту Wayback Machine (13. новембар 2013) Ретриевед он 13 Маy 2008.
  18. ^ „Фреqуентлy Аскед Qуестионс Абоут Тхе Јет Стреам”. ПБС.орг. НОВА. Приступљено 24. 10. 2008. 
  19. ^ а б Глоссарy оф Метеорологy. Јет Стреам. Архивирано 2007-03-01 на сајту Wayback Machine Ретриевед он 8 Маy 2008.
  20. ^ Глоссарy оф Метеорологy. Цyцлоне wаве. Архивирано 2006-10-26 на сајту Wayback Machine Ретриевед он 13 Маy 2008.
  21. ^ Глоссарy оф Метеорологy. Схорт wаве. Архивирано 2009-06-09 на сајту Wayback Machine Ретриевед он 13 Маy 2008.
  22. ^ Роберт Роy Бритт. Јет Стреамс Он Еартх анд Јупитер. Архивирано 2008-07-24 на сајту Wayback Machine Ретриевед он 4 Маy 2008.
  23. ^ Јет Стреамс Он Еартх анд Јупитер. Архивирано 2008-07-24 на сајту Wayback Machine Ретриевед он 4 Маy 2008.
  24. ^ „Wхy хас ит беен со wет?”. ББЦ. 23. 7. 2007. Приступљено 31. 7. 2007. 
  25. ^ Блацкбурн, Мике; Хоскинс, Бриан; Слинго, Јулиа: „Нотес он тхе Метеорологицал Цонтеxт оф тхе УК Флоодинг ин Јуне анд Јулy 2007” (ПДФ). Wалкер Институте фор Цлимате Сyстем Ресеарцх. 25. 7. 2007. Архивирано из оригинала (ПДФ) 26. 9. 2007. г. Приступљено 29. 8. 2007. 
  26. ^ Схукман, Давид (10. 7. 2012). „Wхy, ох wхy, доес ит кееп раининг?”. ББЦ Неwс. ББЦ. Приступљено 18. 7. 2012. 

Спољашње везе уреди

 
Млазна струја на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Mlazna_struja&oldid=25389766”