Моноклонално антитело

Моноклонска антитела (mAb или moAb) су моноспецифична антитела која су међусобно идентична, јер су направљена из идентичних имунских ћелија које су клонови једне ћелије родитеља. То је у контрасту са поликлонским антителима, која се формирају из неколико различитих имунских ћелија. Моноклонска антитела имају моновалентни афинитет, у смислу да се везују за исти епитоп.[1]

Општа репрезентација метода који се користи за продукцију моноклонских антитела.

За скоро сваку супстанцу је могуће произвести моноклонска антитела која се специфично везују за њу. Она се затим могу користити за детекцију или пречишћавање те супстанце. Моноклонска антитела су постала важно оруђе у биохемији, молекуларној биологији и медицими. Кад се корите као лекови, њихова имена се завршавају са суфиксом -маб.

Откриће уреди

Идеју „магичног метка“ је први предложио Паул Ерлих, који је почетком 20. века постулирао да ако би се могло направити једињење које се селективно везује за организам који узрокује болест, онда би се токсин за тај организам могао испоручити заједно са агенсом селективности. Он и Иља Иљич Мечников су добили Нобелову награду за физиологију и медицину 1908. за тај рад, који је довео до развоја ефективног третмана за сифилис до 1910.

Током 1970-тих, Б-ћелијски канцер мултипли мијелом био је познат, као и да све канцерозне Б-ћелије производе један тип антитела (парапротеин). То је коришћено за изучавање структуре антитела, али још увек није било могуће произвести идентична антитела која су специфична за дати антиген.

Продукција моноклонских антитела коришћењем хибридних ћелија човека и миша описана је 1973,[2][3] и даље развијена током наредних година.[4] Кључна идеја је била да се споје линије мијелома ћелија које су изгубиле способност да излучују антитела са здравим Б-ћелијама које производе антитела. Успешном изолацијом стопљених ћелија формирано је веома корисно оруђе за даље истраживање антитела.[5]

Грег Винтер и његов тим су 1988. развили технику за хуманизацију моноклонских антитела,[6] чиме су уклоњене нежељене реације које су многа антитела узроковала код дела пацијената.

Референце уреди

  1. ^ Тхомас Ј. Киндт; Рицхард А. Голдсбy; Барбара Анне Осборне; Јанис Кубy (2006). Кубy Иммунологy (6 изд.). Неw Yорк: W Х Фрееман анд цомпанy. ИСБН 1429202114. 
  2. ^ Сцхwабер, Ј.; Цохен, Е. П. (1973). „Хуман x моусе соматиц целл хyбрид цлоне сецретинг иммуноглобулинс оф ботх парентал тyпес”. Натуре. 244 (5416): 444—447. Бибцоде:1973Натур.244..444С. ПМИД 4200460. дои:10.1038/244444а0. 
  3. ^ Цамбросио, А.; Кеатинг, П. (1992). „Бетwеен фацт анд тецхниqуе: тхе бегиннингс оф хyбридома тецхнологy”. Јоурнал оф тхе Хисторy оф Биологy. 25 (2): 175—230. ПМИД 11623041. дои:10.1007/БФ00162840. 
  4. ^ Кöхлер, Г.; Милстеин, C. (1975). „Цонтинуоус цултурес оф фусед целлс сецретинг антибодy оф предефинед специфицитy”. Натуре. 256 (5517): 495—497. Бибцоде:1975Натур.256..495К. ПМИД 1172191. дои:10.1038/256495а0. 
  5. ^ The Story of César Milstein and Monoclonal Antibodies.
  6. ^ Риецхманн L, Цларк M, Wалдманн Х, Wинтер Г (1988). „Ресхапинг хуман антибодиес фор тхерапy”. Натуре. 332 (6162): 323—327. Бибцоде:1988Натур.332..323Р. ПМИД 3127726. дои:10.1038/332323а0. 

Види још уреди

Спољашње везе уреди