Музичка психологија

Музичка психологија је научна област која истражује дубоку и сложену везу између музике, људског ума и мозга, с циљем да се схвате њихови сложени однос и како њихова интеракција може помоћи да откријемо зашто нам је музика толико важна. Иако је музичка психологија, као једна од најстаријих психолошких области, настала упоредо са развојем психологије као науке у Вунтовој лабораторији све до данас она показује изненађујућу виталност и отвореност за нове идеје.

Ова област психологије полази од тога да је музика врста језика емоције, са својим компонентама и обрасцима који представљају различита осећања. Људи који имају потешкоће у изражавању својих осећања у речима понекад се осећају пријатно изражавајући ове емоције кроз музику. Музика има способност да имитира емоције. Временски обрасци музике одражавају наше емоционалне животе, као што су увод, нагомилавање, врхунац и затварање. На пример, спори темпо музике природно преноси тугу, јер има структурно сличност са спорошћу коју можемо очекиватиу код тужне особе.

Историја

Рана историја (пре 1850.)

Проучавање звука и музичких појава пре 19. века било је фокусирано првенствено на математичко моделовање висине и тона. Најранији забележени експерименти датирају из 6. века пре нове ере, посебно у Питагорином делу и његовом успостављању једноставних односа дужине жице који су формирали консонанције октаве. Овај став да се звук и музика могу разумети са чисто физичког становишта поновили су теоретичари као што су Анаксагора и Боетије. Важан рани дисидент био је Аристоксен, који је наговестио модерну музичку психологију у свом мишљењу да се музика може разумети само кроз људску перцепцију и њен однос према људском памћењу. Упркос његовим ставовима, већина музичког образовања кроз средњи век и ренесансу остала је укорењена у питагорејској традицији, посебно кроз квадривијум астрономије, геометрије, аритметике и музике.

Истраживање Винценза Галилеиа (Галилејевог оца) показало је да, када се дужина жице одржава константном, варирање њене напетости, дебљине или састава може да промени перцепцију висине тона. Из овога је тврдио да једноставни односи нису довољни да би се објаснио музички феномен и да је неопходан перцептивни приступ. Такође је тврдио да разлике између различитих система подешавања нису уочљиве, па су спорови били непотребни. Проучавање тема укључујући вибрацију, консонанцију, хармонијски низ и резонанцију је унапређено кроз научну револуцију, укључујући радове Галилеа, Кеплера, Мерсена и Декарта. Ово је укључивало даље спекулације о природи чулних органа и процеса вишег реда, посебно од стране Саварта, Хелмхолца и Кенига.

Успон емпиријских студија (1860–1960)

Месингани, сферни Хелмхолц-ов резонатор заснован на његовом оригиналном дизајну, око 1890–1900.

У другој половини 19. века развијала се модерна музичка психологија упоредо са појавом опште емпиријске психологије, која је прошла кроз сличне фазе развоја. Прва је била структуралистичка психологија, коју је водио Вилхелм Вунд, која је настојала да разбије искуство на његове најситније дефинитивне делове. Ово се проширило на претходне векове акустичког проучавања и укључивало је:

• Хелмхолца који је развио резонатор да изолује и разуме чисте и сложене тонове и њихову перцепцију,
• филозофа Карла Штумпфа који је користио црквене оргуље и сопствено музичко искуство да истражује тембар и апсолутну висину,
• Вундта који је повезивао доживљај ритма са кинестетичком тензијом и опуштањем.

Како је структурализам уступио место гешталт психологији и бихејвиоризму на прелазу векова, музичка психологија се померила даље од проучавања изолованих тонова и елемената до перцепције њихових међусобних односа и људских реакција на њих, иако је рад стајао иза визуелне перцепције.

У Европи Геза Ревесз и Алберт Веллек развили су сложеније разумевање музичког тона, ау САД се фокус померио на музичко образовање и обуку и развој музичких вештина. Царл Сеасхоре је предводио ово дело, продуцирајући своје Мерење музичких талената и Психологија музичких талената. Сеасхоре је користио опрему по мери и стандардизоване тестове да би измерио колико перформансе одступају од назначених ознака и како се музичке способности разликују међу ученицима.

Године 1963. Ф. Крајслер је први употребио термин „наука о музици“ када је радио на свом „годишњаку за музичко“ знање. Европска музикологија је пронађена у грчком. Били су фокусирани на филозофију и концепте било каквог односа са музиком. Неколико грчких теорија се касније развило у арапске и хришћанске теорије. Иако су њихове теорије опстале, оне су успут и искварене, у средњем веку Европе.

Савремени период (1960-данас)

Музичка психологија у другој половини 20. века проширила се на широк спектар теоријских и примењених области. Од 1960-их ова област је расла заједно са когнитивном науком, укључујући области истраживања као што су перцепција музике (посебно висине тона, ритма, хармоније и мелодије), музички развој и склоност, музичко извођење и афективни одговори на музику.

Овај период је такође доживео оснивање часописа, друштава, конференција, истраживачких група, центара и диплома специфичних за музичку психологију, тренд који је довео истраживања ка специфичним применама за музичко образовање, извођење и терапију. Док су технике когнитивне психологије омогућиле објективнија испитивања музичког понашања и искуства, теоријски и технолошки напредак неуронауке у великој мери је уобличио правац музичке психологије у 21. веку.

За изазивање Моцартовог ефекта (који је изазвао дугу дебату међу истраживачима, просветним радницима, политичарима и јавношћу о односу између слушања класичне музике, образовања и интелигенције) примарно се користи Моцартова соната у D-дуру за два клавира (К448)

Док се већина истраживања музичке психологије фокусирала на музику у западном контексту, ово поље се проширило заједно са етномузикологијом како би се испитало како се перцепција и пракса музике разликују међу културама. Такође се појавио у јавној сфери. Последњих година неколико најпродаванијих научнопопуларних књига помогло је да се ова област стави у јавну дискусију, а посебно Даниела Левитина и Свет у шест песама (2008), Музикофилија Оливера Сакса (2007) и Герија Маркуса Гуитар Зеро (2012). Поред тога, контроверзни „Моцартов ефекат“ изазвао је дугу дебату међу истраживачима, просветним радницима, политичарима и јавношћу о односу између слушања класичне музике, образовања и интелигенције.

Општа разматрања

Примарни слушни центар у кори мозга је једна од главних области повезаних са резолуцијом супериорног тона.

Музика се схвата као специфичан облик људског искуства, а предмет музичке психологије се одређује као систематско, научно проучавање односа музичких појава, правила и музичких активности, с једне стране, и психолошких правилности опажања, сазнања и афективне реакције повезане са музичким феноменима, с друге стране. У слопу ове дефиниције музика се може разумети у односу са основним механизмима ума, као:

• концепти,
• емоције,
• нагон,
• знања,
• естетске емоције,
• лепота,
• двострука хијерархија спознаје
• језик.

Музика у тој хијерархији игра компликовану и двоструку улогу у раду ума, она разликује емоције и ствара синтезу, целовитост у људској психи. 

На овом путу наше спознаје о значењу музике за нашу психу, научници се служе основним механизмима слушног система и истражују перцепцију и спознају музичких елемената, као што су слушања, извођења, стварања, памћења, анализе, описивања, учења и наставе, као и примјењених друштвених, развојних, научних и терапијских студија.

Значај музике за људску психу

Музика има способност да у слушаоцу евоцира моћне емоционалне реакције - хладноћу и узбуђење. А овај капацитет је универзалан. Како музика изазива емоције и задовољство, то су кључне карактеристике музике које објашњавају наше емотивне реакције на музику.

Музика као испричана успомена

Слушање музике која је доста пута свирана током значајног животног догађаја (нпр. породичне прославе) пре много година може изазвати дубоко носталгично емоционално искуство. Осећај није у музици, веч у оном по чему нас та музика подсећа. За илустровање моћи музике добар пример је музике која се спомиње у филму Казабланка, у коме главни глумац...

Рицк забрањује барском пијанисти Сему да икада свира "Како време иде", због неподношљивих осећања туга и губитка који га прате при слушању те песме.

Синхронизација покрета у музици

Као људска бића, човек имам капацитет и склоност да синхронизује покрете тела према спољним ритмичким стимулусима, као што је музика. Ритам може имати снажан ефекат на кретање, јер хумани слушни систем има богату везу са моторним системима у мозгу. Ове везе помажу у објашњавању зашто нас музика често тера да желимо да плешемо и зашто осећамо природну наклоност да се дружимо уз музику. 

I док звуци који су јако гласни, или изненадне и брзе темплације генеришу повећано узбуђења, сасупрот томе, опуштајућа музика може смањити осећај анксиозности.

Музика као језик емоције

Музика је нека врста језика емоције, са својим компонентама и обрасцима који представљају различита осећања. Људи који имају потешкоћа у изражавајући својих осећања у речима понекад се осећају пријатно изражавајући ове емоције кроз музику. Музика има способност да имитира емоције. Временски обрасци музике одражавају наше емоционалне животе, као што су поичетак, нагомилавање, врхунац и затварање. На пример, спори темпо природно преноси тугу, јер има структурно сличност са спорошћу коју можемо очекивати у тужној особи.

Музика као емоционална зараза

Емоционали језик музике односи се на феномен да перцепција емоције може понекад изазвати исту емоцију. На пример људи показују аутоматско мрштење када посматрају израз лица страха и туга. Зато музичка искуства укључују не само слушање музике веч и гледање израза лица музичара или особа које слуђају музику. 

У том смислу визуални аспекти перформанса у великој мери утичу на наша искуства у музици. Коришћење израза лица у музици је јако важно за комуникацију кроз емоционални приказ значења музике. Слушање тужног перформансе у ћелијама мозга може изазвати стање туга код слушалаца, као и посматрање неког тужног догађаја, претставе и сл.

Музика као аудитивни „колач”

Когнитивни психолог Стевен Пинкер (1997) је окарактерисао музику као „аудитивни цхеесецаке (колач)”. По овом мишљењу, музика је коктел рекреативних лекова које уносимо кроз уво како би стимулисали масу кругова задовољства одједном.

Наравно, музика није пилула која, када се прогута, неизбежно производи одређено стање духа. Међутим, као и друге награде (нпр. храна, секс и новац), пријатна музика активира систем задовољства и награђивању. Када нешто ухвати наше уво, волимо то да се бескрајно понављамо у песми, јер нас то може задовољити попут чизкејка.

Музика као слушна кућица

Когнитивни психолог Стевен Пинкер (1997) окарактерисао је музику као "слушну кућицу". По овом мишљењу, музика је коктел рекреативних лекова које уносимо кроз уво како би стимулисали масу кругова задовољства одједном. Наравно, музика није пилула која, када се прогута, неизбежно производи одређено стање духа. Међутим, као и друге награде (нпр. храна, секс и новац), пријатна музика активира систем задовољства и награђивања. Када нешто ухвати наше уво, волимо то да се бескрајно понавља у песми, јер ми не можемо довољно да се наслушамо.

Антиципација музике

Оно што чини музику толико емоционално моћном је стварање очекивања. Истраживање показује да је антиципација кључни елемент у активирању система награђивања и изазивања музичког задовољства. Неочекиване промене интензитета музичких карактеристика и темпа представљају једно од главних начина којим музика изазива снажан емоционални одговор код слушалаца. Са довољно изложености, разлика између очекиваних и стварних догађаја се смањује тако да слушаоци почињу да предвиђају ове догађаје. А музика постаје мање пријатна.

Музика и страхопоштовање

Музика у нама изазива и страхопоштовање изражено кроз осећање плача, јер осећамо страх али и дивљење. Осећај је неуобичајено чудо када схватимо шта су други умови способни да тако нешто створе.  Као одговор на ове емоције, често се код нас јавља мотивација да побољшамо себе и друштво у комеживимо.

Главне области примене

Примарни фокус истраживања музичке психологије тиче се како најбоље подучавати музику и ефеката које то има на развој у детињству

Музичка психологија са научног и практичног апекта примењује се у неколико области:

Педагошком раду — који се бави питањима образовања и обуке музичара;

Музиколошким студијама — које су, пре свега, повезане са проблемима рефлектовања стварности у музици и показивања процеса формирања уметничког значења у музичком раду;

Социолошко-психолошком раду — који се односи на различите законитости о постојању музике у јавној свести;

Клиничкој психологији — која интересује научнике у смислу најчешћих задатака проучавања људске психике, естетских потреба и креативних манифестација.

Ћисто музичком смислу — као поље примене музичке психологије које обухвата све врсте музичких активности: компоновање музике, свирање музике, перцепцију музике, музичко-теоријске анализе, музичко образовање.

Види још

• Музикотерапија

Literatura

• Deutsch, D., ур. (1982). The Psychology of Music, 1st Edition. New York: Academic Press. ISBN 978-0-12-213562-0. .
• Deutsch, D., ур. (1999). The Psychology of Music, 2nd Edition. San Diego: Academic Press. ISBN 978-0-12-213565-1. .
• Deutsch, D., ур. (2013). The Psychology of Music, 3rd Edition. San Diego: Academic Press. ISBN 978-0-12-381460-9. .
• Dowling, W. Jay; Harwood, Dane L (1986). Music Cognition. San Diego: Academic Press. ISBN 978-0-12-221430-1. .
• Hallam, Cross, & Thaut, (eds.) (2008). The Oxford Handbook of Music Psychology. Oxford: Oxford University Press.
• Krumhansl, Carol L. (2001). Cognitive Foundations of Musical Pitch. Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-514836-7. .
• Patel, Anirrudh D. (2010). Music, language, and the brain. New York: Oxford University Press.
• Richard Parncutt (1989). Harmony: A Psychoacoustical Approach. Berlin: Springer.
• Sloboda, John A. (1985). The Musical Mind: The Cognitive Psychology of Music. Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-852128-0. .
• Lerdahl, F. and Jackendoff, R. (²1996). A Generative Theory of Tonal Music.. The MIT Press. ISBN 978-0-262-62107-6. .
• Јацкендофф, Раy (1987): Цонсциоуснесс анд тхе Цомпутатионал Минд. Цамбридге: МИТ Пресс. Цхаптер 11: Левелс оф Мусицал Струцтуре, сецтион 11.1: Wхат ис Мусицал Цогнитион?
• Темперлеy, D (2004). Тхе Цогнитион оф Басиц Мусицал Струцтурес. Тхе МИТ Пресс. ИСБН 978-0-262-70105-1. .
• Тхомпсон, W. Ф. (2009). Мусиц, Тхоугхт, анд Феелинг: Ундерстандинг тхе Псyцхологy оф Мусиц. Неw Yорк: Оxфорд Университy Пресс. ИСБН 978-0-19-537707-1. .
• Збикоwски, Лаwренце M.. Цонцептуализинг Мусиц: Цогнитиве Струцтуре, Тхеорy, анд Аналyсис. Оxфорд Университy Пресс, УСА. 2004. ISBN 978-0-19-514023-1..
• North, A.C. & Hargreaves, D.J. The Social and Applied Psychology of Music. Oxford: Oxford University Press. 2008. ISBN 978-0-19-856742-4. .