Насер Хосров

Абу Мо’ин Насер ибн Хосров ибн Харис био је из града Кобадијана у Балху. Носио је, из разлога што је развијао исмаилијска научавања, титулу „хоџат“ (хоџат овде значи пропагатор). Једно време је радио у државном дивану у Марву и отуда му је назив Марвази (значи из Марва).

Хедајат доноси констатацију да он води порекло од непорочне чаљади часне Алијеве породице – нека је мир на њих. У вези са тим, неће бити искључена могућност да су га називали алевијом зато што је упражњавао непресахнуту љубав према Алијевој породици. Сам он у једном свом дистихону спомиње да је рођен 1003. године:

Прође од хиџре тад триста деведесет и четири,

Спусти мене мати на кружницу прашњаву.

Живот

Насер Хосров је најпре боравио на газневидском двору и у њиховим институцијама, те су га, највероватније, када су освојили Балх 1040. године, Селџуци одвели у Марв, где је и даље могао да ради у државном дивану код Сулејмана Чагри бега.

Тако је он у почетном периоду свога живота, када је био укључен у дворски живот, узимао учешће у претрпаним игранкама, наслађивањима и свим могућим овоживотним уживањима, а онда је, наједном, избио огроман преврат у његовом животу, усред кога је он осећао налог да се склони од свега тога и да крене у потрагу за трансцедентном Истином. Најрадије ћемо констатовати, по питању тога шта је морало да буде главни узрок оној драстичној промени која је уздрмала најдубљу срж његова битка, да је кључну улогу имало његово промишљање научних и филозофских штива онда када је још био на двору. Онда је он, за кратко, отпутовао до Туркистана, Синда и Индије са циљем да у тим крајолицима захвати доктрине најразличитијих верских традиција. Године 1045. назначен је зачетак другог периода у његовом животу који је, како происходи из сачуваног дела његове Сафар-наме (Путопис), провео у путу све до 1052, на кога је кренуо са намером да обави ходочашће у Меки, и за то време је обишао скоро све тада познате исламске земље у својим дугим пропутовањима која су се у његовој Сафар-нами, заправо, одразила у оквиру посве вредног блага преточеног на хартију. Он се у Египту упознао са фатимидским халифама, исмаилијама, и онде је почаствован титулом „хоџат“, трећом по реду у исмаилијској хијерархији. Овај тренутак ће у његовоме животу постати изузетно значајан, јер од тада почиње трећи период у његовом животу, доба када ће се он показати као изврстан писац и песник.

Услед привржености својим верошколским почелима и експлицитног, те евентуалног оштрог раскринкавања својих учења, Насер Хосров је у трећем периоду свог живота морао да напусти своју родну груду и да се склони у долину Јамган у подножју планине Бадахшан у данашњем Авганистану и да тамо остане све до своје смрти 1088. године.

Дела

Насер Хосров је оставио за собом фундаментална дела, као што су:

Месневије:

• Са’адат-нама (Спис о блаженству);
• Роушана’и нама (Спис о светлости).

Прозна дела:

• Зад ал-мусафирин (Пртљаг путника);
• Џами’ ал-хикматајн (Збирка две мудрости);
• Ваџх-е дин (Обрис вере);
• Хан-е ехван (Братска гозба);
• Шеш фазл (Шест заглавља);
• Роушана’и-наме-је мансур (у прози);
• Гошајеш ва рахајеш (Попуштеност и спасење);
• Бустан ал-’укул (Перивој интелекта);
• ’Аџа’иб ас-сун’а (Чудноватости стваралачког чина);
• Лисан ал-’алам (Логос универзума);

 као и још неколико других списа коју су били довршени до 1069. године.

У својим делима указује на бројне апсурде на које је наилазио приликом ишчитавања Разијевих филозофских списа. Између осталог, он је показао јасне контрадикције у Разијевим објашњењима о вечности праматерије, о разлици између четири основна елемента, о суштини простора и времена, те о настанку духовног и материјалног света и о Разијевој посебној дефиницији сласти.

Његов ауторитет песника и писца блиста. На интелектуалној разини његових песама се, углавном, јављају верошколска научавања исмаилијске духовности, због чега је, заправо, и његов особни стил препознатљив. Гаји негативно расположење према газелима и љубавним песмама.

Његов диван песама је састављен у трећем периоду његова живота. Централно језгро његових песама попуњавају мудре поуке и савети, те се чини да је корачао по траговима пријашњег ши’ијског песника Каса’ија. Једном приликом је смерао да развије одговор на једну Каса’ијеву песму. Његово пристајење уз исмаилијску духовност учинило је да његове песме одишу аромом исмаилијског наука и да ускрсну као представници теозофске књижевности. Он у својим песмама почесто, доноси филозофска усредсређења и касиду гура ка чистој поезији. Не само да се не може пренагласити значај његове уметничке вештине у призивању стручних филозофских термина у њиховом персијском обрасцу, него се нипошто не може превидети ни његова заслуга у преображавању битних концепата и садржаја који су били развијани у касидама, или да кажемо његов успех у томе да наједном прошири домен онога касда (намере) у касиди. С друге стране, ако се у његовим касидама понегде и набаса на панегирик, у њему ће – у то нема сумње – бити похваљивани/посвећивани чланови блажене Посланикове породице, или фатимидски суверени; он се, такође, будући је окушао иницијацију у ши’ијску школу, у својим песмама многоструко осврће на свог свеегзистенцијалног вођу Алија. Надаље, он се у својим касидама ослања и на политичка доктринарна упоришта, па у препиркама са селџучким владарима и заповедницима заузима особни политички став. Због своје непретргнуте уживљености у исмаилијска научавања, он ставља посебан нагласак на институцију херменеутике/та’вил, посвуда по свом дивану инсистирајући на појмовима над којима је развио херменеутику; по његовом уверењу, спољашњи искази у Кур’ану, ако се над њима не изведе херменеутика, сличиће сланој морској води. У његовим касидама су смириване бриљантне шаква’ије (тугованке), које је на најбољи начин могло да потакне прогнанство у долини Јамган, далеко од свог Хорасана. Његове песме – тужбалице пружају увек продоран тенор и озбиљну горљивост, а истовремено су прожете некаквом чврстином, утврђеношћу. Он се, такође, показао као прави маестро у доношењу дескрипција. Постоји вероватноћа да је Насер Хосров све своје песме које је евентуално саставио у првом периоду свога живота, а које су, разумеће се то, морале углавном да буду панегирици, својевољно уклонио. У једној касиди, заправо у њеном тагазулу, он описујући ноћ исказује:

Ноћ тамна ко без обале немирно пуно катрана море,

Сфера ко пуна лотосових листова, премазана индигоплатном пустиња.

Насеров диван песама се најпре појавио у издању Насрулаха Такавија и садржавао је 11.000 дистихона, док је у другим примерцима забележено 7.500 дистихона. Задње критичко издање његовог дивана су припремили Муџтеба Минави и др Мехди Мохакек.

Из његових касида издвајамо и следеће дистихоне:

О ви седам руководилаца што сте на овом платненом серају,

до кол’ко пута када одете, поново ћете навратити?...

-----------------------------------------------------------------------------------------

Немој кудити ти круг овај плаветни,

истерај из главе надутост и тврдоглавост.

------------------------------------------------------------------------------------------

Измучи ми шкорпион прогнанства јетру моју,

ко да никог јадног на свету не нађе осим мене.

У погледу музикалне уређености он најчешће користи грубе и тешке ритмове те је структура риме у његовим песмама донекле непрозирна. Његове песме нашироко призивају филозофске, теолошке и верске доктрине и у њима је развијана особена дискурзивна филозофија уз утврђена теолошко-рационална разглабања, што је добар повод да њега називају пиониром у демонстративно-дијалектичком смислу. У његовим касидама је присутно и описивање природе и њених знамења. Закључићемо да је Насеров истински претеча у песми био Касаи Марвази. Надаље, староиранске речи и изворни термини су доста учестали код њега, а у синтактичкој структури његових песама се, каткада, назире нека врста неразговетности. У темељу, он прилази појмовима из природе да би, усхићен, над њима развијао херменеутику, та’вил који ускрсава у његовом особеном филозофском здању.

Насерова дела имају посебан значај и у газневидском и првом селџучком раздобљу (1058–1155). Његова Сафарнама (Спис о пропутовању) подлази под групу реалистичке књижевности, а у Зад ал-мусафирину (Опскрба за путнике) он нагиње стилу, услед кога се, због његове филозофско-богословске оријентације у установљавању верских доктрина, важност његових дела за исмаилијску духовност не може пренагласити. Он је у Зад ал-мусафирину-у доносио многе термине, лексиколошки стадијум који, углавном, привија филозофске, те богословско-верошколске појмове. Сафарнама је смирила у себи мање арапских речи, али је у односу на она дела која су била нашироко извијана у ауторовом добу, деловала застарело. Ипак, никада неће застарети пишчева моћ описивања и показивања спољашњих стварности. Моћ чији премац је већ успео да се намеће кроз Тарих-е Бејхаки. У својој Сафарнами, на веома живописан начин је приказао како је живео египатски народ у доба владавине фатимидског калифа Мустансира. Између осталог, пише да су муслимани у Триполију производили диван и веома квалитетан папир које је по лепоти подсећао на самаркандски папир, док је у квалитету био чак и бољи.