Небески мандат (кинески: 天命; пињин: Тиāнмìнг; Вејд-Џајлс: Т'иен-минг, литераллy "Хеавен'с wилл") је кинеско политичко и верско учење које се користило у древној и империјалној Кини да би се оправдала владавина кинеског краља или цара.[1] Према овом веровању, Небо (天, Тјен) оличава природни поредак и вољу праведног владара Кине, „небеског сина” „Небеског царства”.[2] Ако је владар збачен, то се тумачило као показатељ да је владар био недостојан и да је изгубио мандат. Такође је било уобичајено веровање да су природне катастрофе попут глади и поплава биле божанске одмазде које су имале знакове небеског незадовољства владарем, па би често долазило до побуна након великих катастрофа, јер су људи те несреће доживљавали као знаке да је небески мандат повучен.[3]

Сажети проточни дијаграм који приказује ток ауторитета у преносу небеског мандата на прелазу династичких циклуса.

Историја уреди

Период пет династија уреди

Током периода пет династија и десет краљевина није постојала доминантна кинеска династија која је владала читавом Кином. Ово је створило проблем династији Сонг која је следила, јер су желели да легитимишу своју владавину тврдећи да им је пренесен Небески мандат. Званични научник Сјуе Ђуџенг саставио је Стару историју пет династија (五代史) током 960-их и 970-их, након што је династија Сонг одузела северну Кину последњој од пет династија, каснијој Џоу. Главна сврха била је успостављање оправдања за пренос Небеског мандата кроз ових пет династија, а тиме и на династију Сонг. Он је тврдио да су ове династије испуњавале одређене виталне критеријуме да би се могло сматрати да су постигле Небески мандат, иако никада нису владале целом Кином. Један је да су све оне владали традиционалном кинеском унутрашношћу. Такође су држале знатно више територије него било која друга кинеска држава која је постојала на југу. Када је Небески мандат дао Џоу владајућу власт, они морали су да осмисле како да управљају.

Ћинг инвазија уреди

У претходним династијама; династије Сонг, Чин и Ђин владале су током већег дела почетна три века. Током тог периода небески мандат је био озбиљно доведен у питање између династичких већа између сваког цара. Неки цареви нису били потпуно сигурни у њихову валидност када је реч о полагању права на мандат, јер је то било двосмислено. То је посебно био случај са Ђурчен Ђином, где већи део савета није био сигуран како да уочи ваљаност својих владара. Од цара Гаоцунга из династије Танг до цара Канси, многи изабрани цареви су размишљали у знатној мери о овом питању, након што би постали претенденти на мандат. Разлог за то је била двосмисленост мандата и надасве незваничне формалности приликом проглашења небеског мандата. С друге стране, Кублај-кан је био веома равнодушан владар у том погледу, када је полагао право на небески мандат над династијом Јуан, будући да је имао знатну војску и да је био припадник народа Киданског народа, као и многи други сличног порекла. Они нису имали исте традиције и културу као њихови кинески противници.[4]

Право на владавину и право на побуну уреди

Менциус је изјавио да:[5]

Људи су од највеће важности; затим следе олтари богова земље и жита; последњи долази владар. Због тога ће онај ко стекне поверење мултитудиног народа бити цар ... Када феудални господар угрози олтаре богова земље и жита, треба га заменити. Када су жртвене животиње дотеране, приноси су чисти и жртве се поштују у одређеном времену, а ипак долазе поплаве и суше [од стране небеса], тада олтаре треба заменити.

— Менциус

У 20. и 21. веку, конфуцијански елементи студентских побуна често су тврдили да је небески мандат изгубљен, као што је демонстрирано њиховим активизмом великих размера. Важни примери укључују тајвански студентски покрет Сунцокрет 2014. године и хонгконшки покрет Кишобран 2019. године.[6][7]

Инфлуенце уреди

Због утицаја Кине у средњовековно доба, концепт небеског мандата проширио се и на друге источноазијске земље као оправдање за владавину божанским политичким легитимитетом.[8] У Кореји га је први пут усвојила династија Чосон и постао трајна државна идеологија.[9]

Идеологија је такође усвојена у Вијетнаму, на вијетнамском језику позната као Тхиêн мệнх (Чу Хан: 天命). Божански мандат дао је вијетнамском цару право да влада, не на основу његове лозе већ на основу његове способности да управља.[10] Касније и централизованије вијетнамске династије усвојиле су конфуцијанизам као државну идеологију, што је довело до стварања вијетнамског приточног система у југоисточној Азији по узору на кинески синоцентрични систем у источној Азији.[11]

Референце уреди

  1. ^ Јианг Yонглин (2011). Тхе Мандате оф Хеавен анд Тхе Греат Минг Цоде. Асиан Лаw Сериес. Но. 21. Университy оф Wасхингтон Пресс. ИСБН 978-0295990651. 
  2. ^ Лее Јен-дер (2014), „Цриме анд Пунисхмент: Тхе Цасе оф Лиу Хуи ин тхе Wеи Сху, Еарлy Медиевал Цхина: А Соурцебоок, Неw Yорк: Цолумбиа Университy Пресс, стр. 156—165, ИСБН 978-0-231-15987-6 
  3. ^ Сзцзепански, Каллие. „Wхат Ис тхе Мандате оф Хеавен ин Цхина?”. Абоут Едуцатион. Архивирано из оригинала 08. 10. 2014. г. Приступљено 4. 12. 2015. 
  4. ^ Портер, Јонатхан (2016). Империал Цхина. Роwланд & Литтлефиелд. ИСБН 978-1442222922. 
  5. ^ Менциус. (2004). Менциус. Лау, D.C. (Дим Цхеук) (Рев. изд.). Лондон: Пенгуин. ИСБН 978-0140449716. ОЦЛЦ 56648867. 
  6. ^ Минг-схо Хо, Цхалленгинг Беијинг'с Мандате оф Хеавен: Таиwан'с Сунфлоwер Мовемент анд Хонг Конг'с Умбрелла Мовемент (Темпле Университy Пресс, 2019).
  7. ^ Тхомас Б. Голд, "Оццупy Централ/Сунфлоwер: Популар Ресистанце ин Греатер Цхина." Фореигн Полицy Ресеарцх Институте Е-Нотес (Оцт. 2014) онлине Архивирано на сајту Wayback Machine (30. октобар 2019)
  8. ^ Јенкинс, Бриан. „Wхy тхе Нортх Виетнамесе wилл кееп фигхтинг” (ПДФ). РАНД. Приступљено 5. 12. 2015. 
  9. ^ Дипломат, Ги-Wоок Схин анд Ренние Ј. Моон, Тхе. „Соутх Кореа'с Пресидент Лост тхе 'Мандате оф Хеавен'. Тхе Дипломат. Приступљено 30. 11. 2017. 
  10. ^ Wоодсиде 1971, стр. 9.
  11. ^ Wоодсиде 1971, стр. 234–237.

Литература уреди

Спољашње везе уреди