Операција Киндертранспорт

Операција Киндертранспорт (срп. Транспорт деце) била је једна од организованих спасилачких активност антифашиста у освит Другог свјетског рата, девет месеци пре његовог избијања, током 1938. и 1939. године.^[1] Захваљући овој акцију у Уједињено Краљевство возовима и бродовима пребачено и тако спашено од сигурне смрти око 10.000 јеврејске деце из Немачке, Аустрије, Чехословачке, Пољске и Слободног града Данцига.^[2] Операција је организована на молбу родитеља који су тражили од организатора да одведу њихову децу и тако их спасу страдања у Немачким концентрационим логорима.^[3]

Деца су по доласку у Уједињено Краљевство смештена у хранитељске домове, хостеле, школе и фарме. Међу овом децом највише је било јединих чланова њихових породица који су преживели холокауст.^[4]

Један број спашене деце (након што су напунили 18 година живота) придружио се оружаним снагама у Великој Британији, и на тај начин активно укључиио у борбу против Нацистичке Немачке.

Сматра се да је између 20% и 25% свих оних који су укључени у пројекат Киндертранспорт касније напустило Уједињено Краљевство и емигрирало у Америку или Канаду.^[5]

Предуслови уреди

Привремена документа за избеглице из Киндертранспорта.

Одмах по доласку Адолфа Хитлера на власт у Немачкој 1933. године његова нацистичка влада покренула је кампању прогона Јевреја. За неколико месеци десетине хиљада Јевреја напустило је Немачку. Али убрзо емиграција је значајно успорена јер је добијање виза постало немогућа.^[6]

У настојању да се избори са проблемом избеглица - или тачније - питањем страдања Јевреја заробљених у Хитлеровом Рајху, медан број земља био је спремне да помогне овим људима и пружи им уточиште. У том смислу одржана је прва конференција коју је предложио председник Рузвелт у француском туристичком граду Евиан. Конфернцији су присуствовали представници тридесет земаља. Евијанска конференција почела је 6. јула 1938. и трајала осам дана. На крају, упркос великим обећањима, Конференција се показала неефикасном, пошто је већина земаља и даље одбијала прихватање нових имиграната. После разматрања различитих потенцијалних могућности за решавање овог проблема, учесници су могли само да се сложе да се касније поново састану.^[7]

Оскрнављена Синагога у Берлину. Једна од последица Кристалне ноћи

Предратни прогона Јевреја достигло је врх са погромом од 9. и 10. новембра 1938. године, познатом као Кристална ноћ ("Ноћ разбијеног стакла"), када су немачки и аустријски нацисти убили скоро сто Јевреја, извршили насиље и садистичка мучења над хиљадама Јевреја. Насиље је извршено и над 267 синагага и других зграда јеврејске заједнице, десетине хиљада јеврејских продавница и кућа, дој је око 30.000 јеврејских мушкараца ухапшено и послато у концентрационе логоре.^[8]

Чак и након ових догадјаја, врло мали број земаља било је спремно да прихвати јеврејске избјеглице. За овако понашање, цео свет сноси кривицу, а САД су један од најгорих преступника.

До почетка Другог светског рата, када су границе биле затворене, Јеврејима је ипак било дозвољено да напусте домовину (иако им није било дозвољено да са собом носе било какву имовину или новац), а Јевреји који су били заробљени у Рајху покушали су да пронађу земљу која би их пустила да се у њу уселе.

Историја уреди

Спомен обележје испред музеја о Киндертранспорту на станици у Ливерпулу

Као одговор на догађаје од 9. до 10. новембра, британски јеврејски одбор за избеглице позвао је посланике на расправу која је одржана у Дому обеда. Већ постојећи одбори за помоћ Јеврејима у Британији након ове седнице почели су да мењајући фокус са питања емиграције у спасавање. I поред тога што је Британска влада одбила да дозволи да 10.000 јеврејске деце уђе у Палестину, зверства у Немачкој и Аустрији, и упорност заговорника за спашавање избеглица и велике симпатија појединаца на неким високим местима. Изложена бројним притисцима влада је да дозволи неодређеном броју деце младе од 17 година да уђе у Велику Британија. Договорено је да се деци доделе привремени путнии документи, са идејом да се они поново придруже родитељима када је криза у Рајху оконча.^[9]

За свако деете је морало бити обезбеђено педесет фунти и "осигурано место њиховог крајњег пресељење." Деца су требала путовати у запечаћеним возовима.

Први воз кренуо је 1. децембра 1938. године, мање од месец дана након Кристалне ноћи; а последњи 1. септембра 1939. - само два дана пре уласка Велике Британије у рат, који је уједно и означио крај програма. До тада је отпутовало око 10.000 деце.^[10]^[11]

Организације и појединици уреди

Ницхолас Wинтон, Британски берзански посредник који је спасао 669 јеврејске деце током 1938–39

Киндертранспорт је неформално носио назив операција за спашавање, а заправо је био покрет у којем су учествовале многе организације и појединци. Киндертранспорт је био јединствен по томе што су у оквиру покрета јединствено деловали Јевреји, Квекери и хришћани многих вероисповести на спасавању првенствено јеврејске деце.^[12]

Многи сјајни људи били су ангажовани у овом покрету. Наводимо неке од њих:

Лола Хахн-Варбург, која је поставила оквир спасавања 1933. године, док је још увек била у Немачкој;
Лорд Балдвин, аутор познате апелације британске савести;
Ребецца Сиефф, Сир Виндхам Деедс, Висцоунт Самуел; Рабин Соломон Сцхоенфелд, који су спасили близу 1.000 православне деце;
Ницхолас Винтон, који је спасио скоро 700 чешке деце;
Професор Бентвицх, организатор холандског пута за бекство;
Куакер Бертха Брацеи и Јеан Хоаре (рођак Сир Самуел Хоаре), која је сама реализовала планове за спасавање деце из Прага;
Труус Вијсмуллер-Меијер холандски хришћанин који се суочио са Ајхманом у Бечу и организовао за 600 деце у једном возу, превоз из Риге у Шведску и помогао да се група деце на илегалан начин бродом Дора превезе од Марсеја до Палестине.