Википедија

Ото Леви

Ото Леви (енгл. Отто Лоеwи, 3. јун 1873 — 25. децембар 1961) био је немачки фармаколог и психобиолог, који је открио улогу ацетилхолина као ендогеног неуротрансмитера. За своје откриће добио је Нобелову награду за физиологију или медицину 1936. године[1][2][3] коју је поделио са сер Хенри Дејлом, својим дугогодишњим пријатељем, који је помогао у инспирацији експеримента неуротрансмитера.[4] Леви је упознао Дејла 1902. године када је неколико месеци провео у лабораторији Ернеста Старлинга на Универзитетском колеџу у Лондону.

Ото Леви
Лични подаци
Датум рођења(1873-06-03)3. јун 1873.
Место рођењаФранкфурт, Немачка,
Датум смрти25. децембар 1961.(1961-12-25) (88 год.)
Место смртиЊујорк, САД,
ДржављанствоАустрија, Немачка, Америка
Научни рад
Познат поАцетилхолин
НаградеНобелова награда за физиологију или медицину (1936)

Биографија уреди

Леви је рођен у Франкфурту, у Немачкој 3. јуна 1873. године, у јеврејској породици. Студирао је у Стразбуру (који је тада био део Немачке) од 1891. године, где је похађао курсеве познатих професора Густава Сцхвалбеа, Освалда Сцхмиедеберга и Бернхарда Наунина. Докторирао је 1896. године. Био је члан братсва Бурсцхенсцхафт Германиа Страссбург.[5]

Касније је радио са Мартином Фреундом на Универзитету Гете у Франкфурту и са Франзом Хофмеистером у Стразбуру.[6] Од 1897. до 1898. године радио је као асистент Карлу фон Нордену, клиничару у Градској болници у Франкфурту. Убрзо, међутим, након што је видео висок морталитет у безбројним случајевима узнапредовале туберкулозе и упале плућа, остављане без икаквог третмана због недостатка терапије, одлучио је да одустане од своје намере да постане клиничар и да уместо тога спроводи истраживања у основним медицинским наукама, посебно у фармакологији. Године 1898. постаје асистент професора Ханса Хорста Мајера, познатог фармаколога на Универзитету у Марбургу. Током првих година у Марбургу, Левијева истраживања била су у подручју метаболизма. Као резултат његовог рада о дејству флоризина, гликозида који изазива гликозурију, и другог рада о метаболизму нуклеина код човека, именован је за предавача 1900. године. Две године касније објавио је свој рад у Üбер Еиwеисссyнтхесе им Тиеркöрпер (о синтези протеина у телу животиња), којим је доказао да су животиње способне да обнове своје протеине из производа разградње, аминокиселина, што се показало као суштинско откриће у погледу исхране.

 
Хери Халет Дејл и Ото Леви 1936.

Године 1902. Леви је био гостујући истаживач у лабораторији Ернеста Старлинга у Лондону, где је упознао свог доживотног пријатеља Хернија Дејла.

Године 1903. прихватио је звање на Универзитету у Грацу у Аустрији, где је остао док није протеран из земље 1938. године. Године 1905. Леви постаје вандредни професор у Мејеровој лабораторији и добија аустријско држављанство. Године 1909. именован је за шефа Катедре за фармакологију у Грацу.

Оженио се Гуидом Голдсцхмиедт 1908. године. Имали су три сина и ћерку. Он је био последњи Јеверјин кога су запослили на универзитету између 1903. и краја рата.

Године 1921. Леви је истраживао како витални органи реагују на хемијску и електричну стимулацију. Такође је утврдио њихову релативну зависност од епинефина за правилну функцију. Сходно томе, сазнао је како се нервни импулси преносе хемијским гласницима. Први хемијски неуротрансмитер који је индентифиовао био је ацетилхолин.

Након што је ухапшен, заједно са двојцом синова, у ноћи немачке инвазије на Аустрију, 11. марта 1938. Леви је пуштен под условом да "добровољно" препусти своје ствари, укључујући и своје истраживање, нацистима. Леви се преселио у Сједињене државе 1940. године, где је постао професор у Њујоршком Универзитету. Године 1946. године постао је натурализирани држављанин Сједињених Држава. Године 1954. постао је члан Краљевског друштва.[7] Умро је у Њујорку 25. децмбра 1961. године.

Убрзо након Левијеве смрти крајем 1961. године, његов најмлађи син је доделио златну Нобелову медаљу Краљевском друштву у Лондону. Добио је Нобелову диплому на Универзитету у Грацу у Аустрији 1983. године, где се тренутно налази, заједно са копијом бронзане бисте Левија. Оригинална биста налази се у Морској биолошкој лабораторији у Вудс Холу, у Масачусецу, Левијевом летњом дому од његовог доласка у САД до његове смрти.[5]

Истраживања уреди

 
У свом најпозатијем експерименту, Леви је узео течност из срца једне жабе и унео га у друго чиме је успорио његове откуцаје, показујући да је синаптичка сигализација контролисана хемијским гласницима.

Пре Левијевих експеримената, није било јасно да ли је сигнализација преко синапсе биоелектрична или хемијска. Док су фармаколошки експерименти показали да физиолошки одговори као што је контракција мишића могу бити индуковани хемијском применом, није било доказа да ћелије ослобађају хемијске супстанце да би изазвале ове реакције.[4] Напротив, истраживачи су показали да физиолошки одговори могу бити узроковани применом електричног импулса, што је сугерисало да електрични пренос може бити једини начин ендогене сигнализације. Почетком 20. века контроверзе око тога да ли су ћелије користиле хемијску или електричну трансмисију поделиле су и најистакнутије научнике.[4]

 
Левијева Нобелова диплома, чувана у Универзитету у Грацу

Левијев чувени експеримент, објављен 1921. године, у великој мери је одговорио на ово питање. Према Левију, идеја о његовом кључном експерименту дошла му је у сну, нагонећи га да оде директно у лабораторију усред ноћи. Он је из жаба исекао два срца: из једне жабе са вагусним нервом који контролише учесталост откуцаја срца, а из друге само срце. Оба срца су окупана у сланом раствору (тј. Рингеровом раствору). Електрично стимулирајући нервус вагуса, Леви је учинио да прво срце куца спорије. Затим је узео део течности за купање првог срца и применио га на друго срце. Наношење течности је учинило да и друго срце спорије удара, доказујући да је нека растворљива хемикалија ослобођена од стране вагусног нерва контролисала број откуцаја срца. Назвао је непознату хемијску супстанцу Вагустоф, што представља комбинацију имена нерва и немачке речи за супстанцу. Касније је утврђено да је ова хемикалија одговарала ацетилхолину (Кандел,2000). Његов експеримент је култни јер је био први који је показао ендогено ослобађање хемијске супстанце која би могла изазвати реакцију у одсуству електричне стимулације. То је навело научнике на прави пут ка  разумевању тога да електрични сигнални догађај (акциони потенцијал) узрокује хемијски догађај (ослобађање неуротрансмитера од синапси) који је на крају ефектор на ткиву.

Левијева истраживања "О повећању ослобађања адреналина под дејством кокаина" и "О повезаности дигиталиса и деловања калцијума" инспирисала су знатан број истраживања у годинама након њихове објаве.

Такође је разјаснио два механизма терапијског значаја: блокаду и повећање деловања нерва од стране одређених лекова.

Леви је познат и по начину на који му је дошла идеја за његов експеримент. На ускрсну суботу 1921. сањао је експеримент који ће једном заувек доказати да је пренос нервних импулса хемијски, а не електрични. Пробудио се, записао експеримент на комад папира на свом ноћном сточићу у и  вратио се у кревет.

Следећег јутра, на свој ужас, открио је да није могао да прочита своје поноћне шкработине. Тај дан, рекао је, био је најдужи дан у његовом животу, јер се није могао сетити свог сна. Те ноћи, међутим, сањао  је исти сан. Овај пут је одмах отишао у лабораторију да изведе експеримент.[8] Од тог тренутка, питање које се тицало Нобелове награде није било "ако" већ "када".

Тринаест година касније, Леви је награђен Нобеловом наградом за физиологију или медицину, коју је поделио са сер Хенријем Халетом Дејлом.[9][10]

Левијев мидријатични тест уреди

Леви је посматрао уклањање панкреаса код паса, дајући им експериментални облик дијабетеса који је довео до промене одговора ока на адреналин: ово једињење код нормалних паса није имало ефекта, али код паса без панкреаса зеница је проширена.[11] Овај тест укључивао је убризгавање поновљених доза 1: 1000 адреналинског раствора у очи и тражење дилатације зеница.[12] Хирурзи су ово користили као дијагностички тест за акутни панкреатитис, који се заснивао на Левијевом запажању таквог феномена код паса који су имали уклоњен панкреас. Корисност овог теста је пријављена у серији случајева од два пацијента; било је, како се и очекивало, негативно у случају карцинома жучног канала, али позитивно у случају панкреатитиса.[13] Ефикасност овог теста је накнадно испитана.[14] Механизам деловања ове појаве је нејасан, али је  "вероватно због функционалног токсичног поремећаја" симпатичког постганлионског неурона који инервира зеницу.[15]

Награде уреди

Види још уреди

Референце уреди

  1. ^ Рају, Т. Н. (30. 1. 1999). „Тхе Нобел цхроницлес. 1936: Хенрy Халлетт Дале (1875—1968) анд Отто Лоеwи (1873—1961)”. Ланцет (Лондон, Енгланд). 353 (9150): 416. ИССН 0140-6736. ПМИД 9950485. 
  2. ^ Лембецк, Ф. (19. 10. 1973). „[Отто Лоеwи--а сциентист агаинст хис цонтемпорарy бацкгроунд (аутхор'с трансл)]”. Wиенер Клинисцхе Wоцхенсцхрифт. 85 (42): 685—686. ИССН 0043-5325. ПМИД 4587917. 
  3. ^ Бабскиĭ, Е. Б. (јун 1973). „[Отто Лоеwи (он тхе 100тх анниверсарy оф хис биртх]”. Физиологицхескии зхурнал СССР имени I. M. Сецхенова. 59 (6): 970—972. ИССН 0015-329X. ПМИД 4583680. 
  4. ^ а б в Хаидер, Билал (09. 2007). „Тхе Wар оф тхе Соупс анд тхе Спаркс: Тхе Дисцоверy оф Неуротрансмиттерс анд тхе Диспуте Овер Хоw Нервес Цоммуницате”. Тхе Yале Јоурнал оф Биологy анд Медицине. 80 (3): 138—139. ИССН 0044-0086. 
  5. ^ а б „Отто Лоеwи Биограпхицал”. 
  6. ^ Биограпхие, Деутсцхе. „Лоеwи, Отто - Деутсцхе Биограпхие”. www.деутсцхе-биограпхие.де (на језику: немачки). Приступљено 17. 4. 2019. 
  7. ^ а б Биограпхицал Мемоирс оф Феллоwс оф тхе Роyал Социетy (на језику: енглески), 15. 2. 2019, Приступљено 17. 4. 2019 
  8. ^ Лоеwи, О. (1. 12. 1924). „Üбер хуморале Üбертрагбаркеит дер Херзнервенwиркунг”. Пфлüгер'с Арцхив фüр дие гесамте Пхyсиологие дес Менсцхен унд дер Тиере (на језику: немачки). 204 (1): 629—640. ИССН 1432-2013. дои:10.1007/БФ01731235. 
  9. ^ „Отто Лоеwи Паперс 1929-1956”. оцулус.нлм.них.гов. Приступљено 17. 4. 2019. 
  10. ^ „Отто Лоеwи Лабораторy Нотебоокс анд Цорреспонденце 1944-1960”. оцулус.нлм.них.гов. Приступљено 17. 4. 2019. 
  11. ^ Лоеwи, О. (1. 6. 1908). „Üбер еине неуе Функтион дес Панкреас унд ихре Безиехунг зум Диабетес мелитус”. Арцхив фüр еxпериментелле Патхологие унд Пхармакологие (на језику: немачки). 59 (1): 83—94. ИССН 1432-1912. дои:10.1007/БФ01976420. 
  12. ^ Хамилтон, Баилеy (1927). Демонстратионс оф пхyсицал сигнс ин цлиницал сургерy (1ст ед.). Бристол: Ј. Wригхт анд Сонс. стр. Лтд. п. 143. 
  13. ^ Цоцкцрофт, W. L. (15. 5. 1920). „ЛОЕWИ'С АДРЕНАЛИН МYДРИАСИС АС А СИГН ОФ ПАНЦРЕАТИЦ ИНСУФФИЦИЕНЦY”. Бритисх Медицал Јоурнал. 1 (3098): 669. ИССН 0007-1447. ПМИД 20769894. 
  14. ^ Флоод, Јохн Цхарлес (1934). Тхе диагностиц валуе оф Ван Лоеwи'с мyдриатиц тест. (Теза) (на језику: енглески). Дублин: Университy Цоллеге Дублин. 
  15. ^ Хесс, Лео (1. 8. 1943). „ЕПИНЕПХРИНЕ МYДРИАСИС”. Арцхивес оф Опхтхалмологy (на језику: енглески). 30 (2): 194—195. ИССН 0093-0326. дои:10.1001/арцхопхт.1943.00880200042003. 
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Oto_Levi&oldid=25348540”