Перидермис

Перидермис представља ткиво које штити биљку од спољашњих утицаја, када дође до пуцања епидермиса. Јавља се на вишегодишњим дрвенастим стаблима и кореновима, на извесним плодовима и подземним изданцима. Перидермис је секундарно ткиво, јер постаје радом секундарног меристема. То је комплексно ткиво састављено од више делова.

Грађа

• Плута је главни део перидермиса. Ткиво плуте настаје радом латералног меристема секундарног порекла, означеног као фелоген.

• Фелоген постаје дедиференцирањем субепидермалног ткива, ређе самог епидермиса. У корен се формира од ткива која су знатно дубља, најчешће од перицикла. Ћелије фелогена се тангенцијално деле, дајући ћелије плуте ка површини органа.

• Фелодерм: фелоген се дели тако да даје елементе и ка унутрашњости органа. Ове ћелије одвојене од фелогена према унутрашњости граде фелодерм. Ово ткиво састављено је од живих ћелија, које су сличне ћелијама примарне коре. ћелије фелодерма у великом броју биљака садрже хлорофилна зрна.

Из свега овога излази да је перидермис сложено, комплексно ткиво, које је у типичном случају изграђено од творног ткива фелогена, мртвих ћелија плуте и живих ћелија фелодерма. Код малог броја биљака једном створени фелоген има способност деобе током дужег периода времена. Његов прстен се повећава, због повећања дебљине стабла на тај начин што се у њега умећу нове фелогене ћелије настале радијалним деобама, док се производи добијају само тангенцијалним деобама. Површинске ћелије отпадају и отуда су биљни делови покривени перидермом глатки.

Као и ћелије епидермиса, плутине ћелије су спојене међу собом, без интерцелулара. Али, за разлику од епидермалних ћелија, ћелије плуте су у дефинитивном стању мртве и испуњене ваздухом. Зидови плутиних ћелија садрже материју суберин (субер = плута) која је непропустљива за воду и гасове. Према томе, плута штити органе биљака од сушења, а осим тога и од разних механичких повреда.

На површини биљних органа покривених плутом налазе се нарочити отвори кроз које се врши измена гасова између унутрашњих ткива и спољашње средине. То су лантицеле. Постају радом посебног дела фелогена, који се назива фелоген лантицеле. Он се образује само на појединим местима и касније се везује бочно са фелогеном који ствара плуту. За разлику од плуте увек има интерцелуларе. Постепено под притиском овог растреситог ткива подиже се епидермис и на крају се распукне, а ово растресито ткиво избија на површину. Сада се кроз лантицелу врши несметано измена гасова између унутрашњости биљке и спољне средине.

Види још

• Плута
• Стабло
• Корен