Википедија

Пермско-тријаско изумирање

Пермско-тријаско изумирање (П–Тр изумирање), познато и као Велико изумирање,[2] било је масовно изумирање које се догодило пре 252,28 милиона година,[3] чиме представља границу где геолошко раздобље перм прелази у тријас, као и границу где палеозоик прелази у мезозоик. То је највеће познато изумирање у историји Земље, у којем је и до 96% свих тадашњих морских врста[4] и око 70% копнених врста кичмењака изумрло.[5] То је такође једино познато масовно изумирање инсеката.[6][7] Неких 57% свих породица и 83% свих родова је нестало. Због тога што је нестала тако велика количина биоразноликости, опоравак живота на планети је потрајао знатно дуже од било којег другог масовног изумирања,[4] према неком проценама и до 10 милиона година.[8]

Интензитет изумирања живих врста у задњих 540 милиона година. Изумирање са преласка перма на тријас је однело највише живих врста[1]

Истраживачи су предложили да је било свеукупно између једног до три раздобља тог изумирања.[5][9][10][11] Постоје неки предложени механизми за објашњење овог изумирања: најранија фаза била је веројатно промена у околини, док је каснија фаза била због неког катастрофалног догађаја, као што су пад метеора или комете, појачана вулканска активност, експлозије угљена/гаса из сибирских трапа,[12] и изненадно испуштање метановог клатрата из мора; постепене промене нивоа светских мора, аноксија или промена у океанској циркулацији узрокована климатским променама.[13]

Датирање изумирања уреди

До 2000. године, сматрало се да су стене које обухватају границу између перма и тријаса преретке да би се изумирање неоспорно детаљно утврдило.[14] Истраживања датирања ураном циркона из стеновитих секвенци на неколико локација у јужној Кини[3] довела су до закључка да се изумирање догодило пре 252,28 ± 0,08  милиона година; док је раније истраживање крај Мајшана у округу Ченинг провинције Џеђанга, такође у Кини[15] дошло до закључка да се изумирање догодило пре 251,4 ± 0.3  милиона година, уз неколико мањих изумирања и након тог раздобља.[9] Велико (отприлике 9‰), изненадно глобално смањивање односа угљеника C13 према C12, се поклапа са изумирањем,[16][17][18][19][20] те се каткад употребљава ради идентификовања границе између перма и тријаса у стенама које нису подобне за радиолошко датирање.[21] Докази упућују на промену околине те повећање температуре за 8 °C,[16] као и на повећање нивоа CO2 на 2000 честица по кубном метру (поређења ради, концентрација CO2 пре индустријске револуције је била 280 честица по кубном метру (чпм);[16] док је 2010. та концентрација била 388, дакле виша за 108 чпм. Постоје и докази за повећано ултраљубичасто зрачење по површини Земље која је довела до мутација биљака.[16]

 
Таблица која показује драстично смањење количине кисеоника у Земљиној атмосфери са 35 на 15% пре 250 милиона година

Дошло је и до драстичног повећања заступљености гљива у том раздобљу, веројатно због истодобног повећања мртвих биљака и животиња којима су се гљиве храниле[22] Други сматрају да је повећање количине гљива био понављајући феномен којег је створио екосистем након изумирања у раном тријасу,[22] док су други критиковали ту теорију;[16] између осталог и стога јер то повећање гљива није било глобално;[23][24] те на многим местима није пало унутар раздобља границе перма и тријаса.[25] Неке су алге и криво идентифициране као споре гљива.[26]

Неизвесност постоји у погледу трајања целокупног истребљења и о времену и трајању истребљења различитих група у оквиру ширег процеса. Неки докази указују да је било више фаза изумирања[5] или да је целокупно изумирање трајало и до неколико милиона година, а задњих милион година у перму је то изумирање било најизраженије.[25][27] Недавна истраживања показују да су различите групе изумрле у различитим временима; на пример, изумирања остракода и брахиопода су раздвојене између 0,72 и 1,22 милиона година.[28] Према неким фосилним остацима, смањивање животињских врста је концентрисано у раздобљу између 10 и 60 хиљада година, док је биљкама требало и неколико стотина хиљада година да покажу пун учинак те катастрофе.[29] Једна старија теорија, коју неки и данас подржавају,[30] наводи да је било два или три велика изумирања међусобно одвојена са око 5 милиона година, те да је задње изумирање убило око 80% свих тадашњих морских врста док су се други губици догодили током прве фазе или у интервалу између њих.[5][31] На пример, сви изузев једног рода групе диноцефалија су изумрли на крају перма.[32]

Обрасци изумирања уреди

Морска изумирања Изумирање родова Белешке
Морски бескичмењаци

Фораминифера

97% Фусулиниди су изумрли, али су били и пред изумирањем пре катастрофе

Радиоларије (планктон)

99%[33]

Морска саса, корали, итд.

96% Разне врсте корала су изумрле

Морске маховине

79%

Шкољке светиљке

96%

Шкољке

59%  

Пужеви

98%  

Амонити

97%  

Морски кринови

98% Скоро су сви изумрли

Бластоиди (бодљокошци)

100% Можда су изумрли и пре преласка перма у тријас

Трилобити

100% У опадању од Девона; само два рода је живело пре изумирања

Еуриптериди ("морски шкорпиони")

100% Можда су изумрли и пре преласка перма у тријас

Остракоди (мали ракови)

59%  
Рибе

Бодљикаве ајкуле

100% У опадању од Девона, имале само једну живу породицу

Морски организми уреди

Морски бескичмењаци су претрпели највеће губитке приликом П–Тр изумирања. Према налазима на југу Кине, 286 од 329 родова морских бескичмењака је нестало током задње две зоне талога које садрже конодонте из перма.[9]

Статистичка анализа морских губитака на крају перма сугерише да је узрок смањивања разноликости повећање изумирања, а не смањивање настанка нових врста.[34] Изумирање је примарно погађало организме са костурима од калцијум карбоната, поготово оне које су се ослањали на нивое CO2 како би створили костуре.[35]

Стопа изумирања морских организама је била катастрофална.[9][36][37][38] Преживели морски бескичмењаци укључују брахиоподе који су опадали у бројевима од П–Тр изумирања, амонити и криноиди („морски шкорпиони”), који су скоро изумрли, али су касније постали обилати и разнолики.

Групе које су имале највише стопе преживљавања имале су активну контролу циркулације, елабориране механизме измена гаса и лагану калцификују; организми са тешком калцификацијом су били најтеже погођени.[39] Амоноиди, који су били у опадању 30 милиона година, од средине девона, су претрпели велико изумирање. Према неким теоријама, фактори у околини су утицали на истребљење великих бројева истих. Разноликост и диспаритет амоноида је падао све до П–Тр границе; изумирање је било неселективно да би током тријаса разноликост опет порасла, али је диспаритет остао низак.

Копнени бескичмењаци уреди

Перм је имао велику биоразноликост инсеката и других бескичмењака, међу њима и највеће инсекте који су икада постојали. Ово изумирање је једино познато масовно изумирање инсеката,[6] у којој је осам или девет редова инсеката изумрло док је у десет њих смањена разноликост. Палеодиктиоптероиди (инсекти са устима за убадање и сисање) су почели да опадају током средине перма, а неки сматрају да су ова истребљења повезана са променом флоре. Највећи пад десио се у касном перму и вероватно није директно изазван цветном транзицијом узрокованом временом.[36]

Већина фосила инсеката пронађених након П-Тр изумирања се значајно разликује од оних пре те катастрофе. Инсекти палеозоика нису откривени у налазиштима након П-Тр границе, изузев припадника Glosselytrodea, Miomoptera и Protorthoptera. Exopterygota, монурани, палеодиктиоптероиди, Protelytroptera и Protodonata су изумрли с крајем перма. У каснијим налазиштима из тријаса, фосили се увелико састоје од модерних фосилних група инсеката.[6]

Копнене биљке уреди

Одговор биљног екосистема уреди

Геолошка налазишта копнених биљака из тог раздобља су ретка, те се темеље већином на истраживањима пелуда и спора. Занимљиво је да су биљке биле релативно имуне на то масовно изумирање, у односу на ступањ нивоа породица.[16] Чак се и смањење разноликости врста (око 50%) може објаснити процесима тафономије.[16] Ипак, догодио се масовно реструктурирање екосистема, у којој је богатство биљака и њихова расподела драстично промењена.[16]

Нивои тадашње доминантне биљне групе су се променили док су друге запале у драстично опадање.[40] Доминантни родови голосемењача замењени су ликодиофитима који су поновно колонизовали велика подручја.[41]

Велике шуме су изумрле те су замењене мањим, зељастим биљкама, паралелно са смањивањем морске макрофауне. Опоравак је трајао уз прекиде и нова опадања; те цикличке промене догађају се рутински током и након разних раздобља изумирања. Ове промена између дрвнатих и травастих биљака указују на хронични стрес у околини који је довео до губитка великог дела врста дрвених биљака.[24] Опоравак великих шума трајао је око 4–5 милиона година.[16]

Мањак угљена уреди

 
 
 
Разне врсте и родови су изумрли током П-Тр изумирања, међу њима и „морски шкорпиони” који су могли да досегну дужину и до 2,5 метара (лево), Estemmenosuchus (средина) и Archeria crassidisca (десно)

Нису позната налазишта угљена из раног тријаса а она из средњег тријаса су танка.[42] Овај „изостанак угљена” је био средиште разних расправа. Једна теорија претпоставља да су се развиле нове, агресивније врсте гљива, инсеката и кичмењака те убиле велике количине дрвета. Ови растављачи су и сами претрпјели велике губитке врста током изумирања, те се сматра да нису узрок мањка угљена.[42] Може бити да су све биљке које чине угљен једноставно изумрле током тог раздобља те је требало и до невероватних 10 милиона година док се нове врсте биљака нису прилагодиле влажним и киселим тресетима.[42] С друге стране, постојали су и неживи фактори, као што је смањивање кишнице или повећање кластичних талога.[16] Напокон, такође је истина да има јако мало откривених талога било какве врсте из раног тријаса, па је стога могуће да је мањак угљена једноставно одраз таквог општег мањка. Постоји и могућност да је екосистем који производи угљен можда реаговао на промене услова тиме што се преместио у подручја у којима још немамо никаквих налаза талога из раног тријаса.[16] Интересантно је напоменути да налазишта угљена у Аустралији и Антарктику нестају значајно пре П–Тр границе.[16]

Копнени кичмењаци уреди

Постоји довољно доказа који указују да је изумрло преко 2/3 копнених водоземаца групе лабиринтодоната, а уз њих и сауропсиди („гмизавци”) и терапсиди („гмизавци налик сисарима”). Велики биљоједи су такође имали велике губитке. Гмизавци анапсиди су изумрли, изузев породице Procolophonidae. Пеликосаури су изумрли пре краја перма. Премало фосила диапсида из перма је откривено како би се поткрепио било какав закључак о учинку истребљења диапсида у перму (из којих су се развили гуштери, змије, крокодили, диносаури и птице).[43][44] Чак и преживеле групе су имале врло високе губитке, а неке копнене групе кичмењака су скоро изумрле на крају перма. Неке групе нису дуго преживеле након тог раздобља, док су се друге опоравиле и постале разнолике и распрострањене.

Могућа објашњења образаца уреди

Најрањивији морски организми били су они који су имали тврде делове сачињене од кречњака (нпр. од калцијум карбоната) и имали мале стопе метаболизма те слабе респираторне системе — посебно сунђери и корали; око 81% свих родова је изумрло. Блиски рођаци без тврдих кречњачких делова, на пример морске сасе, они од којих су се развили модерни корали. Животиње са добро развијеним стопама метаболизма, респираторних система и тврдих делова без кречњака су имале занемариве губитке—изузев конодонта код којих је 33% родова изумрло.[45]

Овај образац је доследан са учинцима хипоксије, недостатком али не и потпуним изостанком кисеоника. Ипак, то није могао бити једини узрок страдања морских организама. Скоро све воде епиконтиненталног појаса су морале постати изузетно хипоксичне како би се објаснио тако велики обим изумирања. Модели касног перма и раног тријаса показују значајан, али не и дуготрајан пад нивоа кисеоника. Ипак, пад нивоа кисеоника се према неким моделима не поклапа сасвим са изумирањем тадашњих врста.[45]

Проматрани образац морских изумирања се поклапа и са великим повећањем угљен-диоксида (CO2), који може смањити концентрацију карбоната у води тиме да их „истисне”, што даље повећава потешкоћу стварања тврдих делова карбоната. Морски организми су осетљивији на промену нивоа CO2 него копнени организми због разних разлога. CO2 је 28 пута растворљивији у води него у ваздуху. Морске животиње углавном функционишу са нижим нивоима CO2 у телима него копнене живтоиње, пошто уклањање CO2 код животиња омета потреба за гасом да прође кроз респираторни систем мембрана (плућа, душник и др.). Код морских организама, скромно али дуготрајно повећање CO2 омета синтезу протеина, смањује стопу плодности те се стварају деформирање у тврдим деловима тела од кречњака.[45] Повећање CO2 повећава и киселост океана.[46]

Тешко је детаљно анализирати стопу преживљавања копнених организама због мањка фосила. Инсекти тријаса су другачији од инсеката у перму, али постоји мањак фосилних налазишта инсеката у распону од 15 милиона година од касног перма до раног тријаса. Најбоља налазишта су у Јужној Африци.[45] Ипак, анализе фосилних налазишта река указују на помак од меандрирајућих образаца до оплетених речних образаца, што указује на изненадно сушнију климу.[47] Промена климе је трајала око 100.000 година.[48]

Референце уреди

  1. ^ Рохде, Р. А.; Муллер, Р. А. (2005). „Цyцлес ин фоссил диверситy”. Натуре. 434: 209—210. Бибцоде:2005Натур.434..208Р. ПМИД 15758998. дои:10.1038/натуре03339. 
  2. ^ „Тхе Греат Дyинг - НАСА Сциенце”. Приступљено 30. 4. 2011. 
  3. ^ а б З., Схен С.; et al. (2011). „Calibrating the End-Permian Mass Extinction”. Science. Bibcode:2011Sci...334.1367S. doi:10.1126/science.1213454. 
  4. ^ а б Benton, J. M. (2005). When life nearly died: the greatest mass extinction of all time. London: Thames & Hudson. ISBN 978-0-500-28573-2. 
  5. ^ а б в г Sahney, S.; Benton M.J (2008). „Recovery from the most profound mass extinction of all time” (PDF). Proceedings of the Royal Society: Biological. 275 (1636): 759—765. PMC 2596898  . PMID 18198148. doi:10.1098/rspb.2007.1370. 
  6. ^ а б в Labandeira CC, Sepkoski JJ (1993). „Insect diversity in the fossil record”. Science. 261 (5119): 310—315. Bibcode:1993Sci...261..310L. PMID 11536548. doi:10.1126/science.11536548. 
  7. ^ Sole RV, Newman M (2003). „Extinctions and Biodiversity in the Fossil Record”. Ур.: Canadell JG, Mooney HA. Encyclopedia of Global Environmental Change, The Earth System - Biological and Ecological Dimensions of Global Environmental Change (Volume 2). New York: Wiley. стр. 297—391. ISBN 978-0-470-85361-0. 
  8. ^ „It Took Earth Ten Million Years to Recover from Greatest Mass Extinction”. ScienceDaily. 27. 5. 2012. Приступљено 28. 5. 2012. 
  9. ^ а б в г Jin YG, Wang Y, Wang W, Shang QH, Cao CQ, Erwin DH (2000). „Pattern of Marine Mass Extinction Near the Permian–Triassic Boundary in South China”. Science. 289 (5478): 432—436. Bibcode:2000Sci...289..432J. PMID 10903200. doi:10.1126/science.289.5478.432. 
  10. ^ Yin H, Zhang K, Tong J, Yang Z, Wu S. The Global Stratotype Section and Point (GSSP) of the Permian-Triassic Boundary. Episodes. 24. стр. 102—114. 
  11. ^ Yin HF, Sweets WC, Yang ZY, Dickins JM (1992). „Permo-Triassic events in the eastern Tethys–an overview”. Ур.: WC S. Permo-Triassic events in the eastern Tethys: stratigraphy, classification, and relations with the western Tethys. Cambridge, UK: Cambridge University Press. стр. 1—7. ISBN 978-0-521-54573-0. 
  12. ^ Ogdena, Darcy E.; Sleep, Norman H. (2011). „Explosive eruption of coal and basalt and the end-Permian mass extinction.”. Proceedings of the National Academy of Sciences of the United States of America. Bibcode:2012PNAS..109...59O. doi:10.1073/pnas.1118675109. 
  13. ^ Tanner LH, Lucas SG, Chapman MG (2004). „Assessing the record and causes of Late Triassic extinctions” (PDF). Earth-Science Reviews. 65 (1–2): 103—139. Bibcode:2004ESRv.65103T Проверите вредност параметра |bibcode= length (помоћ). doi:10.1016/S0012-8252(03)00082-5. Архивирано из оригинала (PDF) 25. 10. 2007. г. Приступљено 22. 10. 2007. 
  14. ^ Erwin, D.H (1993). The Great Paleozoic Crisis: Life and Death in the Permian. New York: Columbia University Press. ISBN 978-0-231-07467-4. 
  15. ^ Bowring SA, Erwin DH, Jin YG, Martin MW, Davidek K, Wang W (1998). „U/Pb Zircon Geochronology and Tempo of the End-Permian Mass Extinction”. Science. 280 (5366): 1039—1045. Bibcode:1998Sci...280.1039B. doi:10.1126/science.280.5366.1039. 
  16. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к McElwain, J.C.; Punyasena, S.W. (2007). „Mass extinction events and the plant fossil record”. Trends in Ecology & Evolution. 22 (10): 548—557. PMID 17919771. doi:10.1016/j.tree.2007.09.003. 
  17. ^ Magaritz, M. (1989). „13C minima follow extinction events: a clue to faunal radiation”. Geology. 17 (4): 337—340. Bibcode:1989Geo....17..337M. doi:10.1130/0091-7613(1989)017<0337:CMFEEA>2.3.CO;2. 
  18. ^ Krull SJ, Retallack JR (2000). „13C depth profiles from paleosols across the Permian–Triassic boundary: Evidence for methane release”. GSA Bulletin. 112 (9): 1459—1472. ISSN 0016-7606. doi:10.1130/0016-7606(2000)1122.0.CO;2. 
  19. ^ Dolenec T, Lojen S, Ramovs A (2001). „The Permian–Triassic boundary in Western Slovenia (Idrijca Valley section): magnetostratigraphy, stable isotopes, and elemental variations”. Chemical Geology. 175 (1): 175—190. doi:10.1016/S0009-2541(00)00368-5. 
  20. ^ Musashi M, Isozaki Y, Koike T, Kreulen R (2001). „Stable carbon isotope signature in mid-Panthalassa shallow-water carbonates across the Permo–Triassic boundary: evidence for 13C-depleted ocean”. Earth Planet. Sci. Lett. 193: 9—20. Bibcode:2001E&PSL.191....9M. doi:10.1016/S0012-821X(01)00398-3. 
  21. ^ Dolenec T, Lojen S, Ramovs A (2001). „The Permian-Triassic boundary in Western Slovenia (Idrijca Valley section): magnetostratigraphy, stable isotopes, and elemental variations”. Chemical Geology. 175: 175—190. doi:10.1016/S0009-2541(00)00368-5. 
  22. ^ а б Visscher, H; Brinkhuis, H; et al. (1996). „Тхе терминал Палеозоиц фунгал евент: Евиденце оф террестриал ецосyстем дестабилизатион анд цоллапсе”. Процеедингс оф тхе Натионал Ацадемy оф Сциенцес. 93 (5): 2155—2158. Бибцоде:1996ПНАС...93.2155В. ПМЦ 39926  . ПМИД 11607638. дои:10.1073/пнас.93.5.2155. 
  23. ^ Лóпез-Гóмез, Ј.; Таyлор, Е.L. (2005). „Пермиан-Триассиц Транситион ин Спаин: А мултидисциплинарy аппроацх”. Палаеогеограпхy, Палаеоцлиматологy, Палаеоецологy. 229 (1–2): 1—2. дои:10.1016/ј.палаео.2005.06.028. 
  24. ^ а б Лооy, C. V.; Тwитцхетт, Р. Ј.; et al. (2005). „Лифе ин тхе енд-Пермиан деад зоне”. Процеедингс оф тхе Натионал Ацадемy оф Сциенцес. 162 (4): 7879—7883. Бибцоде:2001ПНАС...98.7879Л. ПМЦ 35436  . ПМИД 11427710. дои:10.1073/пнас.131218098. „Сее имаге 2” 
  25. ^ а б Wард ПД, Ботха Ј, Буицк Р, Де Коцк МО, Ерwин ДХ, Гаррисон ГХ, Кирсцхвинк ЈЛ, Смитх Р (2005). „Абрупт анд Градуал Еxтинцтион Амонг Лате Пермиан Ланд Вертебратес ин тхе Кароо Басин, Соутх Африца”. Сциенце. 307 (5710): 709—714. Бибцоде:2005Сци...307..709W. ПМИД 15661973. дои:10.1126/сциенце.1107068. 
  26. ^ Реталлацк, Г. Ј.; Смитх, Р.M.Х.; Wард, П. D. (2003). „Вертебрате еxтинцтион ацросс Пермиан-Триассиц боундарy ин Кароо Басин, Соутх Африца”. Буллетин оф тхе Геологицал Социетy оф Америца. 115 (9): 1133—1152. дои:10.1130/Б25215.1. Архивирано из оригинала 05. 05. 2008. г. Приступљено 30. 01. 2019. 
  27. ^ Рампино МР, Прокопх А, Адлер А (2000). „Темпо оф тхе енд-Пермиан евент: Хигх-ресолутион цyцлостратиграпхy ат тхе Пермиан–Триассиц боундарy”. Геологy. 28 (7): 643—646. Бибцоде:2000Гео....28..643Р. ИССН 0091-7613. дои:10.1130/0091-7613(2000)282.0.ЦО;2. 
  28. ^ Wанг, С. C.; Еверсон, П. Ј. (2007). „Цонфиденце интервалс фор пулсед масс еxтинцтион евентс”. Палеобиологy. 33 (2): 324—336. дои:10.1666/06056.1. 
  29. ^ Тwитцхетт РЈ, Лооy CV, Моранте Р, Виссцхер Х, Wигналл ПБ (2001). „Рапид анд сyнцхроноус цоллапсе оф марине анд террестриал ецосyстемс дуринг тхе енд-Пермиан биотиц црисис”. Геологy. 29 (4): 351—354. Бибцоде:2001Гео....29..351Т. ИССН 0091-7613. дои:10.1130/0091-7613(2001)0292.0.ЦО;2. 
  30. ^ Реталлацк, Г.Ј.; Метзгер, C. А.; et al. (2006). „Миддле-Лате Пермиан масс еxтинцтион он ланд”. Буллетин оф тхе Геологицал Социетy оф Америца. 118 (11–12): 1398—1411. дои:10.1130/Б26011.1. 
  31. ^ Станлеy СМ, Yанг X (1994). „А Доубле Масс Еxтинцтион ат тхе Енд оф тхе Палеозоиц Ера”. Сциенце. 266 (5189): 1340—1344. Бибцоде:1994Сци...266.1340С. ПМИД 17772839. дои:10.1126/сциенце.266.5189.1340. 
  32. ^ Реталлацк, Г. Ј.; Метзгер, C. А.; et al. (1. 11. 2006). „Миддле-Лате Пермиан масс еxтинцтион он ланд”. ГСА Буллетин. 118 (11/12): 1398—1411. дои:10.1130/Б26011.1. 
  33. ^ Рацки, Г. (1999). „Силица-сецретинг биота анд масс еxтинцтионс: сурвивал процессес анд паттернс”. Палаеогеограпхy, Палаеоцлиматологy, Палаеоецологy. 154 (1–2): 107—132. дои:10.1016/С0031-0182(99)00089-9. 
  34. ^ Бамбацх, Р.К.; Кнолл, А.Х.; Wанг, С.C. (2004). „Оригинатион, еxтинцтион, анд масс деплетионс оф марине диверситy”. Палеобиологy. 30 (4): 522—542. ИССН 0094-8373. дои:10.1666/0094-83730302.0.ЦО;2. 
  35. ^ Кнолл, А. Х. (2004). „Биоминерализатион анд еволутионарy хисторy. Ин: П.M. Дове, Ј.Ј. ДеYорео анд С. Wеинер (Едс), Ревиеwс ин Минералогy анд Геоцхемистрy” (ПДФ). Архивирано из оригинала (ПДФ) 20. 06. 2010. г. Приступљено 30. 01. 2019. 
  36. ^ а б Ерwин, D. Х. (1993). Тхе греат Палеозоиц црисис; Лифе анд деатх ин тхе Пермиан. Цолумбиа Университy Пресс. ИСБН 978-0-231-07467-4. 
  37. ^ МцКиннеy, M. L. (1987). „Таxономиц селецтивитy анд цонтинуоус вариатион ин масс анд бацкгроунд еxтинцтионс оф марине таxа”. Натуре. 325 (6100): 143—145. Бибцоде:1987Натур.325..143М. дои:10.1038/325143а0. 
  38. ^ Тwитцхетт РЈ, Лооy CV, Моранте Р, Виссцхер Х, Wигналл ПБ (2001). „Рапид анд сyнцхроноус цоллапсе оф марине анд террестриал ецосyстемс дуринг тхе енд-Пермиан биотиц црисис”. Геологy. 29 (4): 351—354. Бибцоде:2001Гео....29..351Т. ИССН 0091-7613. дои:10.1130/0091-7613. 
  39. ^ Кнолл, А. Х.; Бамбацх, Р. К.; et al. (1996). „Цомпаративе Еартх хисторy анд Лате Пермиан масс еxтинцтион”. Сциенце(Wасхингтон). 273 (5274): 452—457. Бибцоде:1996Сци...273..452К. ПМИД 8662528. дои:10.1126/сциенце.273.5274.452. 
  40. ^ Реталлацк, ГЈ (1995). „Пермиан–Триассиц лифе црисис он ланд”. Сциенце. 267 (5194): 77—80. Бибцоде:1995Сци...267...77Р. ПМИД 17840061. дои:10.1126/сциенце.267.5194.77. 
  41. ^ Лооy CV, Бругман WА, Дилцхер DL, Виссцхер Х (1999). „Тхе делаyед ресургенце оф еqуаториал форестс афтер тхе Пермиан–Триассиц ецологиц црисис”. Процеедингс Натионал Ацадемy оф Сциенцес. 96 (24): 13857—13862. Бибцоде:1999ПНАС...9613857Л. ПМЦ 24155  . ПМИД 10570163. дои:10.1073/пнас.96.24.13857. 
  42. ^ а б в Реталлацк, ГЈ; Вееверс, ЈЈ; Моранте, Р (1996). "Глобал цоал гап бетwеен Пермиан–Триассиц еxтинцтионс анд миддле Триассиц рецоверy оф пеат форминг плантс". ГСА Буллетин 108 (2): 195–207
  43. ^ Маxwелл, W. D. (1992). „Пермиан анд Еарлy Триассиц еxтинцтион оф нон-марине тетраподс”. Палаеонтологy. 35: 571—583. 
  44. ^ Ерwин, D. Х. (1990). „Тхе Енд-Пермиан Масс Еxтинцтион”. Аннуал Ревиеw оф Ецологy анд Сyстематицс. 21: 69—91. дои:10.1146/аннурев.ес.21.110190.000441. 
  45. ^ а б в г Кнолл, А. Х.; Бамбацх, Р. К.; et al. (2007). „Paleophysiology and end-Permian mass extinction” (PDF). Earth and Planetary Science Letters. 256 (3–4): 295—313. Bibcode:2007E&PSL.256295K Проверите вредност параметра |bibcode= length (помоћ). doi:10.1016/j.epsl.2007.02.018. Архивирано из оригинала (PDF) 04. 10. 2020. г. Приступљено 1. 4. 2013. 
  46. ^ HINA (2. 3. 2012). „Svjetski oceani sve kiseliji”. Nacional. Архивирано из оригинала 06. 03. 2012. г. Приступљено 1. 4. 2013. 
  47. ^ Smith, R.M.H. (16. 10. 1999). „Changing fluvial environments across the Permian-Triassic boundary in the Karoo Basin, South Africa and possible causes of tetrapod extinctions”. Palaeogeography, Palaeoclimatology, Palaeoecology. 117 (1-2): 81—104. doi:10.1016/0031-0182(94)00119-S. Приступљено 2. 4. 2013. 
  48. ^ Chinsamy-Turan Anusuya, ур. (2012). Forerunners of mammals: radiation, histology, biology. Indiana University Press location=Bloomington. ISBN 978-0-253-35697-0. 

Literatura уреди

  • Over, Jess (editor), Understanding Late Devonian and Permian–Triassic Biotic and Climatic Events, (Volume 20 in series Developments in Palaeontology and Stratigraphy (2006). The state of the inquiry into the extinction events.
  • Sweet, Walter C. (editor), Permo–Triassic Events in the Eastern Tethys : Stratigraphy Classification and Relations with the Western Tethys (in series World and Regional Geology)

Spoljašnje veze уреди

 
Permsko-trijasko izumiranje na Vikimedijinoj ostavi.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Permsko-trijasko_izumiranje&oldid=27675178”