Permsko-trijasko izumiranje
Pre otprilike 251,9 miliona godina, događaj izumiranja perm-trijasa (P–T, P–Tr) (PTME; takođe poznat kao događaj kasnog permskog izumiranja,[2] najnoviji događaj izumiranja u permu,[3] izumiranje na kraju perma,[4][5] i kolokvijalno kao Veliko umiranje)[6][7] čini granicu između permskog i trijaskog geološkog perioda, a sa njima i paleozojske i mezozojske ere.[8] To je najteži poznati događaj izumiranja na Zemlji,[9][10] sa izumiranjem 57% bioloških porodica, 83% rodova, 81% morskih vrsta[11][12][13] i 70% kopnenih kičmenjačkih vrste.[14] To je ujedno i najveće poznato masovno izumiranje insekata.[15] To je najveće od "Velikih pet" masovnih izumiranja u fanerozoiku.[16] Postoje dokazi za jedan do tri različita impulsa, ili faze, izumiranja.[14][17]
Precizni uzroci Velikog umiranja ostaju neizvesni.[18] Naučni konsenzus je da su glavni uzrok izumiranja bile poplavne bazaltne vulkanske erupcije koje su stvorile Sibirske zamke,[19] koje su oslobađale sumpor dioksid i ugljen dioksid, što je rezultiralo euksinijom (sumporni okeani bez kiseonika),[20][21] podizanjem globalnih temperatura,[22][23][24] i zakišeljavanjem okeana.[25][26][2] Nivo atmosferskog ugljen-dioksida je porastao sa oko 400 ppm na 2.500 ppm sa približno 3.900 do 12.000 gigatona ugljenika dodatog u sistem okean-atmosfera tokom ovog perioda.[22] Predloženo je nekoliko drugih doprinosećih faktora, uključujući emisiju ugljen dioksida iz sagorevanja nafte i naslaga uglja zapaljenih erupcijama;[27][28] emisije metana iz gasifikacije metanskih klatrata;[29] emisije metana od strane novih metanogenih mikroorganizama hranjenih mineralima raspršenim u erupcijama;[30][31][32] duži i intenzivniji El Ninjo događaji;[18] i vanzemaljski uticaj koji je stvorio Aragvajna krater i izazvao seizmičko oslobađanje metana[33][34][35] i uništavanje ozonskog omotača sa povećanom izloženošću sunčevom zračenju.[36][37][38]
Datiranje izumiranja
уреди
Ranije se smatralo da su sekvence stena koje se protežu na granici perma i trijasa previše malobrojne i da sadrže previše praznina da bi naučnici mogli pouzdano da utvrde njihove detalje.[45] Međutim, sada je moguće datirati izumiranje sa milenijumskom preciznošću. U–Pb cirkon potiče iz pet slojeva vulkanskog pepela iz odseka globalnog stratotipa i tačke za granicu perma i trijasa u Mejšanu, Kina, uspostavljaju starosni model visoke rezolucije za izumiranje – omogućavajući istraživanje veza između globalne perturbacije životne sredine, poremećaja ugljeničnog ciklusa, masovnog izumiranja i oporavka u milenijumskim vremenskim razmacima. Prvo pojavljivanje konodonta Hindeodus parvus korišćeno je za ocrtavanje granice perma-trijasa.[46][47][48]
Izumiranje se dogodilo pre između 251,941 ± 0,037 i 251,880 ± 0,031 miliona godina, u trajanju od 60 ± 48 hiljada godina.[49] Veliko, naglo globalno smanjenje δ13C, odnosa stabilnog izotopa ugljenika-13 i ugljenika-12, poklapa se sa ovim izumiranjem,[50][51][52] i ponekad se koristi za identifikaciju granice perma-trijasa i PTME u stenama koje nisu pogodne za radiometrijsko datiranje.[53][54] Magnituda negativne digresije izotopa ugljenika bila je 4-7% i trajala je oko 500 hiljada godina,[55] iako je procena njegove tačne vrednosti izazovna zbog dijagenetskih promena mnogih sedimentnih facija koje se prostiru na granici.[56][57]
Dalji dokazi za promene životne sredine oko granice perma-trijasa sugerišu porast temperature od 8 °C (14 °F)[41] i povećanje nivoa CO
2 do 2,500 ppm (poređenja radi, koncentracija neposredno pre industrijske revolucije bila je 280 ppm,[41] a današnja količina je oko 422 ppm[58]). Takođe postoje dokazi o povećanom ultraljubičastom zračenju koje je dopiralo do zemlje, izazivajući mutaciju biljnih spora.[41][38]
Pretpostavlja se da je granica između perma i trijasa povezana sa naglim povećanjem obilja morskih i kopnenih gljiva, uzrokovanih naglim povećanjem količine mrtvih biljaka i životinja kojima se hrane gljive.[59] Neki paleontolozi su koristili ovaj „gljivični šiljak“ da identifikuju litološki niz koji se nalazi na ili veoma blizu granice perma-trijasa u stenama koje nisu pogodne za radiometrijsko datiranje ili imaju manjak odgovarajućih indeksnih fosila.[60] Međutim, čak su i predlagači hipoteze o gljivičnim šiljcima istakli da su „šiljci gljiva“ možda bili ponavljajući fenomen koji je stvorio ekosistem nakon izumiranja tokom najranijeg trijasa.[59] Sama ideja o gljivičnom šiljku je kritikovana po nekoliko osnova, uključujući: Reduviasporonites, najčešća pretpostavljena spora gljivica, može biti fosilizovana alga;[41][61] šiljak se nije pojavio širom sveta;[62][63][64] i na mnogim mestima nije padao na granicu perm–trijas.[65] Reduviasporonites mogu čak predstavljati prelaz u trijaski svet kojim dominiraju jezera, a ne najraniju trijasku zonu smrti i raspadanja u nekim kopnenim fosilnim slojevima.[66] Noviji hemijski dokazi se bolje slažu sa gljivičnim poreklom za Reduviasporonites, razvodnjavajući ove kritike.[67][68]
Postoji nesigurnost u pogledu trajanja sveukupnog izumiranja i oko vremena i trajanja izumiranja različitih grupa u okviru šireg procesa. Neki dokazi sugerišu da je bilo više impulsa izumiranja[69][70][71] ili da je izumiranje bilo dugo i da se proširilo na nekoliko miliona godina, sa oštrim vrhuncem u poslednjih milion godina perma.[72][65][73] Statističke analize nekih visoko fosilnih slojeva u Meišanu, provincija Džeđang na jugoistoku Kine, sugerišu da je glavno izumiranje bilo grupisano oko jednog vrha,[17] dok je studija odseka Ljangfengia pronašla dokaze o dva talasa izumiranja, MEH-1 i MEH- 2, koji su se razlikovali po svojim uzrocima,[74] a studija odseka Šangsi pokazala je i dva impulsa izumiranja sa različitim uzrocima.[75] Nedavna istraživanja pokazuju da su različite grupe izumrle u različito vreme; na primer, iako je bilo teško apsolutno datirati, izumiranje ostrakoda i brahiopoda je razdvojeno za oko 670.000 do 1,17 miliona godina.[76] Paleoekološka analiza slojeva lopingijana u basenu Boven u Kvinslendu ukazuje na brojne periode stresa na morsku životnu sredinu od srednjeg do kasnog lopingijana koji je doveo do samog izumiranja krajnjeg perma, podržavajući aspekte hipoteze postepenosti.[77] Pored toga, opadanje bogatstva morskih vrsta i strukturni kolaps morskih ekosistema su možda takođe bili odvojeni, pri čemu je prvi prethodio drugom za oko 61.000 godina prema jednoj studiji.[78]
Da li su kopnena i morska izumiranja bila sinhrona ili asinhrona je još jedna kontroverzna tačka. Dokazi iz dobro očuvane sekvence u istočnom Grenlandu sugerišu da su kopnena i morska izumiranja počela istovremeno. U ovom nizu, opadanje životinjskog sveta je koncentrisano u periodu od približno 10.000 do 60.000 godina, pri čemu je biljkama bilo potrebno još nekoliko stotina hiljada godina da pokažu pun uticaj događaja.[79] Mnoge sedimentne sekvence iz Južne Kine pokazuju sinhrona kopnena i morska izumiranja.[80] Istraživanja u Sidnejskom basenu o trajanju i toku PTME takođe podržavaju sinhronu pojavu kopnenih i morskih biotičkih kolapsa.[81] Drugi naučnici veruju da je masovno izumiranje na kopnu počelo između 60.000 i 370.000 godina pre početka morskog masovnog izumiranja.[82][83] Hemostratigrafska analiza iz sekcija u Finmarku i Trendelagu pokazuje da se kopneni cvetni obrt dogodio pre velikog negativnog δ13C pomeranja tokom izumiranja u moru.[84] Datiranje granice između zona okupljanja Dicynodon i Lystrosaurus u basenu Karu ukazuje na to da se kopneno izumiranje dogodilo ranije od izumiranja u moru.[85] Formacija Suenđagou u Južnoj Kini takođe beleži propast kopnenog ekosistema pre morske krize.[86] Druga istraživanja su i dalje otkrila da se kopneno izumiranje dogodilo nakon izumiranja mora u tropima.[87]
Proučavanje vremena i uzroka izumiranja perm-trijasa je komplikovano zbog često zanemarenog kapitanijankog izumiranja (koje se takođe naziva i gvadalupsko izumiranje), samo jednog od možda dva masovna izumiranja u kasnom permu koja su blisko prethodila događaju iz perma-trijasa. Ukratko, kada počinje perm-trijas, teško je znati da li se krajnji kapitanijan završio, u zavisnosti od faktora koji se razmatraju.[1][88] Mnoga izumiranja koja su nekada datovana na granicu perma i trijasa nedavno su prevedena na kraj kapitanijana. Dalje, nejasno je da li su se neke vrste koje su preživele prethodno izumiranje oporavile dovoljno dobro da bi se njihov konačni nestanak u permsko-trijaskom događaju smatrao odvojenim od kapitanijskog događaja. Manjiska tačka gledišta je da je niz ekoloških katastrofa efektivno predstavljao jedan, produženi događaj izumiranja, možda u zavisnosti od toga koja se vrsta razmatra. Ova starija teorija, još uvek podržana u nekim nedavnim radovima,[14][89] predlaže da su postojala dva velika impulsa izumiranja u razmaku od 9,4 miliona godina, razdvojena periodom izumiranja koji je bio manje opsežan, ali još uvek znatno iznad nivoa pozadine, i da je konačno izumiranje ubilo oko 80% morskih vrsta koje su tada živele, dok su ostali gubici nastali tokom prvog impulsa ili intervala između impulsa. Prema ovoj teoriji, jedan od ovih impulsa izumiranja dogodio se na kraju gvadalupske epohe perma.[90][14][91] Na primer, svi rodovi dinocefalija su izumrli na kraju gvadalupa,[89] kao i Verbeekinidae, porodica velikih fuzulinskih foraminifera.[92] Smatra se da je uticaj izumiranja na kraju gvadalupa na morske organizme varirao između lokacija i između taksonomskih grupa – brahiopodi i korali su imali velike gubitke.[93][94]
Obrasci izumiranja
уреди| Morska izumiranja | Izumiranje rodova | Beleške | |
|---|---|---|---|
| Morski beskičmenjaci | |||
| 97% | Fusulinidi su izumrli, ali su bili i pred izumiranjem pre katastrofe | ||
| 99%[95] | |||
|
Morska sasa, korali, itd. |
96% | Razne vrste korala su izumrle | |
| 79% | |||
| 96% | |||
| 59% | |||
| 98% | |||
| 97% | |||
| 98% | Skoro su svi izumrli | ||
| 100% | Možda su izumrli i pre prelaska perma u trijas | ||
| 100% | U opadanju od Devona; samo dva roda je živelo pre izumiranja | ||
|
Euripteridi ("morski škorpioni") |
100% | Možda su izumrli i pre prelaska perma u trijas | |
| 59% | |||
| Ribe | |||
| 100% | U opadanju od Devona, imale samo jednu živu porodicu | ||
Morski organizmi
уредиMorski beskičmenjaci pretrpeli su najveće gubitke tokom P–Tr izumiranja. Dokazi za to su pronađeni u uzorcima iz južne Kine na P–Tr granici. Ovde, 286 od 329 rodova morskih beskičmenjaka nestaje unutar poslednje dve sedimentne zone koje sadrže konodonte iz perma.[17] Smanjenje raznovrsnosti je verovatno uzrokovano naglim povećanjem izumiranja, a ne smanjenjem specijacije.[96]
Izumiranje je prvenstveno pogodilo organizme sa skeletima od kalcijum karbonata, posebno one koji se oslanjaju na stabilne nivoe CO2 da bi proizveli svoje skelete. Ovi organizmi su bili podložni efektima zakišeljavanja okeana koje je rezultat povećanog atmosferskog CO2.[97] Organizmi koji su se oslanjali na hemocijanin ili hemoglobin za transport kiseonika bili su otporniji na izumiranje od onih koji su koristili hemeritrin ili difuziju kiseonika.[98] Takođe postoje dokazi da je endemizam bio snažan faktor rizika koji je uticao na verovatnoću izumiranja taksona. Taksoni školjkaša koji su bili endemični i lokalizovani u određenom regionu imali su veću verovatnoću da će nestati nego kosmopolitski taksoni.[99] Postojala je mala latidudalna razlika u stopama preživljavanja taksona.[100]
Među bentoškim organizmima, događaj izumiranja je umnožavao pozadinske stope izumiranja, i stoga je prouzrokovao maksimalni gubitak vrsta za taksone koji su imali visoku pozadinsku stopu izumiranja (implicitno, taksone sa velikim prometom).[101][102] Stopa izumiranja morskih organizama bila je katastrofalna.[17][103][79] Bioturbatori su bili izuzetno teško pogođeni, o čemu svedoči gubitak sedimentnog mešovitog sloja u mnogim morskim facijama tokom izumiranja na kraju perma.[104]
Preživele grupe morskih beskičmenjaka uključivale su zglobne brahiopode (one sa prevojnicom),[105] čija je brojnost postepeno opadala od P–Tr izumiranja; red amonita Ceratitida;[106] i krinoida („morski ljiljani“),[106] koji je skoro izumrli, ali su kasnije postali izobilni i raznoliki. Grupe sa najvišim stopama preživljavanja generalno su imale aktivnu kontrolu cirkulacije, razrađene mehanizme razmene gasova i laganu kalcifikacija; jače kalcifikovani organizmi sa jednostavnijim aparatima za disanje pretrpeli su najveći gubitak raznovrsnosti vrsta.[107][108] U slučaju brahiopoda, barem, preživeli taksoni su uglavnom bili mali, retki članovi ranije raznolike zajednice.[109]
Konodonti su bili ozbiljno pogođeni i u smislu taksonomske i morfološke raznovrsnosti, mada ne tako ozbiljno kao tokom kapitanijskog masovnog izumiranja.[110]
Amonoidi, koji su bili u dugoročnom padu tokom 30 miliona godina od roadijana (srednjeg perma), pretrpeli su selektivni puls izumiranja 10 miliona godina pre glavnog događaja, na kraju kapitanske faze. U ovom preliminarnom izumiranju, koje je u velikoj meri smanjilo disparitet, ili raspon različitih ekoloških esnafa, očigledno su odgovorni faktori životne sredine. Raznolikost i disparitet su dalje padali sve do P–Tr granice; izumiranje ovde (P–Tr) je bilo neselektivno, u skladu sa katastrofskim pokretačem. Tokom trijasa, raznovrsnost je brzo rasla, ali je disparitet ostao nizak.[111] Opseg morfoprostora koji zauzimaju amonoidi, odnosno njihov raspon mogućih formi, oblika ili struktura, postajao je sve ograničeniji kako je perm napredovao. Nekoliko miliona godina u trijasu, prvobitni raspon amonoidnih struktura je ponovo zauzet, ali su parametri sada različito podeljeni među kladama.[112]
Ostrakodi su iskusili produžene poremećaje raznolikosti tokom čangsingijana pre samog PTME, kada su njihove ogromne proporcije naglo nestale.[113] Najmanje 74% ostrakoda je izumrlo tokom samog PTME.[114]
Briozoanci su bili u dugoročnom opadanju tokom kasne permske epohe pre nego što su pretrpeli još katastrofalnije gubitke tokom PTME.[115]
Dubokovodni sunđeri us pretrpeli značajan gubitak raznovrsnosti i ispoljili su smanjenje veličine spikula tokom PTME. Sunđeri plitke vode bili su mnogo manje pogođeni; oni su iskusili povećanje veličine spikula i mnogo manji gubitak morfološke raznovrsnosti u poređenju sa svojim pandanima u dubokoj vodi.[116]
Foraminifera je pretrpela ozbiljno usko grlo u raznolikosti.[4] Približno 93% najnovijih permskih foraminifera je izumrlo, pri čemu je nestalo 50% klade Textulariina, 92% Lagenida, 96% Fusulinida i 100% Miliolida.[117] Razlog zašto su lagenidi preživeli dok su fusulinoidski fusulinidi potpuno izumrli možda je bio veći opseg tolerancije životne sredine i veća geografska distribucija prvih u poređenju sa drugim.[118]
Kladodontomorfne ajkule su verovatno preživele izumiranje zbog svoje sposobnosti da prežive u staništima u dubokim okeanima. Ova hipoteza se zasniva na otkriću kladodontomorfa iz rane krede u dubokim, spoljašnjim sredinama na kontinentalnim policama.[119] Ihtiosaurusi, za koje se veruje da su evoluirali neposredno pre PTME, takođe su preživeli PTME.[120]
Efekat Liliputa, fenomen upatuljavanja vrsta tokom i neposredno nakon događaja masovnog izumiranja, primećen je preko granice perma-trijasa,[121][122] koji se posebno javlja kod foraminifera,[123][124][125] brahiopoda,[126][127][128] školjki,[129][130][131] i ostrakoda.[132][133] Iako su puževi koji su preživeli kataklizmu bili manji po veličini od onih koji nisu,[134] i dalje se raspravlja da li je efekat Liliputa zaista zavladao među puževima.[135][136][137] Neki taksoni puževa, nazvani „Guliverovi puževi“, povećali su se u veličini tokom i neposredno nakon masovnog izumiranja,[138] što je primer suprotnosti efektu Liliputa, koji je nazvan Brobdingnagov efekat.[139]
Kopneni beskičmenjaci
уредиPerm je imao veliku bioraznolikost insekata i drugih beskičmenjaka, među njima i najveće insekte koji su ikada postojali. Ovo izumiranje je najveće poznato masovno izumiranje insekata,[15] prema nekim izvorima, to bi moglo biti jedino masovno izumiranje koje je značajno uticalo na raznovrsnost insekata.[140][141] Osam ili devet redova insekata je izumrlo, a još deset je značajno smanjeno u raznolikosti. Paleodiktiopteroidi (insekti sa oštricom i usnim aparatom) počeli su da opadaju tokom srednjeg perma; ova izumiranja su povezana sa promenom flore. Najveći pad dogodio se u kasnom permu i verovatno nije bio direktno uzrokovan vremenskim promenama cvetova.[45] Međutim, neki uočeni padovi entomofaune u PTME su biogeografske promene, a ne potpuno izumiranje.[142]
Kopnene biljke
уредиGeološki zapisi kopnenih biljaka su retki i uglavnom se zasnivaju na studijama polena i spora. Cvetne promene preko granice perma-trijasa su veoma promenljive u zavisnosti od lokacije i kvaliteta očuvanja bilo koje lokacije.[143] Biljke su relativno imune na masovno izumiranje, pri čemu je uticaj svih velikih masovnih izumiranja „beznačajan“ na nivou porodice.[41] Čak i smanjenje uočeno u raznolikosti vrsta (od 50%) može biti uglavnom zbog tafonomskih procesa.[144][41] Međutim, dolazi do masovnog preuređivanja ekosistema, pri čemu se obilje i distribucija biljaka duboko menjaju i sve šume praktično nestaju.[145][41] Dominantne cvetne grupe su se promenile, sa mnogim grupama kopnenih biljaka koje su ušle u nagli pad, kao što su Cordaites (gimnosperme) i Glossopteris (semena paprat).[146][147] Ozbiljnost izumiranja biljaka je sporna.[148][144]
Flora kojom dominira Glossopteris, koja je karakterisala Gondvanu na visokim geografskim širinama, kolapsirala je u Australiji oko 370.000 godina pre granice između perma i trijasa, pri čemu je kolaps ove flore bio manje ograničen u zapadnoj Gondvani, ali se i dalje verovatno dogodio nekoliko stotina hiljada godina pre granice.[149]
Palinološke ili polenske studije sa istočnog Grenlanda slojeva sedimentnih stena postavljenih tokom perioda izumiranja ukazuju na guste šume golosemenica pre događaja. U isto vreme kada je makrofauna morskih beskičmenjaka opala, ove velike šume su izumrle i to je praćeno porastom raznovrsnosti manjih zeljastih biljaka, uključujući Lycopodiophyta, i Selaginellales i Isoetales.[64] Podaci sa Kap Stoša sugerišu da bogatstvo cvetnih vrsta nije značajno pogođeno tokom PTME.[150]
Flora Cordaites, koja je dominirala angarskim florističkim carstvom koje odgovara Sibiru, propala je tokom izumiranja.[151] U Kuznjeckom basenu, izumiranje šumske flore prilagođene vlažnim uslovima u regionima u kojima dominiraju kordajtalci izazvano sušnošću, dogodilo se otprilike pre 252,76 Ma, oko 820.000 godina pre izumiranja na kraju Perma u Južnoj Kini. To sugeriše da je biotička katastrofa na kraju Perma možda započela ranije na kopnu i da je ekološka kriza možda bila postepenija i asinhrona na kopnu u poređenju sa njenim naglijim početkom u morskom carstvu.[152]
U Severnoj Kini, prelaz između formacija Gornje Šihoce i Suenđagou i njihovih bočnih ekvivalenata označio je veoma veliko izumiranje biljaka u regionu. Oni biljni rodovi koji nisu izumrli i dalje su doživeli veliko smanjenje svog geografskog raspona. Nakon ove tranzicije, ugljene močvare su nestale. Izumiranje cveća u Severnoj Kini je u korelaciji sa opadanjem Gigantopteris flore u Južnoj Kini.[153]
U Južnoj Kini, suptropski katazijski gigantopterid kojim dominiraju kišne šume naglo je kolapsirao.[154][155][156] Izumiranje cveća u Južnoj Kini povezano je sa procvatom bakterija u zemljištu i obližnjim jezerskim ekosistemima, pri čemu je njihov verovatan uzrok erozija zemljišta koja je rezultat odumiranja biljaka.[157] Šumski požari su verovatno odigrali ulogu u padu Gigantopterisa.[158]
Flora četinara u današnjem Jordanu, poznata po fosilima u blizini Mrtvog mora, pokazala je neuobičajenu stabilnost tokom tranzicije perm-trijas, i izgleda da je bila samo minimalno pogođena krizom.[159]
Kopneni kičmenjaci
уредиDo izumiranja kopnenih kičmenjaka došlo je brzo, za 50.000 godina ili manje;[160] studija koprolita u fosilnim slojevima Vjazniki u Rusiji sugeriše da je za to bilo potrebno samo nekoliko hiljada godina.[161] Aridifikacija izazvana globalnim zagrevanjem bila je glavni krivac za izumiranje kopnenih kičmenjaka.[162][163] Postoji dovoljno dokaza koji ukazuju na to da je više od dve trećine kopnenih lavirintodontskih vodozemaca, taksona sauropsida („gmizavac“) i terapsida („prasisara“) izumrlo. Najveće gubitke pretrpeli su krupni biljojedi.
Svi permski anapsidni gmizavci su izumrli osim prokolofonida (iako testudini imaju morfološki anapsidne lobanje, sada se smatra da su evoluirali odvojeno od predaka dijapsida). Pelikozaurusi su izumrli pred kraj perma. Utvrđeno je da je premalo fosila permskih dijapsida podržalo bilo kakav zaključak o uticaju permskog izumiranja na dijapside (grupa „gmizavaca“ iz koje su evoluirali gušteri, zmije, krokodili i dinosaurusi (uključujući ptice)).[164][9] Tradicionalno se smatra da su gorgonopsijani izumrli tokom PTME, ali neki probni dokazi sugerišu da su možda preživeli u trijasu.[165]
Grupe koje su preživele pretrpele su izuzetno velike gubitke vrsta, a neke grupe kopnenih kičmenjaka su skoro izumrle na kraju perma. Neke od preživelih grupa nisu opstale dugo nakon ovog perioda, ali druge koje su jedva preživele nastavile su da stvaraju različite i dugotrajne loze. Međutim, bilo je potrebno 30 miliona godina da se fauna kopnenih kičmenjaka potpuno oporavi, brojčano i ekološki.[166]
Teško je detaljno analizirati stope izumiranja i preživljavanja kopnenih organizama jer se nekoliko kopnenih fosilnih slojeva prostire na granici perma-trijasa. Najpoznatiji zapisi o promenama kičmenjaka preko granice perma i trijasa javljaju se u Karu supergrupi u Južnoj Africi, ali statističke analize do sada nisu donele jasne zaključke.[167] Jedna studija o basenu Karu otkrila je da je 69% kopnenih kičmenjaka izumrlo tokom 300.000 godina do granice perma-trijasa, nakon čega je usledio manji impuls izumiranja koji uključuje četiri taksona koji su preživeli prethodni interval izumiranja.[168] Druga studija najnovijih permskih kičmenjaka u basenu Karu utvrdila je da je 54% njih izumrlo zbog PTME.[169]
Moguća objašnjenja obrazaca
уредиNajranjiviji morski organizmi bili su oni koji su imali tvrde delove sačinjene od krečnjaka (npr. od kalcijum karbonata) i imali male stope metabolizma te slabe respiratorne sisteme — posebno sunđeri i korali; oko 81% svih rodova je izumrlo. Bliski rođaci bez tvrdih krečnjačkih delova, na primer morske sase, oni od kojih su se razvili moderni korali. Životinje sa dobro razvijenim stopama metabolizma, respiratornih sistema i tvrdih delova bez krečnjaka su imale zanemarive gubitke—izuzev konodonta kod kojih je 33% rodova izumrlo.[167]
Ovaj obrazac je dosledan sa učincima hipoksije, nedostatkom ali ne i potpunim izostankom kiseonika. Ipak, to nije mogao biti jedini uzrok stradanja morskih organizama. Skoro sve vode epikontinentalnog pojasa su morale postati izuzetno hipoksične kako bi se objasnio tako veliki obim izumiranja. Modeli kasnog perma i ranog trijasa pokazuju značajan, ali ne i dugotrajan pad nivoa kiseonika. Ipak, pad nivoa kiseonika se prema nekim modelima ne poklapa sasvim sa izumiranjem tadašnjih vrsta.[167]
Promatrani obrazac morskih izumiranja se poklapa i sa velikim povećanjem ugljen-dioksida (CO2), koji može smanjiti koncentraciju karbonata u vodi time da ih „istisne”, što dalje povećava poteškoću stvaranja tvrdih delova karbonata. Morski organizmi su osetljiviji na promenu nivoa CO2 nego kopneni organizmi zbog raznih razloga. CO2 je 28 puta rastvorljiviji u vodi nego u vazduhu. Morske životinje uglavnom funkcionišu sa nižim nivoima CO2 u telima nego kopnene živtoinje, pošto uklanjanje CO2 kod životinja ometa potreba za gasom da prođe kroz respiratorni sistem membrana (pluća, dušnik i dr.). Kod morskih organizama, skromno ali dugotrajno povećanje CO2 ometa sintezu proteina, smanjuje stopu plodnosti te se stvaraju deformiranje u tvrdim delovima tela od krečnjaka.[167] Povećanje CO2 povećava i kiselost okeana.[170]
Teško je detaljno analizirati stopu preživljavanja kopnenih organizama zbog manjka fosila. Insekti trijasa su drugačiji od insekata u permu, ali postoji manjak fosilnih nalazišta insekata u rasponu od 15 miliona godina od kasnog perma do ranog trijasa. Najbolja nalazišta su u Južnoj Africi.[167] Ipak, analize fosilnih nalazišta reka ukazuju na pomak od meandrirajućih obrazaca do opletenih rečnih obrazaca, što ukazuje na iznenadno sušniju klimu.[171] Promena klime je trajala oko 100.000 godina.[172]
Biotički oporavak
уредиU jeku izumiranja, ekološka struktura današnje biosfere evoluirala je iz zaliha preživelih taksona. U moru je „paleozojska evoluciona fauna“ opala, dok je „moderna evoluciona fauna“ postigla veću dominaciju;[173] masovno izumiranje perm-trijasa označilo je ključnu prekretnicu u ovoj ekološkoj promeni koja je počela nakon kapitanskog masovnog izumiranja,[174] a kulminirao je u kasnoj juri.[175] Tipični taksoni bentoske faune školjkaša sada su bili školjke, puževi, morski ježevi i malakostraka, dok su koštane ribe[176] i morski gmizavci[177] bili raznovrsni u pelagičkoj zoni. Na kopnu su dinosaurusi i sisari nastali tokom trijasa. Duboka promena u taksonomskoj kompoziciji delimično je bila rezultat selektivnosti događaja izumiranja, koji je uticao na neke taksone (npr. brahiopode) teže od drugih (npr. školjke).[178][179] Međutim, oporavak je takođe bio različit između taksona. Neki preživeli su izumrli nekoliko miliona godina nakon izumiranja, a da se nisu ponovo diverzifikovali (hodanje mrtvih klada,[180] npr. porodica puževa Bellerophontidae),[181] dok su drugi prevladali u geološkim vremenima (npr. školjke).[182][183]
Morski ekosistemi
уреди
Događaj kosmopolitizma počeo je odmah nakon izumiranja na kraju perma.[184] Morske faune nakon izumiranja bile su uglavnom siromašne vrstama i dominiralo je nekoliko pionirskih taksona kao što su školjke Claraia, Unionites, Eumorphotis, i Promyalina,[185] konodonti Clarkina i Hindeodus,[186] neartikulisani brahiopod Lingularia,[185] i foraminifere Earlandia i Rectocornuspira kalhori,[187] od kojih se ova druga ponekad svrstava u rod Ammodiscus.[188] Njihova cehovska raznolikost je takođe bila niska.[189] Faune nakon PTME imale su ravan, beznačajan latitudni gradijent.[190]
Brzina oporavka od izumiranja je sporna. Neki naučnici procenjuju da je trebalo 10 miliona godina (do srednjeg trijasa) zbog ozbiljnosti izumiranja.[191] Međutim, studije u okrugu Ber Lejk, u blizini Pariza, Ajdaho,[192] i obližnjim lokacijama u Ajdahu i Nevadi,[193] pokazale su relativno brz oporavak u lokalizovanom morskom ekosistemu ranog trijasa (biota Pariza), pri čemu je bilo potrebno oko 1,3 miliona godina da se oporave,[192] dok je neobično raznolika i složena ihnobiota poznata iz Italije manje od milion godina nakon izumiranja na kraju Perma.[194] Pored toga, kompleks Guejanške biota pronađen u blizini Guejanga, Kina, takođe ukazuje na to da je život na nekim mestima napredovao samo milion godina nakon masovnog izumiranja,[195][196] kao i fosilni skup poznat kao Šanganska fauna pronađen u Šanganu, Kina,[197] biota Vangmo iz formacije Luolou u Guejdžou,[198] i fauna gastropoda iz formacije Al Džil u Omanu.[199] Postojale su regionalne razlike u tempu biotičkog oporavka,[200][201] što sugeriše da se uticaj izumiranja možda osećao manje ozbiljno u nekim oblastima nego u drugim, pri čemu su izvor varijanse diferencijalni stres životne sredine i nestabilnost.[202][203] Pored toga, predloženo je da iako se ukupna taksonomska raznolikost brzo oporavljala, funkcionalnoj ekološkoj raznovrsnosti je trebalo mnogo duže da se vrati na nivoe pre izumiranja;[204] jedna studija je zaključila da je morski ekološki oporavak još uvek bio u toku 50 miliona godina nakon izumiranja, tokom najnovijeg trijasa, iako se taksonomska raznolikost ponovo povećala za desetinu tog vremena.[205]
Tempo i vreme oporavka takođe su se razlikovali u zavisnosti od vrste i načina života. Zajednice na morskom dnu zadržale su relativno nisku raznovrsnost do kraja ranog trijasa, otprilike 4 miliona godina nakon izumiranja.[206] Epifaunskom bentosu je trebalo duže da se oporavi nego infaunskom bentosu.[207] Ovaj spori oporavak je u značajnoj suprotnosti sa brzim oporavkom koji se primećuje kod nektonskih organizama kao što su amonoidi, koji su premašili raznolikosti pre izumiranja već dva miliona godina nakon krize,[208] i konodonti, koji su se značajno diverzifikovali tokom prva dva miliona godina ranog trijasa.[209]
Nedavni radovi sugerišu da je tempo oporavka suštinski vođen intenzitetom konkurencije među vrstama, što pokreće stope diferencijacije niša i specijacije.[210] Taj oporavak je bio spor u ranom trijasu, što se može objasniti niskim nivoom biološke konkurencije zbog nedostatka taksonomske raznolikosti,[211] a da se biotički oporavak eksplozivno ubrzao u anizijskom periodu može se objasniti gomilanjem niša, fenomenom koji bi drastično povećana konkurencija, koja je postala prevalentna do anizijana.[212] Rast biodiverziteta se tako ponašao kao pozitivna povratna sprega koja se povećavala kako je uzimala maha u spatijanu i anizijanu.[213] Shodno tome, niski nivoi insterspecifične konkurencije u zajednicama na morskom dnu u kojima dominiraju primarni potrošači odgovaraju sporim stopama diverzifikacije i visokim nivoima interspecifične konkurencije među nektonskim sekundarnim i tercijalnim potrošačima do visokih stopa diverzifikacije.[211] Druga objašnjenja navode da je život bio usporen u svom oporavku jer su se sumorni uslovi periodično vraćali tokom ranog trijasa,[214][215] uzrokujući dalje događaje izumiranja, kao što je izumiranje na smitijsko-spatijskoj granici.[10][216][217] Kontinuirane epizode ekstremno vrućih klimatskih uslova tokom ranog trijasa smatrane su odgovornim za odloženi oporavak okeanskog života,[218][219] posebno skeletizovanih taksona koji su najpodložniji visokim koncentracijama ugljen-dioksida.[220] Relativno kašnjenje u oporavku bentoskih organizama se pripisuje široko rasprostranjenoj anoksiji,[221] ali velika zastupljenost bentoskih vrsta je u suprotnosti sa ovim objašnjenjem.[222] Studija iz 2019. pripisala je različitost vremena oporavka između različitih ekoloških zajednica razlikama u lokalnom ekološkom stresu tokom intervala biotičkog oporavka, pri čemu se regioni koji doživljavaju perzistentni ekološki stres nakon izumiranja oporavljaju sporije, podržavajući gledište da su ponavljajuće ekološke katastrofe krive za retardirani biotski oporavak.[203] Ponavljajući ekološki stres u ranom trijasu takođe je delovao kao plafon koji je ograničavao maksimalnu ekološku složenost morskih ekosistema sve do olenekijana.[223] Smatra se da je biotski oporavak bio ekološki neujednačen i nestabilne u anizijanu, što je biote činilo ranjivim na stresove životne sredine.[224]
Dok je većina morskih zajednica potpuno oporavljena u srednjem trijasu,[225][226] globalna morska raznolikost je dostigla vrednosti pre izumiranja tek sredinom jure, otprilike 75 miliona godina nakon izumiranja.[227]
Pre izumiranja, oko dve trećine morskih životinja bile su sesilne i pričvršćene za morsko dno. Tokom mezozoika, samo oko polovine morskih životinja je bila sesilna dok su ostale živele slobodno. Analiza morskih fosila iz tog perioda ukazala je na smanjenje brojnosti sesilnih epifaunalnih suspenzijskih hranilica, kao što su brahiopodi i morski ljiljani, i povećanje složenijih mobilnih vrsta kao što su puževi, morski ježevi i rakovi.[228] Pre masovnog izumiranja u permu, i složeni i jednostavni morski ekosistemi bili su podjednako zastupljeni. Nakon oporavka od masovnog izumiranja, složene zajednice su nadmašivale jednostavne zajednice za skoro tri prema jedan,[228] a povećanje pritiska predatorstva i durofagije doveli su do mezozojske morske revolucije.[229]
Morski kičmenjaci su se oporavili relativno brzo, sa složenim interakcijama grabežljivaca i plena, sa kičmenjacima na vrhu mreže ishrane, poznatim iz koprolita pet miliona godina nakon PTME.[230] Hibodonti su nakon PTME pokazali izuzetno brzu zamenu zuba.[231] Ihtiopterigijani su izuzetno brzo povećali veličinu nakon PTME.[232]
Školjke su brzo rekolonizirale mnoge morske sredine nakon katastrofe.[233] Školjke su bile prilično retke pre P–Tr izumiranja, ali su postale brojne i raznovrsne u trijasu, preuzimajući niše koje su prvenstveno popunjavali brahiopodi pre masovnog izumiranja.[234] Nekada se smatralo da su školjke nadmašile brahiopode, ali ova zastarela hipoteza o prelazu brahiopod-školjka je opovrgnuta Bajesovom analizom.[235] Uspeh školjkaša nakon izumiranja možda je bio funkcija toga što su posedovale veću otpornost na stres okoline u poređenju sa brahiopodima sa kojima su koegzistirali,[175] dok su druge studije naglasile veću širinu niše ovih prvih.[236] Uspon školjkaša do taksonomske i ekološke dominacije nad brahiopodima, međutim, nije bio sinhron, i brahiopodi su zadržali ogromnu ekološku dominaciju u srednjem trijasu čak i kada su ih školjkaši premašili u taksonomskom diverzitetu.[237] Neki istraživači smatraju da se tranzicija brahiopoda i školjkaša ne može pripisati samo izumiranju na kraju perma, već i ekološkom restrukturiranju koje je počelo kao rezultat kapitanijskog izumiranja.[238] Infaunalne navike kod školjkaša postale su zastupljenije nakon PTME.[239]
Linguliformni brahiopodi bili su široko zastupljeni odmah nakon izumiranja, i njihova brojnost u suštini nije bila pod uticajem krize. Adaptacije za okruženje siromašno kiseonikom i toplotu, kao što je povećana površina lofoforne šupljine, odnos širine i dužine školjke i minijaturizacija školjke, primećene su kod linguliforma nakon izumiranja.[240] Preživela fauna brahiopoda bila je veoma niske raznovrsnosti i nije pokazivala nikakav provincijalizam.[241] Brahiopodi su počeli da se oporavljaju oko 250,1 ± 0,3 Ma, što je obeleženo pojavom roda Meishanorhynchia, za koje se veruje da su prvi brahiopodi koji su evoluirali nakon masovnog izumiranja.[242] Velika rediverzifikacija brahiopoda počela je tek u kasnom spatijskom i anizijskom periodu u kontekstu pada široko rasprostranjene anoksije i ekstremne vrućine i širenjem klimatskih zona pogodnijih za život.[243] Taksoni brahiopoda tokom anizijskog intervala oporavka bili su samo filogenetski povezani sa kasnopermskim brahiopodima na porodičnom taksonomskom nivou ili više; ekologija brahiopoda se radikalno promenila u odnosu na ranije nakon masovnog izumiranja.[244]
Ostrakodi su bili izuzetno retki tokom bazalnog ranog trijasa.[245] Taksoni povezani sa mikrobijalitima bili su neproporcionalno zastupljeni među preživelim ostrakodama.[114] Ostrakodni oporavak je počeo u spatijanu.[246] Uprkos velikom taksonomskom obrtu, ekološki načini života ostrakoda iz ranog trijasa ostali su prilično slični onima ostrakoda pre PTME.[247]
Briozoani u ranom trijasu nisu bili raznovrsni, predstavljeni su uglavnom pripadnicima Trepostomatida. Tokom srednjeg trijasa došlo je do porasta raznovrsnosti briozoa, koji je dostigao vrhunac u karnijanu.[248]
Krinoidi („morski ljiljani“) su pretrpeli selektivno izumiranje, što je rezultiralo smanjenjem raznolikosti njihovih oblika.[249] Iako kladističke analize sugerišu da se početak njihovog oporavka dogodio u induanu, oporavak njihove raznolikosti, mereno fosilnim dokazima, bio je daleko manje brz, i pokazao se u kasnom ladinijanu.[250] Njihovo adaptivno zračenje nakon izumiranja dovelo je do toga da su oblici koji poseduju fleksibilne ruke postali široko rasprostranjeni; pokretljivost, pretežno odgovor na pritisak grabežljivaca, takođe je postala daleko rasprostranjenija.[251] Iako je njihov taksonomski diverzitet ostao relativno nizak, krinoidi su povratili veliki deo svoje ekološke dominacije u epohi srednjeg trijasa.[237]
Ehinoidi iz matične grupe preživeli su PTME.[252] Opstanak miocidaridnih ehinoida kao što je Eotiaris se verovatno može pripisati njihovoj sposobnosti da napreduju u širokom spektru uslova životne sredine.[253]
Konodonti su doživeli brz oporavak tokom induana,[254] sa anhignatodontidama koji su doživeli vrhunac raznolikosti u najranijem induanu. Gondolelidi su se diverzifikovali na kraju grizbahijana; ovaj porast diverziteta bio je najodgovorniji za ukupni vrhunac raznolikosti konodonta u smitijanu.[255] Segminiplanatni konodonti su ponovo doživeli kratak period dominacije u ranom spatijanu, verovatno u vezi sa prolaznom oksigenacijom dubokih voda.[256] Neospatodidni konodonti su preživeli krizu, ali su prošli proteromorfozu.[257]
Nakon PTME-a, taksoni bentoskih foraminifera su popunili mnoge upražnjene niše. Oporavak bentoskih foraminifera bio je veoma spor i često prekidan sve do spatijana.[258]
Mikrobni grebeni su bili uobičajeni u plitkim morima za kratko vreme tokom najranijeg trijasa,[259][260] preovlađujući na niskim geografskim širinama, dok su bili ređi na višim geografskim širinama,[261] javljajući se i u anoksičnim i u oksičnim vodama.[262] Mikrofosili slični Polybessurus često su dominirali ovim najranijim trijaskim mikrobijalitima.[263] Mikrobno-metazoanski grebeni su se pojavili veoma rano u ranom trijasu;[264] i dominirali su mnogim preživelim zajednicama tokom oporavka od masovnog izumiranja.[265] Smatra se da su depoziti mikrobijalita opadali u ranom grizbahijanu sinhrono sa značajnim padom nivoa mora koji se tada dogodio.[262] Grebeni izgrađeni od metazoa ponovo su se pojavili tokom olenekijana, uglavnom sastavljeni od biostroma sunđera i školjki.[265] Keratozni sunđeri su bili posebno vredni pažnje po svojoj integralnoj važnosti za zajednice mikrobno-metazoanskih grebena ranog trijasa,[266][267] i pomogli su da se stvori stabilnost u teško oštećenim ekosistemima tokom ranih faza biotičkog oporavka.[268] Grebeni kojima su dominirali „Tubiphytes“ pojavili su se na kraju olenekijanskog perioda, predstavljajući najranije rubne platformske grebene trijasa, iako nisu postali obilni sve do kasnog anizijana, kada se povećalo bogatstvo vrsta grebena. Prvi skleraktinski korali pojavljuju se i u kasnom anizijanu, iako neće postati dominantni graditelji grebena sve do kraja trijaskog perioda. "Tubiphytes"-dominated reefs appeared at the end of the Olenekian, representing the earliest platform-margin reefs of the Triassic, though they did not become abundant until the late Anisian, when reefs' species richness increased. The first scleractinian corals appear in the late Anisian as well, although they would not become the dominant reef builders until the end of the Triassic period.[265] Briozoani su, posle sunđera, bili najbrojniji organizmi u tetijskim grebenima tokom anizijana.[269] Metazoanski grebeni su ponovo postali uobičajeni tokom anizijana jer su se okeani tada ohladili iz svog pregrejanog stanja tokom ranog trijasa.[270] Biodiverzitet među grebenima metazoa nije se oporavio sve do duboko u anizijansko doba, milionima godina nakon što su ekosistemi koji nisu grebeni povratili svoju raznolikost.[271] Utvrđeno je da su mikrobno indukovane sedimentne strukture (MISS) iz najranijeg trijasa povezane sa obilnim oportunističkim školjkama i vertikalnim jazbinama, i verovatno je da su mikrobne prostirke posle izumiranja igrale vitalnu, nezamenljivu ulogu u preživljavanju i oporavku različitih bioturbirajućih organizama.[272] Međutim, hipoteza mikrobijalitnog utočišta je kritikovana kao odraz tafonomske pristrasnosti zbog većeg potencijala očuvanja depozita mikrobijalita, a ne kao istinski fenomen.[273]
Ihnocenoze pokazuju da su se morski ekosistemi oporavili na nivoe ekološke složenosti pre izumiranja do kasnog olenekijana.[274] Anizijijanske ihnocenoze pokazuju nešto manji diverzitet nego spatijske ihnocenoze, iako je to verovatno bila tafonomska posledica povećane i dublje bioturbacije koja je izbrisala dokaze pliće bioturbacije.[275]
Ihnološki dokazi sugerišu da se oporavak i rekolonizacija morskog okruženja možda dogoditi putem širenja iz staništa koja su pretrpela relativno blage perturbacije i čije su lokalne biote bile manje pogođene masovnim izumiranjem u poređenju sa ostatkom svetskih okeana.[276][277] Iako su složeni obrasci bioturbacije bili retki u ranom trijasu, verovatno odražavajući negostoljubivost mnogih okruženja plitkih voda nakon izumiranja, složeni inženjering ekosistema uspeo je da opstane lokalno na nekim mestima, i možda se odatle proširio nakon što su teški uslovi širom globalnog okeana bili vremenom poboljšani.[278] Veruje se da su uslovi na obali u kojima dominiraju talasi (VDSS) služila kao zaštitna okruženja jer se smatra da su bila neobično raznolika nakon masovnog izumiranja.[279]
Kopnene biljke
уредиProto-oporavak kopnene flore odvijao se od nekoliko desetina hiljada godina nakon izumiranja na kraju perma do oko 350.000 godina nakon njega, sa tačnom vremenskom linijom koja varira u zavisnosti od regiona.[280] Štaviše, jaki impulsi izumiranja nastavili su da se javljaju nakon granice perma-trijasa, uzrokujući dodatne cvetne obrte. Golosemenice su se oporavile u roku od nekoliko hiljada godina nakon granice perma-trijasa, ali oko 500.000 godina nakon nje, dominantni rodovi golosemenica su zamenjeni likofitima – postojeći likofiti su rekolonizatori poremećenih područja – tokom pulsa izumiranja na grisbahijan-dinerijanskoj granici.[281] Posebna dominacija likofita nakon izumiranja, koji su bili dobro prilagođeni za priobalno okruženje, može se delimično objasniti globalnim morskim transgresijama tokom ranog trijasa.[151] Oporavak golosemenica širom sveta trajao je otprilike 4-5 miliona godina.[282][41] Međutim, ovaj trend produžene dominacije likofita tokom ranog trijasa nije bio univerzalan, o čemu svedoči mnogo brži oporavak golosemenica u određenim regionima,[283] a cvetni oporavak verovatno nije pratio kongruentan, globalno univerzalni trend, već je varirao po regionima prema lokalnim uslovima životne sredine.[156]
U istočnom Grenlandu, likofiti su zamenili golosemenice kao dominantne biljke. Kasnije su druge grupe golosemenica ponovo postale dominantne, ali su ponovo pretrpele velika odumiranja. Ove ciklične promene flore dogodile su se nekoliko puta tokom perioda izumiranja i kasnije. Ove fluktuacije dominantne flore između drvenastih i zeljastih taksona ukazuju na hronični ekološki stres koji dovodi do gubitka većine velikih šumskih biljnih vrsta. Sukcesije i izumiranja biljnih zajednica se ne poklapaju sa promenom δ13C vrednosti, već su se desile mnogo godina kasnije.[64]
U današnjem Barencovom moru na obali Norveške, florom nakon izumiranja dominiraju pteridofiti i likopodi, koji su bili pogodni za primarnu sukcesiju i rekolonizaciju devastiranih područja, iako su se golosemenke brzo oporavile, a flora u kojoj je dominirala likopoda ne opstaje u većem delu ranog trijasa kao što je postulirano u drugim regionima.[283]
U Evropi i Severnoj Kini, intervalom oporavka je dominirao likopsid Pleuromeia, oportunistička pionirska biljka koja je popunila ekološka prazna mesta sve dok druge biljke nisu mogle da se prošire iz staništa i da ponovo naselje zemljište. Četinari su postali uobičajeni u ranom anizijanu, dok su se pteridospermi i cikadofiti u potpunosti oporavili tek u kasnom anizijanu.[284]
Tokom faze preživljavanja neposredno nakon kopnenog izumiranja, od najnovijeg čangsingijana do griesbačijana, Južnom Kinom su dominirali oportunistički likofiti.[285] Nisko ležeća zeljasta vegetacija kojom je dominirao izoetalean Tomiostrobus bila je sveprisutna nakon propadanja šuma u kojima su dominirali gigantopteridi. Za razliku od prašuma gigantopterida sa velikom biodiverzitetom, pejzaž Južne Kine nakon izumiranja bio je skoro neplodan i imao je znatno manji diverzitet.[156] Biljke koje su preživele PTME u Južnoj Kini iskusile su izuzetno visoke stope mutageneze izazvane trovanjem teškim metalima.[286] Od kasnog grizbahija do smitijana, četinari i paprati su počeli da se diverzifikuju. Nakon smitijana, oportunistička likofitska flora je opala, pošto su ih nove vrste četinara i paprati trajno zamenile kao dominantne komponente flore Južne Kine.[285]
Na Tibetu, rani dinerijanski Endosporites papillatus–Pinuspollenites thoracatus sklopovi blisko podsećaju na kasne čangsingijanske tibetanske flore, što sugeriše da je široko rasprostranjena, dominantna najnovija permska flora ponovo nastala nakon PTME. Međutim, u kasnom dinerijanu, došlo je do velikog pomeranja ka sklopovima u kojima su dominirale spore šupljih trileta, što je najavilo široko rasprostranjenu deforestaciju i brzu promenu u toplije, vlažnije uslove. Jastučaste paprati i šiljaste mahovine su dominirale tibetanskom florom oko milion godina nakon ove promene.[287]
U Pakistanu, tada na severnoj ivici Gondvane, flora je bila bogata likopodima povezanim sa četinarima i pteridospermima. Preokreti u cveću su nastavili da se dešavaju usled ponovljenih perturbacija koje su nastale usled periodične vulkanske aktivnosti sve dok se kopneni ekosistemi nisu stabilizovali oko 2,1 miliona godina nakon PTME.[288]
U jugozapadnoj Gondvani, florom nakon izumiranja dominirali su benetitalci i cikasi, pri čemu su pripadnici Peltaspermales, Ginkgoales i Umkomasiales manje uobičajeni sastojci ove flore. Oko granice između indujana i olenekijana, kako su se paleozajednice oporavile, uspostavljena je nova Dicroidium flora, u kojoj su Umkomasiales i dalje bili istaknuti i u kojoj su Equisetales i Cycadales bili podređeni oblici. Dicroidium flora se dalje diverzifikovala u anizijanu do svog vrhunca, pri čemu su Umkomasiales i Ginkgoales činili većinu krošnji drveća, a Peltaspermales, Petriellales, Cycadales, Umkomasiales, Gnetales, Equisetales, i Dipteridaceae su dominirali u podslaju.[149]
Ugljeni jaz
уредиIz ranog trijasa nisu poznata ležišta uglja, a ona u srednjem trijasu su tanka i niskog kvaliteta. Ovaj „jaz uglja“ je objašnjen na mnogo načina. Pretpostavlja se da su nove, agresivnije gljive, insekti i kičmenjaci evoluirali i ubili veliki broj stabala. Sami ovi razlagači su pretrpeli velike gubitke vrsta tokom izumiranja i ne smatraju se verovatnim uzrokom jaza u uglju. Moguće je jednostavno da su sve biljke od kojih nastaje ugalj izumrle tokom P–Tr izumiranja, i da je bilo potrebno 10 miliona godina da se nova grupa biljaka prilagodi vlažnim, kiselim uslovima tresetnih močvara.[42] Abiotički faktori (faktori koji nisu uzrokovani organizmima), kao što su smanjene padavine ili povećan unos klastičnih sedimenata, takođe mogu biti krivi.[41]
S druge strane, nedostatak uglja može jednostavno odražavati oskudicu svih poznatih sedimenata iz ranog trijasa. Ekosistemi za produkciju uglja, umesto da nestanu, možda su se preselili u oblasti za koje nisu dostupni sedimentni podaci za rani trias.[41] Na primer, u istočnoj Australiji hladna klima je bila norma tokom dužeg perioda, sa ekosistemom tresetnog blata prilagođenim ovim uslovima.[289] Približno 95% ovih biljaka koje proizvode treset je lokalno izumrlo na P–Tr granici;[290] depoziti uglja u Australiji i Antarktiku nestaju značajno pre P–Tr granice.[41]
Kopneni kičmenjaci
уредиKopnenim kičmenjacima je trebalo neobično dugo da se oporave od P–Tr izumiranja; Paleontolog Majkl Benton procenio je da oporavak nije bio potpun sve do 30 miliona godina nakon izumiranja, tj. ne do kasnog trijasa, kada su prvi dinosaurusi nastali od dvonožnih predaka arhosaurusa i prvi sisari od predačkih malih cinodonta.[12] Tetrapodni jaz je možda postojao od induana do ranog spatijana između ~30 °N i ~ 40 °S zbog ekstremne toplote koja je ove niske geografske širine učinila nenastanjivim za ove životinje. Tokom najtoplijih faza ovog intervala, jaz bi obuhvatao još veći raspon geografske širine.[291] Istočno-centralna Pangea, sa svojom relativno vlažnom klimom, služila je kao koridor za širenje preživelih od PTME tokom njihove rane trijaske rekolonizacije superkontinenta.[292] U severnoj Kini, telo tetrapoda i ihnofosili su izuzetno retki u induanskim facijama, ali postaju sve brojniji u olenekijanskom i anizijanskom periodu, pokazujući biotički oporavak tetrapoda sinhronizovan sa smanjenjem aridnosti tokom olenekijanskog i anizijanskog perioda.[293][294] U Rusiji, čak i nakon 15 miliona godina oporavka, tokom kojeg su ekosistemi ponovo izgrađeni i preuređeni, mnogi cehovi kopnenih kičmenjaka su bili odsutni, uključujući male insektojede, male ribojede, velike biljojede i vršne predatore.[295] Koprolitski dokazi ukazuju na to da su se slatkovodne mreže za ishranu oporavile od ranog ladinijana, a skup jezerskih koprolita iz basena Ordos u Kini pruža dokaz o trofičkom višeslojnom ekosistemu koji sadrži najmanje šest različitih trofičkih nivoa. Najviše trofičke nivoe popunili su kičmenjački predatori.[296] Sveukupno, kopnene faune nakon izumiranja su bile prostorno varijabilnije i heterogenije od onih iz kasnog perma, koje su ispoljile manje provincijalizma, jer su bile mnogo geografski homogenije.[297]
Sinapsidi
уреди
Lystrosaurus, biljojedni dicynodontdicinodontni terapsid veličine svinje, činio je čak 90% dela najranije trijaske faune kopnenih kičmenjaka, iako su neki nedavni dokazi doveli u pitanje njegov status pionirskog taksona nakon PTME katastrofe.[298] Veruje se da se evolucioni uspeh Listrosaurusa nakon PTME može pripisati dicinodontnom taksonskom ponašanju grupisanja i toleranciji na ekstremne i veoma promenljive klimatske uslove.[299] Drugi verovatni faktori koji stoje iza uspeha Listrosaurusa uključuju izuzetno brzu stopu rasta koju pokazuje rod dicinodonta,[300] zajedno sa njegovim ranim početkom polne zrelosti.[301] Antarktik je možda služio kao utočište za dicinodonte tokom PTME iz kojeg su se preživeli dicinodonti kasnije proširili.[302] Ihnološki dokazi iz najranijeg trijasa u basenu Karu pokazuju da su dicinodonti bili izobilno zastupljeni neposredno nakon biotičke krize.[303] Preživeli su i manji mesojedni cinodontni terapsidi, grupa koja je uključivala pretke sisara.[304] Kao i kod dicinodonta, selektivni pritisci su favorizovali endotermne epicinodonte.[305] Terocefalijci su takođe preživeli; ukopavanje je možda bila ključna adaptacija koja im je pomogla da prođu kroz PTME.[306] U regionu Karu u južnoj Africi, preživeli su terocefalijski Tetracynodon, Moschorhinus i Ictidosuchoides, ali izgleda da ih u trijasu nije bilo u izobilju.[307] Rani trijaski terocefali su uglavnom preživeli PTME, a ne novoevoluirani taksoni koji su nastali tokom evolucione radijacije koja je usledila.[308] I terocefali i cinodonti, poznati pod zajedničkim imenom euteriodonti, smanjili su se u veličini tela od kasnog perma do ranog trijasa.[304] Ovo smanjenje veličine tela tumačeno je kao primer Liliputskog efekta.[309]
Sauropsidi
уредиArhosaurusi (koji su uključivali pretke dinosaurusa i krokodila) su u početku bili ređi od terapsida, ali su počeli da zamenjuju terapside sredinom trijasa. Olenekijanski fosilni sklopovi zuba iz basena Karu ukazuju na to da su arhosauromorfi već bili veoma raznovrsni u ovom vremenu, iako ne baš ekološki specijalizovani.[310] Sredinom do kasnog trijasa, dinosaurusi su evoluirali iz jedne grupe arhosaurusa i nastavili da dominiraju kopnenim ekosistemima tokom jure i krede.[311] Ovo „preuzimanje u trijasu“ je možda doprinelo evoluciji sisara tako što je primoralo preživele terapside i njihove naslednike da žive kao mali, uglavnom noćni insektojedi; noćni život je verovatno primorao bar mamaliforme da razviju krzno, bolji sluh i višu stopu metabolizma,[312] dok su izgubili deo diferencijalnih receptora retine osetljivih na boju koje su reptili i ptice očuvali. Arhosaurusi su takođe doživeli povećanje metaboličkih stopa tokom ranog trijasa.[313] Dominacija arhosaurusa se ponovo okončala usled izumiranja iz perioda krede-paleogena, nakon čega su ptice (jedini preostali dinosaurusi) i sisari (jedini postojeći sinapsidi) diverzifikovali i delili svet.
Temnospondili
уредиTemnospondilski vodozemci su se brzo oporavili; pojava u fosilnom zapisu tolikog broja klada temnospondila sugeriše da su možda bile idealno prikladne kao pionirske vrste koje su ponovo kolonizovale desetkovane ekosisteme.[314] Tokom induana, tupilakosauridi su posebno napredovali kao pionirski taksoni,[315] uključujući sam takson Tupilakosaurus,[316] iako su ustupili mesto drugim temnospondilima kako su se ekosistemi oporavljali.[315] Temnospondili su smanjeni u veličini tokom induana, ali se njihova veličina tela vratila na nivoe pre PTME tokom olenekijana.[317] Mastodonsaurus i trematosaurijani su bili glavni vodeni i poluvodeni predatori tokom većeg dela trijasa, neki su lovili tetrapode, a drugi ribe.[318]
Kopneni beskičmenjaci
уредиVećina fosilnih grupa insekata pronađenih nakon granice perma-trijasa značajno se razlikuje od onih pre. Od paleozojskih grupa insekata, samo su Glosselytrodea, Miomoptera, i Protorthoptera otkriveni u naslagama nakon izumiranja. Kaloneurodeji, paleodiktiopteroidi, protelitropteri i protodonati su izumrli do kraja perma. Iako se trijaski insekti veoma razlikuju od onih iz perma, jaz u fosilnom zapisu insekata obuhvata otprilike 15 miliona godina od kasnog perma do ranog trijasa. U dobro dokumentovanim kasnotrijaskim naslagama, fosili se pretežno sastoje od savremenih fosilnih grupa insekata.[140]
Mikrobno indukovane sedimentne strukture (MISS) dominirale su severnokineskim kopnenim fosilnim sklopovima u ranom trijasu.[319][320] U Arktičkoj Kanadi, MISS je postao uobičajena pojava nakon permsko-trijaskog izumiranja.[321] Prevalencija MISS-a u mnogim stenama ranog trijasa pokazuje da su mikrobne prostirke bile važna karakteristika ekosistema nakon izumiranja koji su bili lišeni bioturbatora koji bi inače sprečili njihovu rasprostranjenu pojavu. Nestanak MISS kasnije u ranom trijasu verovatno je ukazivao na veći oporavak kopnenih ekosistema i posebno na povratak preovlađujuće bioturbacije.[320]
Hipoteze o uzroku
уредиObjašnjenje događaja od pre 250 miliona godina je inherentno teško, jer je većina dokaza na kopnu erodirana ili duboko zakopana, dok je morsko dno koje se širi u potpunosti reciklirano tokom 200 miliona godina, ne ostavljajući nikakve korisne indikacije ispod okeana.
Ipak, naučnici su prikupili značajne dokaze o uzrocima, i predloženo je nekoliko mehanizama. Predlozi uključuju i katastrofalne i postepene procese (slično onima koji su teoretisani za kredno-paleogeni događaj izumiranja, ali sa mnogo manje aktuelnog konsenzusa).
- Katastrofalna grupa uključuje jedan ili više velikih bolidnih udara, povećan vulkanizam i iznenadno oslobađanje metana sa morskog dna, bilo zbog disocijacije naslaga metan hidrata ili metabolizma naslaga organskog ugljenika od strane metanogenih mikroba.
- Postepena grupa uključuje promenu nivoa mora, sve veću hipoksiju i sve veću aridnost.
Svaka hipoteza o uzroku mora da objasni selektivnost događaja, koji je najteže uticao na organizme sa skeletima od kalcijum karbonata; dug period (4 do 6 miliona godina) pre nego što je oporavak započeo, i minimalni obim biološke mineralizacije (uprkos taloženju neorganskih karbonata) kada je oporavak počeo.[97]
Vulkanizam
уредиSibirske trape
уредиPoplavne bazaltne erupcije koje su proizvele veliku magmatsku provinciju Sibirske zamke bile su među najvećim poznatim vulkanskim događajima, istiskivanjem lave preko 2.000.000 km2 (770.000 kvadratnih milja), otprilike veličine Saudijske Arabije, što je proizvelo katastrofalne posledice.[322][323][324][325][326] Datum erupcije Sibirske zamke dobro se poklapa sa događajem izumiranja.[49][327][328][19][329] Proučavanje regiona Norilsk i Majme;a-Kotuj na severnoj Sibirskoj platformi pokazuje da se vulkanska aktivnost dešavala tokom nekoliko ogromnih impulsa magme, za razliku od regularnih tokova[330]
Sibirske trape izazvale su jedan od najbržih porasta nivoa ugljen-dioksida u atmosferi u geološkim zapisima,[331] sa stopom emisije ugljen-dioksida procenjenom na pet puta bržu nego tokom prethodnog katastrofalnog kapitanijskog masovnog izumiranja[332] tokom erupcije Emejšanskih zamki.[333][334][335] Prema jednoj proceni, nivoi ugljen-dioksida su u ogromnom broju ponora neorganskog ugljenika mogli skočiti sa između 500 i 4.000 ppm pre izumiranja na oko 8.000 ppm nakon toga.[21] Druga studija je procenila nivoe ugljen-dioksida pre izumiranja na 400 ppm, koji su potom porasli na 2.500 ppm, sa 3.900 do 12.000 gigatona ugljenika dodanih u sistem okean-atmosfera.[22] Ekstremni porast temperature bi usledio,[336] iako neki dokazi ukazuju na kašnjenje od 12.000 do 128.000 godina između porasta emisije vulkanskog ugljen-dioksida i globalnog zagrevanja.[337] Tokom krajnjeg dela perma pre izumiranja, prosečne globalne površinske temperature bile su oko 18,2 °C,[338] koje su zatim dostigle čak 35 °C, što je hipertermalno stanje koje je trajalo čak 500.000 godina.[22] Temperature vazduha na visokim južnim geografskim širinama Gondvane doživele su zagrevanje od ~10–14 °C.[23] Prema promenama izotopa kiseonika iz konodontnog apatita u Južnoj Kini, temperature površinske vode na niskim geografskim širinama porasle su za oko 8 °C.[24] U današnjem Iranu, temperature površine tropskog mora bile su između 27 i 33 °C tokom čangsingijana, ali su skočile na preko 35 °C tokom PTME.[339]
Ove ekstremno visoke koncentracije ugljen-dioksida u atmosferi opstajale su tokom dugog perioda.[340] Položaj i poravnanje Pangee u to vreme činili su ciklus neorganskog ugljenika veoma neefikasnim u ukopavanju ugljenika.[341] U radu iz 2020. godine naučnici su rekonstruisali mehanizme koji su doveli do izumiranja u biogeohemijskom modelu, pokazali posledice efekta staklene bašte na morsko okruženje i zaključili da se masovno izumiranje može pratiti unazad do vulkanskih emisija CO2.[342][8] Dokazi takođe ukazuju na vulkansko sagorevanje podzemnih naslaga fosilnih goriva, zasnovano na uparenim koronen-živa šiljcima[343][30] koji se poklapaju sa geografski rasprostranjenim anomalijama žive i porastom izotopski lakog ugljenika.[344] Te/Th vrednosti su povećane dvadeset puta tokom PTME, što dalje ukazuje na to da je to bilo uporedo sa ekstremnim vulkanizmom.[345] Zabeležen je i veliki vulkanogeni priliv izotopski lakog cinka iz Sibirskih zamki, što dodatno potvrđuje da je vulkanizam bio istovremen sa PTME.[346]
Erupcije Sibirskih zamki imale su neobične karakteristike koje su ih činile još opasnijim. Sibirska litosfera je bogata halogenima koji su izuzetno destruktivni za ozonski omotač, a dokazi iz subkontinentalnih litosferskih ksenolita pokazuju da je čak 70% njihovog sadržaja halogena ispušteno u atmosferu.[347] Emitovano je oko 18 teratona hlorovodonične kiseline,[348] zajedno sa isparljivim sastojcima bogatim sumporom koji su izazvali oblake prašine i kisele aerosole, koji bi blokirali sunčevu svetlost i poremetili fotosintezu na kopnu i u fotičkoj zoni okeana, uzrokujući da se lanci ishrane kolapsiraju. Ovi vulkanski izlivi sumpora takođe su izazvali kratko, ali ozbiljno globalno hlađenje, koje je preseklo širi trend brzog globalnog zagrevanja,[349] sa glacio-eustatičkim padom nivoa mora.[347][350] Međutim, kratkoća ovih hladnih događaja čini da je malo verovato da su bili značajan mehanizam ubijanja.[351]
Erupcije su takođe mogle da izazovu kisele kiše pošto su aerosoli isprani iz atmosfere.[352] To je možda usmrtilo kopnene biljke, mekušce i planktonske organizme sa kalcijum karbonatnim školjkama. Čisti poplavni bazalti proizvode tečnu lavu niske viskoznosti i ne bacaju krhotine u atmosferu. Smatra se, međutim, da je 20% produkcije erupcija Sibirskih zamki bio piroklastičan pepeo bačen visoko u atmosferu, povećavajući kratkoročni efekat hlađenja.[353] Kada bi se ovo ispralo iz atmosfere, višak ugljen-dioksida bi ostao i globalno zagrevanje bi se nekontrolisano nastavilo.[336]
Spaljivanje ležišta ugljovodonika moglo je pogoršati izumiranje. Sibirske trape imaju podzemne debele sekvence rano-srednje paleozojskih starih karbonatnih i evaporitnih naslaga, kao i karbonsko-permske naslage uglja u vidu klastičnih stena. Kada se zagreju, kao što je usled magmatskih prodora, ove stene mogu emitovati velike količine stakleničkih i toksičnih gasova.[354] Jedinstvena postavka Sibirskih trapa nad ovim naslagama je verovatno razlog ozbiljnosti izumiranja.[355][356][357] Bazaltna lava je izbila ili upala u karbonatne stene i sedimente u procesu formiranja velikih slojeva uglja, koji bi emitovali velike količine ugljen-dioksida, što je dovelo do jačeg globalnog zagrevanja nakon taloženja prašine i aerosola.[336] Promena erupcija od poplavnog bazalta u ležište kojim dominira prag, oslobađajući još više zarobljenih naslaga ugljovodonika, poklapa se sa glavnim početkom izumiranja[27] i povezana je sa velikim negativnim δ13C ekskurzijom.[358] Međutemperatura magme Sibirske zamke je optimizovala izuzetno obimno oslobađanj CO2 putem zagrevanja evaporita i karbonata.[359]
Ispuštanje metana dobijenog od uglja praćeno je eksplozivnim sagorevanjem uglja i ispuštanjem letećeg pepela od uglja.[28] Studija iz 2011. koju je vodio Stiven E. Grasbi izvestila je o dokazima da je vulkanizam izazvao zapaljenje masivnih ležišta uglja, verovatno oslobađajući više od 3 triliona tona ugljenika. Pronašli su naslage pepela u dubokim slojevima stena u blizini današnje formacije jezera Bjukenen: „očekivalo bi se da bi pepeo od uglja raspršenog eksplozivnom erupcijom Sibirske zamke imao povezano oslobađanje toksičnih elemenata u pogođenim vodnim telima u kojima bi se razvio mulj od letećeg pepela... Mafičke erupcije mega obima su dugovečni događaji koji bi omogućili značajno nakupljanje globalnih oblaka pepela.“[360][361] Grasbi je rekao, „Pored ovih vulkana koji izazivaju požare kroz ugalj, pepeo koji je izbacivan bio je veoma toksičan i završavao u zemljištu i vodi, potencijalno doprinoseći najgorem izumiranju u istoriji Zemlje."[362] Međutim, neki istraživači predlažu da je ovaj predpostavljeni leteći pepeo zapravo rezultat šumskih požara koji nisu povezani sa masivnim sagorevanjem uglja intruzivnim magmatizmom.[363] Studija iz 2013. koju je vodio K.J. Jang je izvestio da su se ukupne količine važnih isparljivih materija koje su emitovane iz Sibirskih zamki sastojale od 8,5 × 107 Tg CO2, 4,4 × 106 Tg CO, 7,0 × 106 Tg H2S, i 6,8 × 107 Tg SO2.[364]
Položaj Sibirskih zamki kojim dominiraju pragovi produžilo je njihov efekat zagrevanja; dok ekstruzivni vulkanizam generiše obilje subvazdušnih bazalta koji efikasno izdvajaju ugljen-dioksid putem procesa silikatnog trošenja, podzemni pragovi ne mogu da sekvestriraju atmosferski ugljen-dioksid i ublaže globalno zagrevanje.[365] Dodatno, pojačano obrnuto trošenje i iscrpljivanje silikatnih ponora ugljenika omogućili su ekstremnu toplotu da se zadrži mnogo duže nego što bi se očekivalo da je višak ugljen-dioksida sekvestrirala silikatna stena.[219] Smanjenje taloženja bioloških silikata kao rezultat masovnog izumiranja silicijumskih organizama delovalo je kao pozitivna povratna sprega u kojoj je masovna smrt morskog života pogoršavala i produžavala ekstremne uslove staklenika.[366]
Anomalije žive koje odgovaraju vremenu aktivnosti Sibirskih zamki pronađene su na mnogim geografski različitim lokacijama,[367][368] što ukazuje na to da su ove vulkanske erupcije izbacile značajne količine toksične žive u atmosferu i okean, uzrokujući još veće kopneno i morsko izumiranje.[369][370][371] Serija naleta je podigla koncentraciju žive u kopnenoj i morskoj životnoj sredini za redove veličine iznad normalnih pozadinskih nivoa i izazvala trovanje živom u periodima od po hiljadu godina.[372] Mutageneza u preživelim biljkama nakon PTME istodobno sa sadržajem žive i bakra potvrđuje vulkanski indukovanu toksičnost teških metala.[286] Povećana bioproduktivnost je možda odvojila živu i ublažila trovanje.[373] Ogromne količine aerosola nikla i emisije kobalta i arsena, takođe su oslobođene,[374][375][369] što je dodatno doprinelo trovanju metalima.[376]
Pustošenje koje su izazvale Sibirske zamke nije se završilo nakon permsko-trijaske granice. Fluktuacije izotopa ugljenika sugerišu da se ogromna aktivnost Sibirskih zamki ponavljala mnogo puta tokom ranog trijasa,[377][378] što je potkrepljeno povećanjima sadržaja žive,[379] što je izazivalo dalje izumiranje tokom te epohe.[380]
Velika magmatska provincija Čojoj Silisik
уредиDrugi poplavni bazaltni događaj koji je proizvela velika magmatska provincija Čojoj Silisik u jugozapadnoj Gondvani između oko 286 Ma i 247 Ma takođe je predložen kao značajan dodatni mehanizam izumiranja.[149] Sa zapreminom od 1.300.000 kubnih kilometara[381] i 1.680.000 kvadratnih kilometara površine, ovaj događaj je bio 40% veličine Sibirskih zamki.[149] Konkretno, ovaj poplavni bazalt je umešan u regionalnu propast gondvanske Glossopteris flore.[382]
Subdukciona zona indokineskog-južnokineskog vulkanskog luka
уредиŽivine anomalije koje su prethodile izumiranju na kraju perma otkrivene su na tadašnjoj granici između južnokineskog kratona i Indokineske ploče, zoni subdukcije sa vulkanskim lukom. Izotopi hafnijuma iz sindepozicionih magmatskih cirkona pronađenih u slojevima pepela stvorenim ovim vulkanskim impulsom potvrđuju njegovo poreklo u vulkanizmu subdukcione zone, a ne u velikoj aktivnosti magmatskih provincija.[383] Dodatnu potvrdu daje obogaćivanje uzoraka bakra iz ovih ležišta izotopski lakim bakrom.[384] Špekuliše se da je ovaj vulkanizam izazvao lokalni biotički stres među radiolarijama, sunđerima i brahiopodima tokom 60.000 godina koje su prethodile izumiranju mora na kraju perma, kao i amonoidnu krizu sa smanjenom morfološkom složenošću i veličinom i povećanom stopom obrtaja počevši od nižeg C. yini biozona, oko 200.000 godina pre izumiranja.[383]
Gasifikacija metanskog klatrata
уредиMetanski klatrati, takođe poznati kao metanski hidrati, sastoje se od molekula metana zarobljenih u kristalnoj rešetki leda. Ovaj metan, koji proizvode metanogeni mikrobi, ima 13C ⁄ 12C izotopski odnos od oko 6% ispod normalnog (δ13C -6,0%). Pri pravoj kombinaciji pritiska i temperature, klatrati se formiraju blizu površine permafrosta i u velikim količinama na kontinentalnim policama i obližnjem morskom dnu na dubini vode od najmanje 300 m (980 ft), zakopani u sedimentima do 2.000 m (6.600 ft) ispod morskog dna.[385]
Masivno oslobađanje metana iz ovih klatrata je možda doprinelo PTME-u, pošto su naučnici širom sveta pronašli dokaze o brzom smanjenju od oko 1% u 13C ⁄ 12C odnosu u karbonatnim stenama sa kraja perma.[79][386] Ovo je prvi, najveći i najbrži u nizu poremećaja (smanjenje i povećanje) u odnosu, sve dok se naglo nije stabilizovao u srednjem trijasu, nakon čega je ubrzo usledio oporavak kalcificirajućih ljuskastih morskih životinja.[107] Morsko dno je verovatno sadržalo naslage metan hidrata, a lava je izazvala disociaciju naslaga, oslobađajući ogromne količine metana.[387] Ogromno oslobađanje metana može izazvati značajno globalno zagrevanje jer je metan veoma moćan gas staklene bašte. Jaki dokazi sugerišu da su globalne temperature porasle za oko 6 °C (10,8 °F) u blizini ekvatora i stoga za više na višim geografskim širinama: naglo smanjenje odnosa izotopa kiseonika (18O ⁄ 16O);[388] izumiranje Glossopteris flore (Glossopteris i biljke koje su rasle u istim oblastima), kojima je bila potrebna hladna klima, sa njegovom zamenom florama tipičnim za niže paleolatitude.[389] Takođe je sugerisano da je veliko oslobađanje metana i drugih gasova staklene bašte iz okeana u atmosferu povezano sa anoksičnim događajima i euksinskim (sulfidnim) događajima u to vreme, sa tačnim mehanizmom uporedivim sa katastrofom na jezeru Najos 1986. godine.[390]
Izgledalo se da je hipoteza o klatratu jedini predloženi mehanizam dovoljan da izazove globalno smanjenje od 1% u 13C ⁄ 12C odnosu .[391][45] Iako su različiti faktori mogli doprineti padu odnosa, jedan pregled iz 2002. je utvrdio da većina njih nije dovoljna da se objasni uočeni iznos:[29]
- Gasovi iz vulkanskih erupcija imaju 13C ⁄ 12C odnos od oko 0,5 do 0,8% ispod standarda (δ13C -0,5 do -0,8%), ali je procena iz 1995. godine zaključila da bi zapaženo smanjenje od 1,0% širom sveta zahtevalo erupcije koje bi bile mnogo veće od svih pronađenih.[392] (Međutim, ova analiza se bavila samo CO2 koji proizvodi sama magma, a ne interakcijama sa sedimentima koji sadrže ugljenik, kao što je opisano u nastavku.)
- Smanjenje organske aktivnosti bi izvlačilo 12C sporije iz okoline i ostavilo bi da se više ugradi u sedimente, čime bi se smanjio 13C ⁄ 12C odnos. Biohemijski procesi prvenstveno koriste lakše izotope, jer ultimatno hemijske reakcije vođene elektromagnetnim silama između atoma i lakših izotopa brže reaguju na ove sile, ali studija o manjem padu od 0,3 do 0,4% u 13C ⁄ 12C (δ13C −3 do - 4 ‰) na paleocensko-eocenskom termičkom maksimumu (PETM) zaključila je da bi čak i prenošenje svog organskog ugljenika (u organizmima, zemljištu i rastvorenog u okeanu) u sedimente bilo nedovoljno: čak i tako veliko zakopavanje materijala bogatog u 12C ne bi proizvelo 'manji' pad u 13C ⁄ 12C odnosu stena oko PETM-a.[392]
- Zakopana sedimentna organska materija ima 13C ⁄ 12C odnos 2,0 do 2,5% ispod normalnog (δ13C -2,0 do -2,5%). Teoretski, ako bi nivo mora naglo pao, plitki morski sedimenti bi bili izloženi oksidaciji. Ali 6.500–8.400 gigatona (1 gigatona = 1012 kg) organskog ugljenika moralo bi da se oksidira i vrati u sistem okean-atmosfera za manje od nekoliko stotina hiljada godina da bi se smanjio 13C ⁄ 12C odnos za 1,0%, što se ne smatra realnom mogućnošću.[45] Štaviše, nivo mora je rastao, a ne padao u vreme izumiranja.[336]
- Umesto naglog pada nivoa mora, povremeni periodi hiperoksije i anoksije na dnu okeana (uslovi visokog kiseonika i niske ili nulte vrednosti kiseonika) su možda izazvali fluktuacije 13C ⁄ 12C odnosa u ranom trijasu;[107] i globalno; anoksija je možda bila odgovorna za krajnji permski blip. Kontinenti krajnjeg perma i ranog trijasa bili su više grupisani u tropima nego što su sada, a velike tropske reke bi bacile sediment u manje, delimično zatvorene okeanske basene na niskim geografskim širinama. Takvi uslovi favorizuju oksične i anoksične epizode; oksični/anoksični uslovi bi rezultirali brzim oslobađanjem/sahranjivanjem velikih količina organskog ugljenika, koji ima nizak 13C ⁄ 12C odnos jer biohemijski procesi više koriste lakše izotope.[393] Taj ili drugi organski zasnovan razlog je možda bio odgovoran za to i za kasni proterozojski/kambrijski obrazac fluktuiranja 13C ⁄ 12C odnosa.[107]
Međutim, hipoteza o klatratu je takođe kritikovana. Modeli ciklusa ugljenika koji uključuju razmatranje pečenja karbonatnih sedimenata vulkanizmom potvrđuju da bi to imalo dovoljan efekat da proizvede uočeno smanjenje.[29][394] Takođe, obrazac pomeranja izotopa za koji se očekuje da će biti rezultat masivnog oslobađanja metana ne odgovara obrascima koji se vide tokom ranog trijasa. Ne samo da bi takav uzrok zahtevao oslobađanje pet puta više metana nego što je pretpostavljeno za PETM, već bi takođe morao da bude ponovo zakopan nerealno velikom brzinom da bi se objasnio brzi porast 13C ⁄ 12C odsnosa (epizode visokog pozitivnog δ13C) tokom ranog trijasa pre nego što je ponovo objavljen nekoliko puta.[107] Najnovija istraživanja sugerišu da je oslobađanjem gasova staklene bašte tokom događaja izumiranja dominirao vulkanski ugljen-dioksid,[395] i dok je oslobađanje metana moralo doprineti, izotopski potpisi pokazuju da je termogeni metan oslobođen iz Sibirskih zamki stalno igrao veću ulogu od metana iz klatrata i bilo kojih drugih biogenih izvora kao što su močvare tokom događaja.[22]
Kao dodatak dokazima protiv oslobađanja metanskog klatrata kao centralnog pokretača zagrevanja, glavni događaj brzog zagrevanja je takođe povezan sa morskom transgresijom, a ne regresijom; pređašnje inače ne bi iniciralo oslobađanje metana, što bi umesto toga zahtevalo smanjenje pritiska, nešto što bi bilo izazvano povlačenjem plitkih mora.[396] Konfiguracija svetske kopnene mase u jedan superkontinent bi takođe značila da je globalni rezervoar gasnih hidrata bio niži nego danas, što bi dodatno protivrečilo slučaju rastvaranja metanskih klatrata kao glavnog uzroka poremećaja ciklusa ugljenika.[397]
Hiperkapnija i acidifikacija
уредиMorski organizmi su osetljiviji na promene nivoa (ugljen-dioksida) od kopnenih organizama iz različitih razloga. je 28 puta rastvorljiviji u vodi nego kiseonik. Morske životinje normalno funkcionišu sa nižim koncentracijama u svojim telima od kopnenih životinja, jer uklanjanje kod životinja koje dišu vazduh ometa potreba da gas prođe kroz membrane respiratornog sistema (alveole pluća, traheje i slično), mada kada se difunduje lakše od kiseonika. U morskim organizmima, relativno skromna, ali trajna povećanja koncentracija ometaju sintezu proteina, smanjuju stope oplodnje i proizvode deformitete u tvrdim krečnjačkim delovima.[167] Veće koncentracije takođe rezultiraju smanjenim nivoom aktivnosti kod mnogih aktivnih morskih životinja, ometajući njihovu sposobnost da pribave hranu.[398] Analiza morskih fosila iz permskog finalnog čangsingijanskog stadijuma otkrila je da morski organizmi sa niskom tolerancijom na hiperkapniju (visoku koncentraciju ugljen-dioksida) imaju visoke stope izumiranja, a najtolerantniji organizmi imaju vrlo male gubitke. Najranjiviji morski organizmi su bili oni koji su proizvodili krečnjačke tvrde delove (iz kalcijum karbonata), imali niske stope metabolizma, i slab respiratorni sistem, posebno krečnjački sunđeri, rugozi i tabulati, brahiopodi koji talože kalcit, briozoe i bodljokošci; oko 81% takvih rodova je izumrlo. Bliski srodnici bez krečnjačkih tvrdih delova pretrpeli su samo manje gubitke, kao što su morske anemone, od kojih su evoluirali savremeni korali. Životinje sa visokim metabolizmom, dobro razvijenim respiratornim sistemom i tvrdim delovima koji nisu krečnjaci imali su zanemarljive gubitke osim konodonta, kod kojih je izumrlo 33% rodova. Ovaj obrazac je takođe u skladu sa onim što je poznato o efektima hipoksije, nedostatka ali ne i potpunog odsustva kiseonika. Međutim, hipoksija nije mogla biti jedini mehanizam ubijanja morskih organizama. Skoro sve vode epikontinentalnog pojasa bi morale da postanu veoma hipoksične da bi se objasnila veličina izumiranja, ali bi takva katastrofa otežala objašnjenje veoma selektivnog obrasca izumiranja. Matematički modeli atmosfere kasnog perma i ranog trijasa pokazuju značajan, ali dugotrajan pad nivoa kiseonika u atmosferi, bez ubrzanja blizu P–Tr granice. Minimalni nivoi kiseonika u atmosferi u ranom trijasu nikada nisu bili manji od sadašnjih nivoa i tako pad nivoa kiseonika ne odgovara vremenskom obrascu izumiranja.[167]
Pored toga, povećanje koncentracije neizbežno je povezano sa zakiseljavanjem okeana,[399] u skladu sa preferencijalnim izumiranjem jako kalcifikovanih taksona i drugih signala u zapisu stena koji sugerišu više kiseli okean.[26] Izračunato je da pad pH okeana iznosio do 0,7 jedinica.[25] Nastalo je ekstremno aragonito more.[400] Zakiseljavanje okeana je bilo najekstremnije na srednjim geografskim širinama, a veruje se da je glavna morska transgresija povezana sa izumiranjem na kraju perma devastirala plitke zajednice na policama zajedno sa anoksijom.[2] Dokazi sa paraličnih facija koje se protežu na granici perma i trijasa u zapadnom Guejdžouu i istočnom Junanu, međutim, pokazuju lokalnu morsku transgresiju kojom dominira taloženje karbonata, što sugeriše da se acidifikacija okeana nije dogodila širom sveta i da je verovatno bila ograničena na određene regione sveta.[401] Jedna studija, objavljena u Scientific Reports, zaključila je da široko rasprostranjeno zakiseljavanje okeana, ako se i dogodilo, nije bilo dovoljno intenzivno da spreči kalcifikaciju i da se dogodilo samo na početku događaja izumiranja.[402] Relativni uspeh mnogih morskih organizama koji su bili veoma osetljivi na zakišeljavanje je dalje korišćen da se tvrdi da zakiseljavanje nije bilo glavni uzrok izumiranja.[403] Postojanost visoko povišenih koncentracija ugljen-dioksida u atmosferi i okeanu tokom ranog trijasa ometala bi oporavak biokalcifikujućih organizama nakon PTME.[404]
Kiselost izazvana povećanom koncentracijom ugljen-dioksida u zemljištu i rastvaranjem sumpor-dioksida u kišnici je takođe bio mehanizam ubijanja na kopnu.[405] Povećano zakišeljavanje kišnice izazvalo je povećanu eroziju zemljišta kao rezultat povećane kiselosti šumskog zemljišta, o čemu svedoči povećan priliv organskih sedimenata kopnenog porekla koji se nalaze u morskim sedimentnim naslagama tokom izumiranja na kraju perma.[406] Dodatni dokazi o povećanju kiselosti zemljišta dolaze iz povišenih odnosa Ba/Sr u najranijim trijaskim zemljištima.[407] Pozitivna povratna sprega koja dodatno pojačava i produžava zakišeljavanje zemljišta možda je rezultat opadanja infaunalnih beskičmenjaka poput tubificida i hironomida, koji uklanjaju metabolite kiseline iz tla.[408] Povećano obilje vermikulitne gline u Šansiju, Južna Kina, koje se poklapa sa granicom perma i trijasa, snažno sugeriše oštar pad pH vrednosti zemljišta uzročno vezan za vulkanogene emisije ugljen-dioksida i sumpor-dioksida.[409] Anomalije hopana su takođe tumačene kao dokaz kiselog zemljišta i treseta.[410] Kao i kod mnogih drugih ekoloških stresora, kiselost na kopnu je periodično opstajala i u trijasu, usporavajući oporavak kopnenih ekosistema.[411]
Anoksija i euksinija
уредиDokazi za široko rasprostranjenu okeansku anoksiju (ozbiljan nedostatak kiseonika) i euksiniju (prisustvo vodonik sulfida) nalaze se od kasnog perma do ranog trijasa.[412][413][414] U većem delu okeana Tetisa i Pantalase, dokazi za anoksiju se pojavljuju na događaju izumiranja, uključujući male piritske framboide,[415][416] negativne δ238U ekskurzije,[417][418] negativne δ15N ekskurzije,[419] pozitivne δ82/78Se izotopske ekskurzije,[420] relativno pozitivni odnosi δ13C u policikličnim aromatičnim ugljovodonicima,[421] visoki Th/U odnosi,[422][417] pozitivne Ce/Ce* anomalije,[423] iscrpljivanje molibdena, uranijuma i vanadijuma iz morske vode,[424] i finih slojeva u sedimentima.[415] Međutim, dokazi za anoksiju prethode izumiranju na nekim drugim mestima, uključujući Spiti, Indija,[425] Šangsi, Kina,[426] Majšan, Kina,[427] Opal Krik, Alberta,[428] i Kap Stoš, Grenland.[429] Biogeohemijski dokazi takođe ukazuju na prisustvo euksinije tokom PTME.[430] Biomarkeri za zelene sumporne bakterije, kao što je izorenijeratan, dijagenetski proizvod izorenijeratena, se široko koriste kao indikatori fotične zone euksinije jer zelene sumporne bakterije zahtevaju i sunčevu svetlost i vodonik sulfid da bi preživele. Njihovo obilje u sedimentima sa P–T granice ukazuje da su euksinski uslovi bili prisutni čak i u plitkim vodama fotske zone.[431][432] Negativni izleti izotopa žive dodatno potkrepljuju dokaze o ekstenzivnoj euksiniji tokom PTME.[433] Nesrazmerno izumiranje morskih vrsta na visokim geografskim širinama pruža dodatne dokaze o smanjenju kiseonika kao mehanizmu ubijanja; Vrste na niskim geografskim širinama koje žive u toplijim vodama sa manje kiseonika prirodno su bolje prilagođene nižim nivoima kiseonika i sposobne su da migriraju na više geografske širine tokom perioda globalnog zagrevanja, dok organizmi na visokim geografskim širinama nisu u stanju da pobegnu iz zagrejanih, hipoksičnih voda na polovima.[434] Dokazi o kašnjenju između ulaza vulkanske žive i biotičkih obrta pružaju dalju podršku za anoksiju i euksiniju kao ključni mehanizam ubijanja, jer bi se očekivalo da izumiranja budu sinhrona sa ispuštanjem vulkanske žive ako su vulkanizam i hiperkapnija bili primarni pokretač izumiranja.[435]
Redosled događaja koji je doveo do anoksičnih okeana možda je bio izazvan emisijom ugljen-dioksida iz erupcije Sibirskih zamki.[436] U tom scenariju, zagrevanje od pojačanog efekta staklene bašte bi smanjilo rastvorljivost kiseonika u morskoj vodi, uzrokujući smanjenje koncentracije kiseonika. Povećano obalsko isparavanje bi izazvalo formiranje tople slane vode na dnu (WSBW) osiromašene kiseonikom i hranljivim materijama, koja se širila širom sveta kroz duboke okeane. Priliv WSBW-a bi izazvao toplotnu ekspanziju vode koja bi podigla nivo mora, dovodeći anoksične vode na plitke police i pojačavajući formiranje WSBW-a u petlji pozitivne povratne sprege.[437] Protok terigenog materijala u okeane bi se povećao kao rezultat erozije tla, što bi omogućilo povećanu eutrofikaciju.[438] Povećano hemijsko trošenje kontinenata usled zagrevanja i ubrzanja vodenog ciklusa povećalo bi protok hranljivih materija iz reke u okean.[439] Pored toga, Sibirske zamke su direktno oplođivale okeane gvožđem i fosforom, izazivajući biocvetanje i morske snežne oluje. Povećani nivoi fosfata bi podržali veću primarnu produktivnost u površinskim okeanima.[440] Povećanje proizvodnje organske materije izazvalo bi potonuće više organske materije u duboki okean, gde bi njeno disanje dodatno smanjilo koncentraciju kiseonika. Jednom kada je anoksija uspostavljena, ona bi bila podržana pozitivnom povratnom spregom jer anoksija u dubokoj vodi ima tendenciju da poveća efikasnost recikliranja fosfata, što dovodi do još veće produktivnosti.[441] Duž obale Pantalasana u Južnoj Kini, smanjenje kiseonika je takođe bilo izazvano velikim uzdizanjem duboke vode obogaćene raznim hranljivim materijama, što je dovelo do toga da ovaj region okeana bude pogođen posebno teškom anoksijom.[442] Konvektivno prevrtanje je pomoglo da se olakša širenje anoksije kroz vodeni stub.[443] Ozbiljni anoksični događaj na kraju perma bi omogućio bakterijama koje redukuju sulfate da napreduju, uzrokujući proizvodnju velikih količina vodonik sulfida u anoksičnom okeanu, pretvarajući ga u euksinski.[436] U nekim regionima, anoksija je nakratko nestala kada je došlo do prolaznih zahlađenja kao posledica vulkanskih emisija sumpora.[444]
Ovo širenje toksične vode osiromašene kiseonikom bi uništilo morski život, uzrokujući široko rasprostranjeno odumiranje. Modeli okeanske hemije sugerišu da su anoksija i euksinija bile blisko povezane sa hiperkapnijom (visoki nivoi ugljen-dioksida).[445] Ovo sugeriše da su trovanje vodonik-sulfidom, anoksija i hiperkapnija delovali zajedno kao mehanizam ubijanja. Hiperkapnija najbolje objašnjava selektivnost izumiranja, ali su anoksija i euksinija verovatno doprinele visokoj smrtnosti ovog događaja. Perzistentnost anoksije tokom ranog trijasa može objasniti spor oporavak morskog života i nizak nivo biodiverziteta nakon izumiranja,[446][447][448] posebno bentičkih organizama.[449][221] Anoksija je nestala iz plitkih voda brže od dubokog okeana.[450] Reekpanzije zona sa minimumom kiseonika nisu prestajale sve do kasnog spatijana, periodično povlačeći i ponovo pokretajući biotički proces oporavka.[451] Pad kontinentalnog vremenskog uticaja na kraju spathiana je konačno počeo da poboljšava život u moru od ponavljajuće anoksije.[452] U nekim regionima Pantalase, anoksija u pelagičnoj zoni nastavila je da se ponavlja sve do anizijana,[453] verovatno zbog povećane produktivnosti i povratka eolskog uzdizanja.[454] Međutim, neke sekcije pokazuju prilično brz povratak na uslove oksigenskog vodenog stuba, tako da se o tome koliko dugo je anoksija trajala i dalje debatuje.[455] Nestalnost ciklusa sumpora u ranom trijasu ukazuje na to da se morski život i dalje suočava sa povratkom euksinije.[456]
Neki naučnici su osporili hipotezu o anoksiji na osnovu toga da dugotrajni anoksični uslovi ne bi mogli biti podržani da je kasnopermska termohalinska cirkulacija okeana bila u skladu sa „termalnim režimom” koji karakteriše hlađenje na visokim geografskim širinama. Anoksija je možda opstala u „halinom režimu“ u kome je cirkulacija bila vođena suptropskim isparavanjem, iako je „halinski režim“ veoma nestabilan i malo je verovatno da je predstavljao kasnopermsku okeansku cirkulaciju.[457]
Smanjenje sadržaja kiseonika putem ekstenzivnog cvetanja mikroba takođe je igralo ulogu u biološkom kolapsu ne samo morskih ekosistema već i slatkovodnih. Perzistentni nedostatak kiseonika nakon samog izumiranja pomogao je da se odloži biotički oporavak tokom većeg dela epohe ranog trijasa.[458]
Aridifikacija
уредиPovećanje kontinentalne aridnosti, trend koji je bio u toku čak i pre PTME kao rezultat spajanja superkontinenta Pangea, drastično je pogoršan terminalnim permskim vulkanizmom i globalnim zagrevanjem.[459] Kombinacija globalnog zagrevanja i sušenja izazvala je povećanu učestalost šumskih požara.[460] Tropske priobalske močvarne flore, poput onih u Južnoj Kini, mogle su biti veoma štetno pogođene povećanjem učestalosti šumskih požara,[158] iako je ultimatno nejasno da li je povećanje šumskih požara igralo ulogu u dovođenju taksona do izumiranja.[[461]
Trendovi aridifikacije su se veoma razlikovali po tempu i regionalnom uticaju. Analiza fosilnih rečnih naslaga u poplavnim ravnicama basena Karu ukazuje na prelazak sa vijugavih na isprepletane rečne paterne, što ukazuje na veoma naglo sušenje klime.[462] Promena klime je možda trajala samo 100.000 godina, što je dovelo do izumiranja jedinstvene Glossopteris flore i povezanih biljojeda, praćenih cehom mesoždera.[463] Obrazac izumiranja izazvanih aridnošću koja se progresivno uzdizala u lancu ishrane izvedena je iz biostratigrafije Karu basena.[162] Dokazi za aridifikaciju u Karuu preko granice između perma i trijasa nisu, međutim, univerzalni, jer neki dokazi iz paleosola ukazuju na vlaženje lokalne klime tokom prelaza između dva geološka perioda.[464] Dokazi iz basena Sidneja u istočnoj Australiji, s druge strane, sugerišu da širenje polusušnih i aridnih klimatskih pojaseva preko Pangee nije bilo trenutno, već je umesto toga bio postepen, produžen proces. Osim nestanka tresetišta, bilo je malo dokaza o značajnim sedimentološkim promenama u stilu taloženja preko granice perma-trijasa.[465] Umesto toga, paleoklimatološki modeli sugerišu skroman pomak ka pojačanoj sezonalnosti i toplijim letima zasnovanim na vremenskim proksijima iz kasnog perma i ranog trijasa u regionu.[466] U Kuznječkom basenu u jugozapadnom Sibiru, povećanje aridnosti dovelo je do nestanka šuma kordajita prilagođenih vlažnosti u regionu nekoliko stotina hiljada godina pre granice između perma i trijasa. Sušenje ovog basena se pripisuje širem pomeranju ka polovima sušnije klime tokom kasnog čangsingijana pre nagle glavne faze izumiranja na granici perma-trijasa koja je neproporcionalno uticala na tropske i suptropske vrste.[152]
Perzistentnost hiperaridnosti je takođe varirala regionalno. U severnokineskom basenu, visoko sušni klimatski uslovi zabeleženi su tokom poslednjeg perma, blizu granice perma i trijasa, sa zamahom ka povećanim padavinama tokom ranog trijasa, pri čemu je poslednje verovatno pomoglo biotičkom oporavku nakon masovnog izumiranja.[294][293] Na drugim mestima, kao na primer u basenu Karu, epizode suve klime su se redovno ponavljale u ranom trijasu, sa dubokim efektima na kopnene tetrapode.[459]
Tipovi i raznovrsnost ihnofosila na lokalitetu korišćeni su kao indikator za merenje aridnosti. Nura, nalazište ihnofosila na ostrvu Sardinija, pokazuje dokaze velikog stresa izazvanog sušom među rakovima. Dok permska podmreža u Nuri pokazuje ekstenzivne horizontalne zatrpane tragove i visok ihnodiverzitet, podmrežu iz ranog trijasa karakteriše odsustvo zatrpanih tragova, što je ihnološki znak aridifikacije.[467]
Oštećenje ozonskog omotača
уредиKolaps atmosferskog ozonskog štita je bio naveden kao objašnjenje za masovno izumiranje,[468][469] posebno kopnenih biljaka.[37] Produkcija ozona je možda smanjena za 60-70%, povećavajući fluks ultraljubičastog zračenja za 400% na ekvatorijalnim širinama i 5.000% na polarnim latitudama..[470] Ova hipoteza ima prednost u objašnjavanju masovnog izumiranja biljaka, koje bi povećalo nivoe metana, koji bi se zadržavao u atmosferi sa inače visokim nivoom ugljen-dioksida. Fosilne spore iz kraja perma dalje podržavaju teoriju; mnoge spore pokazuju deformitete koji su mogli biti uzrokovani ultraljubičastim zračenjem, koje bi bilo intenzivnije nakon što su emisije vodonik sulfida oslabile ozonski omotač.[471][38] Nepravilno formirane biljne spore iz vremena izumiranja pokazuju povećanje jedinjenja koja apsorbuju ultraljubičasto B, potvrđujući da je povećano ultraljubičasto zračenje igralo ulogu u ekološkoj katastrofi i isključujući druge moguće uzroke mutageneze, kao što je toksičnost teških metala, u ovim mutiranim sporama.[36] Ekstremno pozitivne Δ33S anomalije pružaju dokaze o fotolizi vulkanskog SO2, što ukazuje na povećan fluks ultraljubičastog zračenja.[472] Podaci o izotopima sumpora iz Severne Kine nisu u skladu sa potpunim kolapsom ozonskog omotača, međutim, sugerišu da to možda nije bio tako važan mehanizam ubijanja kao drugi.[473]
Više mehanizama moglo je smanjiti ozonski štit i učiniti ga neefikasnim. Kompjutersko modelovanje pokazuje da su visoki nivoi metana u atmosferi povezani sa padom ozonskog štita i možda su doprineli njegovom smanjenju tokom PTME.[474] Vulkanske emisije sulfatnih aerosola u stratosferu dovele bi do značajnog uništenja ozonskog omotača.[471] Kao što je ranije pomenuto, stene u regionu gde su bile locirane Sibirske zamke su izuzetno bogate halogenima.[347] Upad vulkana Sibirskih zamki u naslage bogate organohalogenima, kao što su metil bromid i metil hlorid, bio bi još jedan izvor uništavanja ozona.[475][38] Povećanje šumskih požara, prirodnog izvora metil hlorida, imalo bi dalje štetne efekte i dalje na atmosferski ozonski štit.[476] Podizanje euksinske vode je možda dovelo do velike emisije vodonik sulfida u atmosferu, otrovalo bi kopnene biljke i životinje i ozbiljno oslabilo ozonski omotač, izlažući veći deo života koji je ostao fatalnim nivoima UV zračenja,[477] iako su drugi radovi na modelovanju otkrili da oslobađanje ovog gasa ne bi značajno oštetilo ozonski omotač.[478] Zaista, dokazi o biomarkerima za anaerobnu fotosintezu od strane Chlorobiaceae (zelene sumporne bakterije) od kasnog perma do ranog trijasa ukazuju na to da je vodonik sulfid ušao u plitke vode, jer su ove bakterije ograničene na fotičku zonu i koriste sulfid kao donor elektrona.[479]
Udar asteroida
уреди
Dokazi da je udarni događaj mogao izazvati kredno–paleogeno izumiranje doveli su do spekulacija da su slični uticaji mogli biti uzrok drugih događaja izumiranja, uključujući P–Tr izumiranje, i stoga do traženja dokaza o udarima u vreme drugih izumiranja, kao što su veliki udarni krateri odgovarajuće starosti.[480] Međutim, sugestije da je udar asteroida bio pokretač permsko-trijaskog izumiranja sada su uglavnom odbačene.[481]
Prijavljeni dokazi o udaru sa P–Tr graničnog nivoa uključuju retka zrna šokovskog kvarca u Australiji i Antarktiku;[482][483] fulerene koji zarobljavaju vanzemaljske plemenite gasove;[484] fragmente meteorita na Antarktiku;[485] i zrna bogata gvožđem, niklom i silicijumom, koja su možda nastala udarom.[486] Međutim, tačnost većine ovih tvrdnji je dovedena u pitanje.[487][488][489][490] Na primer, kvarc sa Grafitnog vrha na Antarktiku, koji se nekada smatrao „šokovskim”, ponovo je ispitan optičkom i transmisijskom elektronskom mikroskopijom. Zaključeno je da zapažene karakteristike nisu posledica udara, već plastične deformacije, u skladu sa formiranjem u tektonskom okruženju kao što je vulkanizam.[491] Nivoi iridijuma na mnogim lokacijama koje se prostiru na granicama perma i trijasa nisu anomalne, što pruža dokaze protiv vanzemaljskog uticaja kao uzroka PTME.[492]
Udarni krater na morskom dnu bio bi dokaz mogućeg uzroka P-Tr izumiranja, ali bi takav krater do sada nestao. Pošto je 70% Zemljine površine trenutno more, verovatno je da će fragment asteroida ili komete možda više nego dvostruko pogoditi okean nego kopno. Međutim, najstarija kora na okeanskom dnu Zemlje stara je samo 200 miliona godina, jer se neprestano uništava i obnavlja širenjem i subdukcijom. Štaviše, krateri proizvedeni veoma velikim udarima mogu biti maskirani ekstenzivnim poplavnim bazaltiranjem odozdo nakon što je kora probušena ili oslabljena.[493] Ipak, subdukciju ne treba u potpunosti prihvatiti kao objašnjenje za nedostatak dokaza: kao i kod K-T događaja, očekivao bi se sloj izbacivanja bogat siderofilnim elementima (kao što je iridijum) u formacijama iz tog vremena.
Veliki udar bi mogao da izazove druge mehanizme izumiranja opisane gore,[336] kao što su erupcije Sibirskih zamki bilo na mestu udara[494] ili na antipodu mesta udara.[336][495] Naglost udara takođe objašnjava zašto više vrsta nije brzo evoluiralo da bi preživelo, kao što bi se očekivalo da je događaj perm-trijasa bio sporiji i manje globalan od udara meteorita.
Tvrdnje o udaru bolida su kritikovane na osnovu toga što su nepotrebne kao objašnjenja za izumiranje, i da se ne uklapaju u poznate podatke kompatibilne sa produženim izumiranjem koje se proteže hiljadama godina.[496] Pored toga, mnoga mesta koja se protežu na granici perma i trijasa pokazuju potpuni nedostatak dokaza o udarnom događaju.[497]
Moguća mesta udara
уредиMogući udarni krateri predloženi kao mesto udara koji je izazvao P-Tr izumiranje uključuju 250 km (160 mi) Bedout strukturu kod severozapadne obale Australije[483] i hipotetički krater Vilkes Land na istočnom Antarktiku od 480 km (300 mi).[498][499] Uticaj nije dokazan ni u jednom slučaju, a ideja je naišla na široke kritike. Geofizička karakteristika Vilkes Landa je veoma neizvesne starosti, verovatno kasnije od permsko-trijaskog izumiranja.
Druga hipoteza o udaru postulira da je udar koji je formirao krater Aragvajna, čije je formiranje datovano na pre 254,7 ± 2,5 miliona, što je mogući vremenski raspon koji se preklapa sa izumiranjem na kraju perma,[33] podstakao masovno izumiranje.[500] Udar se dogodio oko velikih naslaga uljnih škriljaca u plitkom morskom basenu Parana-Karu, čija je perturbacija seizmičnosti nastala usled udara verovatno izbacila oko 1,6 teratona metana u Zemljinu atmosferu, podstičući ionako brzo zagrevanje izazvano oslobađanjem ugljovodonika usled Sibirskih zamki.[34] Veliki zemljotresi izazvani udarom bi dodatno izazvali masivne cunamije širom većeg dela sveta.[500][35] Uprkos tome, većina paleontologa odbacuje udar kao značajan pokretač izumiranja, navodeći relativno nisku energiju oslobođenu udarom (ekvivalentnu 105 do 106 TNT-a, oko dva reda veličine niže od energije udara za koju se veruje da je potrebna za izazivanje masovnih izumiranja).[34]
U radu iz 2017. zabeleženo je otkriće anomalije kružne gravitacije u blizini Foklandskih ostrva koja bi mogla odgovarati udarnom krateru prečnika 250 km (160 mi),[501] što je potkrepljeno seizmičkim i magnetnim dokazima. Procene za starost strukture kreću se do 250 miliona godina. Ovo bi bilo znatno veće od dobro poznatog udarnog kratera Čiksulub od 180 km (110 mi) povezanog sa kasnijim izumiranjem. Međutim, Dejv Makarti i kolege iz Britanskog geološkog zavoda su ilustrovali da anomalija gravitacije nije kružna, kao i da seizmički podaci koje su predstavili Roka, Rampino i Baez Preser nisu prešli predloženi krater, niti daju bilo kakav dokaz za krater od udara.[502]
Metanogeni
уредиHipoteza objavljena 2014. postulira da je za izumiranje odgovoran rod anaerobnih metanogenih arheja poznatih kao Methanosarcina. Tri linije dokaza sugerišu da su ovi mikrobi stekli novi metabolički put transferom gena otprilike u to vreme, omogućavajući im da efikasno metabolišu acetat u metan. To bi dovelo do njihove eksponencijalne reprodukcije, omogućavajući im da brzo troše ogromne naslage organskog ugljenika koje su se nakupile u morskom sedimentu. Rezultat bi bio oštro nakupljanje metana i ugljen-dioksida u okeanima i atmosferi, na način koji može biti u skladu sa 13C/12C izotopskim zapisom. Masivni vulkanizam je olakšao ovaj proces oslobađanjem velikih količina nikla, oskudnog metala koji je kofaktor za enzime uključene u proizvodnju metana.[31] Hemostratigrafska analiza graničnih sedimenata perma-trijasa u haotijanu pokazuje da bi metanogeni prasak mogao biti odgovoran za određeni procenat fluktuacija izotopa ugljenika.[32] S druge strane, u kanonskim majšanskim sekcijama, koncentracija nikla se donekle povećava nakon što su koncentracije δ13C počele da opadaju.[503]
Međuzvezdana prašina
уредиDžon Gribin tvrdi da je Sunčev sistem poslednji put prošao kroz spiralni krak Mlečnog puta pre oko 250 miliona godina i da su nastali oblaci prašnjavog gasa možda izazvali zatamnjenje Sunca, što je u kombinaciji sa efektom Pangee dovelo do ledenog doba.[504]
Poređenje sa sadašnjim globalnim zagrevanjem
уредиPTME je upoređen sa trenutnom antropogenom situacijom globalnog zagrevanja i holocenskim izumiranjem zbog zajedničke karakteristike velikih brzina oslobađanja ugljen-dioksida. Iako je trenutna stopa emisije gasova sa efektom staklene bašte više od reda veličine veća od stope merene tokom PTME, ispuštanje gasova staklene bašte tokom PTME je bilo loše geohronološki ograničeno i najverovatnije je bilo pulsirajuće i ograničeno na nekoliko ključnih, kratkih intervala, umesto da se kontinuirano dešavaju konstantnom brzinom tokom celog intervala izumiranja; brzina oslobađanja ugljenika u ovim intervalima je verovatno bila slična u vremenu kao i moderne antropogene emisije.[331] Kao i tokom PTME, okeani u današnje vreme doživljavaju pad pH vrednosti i nivoa kiseonika, što podstiče dalja poređenja između savremenih antropogenih ekoloških uslova i PTME.[505] Predviđa se da će se desiti još jedan događaj biokalcifikacije sličan po svojim efektima na moderne morske ekosisteme ako nivoi ugljen-dioksida nastave da rastu.[404] Promene u interakcijama između biljaka i insekata koje su rezultat PTME-a su takođe prizvane kao mogući pokazatelji buduće ekologije sveta.[506] Sličnosti između dva događaja izumiranja dovele su do upozorenja geologa o hitnoj potrebi za smanjenjem emisije ugljen-dioksida ako se želi sprečiti događaj sličan PTME.[331]
Vidi još
уредиReference
уреди- ^ а б Rohde RA, Muller, RA (2005). „Cycles in fossil diversity”. Nature. 434 (7030): 209—210. Bibcode:2005Natur.434..208R. PMID 15758998. S2CID 32520208. doi:10.1038/nature03339. Приступљено 14. 1. 2023.
- ^ а б в Beauchamp, Benoit; Grasby, Stephen E. (15. 9. 2012). „Permian lysocline shoaling and ocean acidification along NW Pangea led to carbonate eradication and chert expansion”. Palaeogeography, Palaeoclimatology, Palaeoecology. 350-352: 73—90. Bibcode:2012PPP...350...73B. doi:10.1016/j.palaeo.2012.06.014. Приступљено 2024-03-26.
- ^ Jouault, Corentin; Nel, André; Perrichot, Vincent; Legendre, Frédéric; Condamine, Fabien L. (6. 12. 2011). „Multiple drivers and lineage-specific insect extinctions during the Permo-Triassic”. Nature Communications. 13 (1): 7512. PMC 9726944
. PMID 36473862. doi:10.1038/s41467-022-35284-4.
- ^ а б Delfini, Massimo; Kustatscher, Evelyn; Lavezzi, Fabrizio; Bernardi, Massimo (29. 7. 2021). „The End-Permian Mass Extinction: Nature's Revolution”. Ур.: Martinetto, Edoardo; Tschopp, Emanuel; Gastaldo, Robert A. Nature through Time. Springer Textbooks in Earth Sciences, Geography and Environment. Springer Cham. стр. 253—267. ISBN 978-3-030-35060-4. S2CID 226405085. doi:10.1007/978-3-030-35058-1_10.
- ^ „"Great Dying" lasted 200,000 years”. National Geographic. 23. 11. 2011. Архивирано из оригинала 24. 11. 2011. г. Приступљено 1. 4. 2014.
- ^ St. Fleur, Nicholas (16. 2. 2017). „After Earth's worst mass extinction, life rebounded rapidly, fossils suggest”. The New York Times. Приступљено 17. 2. 2017.
- ^ Algeo, Thomas J. (5. 2. 2012). „The P–T Extinction was a Slow Death”. Astrobiology Magazine. Архивирано из оригинала 2021-03-08. г.
- ^ а б Jurikova, Hana; Gutjahr, Marcus; Wallmann, Klaus; Flögel, Sascha; Liebetrau, Volker; Posenato, Renato; et al. (новембар 2020). „Permian–Triassic mass extinction pulses driven by major marine carbon cycle perturbations”. Nature Geoscience (на језику: енглески). 13 (11): 745—750. Bibcode:2020NatGe..13..745J. ISSN 1752-0908. S2CID 224783993. doi:10.1038/s41561-020-00646-4. hdl:11573/1707839 . Приступљено 8. 11. 2020.
- ^ а б Erwin, D.H. (1990). „The End-Permian Mass Extinction”. Annual Review of Ecology, Evolution, and Systematics. 21: 69—91. doi:10.1146/annurev.es.21.110190.000441.
- ^ а б Chen, Yanlong; Richoz, Sylvain; Krystyn, Leopold; Zhang, Zhifei (август 2019). „Quantitative stratigraphic correlation of Tethyan conodonts across the Smithian-Spathian (Early Triassic) extinction event”. Earth-Science Reviews. 195: 37—51. Bibcode:2019ESRv..195...37C. S2CID 135139479. doi:10.1016/j.earscirev.2019.03.004. Приступљено 28. 10. 2022.
- ^ Stanley, Steven M. (18. 10. 2016). „Estimates of the magnitudes of major marine mass extinctions in earth history”. Proceedings of the National Academy of Sciences of the United States of America (на језику: енглески). 113 (42): E6325—E6334. Bibcode:2016PNAS..113E6325S. ISSN 0027-8424. PMC 5081622 . PMID 27698119. doi:10.1073/pnas.1613094113 .
- ^ а б Benton, M.J. (2005). When Life Nearly Died: The greatest mass extinction of all time. London: Thames & Hudson. ISBN 978-0-500-28573-2.
- ^ Bergstrom, Carl T.; Dugatkin, Lee Alan (2012). Evolution. Norton. стр. 515. ISBN 978-0-393-92592-0.
- ^ а б в г Sahney, S.; Benton, M.J. (2008). „Recovery from the most profound mass extinction of all time”. Proceedings of the Royal Society B. 275 (1636): 759—765. PMC 2596898 . PMID 18198148. doi:10.1098/rspb.2007.1370.
- ^ а б Labandeira, Conrad (1. 1. 2005), „The fossil record of insect extinction: New approaches and future directions”, American Entomologist, 51: 14—29, doi:10.1093/ae/51.1.14
- ^ Marshall, Charles R. (5. 1. 2023). „Forty years later: The status of the "Big Five" mass extinctions”. Cambridge Prisms: Extinction. 1: 1—13. S2CID 255710815. doi:10.1017/ext.2022.4 .
- ^ а б в г Jin, Y. G.; Wang, Y.; Wang, W.; Shang, Q. H.; Cao, C. Q.; Erwin, D. H. (21. 7. 2000). „Pattern of marine mass extinction near the Permian–Triassic boundary in south China”. Science. 289 (5478): 432—436. Bibcode:2000Sci...289..432J. PMID 10903200. doi:10.1126/science.289.5478.432. Приступљено 5. 3. 2023.
- ^ а б Yadong Sun; Alexander Farnsworth; Michael M. Joachimski; Paul B. Wignall; Leopold Krystyn; David P. G. Bond; Domenico C. G. Ravidà; Paul J. Valdes (12. 9. 2024). „Mega El Niño instigated the end-Permian mass extinction”. Science (на језику: енглески). 385 (6714): 1189-1195. doi:10.1126/science.ado2030.
- ^ а б Burgess, Seth D.; Bowring, Samuel A. (1. 8. 2015). „High-precision geochronology confirms voluminous magmatism before, during, and after Earth's most severe extinction”. Science Advances (на језику: енглески). 1 (7): e1500470. Bibcode:2015SciA....1E0470B. ISSN 2375-2548. PMC 4643808 . PMID 26601239. doi:10.1126/sciadv.1500470.
- ^ Hulse, D; Lau, K.V.; Sebastiaan, J.V.; Arndt, S; Meyer, K.M.; Ridgwell, A (28. 10. 2021). „End-Permian marine extinction due to temperature-driven nutrient recycling and euxinia”. Nat Geosci. 14 (11): 862—867. Bibcode:2021NatGe..14..862H. S2CID 240076553. doi:10.1038/s41561-021-00829-7.
- ^ а б Cui, Ying; Kump, Lee R. (октобар 2015). „Global warming and the end-Permian extinction event: Proxy and modeling perspectives”. Earth-Science Reviews. 149: 5—22. Bibcode:2015ESRv..149....5C. doi:10.1016/j.earscirev.2014.04.007 .
- ^ а б в г д Wu, Yuyang; Chu, Daoliang; Tong, Jinnan; Song, Haijun; Dal Corso, Jacopo; Wignall, Paul Barry; Song, Huyue; Du, Yong; Cui, Ying (9. 4. 2021). „Six-fold increase of atmospheric pCO2 during the Permian–Triassic mass extinction”. Nature Communications. 12 (1): 2137. Bibcode:2021NatCo..12.2137W. PMC 8035180 . PMID 33837195. S2CID 233200774. doi:10.1038/s41467-021-22298-7. Приступљено 2024-03-26.
- ^ а б Frank, T. D.; Fielding, Christopher R.; Winguth, A. M. E.; Savatic, K.; Tevyaw, A.; Winguth, C.; McLoughlin, Stephen; Vajda, Vivi; Mays, C.; Nicoll, R.; Bocking, M.; Crowley, J. L. (19. 5. 2021). „Pace, magnitude, and nature of terrestrial climate change through the end-Permian extinction in southeastern Gondwana”. Geology. 49 (9): 1089—1095. Bibcode:2021Geo....49.1089F. S2CID 236381390. doi:10.1130/G48795.1. Приступљено 2024-03-26.
- ^ а б Joachimski, Michael M.; Lai, Xulong; Shen, Shuzhong; Jiang, Haishui; Luo, Genming; Chen, Bo; Chen, Jun; Sun, Yadong (1. 3. 2012). „Climate warming in the latest Permian and the Permian–Triassic mass extinction”. Geology. 40 (3): 195—198. Bibcode:2012Geo....40..195J. doi:10.1130/G32707.1. Приступљено 2024-03-26.
- ^ а б Clarkson, M.; Kasemann, S.; Wood, R.; Lenton, T.; Daines, S.; Richoz, S.; et al. (2015-04-10). „Ocean acidification and the Permo-Triassic mass extinction” (PDF). Science. 348 (6231): 229—232. Bibcode:2015Sci...348..229C. PMID 25859043. S2CID 28891777. doi:10.1126/science.aaa0193. hdl:10871/20741.
- ^ а б Payne, J.; Turchyn, A.; Paytan, A.; Depaolo, D.; Lehrmann, D.; Yu, M.; Wei, J. (2010). „Calcium isotope constraints on the end-Permian mass extinction”. Proceedings of the National Academy of Sciences of the United States of America. 107 (19): 8543—8548. Bibcode:2010PNAS..107.8543P. PMC 2889361 . PMID 20421502. doi:10.1073/pnas.0914065107 .
- ^ а б Burgess, S. D.; Muirhead, J. D.; Bowring, S. A. (31. 7. 2017). „Initial pulse of Siberian Traps sills as the trigger of the end-Permian mass extinction”. Nature Communications. 8 (1): 164. Bibcode:2017NatCo...8..164B. PMC 5537227 . PMID 28761160. S2CID 3312150. doi:10.1038/s41467-017-00083-9.
- ^ а б Darcy E. Ogdena; Norman H. Sleep (2011). „Explosive eruption of coal and basalt and the end-Permian mass extinction”. Proceedings of the National Academy of Sciences of the United States of America. 109 (1): 59—62. Bibcode:2012PNAS..109...59O. PMC 3252959 . PMID 22184229. doi:10.1073/pnas.1118675109 .
- ^ а б в Berner, R.A. (2002). „Examination of hypotheses for the Permo-Triassic boundary extinction by carbon cycle modeling”. Proceedings of the National Academy of Sciences of the United States of America. 99 (7): 4172—4177. Bibcode:2002PNAS...99.4172B. PMC 123621 . PMID 11917102. doi:10.1073/pnas.032095199 .
- ^ а б Kaiho, Kunio; Aftabuzzaman, Md; Jones, David S.; Tian, Li (4. 11. 2020). „Pulsed volcanic combustion events coincident with the end-Permian terrestrial disturbance and the following global crisis”. Geology (на језику: енглески). 49 (3): 289—293. ISSN 0091-7613. doi:10.1130/G48022.1 .
Available under CC BY 4.0.
- ^ а б Rothman, D.H.; Fournier, G.P.; French, K.L.; Alm, E.J.; Boyle, E.A.; Cao, C.; Summons, R.E. (31. 3. 2014). „Methanogenic burst in the end-Permian carbon cycle”. Proceedings of the National Academy of Sciences of the United States of America. 111 (15): 5462—5467. Bibcode:2014PNAS..111.5462R. PMC 3992638 . PMID 24706773. doi:10.1073/pnas.1318106111 . – Lay summary: Chandler, David L. (31. 3. 2014). „Ancient whodunit may be solved: Methane-producing microbes did it!”. Science Daily.
- ^ а б Saitoh, Masafumi; Isozaki, Yukio (5. 2. 2021). „Carbon Isotope Chemostratigraphy Across the Permian-Triassic Boundary at Chaotian, China: Implications for the Global Methane Cycle in the Aftermath of the Extinction”. Frontiers in Earth Science. 8: 665. Bibcode:2021FrEaS...8..665S. doi:10.3389/feart.2020.596178 .
- ^ а б Tohver, Eric; Lana, Cris; Cawood, P.A.; Fletcher, I.R.; Jourdan, F.; Sherlock, S.; et al. (1. 6. 2012). „Geochronological constraints on the age of a Permo–Triassic impact event: U–Pb and 40Ar / 39Ar results for the 40 km Araguainha structure of central Brazil”. Geochimica et Cosmochimica Acta. 86: 214—227. Bibcode:2012GeCoA..86..214T. doi:10.1016/j.gca.2012.03.005.
- ^ а б в Tohver, Eric; Cawood, P. A.; Riccomini, Claudio; Lana, Cris; Trindade, R. I. F. (1. 10. 2013). „Shaking a methane fizz: Seismicity from the Araguainha impact event and the Permian–Triassic global carbon isotope record”. Palaeogeography, Palaeoclimatology, Palaeoecology. 387: 66—75. Bibcode:2013PPP...387...66T. doi:10.1016/j.palaeo.2013.07.010. Приступљено 2024-03-26.
- ^ а б Tohver, Eric; Schmieder, Martin; Lana, Cris; Mendes, Pedro S. T.; Jourdan, Fred; Warren, Lucas; Riccomini, Claudio (2. 1. 2018). „End-Permian impactogenic earthquake and tsunami deposits in the intracratonic Paraná Basin of Brazil”. Geological Society of America Bulletin. 130 (7–8): 1099—1120. Bibcode:2018GSAB..130.1099T. doi:10.1130/B31626.1. Приступљено 2024-03-26.
- ^ а б Liu, Feng; Peng, Huiping; Marshall, John E. A.; Lomax, Barry H.; Bomfleur, Benjamin; Kent, Matthew S.; Fraser, Wesley T.; Jardine, Phillip E. (6. 1. 2023). „Dying in the Sun: Direct evidence for elevated UV-B radiation at the end-Permian mass extinction”. Science Advances. 9 (1): eabo6102. Bibcode:2023SciA....9O6102L. PMC 9821938 . PMID 36608140. doi:10.1126/sciadv.abo6102.
- ^ а б Benca, Jeffrey P.; Duijnstee, Ivo A. P.; Looy, Cindy V. (7. 2. 2018). „UV-B–induced forest sterility: Implications of ozone shield failure in Earth's largest extinction”. Science Advances. 4 (2): e1700618. Bibcode:2018SciA....4..618B. PMC 5810612 . PMID 29441357. doi:10.1126/sciadv.1700618.
- ^ а б в г Visscher, Henk; Looy, Cindy V.; Collinson, Margaret E.; Brinkhuis, Henk; Cittert, Johanna H.A. van Konijnenburg; Kürschner, Wolfram M.; Sephton, Mark A. (31. 8. 2004). „Environmental mutagenesis during the end-Permian ecological crisis”. Proceedings of the National Academy of Sciences of the United States of America. 101 (35): 12952—12956. Bibcode:2004PNAS..10112952V. ISSN 0027-8424. PMC 516500 . PMID 15282373. doi:10.1073/pnas.0404472101 .
- ^ McLoughlin, Steven (8. 1. 2021). „Age and Paleoenvironmental Significance of the Frazer Beach Member – A New Lithostratigraphic Unit Overlying the End-Permian Extinction Horizon in the Sydney Basin, Australia”. Frontiers in Earth Science. 8 (600976): 605. Bibcode:2021FrEaS...8..605M. doi:10.3389/feart.2020.600976 .
- ^ а б Payne, J.L.; Lehrmann, D.J.; Wei, J.; Orchard, M.J.; Schrag, D.P.; Knoll, A.H. (2004). „Large Perturbations of the Carbon Cycle During Recovery from the End-Permian Extinction” (PDF). Science. 305 (5683): 506—9. Bibcode:2004Sci...305..506P. CiteSeerX 10.1.1.582.9406 . PMID 15273391. S2CID 35498132. doi:10.1126/science.1097023.
- ^ а б в г д ђ е ж з и ј к McElwain, J. C.; Punyasena, S. W. (2007). „Mass extinction events and the plant fossil record”. Trends in Ecology & Evolution. 22 (10): 548—557. PMID 17919771. doi:10.1016/j.tree.2007.09.003.
- ^ а б Retallack, G. J.; Veevers, J. J.; Morante, R. (1996). „Global coal gap between Permian–Triassic extinctions and middle Triassic recovery of peat forming plants”. GSA Bulletin. 108 (2): 195—207. Bibcode:1996GSAB..108..195R. doi:10.1130/0016-7606(1996)108<0195:GCGBPT>2.3.CO;2.
- ^ Dai, X.; Davies, J. H. F. L.; Yuan, Z.; Brayard, A.; Ovtcharova, M.; Xu, G.; Liu, X.; Smith, C. P. A.; Schweitzer, C. E.; Li, M.; Perrot, M. G.; Jiang, S.; Miao, L.; Cao, Y.; Yan, J.; Bai, R.; Wang, F.; Guo, W.; Song, H.; Tian, L.; Dal Corso, J.; Liu, Y.; Chu, D.; Song, H. (2023). „A Mesozoic fossil lagerstätte from 250.8 million years ago shows a modern-type marine ecosystem”. Science. 379 (6632): 567—572. PMID 36758082. doi:10.1126/science.adf1622.
- ^ Brayard, Arnaud; Krumenacker, L. J.; Botting, Joseph P.; Jenks, James F.; Bylund, Kevin G.; Fara, Emmanuel; Vennin, Emmanuelle; Olivier, Nicolas; Goudemand, Nicolas; Saucède, Thomas; Charbonnier, Sylvain; Romano, Carlo; Doguzhaeva, Larisa; Thuy, Ben; Hautmann, Michael; Stephen, Daniel A.; Thomazo, Christophe; Escarguel, Gilles (2017). „Unexpected Early Triassic marine ecosystem and the rise of the Modern evolutionary fauna”. Science Advances. 3 (2): e1602159. Bibcode:2017SciA....3E2159B. PMC 5310825 . PMID 28246643. doi:10.1126/sciadv.1602159 .
- ^ а б в г Erwin, D.H. (1993). The great Paleozoic crisis; Life and death in the Permian. Columbia University Press. ISBN 978-0-231-07467-4.
- ^ Yin H, Zhang K, Tong J, Yang Z, Wu S (2001). „The global stratotype section and point (GSSP) of the Permian–Triassic boundary”. Episodes. 24 (2): 102—114. doi:10.18814/epiiugs/2001/v24i2/004 .
- ^ Yin HF, Sweets WC, Yang ZY, Dickins JM (1992). „Permo–Triassic events in the eastern Tethys – an overview”. Ур.: Sweet WC. Permo–Triassic Events in the Eastern Tethys: Stratigraphy, classification, and relations with the western Tethys. World and Regional Geology. Cambridge: Cambridge University Press. стр. 1—7. ISBN 978-0-521-54573-0. doi:10.1017/CBO9780511529498.002. Приступљено 3. 7. 2023.
- ^ Kershaw, Stephen (1. 4. 2017). „Palaeogeographic variation in the Permian–Triassic boundary microbialites: A discussion of microbial and ocean processes after the end-Permian mass extinction”. Journal of Palaeogeography. 6 (2): 97—107. ISSN 2095-3836. doi:10.1016/j.jop.2016.12.002 . Приступљено 1. 8. 2024 — преко Elsevier Science Direct.
- ^ а б Burgess, Seth D.; Bowring, Samuel; Shen, Shu-zhong (10. 2. 2014). „High-precision timeline for Earth's most severe extinction”. Proceedings of the National Academy of Sciences of the United States of America (на језику: енглески). 111 (9): 3316—3321. Bibcode:2014PNAS..111.3316B. PMC 3948271 . PMID 24516148. doi:10.1073/pnas.1317692111 .
- ^ Yuan, Dong-xun; Shen, Shu-zhong; Henderson, Charles M.; Chen, Jun; Zhang, Hua; Feng, Hong-zhen (1. 9. 2014). „Revised conodont-based integrated high-resolution timescale for the Changhsingian Stage and end-Permian extinction interval at the Meishan sections, South China”. Lithos. 204: 220—245. Bibcode:2014Litho.204..220Y. doi:10.1016/j.lithos.2014.03.026. Приступљено 10. 8. 2023.
- ^ Magaritz M (1989). „13C minima follow extinction events: A clue to faunal radiation”. Geology. 17 (4): 337—340. Bibcode:1989Geo....17..337M. doi:10.1130/0091-7613(1989)017<0337:CMFEEA>2.3.CO;2.
- ^ Musashi, Masaaki; Isozaki, Yukio; Koike, Toshio; Kreulen, Rob (30. 8. 2001). „Stable carbon isotope signature in mid-Panthalassa shallow-water carbonates across the Permo–Triassic boundary: Evidence for 13C-depleted ocean”. Earth and Planetary Science Letters. 193 (1–2): 9—20. Bibcode:2001E&PSL.191....9M. doi:10.1016/S0012-821X(01)00398-3. Приступљено 3. 7. 2023.
- ^ Dolenec T, Lojen S, Ramovs A (2001). „The Permian-Triassic boundary in Western Slovenia (Idrijca Valley section): magnetostratigraphy, stable isotopes, and elemental variations”. Chemical Geology. 175 (1–2): 175—190. Bibcode:2001ChGeo.175..175D. doi:10.1016/S0009-2541(00)00368-5.
- ^ Yuan, Dong-xun; Chen, Jun; Zhang, Yi-chun; Zheng, Quan-feng; Shen, Shu-zhong (1. 6. 2015). „Changhsingian conodont succession and the end-Permian mass extinction event at the Daijiagou section in Chongqing, Southwest China”. Journal of Asian Earth Sciences (на језику: енглески). 105: 234—251. doi:10.1016/j.jseaes.2015.04.002. Приступљено 18. 6. 2024 — преко Elsevier Science Direct.
- ^ Korte, Christoph; Kozur, Heinz W. (9. 9. 2010). „Carbon-isotope stratigraphy across the Permian–Triassic boundary: A review”. Journal of Asian Earth Sciences. 39 (4): 215—235. Bibcode:2010JAESc..39..215K. doi:10.1016/j.jseaes.2010.01.005. Приступљено 26. 6. 2023.
- ^ Li, Rong; Jones, Brian (15. 2. 2017). „Diagenetic overprint on negative δ13C excursions across the Permian/Triassic boundary: A case study from Meishan section, China”. Palaeogeography, Palaeoclimatology, Palaeoecology. 468: 18—33. Bibcode:2017PPP...468...18L. ISSN 0031-0182. doi:10.1016/j.palaeo.2016.11.044. Приступљено 20. 9. 2023.
- ^ Schobben, Martin; Heuer, Franziska; Tietje, Melanie; Ghaderi, Abbas; Korn, Dieter; Korte, Christoph; Wignall, Paul Barry (19. 11. 2018). „Chemostratigraphy Across the Permian-Triassic Boundary: The Effect of Sampling Strategies on Carbonate Carbon Isotope Stratigraphic Markers”. Ур.: Sial, Alcides N.; Gaucher, Claudio; Ramkumar, Muthuvairavasamy; Pinto Ferreira, Valderez. Chemostratigraphy Across Major Chronological Boundaries. American Geophysical Union. стр. 159—181. ISBN 9781119382508. S2CID 134060610. doi:10.1002/9781119382508.ch9. Приступљено 20. 9. 2023.
- ^ „Daily CO2”. Mauna Loa Observatory.
- ^ а б Visscher H, Brinkhuis H, Dilcher DL, Elsik WC, Eshet Y, Looy CW, Rampino MR, Traverse A (1996). „The terminal Paleozoic fungal event: Evidence of terrestrial ecosystem destabilization and collapse”. Proceedings of the National Academy of Sciences of the United States of America. 93 (5): 2155—2158. Bibcode:1996PNAS...93.2155V. PMC 39926 . PMID 11607638. doi:10.1073/pnas.93.5.2155 .
- ^ Tewari, Rajni; Awatar, Ram; Pandita, Sundeep K.; McLoughlin, Stephen D.; Agnihotri, Deepa; Pillai, Suresh S. K.; et al. (октобар 2015). „The Permian–Triassic palynological transition in the Guryul Ravine section, Kashmir, India: implications for Tethyan–Gondwanan correlations”. Earth-Science Reviews. 149: 53—66. Bibcode:2015ESRv..149...53T. doi:10.1016/j.earscirev.2014.08.018. Приступљено 26. 5. 2023.
- ^ Foster CB, Stephenson MH, Marshall C, Logan GA, Greenwood PF (2002). „A revision of Reduviasporonites Wilson 1962: Description, illustration, comparison and biological affinities”. Palynology. 26 (1): 35—58. Bibcode:2002Paly...26...35F. doi:10.2113/0260035.
- ^ Diez, José B.; Broutin, Jean; Grauvogel-Stamm, Léa; Borquin, Sylvie; Bercovici, Antoine; Ferrer, Javier (октобар 2010). „Anisian floras from the NE Iberian Peninsula and Balearic Islands: A synthesis”. Review of Palaeobotany and Palynology. 162 (3): 522—542. Bibcode:2010RPaPa.162..522D. doi:10.1016/j.revpalbo.2010.09.003. Приступљено 8. 1. 2023.
- ^ López-Gómez J, Taylor EL (2005). „Permian–Triassic transition in Spain: A multidisciplinary approach”. Palaeogeography, Palaeoclimatology, Palaeoecology. 229 (1–2): 1—2. doi:10.1016/j.palaeo.2005.06.028.
- ^ а б в Looy CV, Twitchett RJ, Dilcher DL, van Konijnenburg-Van Cittert JH, Visscher H (2005). „Life in the end-Permian dead zone”. Proceedings of the National Academy of Sciences of the United States of America. 98 (4): 7879—7883. Bibcode:2001PNAS...98.7879L. PMC 35436 . PMID 11427710. doi:10.1073/pnas.131218098 . „See image 2”
- ^ а б Ward PD, Botha J, Buick R, de Kock MO, Erwin DH, Garrison GH, Kirschvink JL, Smith R (2005). „Abrupt and gradual extinction among late Permian land vertebrates in the Karoo Basin, South Africa” (PDF). Science. 307 (5710): 709—714. Bibcode:2005Sci...307..709W. CiteSeerX 10.1.1.503.2065 . PMID 15661973. S2CID 46198018. doi:10.1126/science.1107068.
- ^ Retallack GJ, Smith RMH, Ward PD (2003). „Vertebrate extinction across Permian-Triassic boundary in Karoo Basin, South Africa”. Bulletin of the Geological Society of America. 115 (9): 1133—1152. Bibcode:2003GSAB..115.1133R. doi:10.1130/B25215.1.
- ^ Sephton MA, Visscher H, Looy CV, Verchovsky AB, Watson JS (2009). „Chemical constitution of a Permian-Triassic disaster species”. Geology. 37 (10): 875—878. Bibcode:2009Geo....37..875S. doi:10.1130/G30096A.1.
- ^ Rampino, Michael R.; Eshet, Yoram (јануар 2018). „The fungal and acritarch events as time markers for the latest Permian mass extinction: An update”. Geoscience Frontiers. 9 (1): 147—154. Bibcode:2018GeoFr...9..147R. doi:10.1016/j.gsf.2017.06.005 . Приступљено 24. 12. 2022.
- ^ Shen, Jun; Feng, Qinglai; Algeo, Thomas J.; Li, Chao; Planavsky, Noah J.; Zhou, Lian; Zhang, Mingliang (1. 6. 2016). „Two pulses of oceanic environmental disturbance during the Permian–Triassic boundary crisis”. Earth and Planetary Science Letters (на језику: енглески). 443: 139—152. doi:10.1016/j.epsl.2016.03.030. Приступљено 18. 6. 2024 — преко Elsevier Science Direct.
- ^ Yin, Hongfu; Jiang, Haishui; Xia, Wenchen; Feng, Qinglai; Zhang, Ning; Shen, Jun (октобар 2014). „The end-Permian regression in South China and its implication on mass extinction”. Earth-Science Reviews (на језику: енглески). 137: 19—33. Bibcode:2014ESRv..137...19Y. doi:10.1016/j.earscirev.2013.06.003. Приступљено 20. 9. 2023.
- ^ de Wit, Maarten J.; Ghosh, Joy G.; de Villiers, Stephanie; Rakotosolofo, Nicolas; Alexander, James; Tripathi, Archana; Looy, Cindy (март 2002). „Multiple Organic Carbon Isotope Reversals across the Permo-Triassic Boundary of Terrestrial Gondwana Sequences: Clues to Extinction Patterns and Delayed Ecosystem Recovery”. The Journal of Geology (на језику: енглески). 110 (2): 227—240. Bibcode:2002JG....110..227D. ISSN 0022-1376. S2CID 129653925. doi:10.1086/338411. Приступљено 20. 9. 2023.
- ^ Yin, Hongfu; Feng, Qinglai; Lai, Xulong; Baud, Aymon; Tong, Jinnan (јануар 2007). „The protracted Permo-Triassic crisis and multi-episode extinction around the Permian–Triassic boundary”. Global and Planetary Change. 55 (1–3): 1—20. Bibcode:2007GPC....55....1Y. doi:10.1016/j.gloplacha.2006.06.005. Приступљено 29. 10. 2022.
- ^ Rampino MR, Prokoph A, Adler A (2000). „Tempo of the end-Permian event: High-resolution cyclostratigraphy at the Permian–Triassic boundary”. Geology. 28 (7): 643—646. Bibcode:2000Geo....28..643R. ISSN 0091-7613. doi:10.1130/0091-7613(2000)28<643:TOTEEH>2.0.CO;2.
- ^ Li, Guoshan; Liao, Wei; Li, Sheng; Wang, Yongbiao; Lai, Zhongping (23. 3. 2021). „Different triggers for the two pulses of mass extinction across the Permian and Triassic boundary”. Scientific Reports. 11 (1): 6686. Bibcode:2021NatSR..11.6686L. PMC 7988102 . PMID 33758284. doi:10.1038/s41598-021-86111-7.
- ^ Shen, Jiaheng; Zhang, Yi Ge; Yang, Huan; Xie, Shucheng; Pearson, Ann (3. 10. 2022). „Early and late phases of the Permian–Triassic mass extinction marked by different atmospheric CO2 regimes”. Nature Geoscience. 15 (1): 839—844. Bibcode:2022NatGe..15..839S. S2CID 252697822. doi:10.1038/s41561-022-01034-w. Приступљено 20. 4. 2023.
- ^ Wang SC, Everson PJ (2007). „Confidence intervals for pulsed mass extinction events”. Paleobiology. 33 (2): 324—336. Bibcode:2007Pbio...33..324W. S2CID 2729020. doi:10.1666/06056.1.
- ^ Fielding, Christopher R.; Frank, Tracy D.; Savatic, Katarina; Mays, Chris; McLoughlin, Stephen; Vajda, Vivi; Nicoll, Robert S. (15. 5. 2022). „Environmental change in the late Permian of Queensland, NE Australia: The warmup to the end-Permian Extinction”. Palaeogeography, Palaeoclimatology, Palaeoecology. 594: 110936. Bibcode:2022PPP...59410936F. S2CID 247514266. doi:10.1016/j.palaeo.2022.110936 .
- ^ Huang, Yuangeng; Chen, Zhong-Qiang; Roopnarine, Peter D.; Benton, Michael James; Zhao, Laishi; Feng, Xueqian; Li, Zhenhua (24. 2. 2023). „The stability and collapse of marine ecosystems during the Permian-Triassic mass extinction”. Current Biology. 33 (6): 1059—1070.e4. PMID 36841237. S2CID 257186215. doi:10.1016/j.cub.2023.02.007 .
- ^ а б в Twitchett RJ, Looy CV, Morante R, Visscher H, Wignall PB (2001). „Rapid and synchronous collapse of marine and terrestrial ecosystems during the end-Permian biotic crisis”. Geology. 29 (4): 351—354. Bibcode:2001Geo....29..351T. ISSN 0091-7613. doi:10.1130/0091-7613(2001)029<0351:RASCOM>2.0.CO;2.
- ^ Shen, Shu-Zhong; Crowley, James L.; Wang, Yue; Bowring, Samuel R.; Erwin, Douglas H.; Sadler, Peter M.; et al. (17. 11. 2011). „Calibrating the End-Permian Mass Extinction”. Science. 334 (6061): 1367—1372. Bibcode:2011Sci...334.1367S. PMID 22096103. S2CID 970244. doi:10.1126/science.1213454. Приступљено 26. 5. 2023.
- ^ Metcalfe, I.; Crowley, J. L.; Nicoll, Robert S.; Schmitz, M. (август 2015). „High-precision U-Pb CA-TIMS calibration of Middle Permian to Lower Triassic sequences, mass extinction and extreme climate-change in eastern Australian Gondwana”. Gondwana Research. 28 (1): 61—81. Bibcode:2015GondR..28...61M. doi:10.1016/j.gr.2014.09.002. Приступљено 31. 5. 2023.
- ^ Dal Corso, Jacopo; Song, Haijun; Callegaro, Sara; Chu, Daoliang; Sun, Yadong; Hilton, Jason; et al. (22. 2. 2022). „Environmental crises at the Permian–Triassic mass extinction”. Nature Reviews Earth & Environment. 3 (3): 197—214. Bibcode:2022NRvEE...3..197D. S2CID 247013868. doi:10.1038/s43017-021-00259-4. hdl:10852/100010 . Приступљено 20. 12. 2022.
- ^ Chen, Zhong-Qiang; Harper, David A. T.; Grasby, Stephen; Zhang, Lei (1. 8. 2022). „Catastrophic event sequences across the Permian-Triassic boundary in the ocean and on land”. Global and Planetary Change. 215: 103890. Bibcode:2022GPC...21503890C. ISSN 0921-8181. S2CID 250417358. doi:10.1016/j.gloplacha.2022.103890. Приступљено 24. 11. 2023.
- ^ Hermann, Elke; Hochuli, Peter A.; Bucher, Hugo; Vigran, Jorunn O.; Weissert, Helmut; Bernasconi, Stefano M. (децембар 2010). „A close-up view of the Permian–Triassic boundary based on expanded organic carbon isotope records from Norway (Trøndelag and Finnmark Platform)”. Global and Planetary Change. 74 (3–4): 156—167. Bibcode:2010GPC....74..156H. doi:10.1016/j.gloplacha.2010.10.007. Приступљено 10. 8. 2023.
- ^ Gastaldo, Robert A.; Kamo, Sandra L.; Neveling, Johann; Geissman, John W.; Bamford, Marion; Looy, Cindy V. (1. 10. 2015). „Is the vertebrate-defined Permian-Triassic boundary in the Karoo Basin, South Africa, the terrestrial expression of the end-Permian marine event?”. Geology. 43 (10): 939—942. Bibcode:2015Geo....43..939G. S2CID 129258297. doi:10.1130/G37040.1 .
- ^ Zhang, Peixin; Yang, Minfang; Lu, Jing; Bond, David P. G.; Zhou, Kai; Xu, Xiaotao; et al. (март 2023). „End-Permian terrestrial ecosystem collapse in North China: Evidence from palynology and geochemistry”. Global and Planetary Change. 222: 104070. Bibcode:2023GPC...22204070Z. S2CID 256920630. doi:10.1016/j.gloplacha.2023.104070 .
- ^ Wu, Qiong; Zhang, Hua; Ramezani, Jahandar; Zhang, Fei-fei; Erwin, Douglas H.; Feng, Zhuo; Shao, Long-yi; Cai, Yao-feng; Zhang, Shu-han; Xu, Yi-gang; Shen, Shu-zhong (2. 2. 2024). „The terrestrial end-Permian mass extinction in the paleotropics postdates the marine extinction”. Science Advances (на језику: енглески). 10 (5): eadi7284. ISSN 2375-2548. PMC 10830061 . PMID 38295161. doi:10.1126/sciadv.adi7284.
- ^ Bond DPG, Wignall PB, Wang W, Izon G, Jiang HS, Lai XL, et al. (2010). „The mid-Capitanian (Middle Permian) mass extinction and carbon isotope record of South China”. Palaeogeography, Palaeoclimatology, Palaeoecology. 292 (1–2): 282—294. Bibcode:2010PPP...292..282B. doi:10.1016/j.palaeo.2010.03.056.
- ^ а б Retallack GJ, Metzger CA, Greaver T, Jahren AH, Smith RMH, Sheldon ND (2006). „Middle-Late Permian mass extinction on land”. Bulletin of the Geological Society of America. 118 (11–12): 1398—1411. Bibcode:2006GSAB..118.1398R. doi:10.1130/B26011.1.
- ^ Li, Dirson Jian (18. 12. 2012). „Tectonic cause of mass extinctions and the genomic contribution to biodiversification”. arXiv:1212.4229 [q-bio.PE].
- ^ Stanley SM, Yang X (1994). „A double mass extinction at the end of the Paleozoic Era”. Science. 266 (5189): 1340—1344. Bibcode:1994Sci...266.1340S. PMID 17772839. S2CID 39256134. doi:10.1126/science.266.5189.1340.
- ^ Ota A, Isozaki Y (март 2006). „Fusuline biotic turnover across the Guadalupian–Lopingian (Middle–Upper Permian) boundary in mid-oceanic carbonate buildups: Biostratigraphy of accreted limestone in Japan”. Journal of Asian Earth Sciences. 26 (3–4): 353—368. Bibcode:2006JAESc..26..353O. doi:10.1016/j.jseaes.2005.04.001.
- ^ Shen S, Shi GR (2002). „Paleobiogeographical extinction patterns of Permian brachiopods in the Asian-western Pacific region”. Paleobiology. 28 (4): 449—463. ISSN 0094-8373. S2CID 35611701. doi:10.1666/0094-8373(2002)028<0449:PEPOPB>2.0.CO;2.
- ^ Wang X-D, Sugiyama T (децембар 2000). „Diversity and extinction patterns of Permian coral faunas of China”. Lethaia. 33 (4): 285—294. Bibcode:2000Letha..33..285W. doi:10.1080/002411600750053853.
- ^ Racki, G. (1999). „Silica-secreting biota and mass extinctions: survival processes and patterns”. Palaeogeography, Palaeoclimatology, Palaeoecology. 154 (1–2): 107—132. doi:10.1016/S0031-0182(99)00089-9.
- ^ Bambach, R. K.; Knoll, A. H.; Wang, S. C. (децембар 2004). „Origination, extinction, and mass depletions of marine diversity”. Paleobiology. 30 (4): 522—542. ISSN 0094-8373. S2CID 17279135. doi:10.1666/0094-8373(2004)030<0522:OEAMDO>2.0.CO;2.
- ^ а б Knoll AH (2004). „Biomineralization and evolutionary history”. Ур.: Dove PM, DeYoreo JJ, Weiner S. Reviews in Mineralogy and Geochemistry (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 2010-06-20. г.
- ^ Song, Haijun; Wu, Yuyang; Dai, Xu; Dal Corso, Jacopo; Wang, Fengyu; Feng, Yan; Chu, Daoliang; Tian, Li; Song, Huyue; Foster, William J. (6. 5. 2024). „Respiratory protein-driven selectivity during the Permian-Triassic mass extinction”. The Innovation (на језику: енглески). 5 (3): 100618. PMC 11025005 . PMID 38638583. doi:10.1016/j.xinn.2024.100618.
- ^ Yan, Jia; Song, Haijun; Dai, Xu (1. 2. 2023). „Increased bivalve cosmopolitanism during the mid-Phanerozoic mass extinctions”. Palaeogeography, Palaeoclimatology, Palaeoecology. 611: 111362. Bibcode:2023PPP...61111362Y. doi:10.1016/j.palaeo.2022.111362. Приступљено 20. 2. 2023.
- ^ Allen, Bethany J.; Clapham, Matthew E.; Saupe, Erin E.; Wignall, Paul Barry; Hill, Daniel J.; Dunhill, Alexander M. (10. 2. 2023). „Estimating spatial variation in origination and extinction in deep time: a case study using the Permian–Triassic marine invertebrate fossil record”. Paleobiology. 49 (3): 509—526. Bibcode:2023Pbio...49..509A. S2CID 256801383. doi:10.1017/pab.2023.1 . hdl:20.500.11850/598054 .
- ^ Stanley, S. M. (2008). „Predation defeats competition on the seafloor”. Paleobiology. 34 (1): 1—21. Bibcode:2008Pbio...34....1S. S2CID 83713101. doi:10.1666/07026.1. Приступљено 2008-05-13.
- ^ Stanley, S. M. (2007). „An Analysis of the History of Marine Animal Diversity”. Paleobiology. 33 (sp6): 1—55. Bibcode:2007Pbio...33R...1S. S2CID 86014119. doi:10.1666/06020.1.
- ^ McKinney, M. L. (1987). „Taxonomic selectivity and continuous variation in mass and background extinctions of marine taxa”. Nature. 325 (6100): 143—145. Bibcode:1987Natur.325..143M. S2CID 13473769. doi:10.1038/325143a0.
- ^ Hofmann, R.; Buatois, L. A.; MacNaughton, R. B.; Mángano, M. G. (15. 6. 2015). „Loss of the sedimentary mixed layer as a result of the end-Permian extinction”. Palaeogeography, Palaeoclimatology, Palaeoecology. 428: 1—11. Bibcode:2015PPP...428....1H. doi:10.1016/j.palaeo.2015.03.036. Приступљено 19. 12. 2022.
- ^ „Permian: The Marine Realm and The End-Permian Extinction”. paleobiology.si.edu. Приступљено 2016-01-26.
- ^ а б „Permian extinction”. Encyclopædia Britannica. Приступљено 2016-01-26.
- ^ а б в г д Payne, J.L.; Lehrmann, D.J.; Wei, J.; Orchard, M.J.; Schrag, D.P.; Knoll, A.H. (2004). „Large Perturbations of the Carbon Cycle During Recovery from the End-Permian Extinction” (PDF). Science. 305 (5683): 506—9. Bibcode:2004Sci...305..506P. CiteSeerX 10.1.1.582.9406 . PMID 15273391. S2CID 35498132. doi:10.1126/science.1097023.
- ^ Knoll, A. H.; Bambach, R. K.; Canfield, D. E.; Grotzinger, J. P. (1996). „Comparative Earth history and Late Permian mass extinction”. Science. 273 (5274): 452—457. Bibcode:1996Sci...273..452K. PMID 8662528. S2CID 35958753. doi:10.1126/science.273.5274.452.
- ^ Leighton, L. R.; Schneider, C. L. (2008). „Taxon characteristics that promote survivorship through the Permian–Triassic interval: transition from the Paleozoic to the Mesozoic brachiopod fauna”. Paleobiology. 34 (1): 65—79. S2CID 86843206. doi:10.1666/06082.1.
- ^ Xue, Chunling; Yuan, Dong-xun; Chen, Yanlong; Stubbs, Thomas L.; Zhao, Yueli; Zhang, Zhifei (15. 5. 2024). „Morphological innovation after mass extinction events in Permian and Early Triassic conodonts based on Polygnathacea”. Palaeogeography, Palaeoclimatology, Palaeoecology (на језику: енглески). 642: 112149. doi:10.1016/j.palaeo.2024.112149. Приступљено 21. 5. 2024 — преко Elsevier Science Direct.
- ^ Villier, L.; Korn, D. (октобар 2004). „Morphological Disparity of Ammonoids and the Mark of Permian Mass Extinctions”. Science. 306 (5694): 264—266. Bibcode:2004Sci...306..264V. ISSN 0036-8075. PMID 15472073. S2CID 17304091. doi:10.1126/science.1102127.
- ^ Saunders, W. B.; Greenfest-Allen, E.; Work, D. M.; Nikolaeva, S. V. (2008). „Morphologic and taxonomic history of Paleozoic ammonoids in time and morphospace”. Paleobiology. 34 (1): 128—154. Bibcode:2008Pbio...34..128S. S2CID 83650272. doi:10.1666/07053.1.
- ^ Crasquin, Sylvie; Forel, Marie-Béatrice; Qinglai, Feng; Aihua, Yuan; Baudin, François; Collin, Pierre-Yves (30. 7. 2010). „Ostracods (Crustacea) through the Permian-Triassic boundary in South China: the Meishan stratotype (Zhejiang Province)”. Journal of Systematic Palaeontology. 8 (3): 331—370. Bibcode:2010JSPal...8..331C. S2CID 85986762. doi:10.1080/14772011003784992. Приступљено 3. 7. 2023.
- ^ а б Forel, Marie-Béatrice (1. 8. 2012). „Ostracods (Crustacea) associated with microbialites across the Permian-Triassic boundary in Dajiang (Guizhou Province, South China)”. European Journal of Taxonomy (19): 1—34. doi:10.5852/ejt.2012.19 . Приступљено 3. 7. 2023.
- ^ Powers, Catherine M.; Bottjer, David J. (1. 11. 2007). „Bryozoan paleoecology indicates mid-Phanerozoic extinctions were the product of long-term environmental stress”. Geology (на језику: енглески). 35 (11): 995. Bibcode:2007Geo....35..995P. ISSN 0091-7613. doi:10.1130/G23858A.1. Приступљено 30. 12. 2023.
- ^ Liu, Guichun; Feng, Qinglai; Shen, Jun; Yu, Jianxin; He, Weihong; Algeo, Thomas J. (1. 8. 2013). „Decline of Siliceous Sponges and Spicule Miniaturization Induced by Marine Productivity Collapse and Expanding Anoxia During the Permian-Triassic Crisis in South China”. PALAIOS. 28 (8): 664—679. S2CID 128751510. doi:10.2110/palo.2013.p13-035r. Приступљено 31. 5. 2023.
- ^ Song, Haijun; Tong, Jinnan; Chen, Zhong-Qiang; Yang, Hao; Wang, Yongbiao (14. 7. 2015). „End-Permian mass extinction of foraminifers in the Nanpanjiang basin, South China”. Journal of Paleontology. 83 (5): 718—738. S2CID 130765890. doi:10.1666/08-175.1. Приступљено 23. 3. 2023.
- ^ Groves, John R.; Altiner, Demír; Rettori, Roberto (11. 8. 2017). „Extinction, Survival, and Recovery of Lagenide Foraminifers in the Permian–Triassic Boundary Interval, Central Taurides, Turkey”. Journal of Paleontology. 79 (S62): 1—38. S2CID 130620805. doi:10.1666/0022-3360(2005)79[1:ESAROL]2.0.CO;2. Приступљено 23. 3. 2023.
- ^ Guinot, Guillaume; Adnet, Sylvain; Cavin, Lionel; Cappetta, Henri (29. 10. 2013). „Cretaceous stem chondrichthyans survived the end-Permian mass extinction”. Nature Communications. 4: 2669. Bibcode:2013NatCo...4.2669G. PMID 24169620. S2CID 205320689. doi:10.1038/ncomms3669 .
- ^ Kear, Benjamin P.; Engelschiøn, Victoria S.; Hammer, Øyvind; Roberts, Aubrey J.; Hurum, Jørn H. (13. 3. 2023). „Earliest Triassic ichthyosaur fossils push back oceanic reptile origins”. Current Biology. 33 (5): R178—R179. PMID 36917937. S2CID 257498390. doi:10.1016/j.cub.2022.12.053 .
- ^ Twitchett, Richard J. (20. 8. 2007). „The Lilliput effect in the aftermath of the end-Permian extinction event”. Palaeogeography, Palaeoclimatology, Palaeoecology. 252 (1–2): 132—144. Bibcode:2007PPP...252..132T. doi:10.1016/j.palaeo.2006.11.038. Приступљено 13. 1. 2023.
- ^ Schaal, Ellen K.; Clapham, Matthew E.; Rego, Brianna L.; Wang, Steve C.; Payne, Jonathan L. (6. 11. 2015). „Comparative size evolution of marine clades from the Late Permian through Middle Triassic”. Paleobiology. 42 (1): 127—142. S2CID 18552375. doi:10.1017/pab.2015.36. Приступљено 13. 1. 2023.
- ^ Feng, Yan; Song, Haijun; Bond, David P. G. (1. 11. 2020). „Size variations in foraminifers from the early Permian to the Late Triassic: implications for the Guadalupian–Lopingian and the Permian–Triassic mass extinctions”. Paleobiology. 46 (4): 511—532. Bibcode:2020Pbio...46..511F. S2CID 224855811. doi:10.1017/pab.2020.37 .
- ^ Song, Haijun; Tong, Jinnan; Chen, Zhong-Qiang (15. 7. 2011). „Evolutionary dynamics of the Permian–Triassic foraminifer size: Evidence for Lilliput effect in the end-Permian mass extinction and its aftermath”. Palaeogeography, Palaeoclimatology, Palaeoecology. 308 (1–2): 98—110. Bibcode:2011PPP...308...98S. doi:10.1016/j.palaeo.2010.10.036. Приступљено 13. 1. 2023.
- ^ Rego, Brianna L.; Wang, Steve C.; Altiner, Demír; Payne, Jonathan L. (8. 2. 2016). „Within- and among-genus components of size evolution during mass extinction, recovery, and background intervals: a case study of Late Permian through Late Triassic foraminifera”. Paleobiology. 38 (4): 627—643. S2CID 17284750. doi:10.1666/11040.1. Приступљено 23. 3. 2023.
- ^ He, Weihong; Twitchett, Richard J.; Zhang, Y.; Shi, G. R.; Feng, Q.-L.; Yu, J.-X.; Wu, S.-B.; Peng, X.-F. (9. 11. 2010). „Controls on body size during the Late Permian mass extinction event”. Geobiology. 8 (5): 391—402. Bibcode:2010Gbio....8..391H. PMID 20550584. S2CID 23096333. doi:10.1111/j.1472-4669.2010.00248.x. Приступљено 13. 1. 2023.
- ^ Chen, Jing; Song, Haijun; He, Weihong; Tong, Jinnan; Wang, Fengyu; Wu, Shunbao (1. 4. 2019). „Size variation of brachiopods from the Late Permian through the Middle Triassic in South China: Evidence for the Lilliput Effect following the Permian-Triassic extinction”. Palaeogeography, Palaeoclimatology, Palaeoecology. 519: 248—257. Bibcode:2019PPP...519..248C. S2CID 134806479. doi:10.1016/j.palaeo.2018.07.013. Приступљено 13. 1. 2023.
- ^ Shi, Guang R.; Zhang, Yi-chun; Shen, Shu-zhong; He, Wei-hong (15. 4. 2016). „Nearshore–offshore–basin species diversity and body size variation patterns in Late Permian (Changhsingian) brachiopods”. Palaeogeography, Palaeoclimatology, Palaeoecology. 448: 96—107. Bibcode:2016PPP...448...96S. doi:10.1016/j.palaeo.2015.07.046 . hdl:10536/DRO/DU:30080099 .
- ^ Huang, Yunfei; Tong, Jinnan; Tian, Li; Song, Haijun; Chu, Daoliang; Miao, Xue; Song, Ting (1. 1. 2023). „Temporal shell-size variations of bivalves in South China from the Late Permian to the early Middle Triassic”. Palaeogeography, Palaeoclimatology, Palaeoecology. 609: 111307. Bibcode:2023PPP...60911307H. S2CID 253368808. doi:10.1016/j.palaeo.2022.111307. Приступљено 13. 1. 2023.
- ^ Yates, Adam M.; Neumann, Frank H.; Hancox, P. John (2. 2. 2012). „The Earliest Post-Paleozoic Freshwater Bivalves Preserved in Coprolites from the Karoo Basin, South Africa”. PLOS ONE. 7 (2): e30228. Bibcode:2012PLoSO...730228Y. PMC 3271088 . PMID 22319562. doi:10.1371/journal.pone.0030228 .
- ^ Foster, W. J.; Gliwa, J.; Lembke, C.; Pugh, A. C.; Hofmann, R.; Tietje, M.; Varela, S.; Foster, L. C.; Korn, D.; Aberhan, M. (јануар 2020). „Evolutionary and ecophenotypic controls on bivalve body size distributions following the end-Permian mass extinction”. Global and Planetary Change. 185: 103088. Bibcode:2020GPC...18503088F. S2CID 213294384. doi:10.1016/j.gloplacha.2019.103088. Приступљено 13. 1. 2023.
- ^ Chu, Daoliang; Tong, Jinnan; Song, Haijun; Benton, Michael James; Song, Huyue; Yu, Jianxin; Qiu, Xincheng; Huang, Yunfei; Tian, Li (1. 10. 2015). „Lilliput effect in freshwater ostracods during the Permian–Triassic extinction”. Palaeogeography, Palaeoclimatology, Palaeoecology. 435: 38—52. Bibcode:2015PPP...435...38C. doi:10.1016/j.palaeo.2015.06.003. Приступљено 13. 1. 2023.
- ^ Forel, Marie-Béatrice; Crasquin, Sylvie; Chitnarin, Anisong; Angiolini, Lucia; Gaetani, Maurizio (25. 2. 2015). „Precocious sexual dimorphism and the Lilliput effect in Neo-Tethyan Ostracoda (Crustacea) through the Permian–Triassic boundary”. Palaeontology. 58 (3): 409—454. Bibcode:2015Palgy..58..409F. S2CID 140198533. doi:10.1111/pala.12151. hdl:2434/354270 . Приступљено 23. 5. 2023.
- ^ Payne, Jonathan L. (8. 4. 2016). „Evolutionary dynamics of gastropod size across the end-Permian extinction and through the Triassic recovery interval”. Paleobiology. 31 (2): 269—290. S2CID 7367192. doi:10.1666/0094-8373(2005)031[0269:EDOGSA]2.0.CO;2. Приступљено 23. 3. 2023.
- ^ Brayard, Arnaud; Nützel, Alexander; Stephen, Daniel A.; Bylund, Kevin G.; Jenks, Jim; Bucher, Hugo (1. 2. 2010). „Gastropod evidence against the Early Triassic Lilliput effect”. Geology. 37 (2): 147—150. Bibcode:2010Geo....38..147B. doi:10.1130/G30553.1. Приступљено 13. 1. 2023.
- ^ Fraiser, M. L.; Twitchett, Richard J.; Frederickson, J. A.; Metcalfe, B.; Bottjer, D. J. (1. 1. 2011). „Gastropod evidence against the Early Triassic Lilliput effect: COMMENT”. Geology. 39 (1): e232. Bibcode:2011Geo....39E.232F. doi:10.1130/G31614C.1 .
- ^ Brayard, Arnaud; Nützel, Alexander; Kajm, Andrzej; Escarguel, Gilles; Hautmann, Michael; Stephen, Daniel A.; Bylund, Kevin G.; Jenks, Jim; Bucher, Hugo (1. 1. 2011). „Gastropod evidence against the Early Triassic Lilliput effect: REPLY”. Geology. 39 (1): e233. Bibcode:2011Geo....39E.233B. doi:10.1130/G31765Y.1 .
- ^ Brayard, Arnaud; Meier, Maximiliano; Escarguel, Gilles; Fara, Emmanuel; Nützel, Alexander; Olivier, Nicolas; Bylund, Kevin G.; Jenks, James F.; Stephen, Daniel A.; Hautmann, Michael; Vennin, Emmanuelle; Bucher, Hugo (јул 2015). „Early Triassic Gulliver gastropods: Spatio-temporal distribution and significance for biotic recovery after the end-Permian mass extinction”. Earth-Science Reviews. 146: 31—64. Bibcode:2015ESRv..146...31B. doi:10.1016/j.earscirev.2015.03.005. Приступљено 20. 1. 2023.
- ^ Atkinson, Jed W.; Wignall, Paul Barry; Morton, Jacob D.; Aze, Tracy (9. 1. 2019). „Body size changes in bivalves of the family Limidae in the aftermath of the end-Triassic mass extinction: the Brobdingnag effect”. Palaeontology. 62 (4): 561—582. Bibcode:2019Palgy..62..561A. S2CID 134070316. doi:10.1111/pala.12415. Приступљено 20. 1. 2023.
- ^ а б Labandeira CC, Sepkoski JJ (1993). „Insect diversity in the fossil record”. Science. 261 (5119): 310—315. Bibcode:1993Sci...261..310L. CiteSeerX 10.1.1.496.1576 . PMID 11536548. doi:10.1126/science.11536548.
- ^ Sole, R. V.; Newman, M. (2003). „Extinctions and Biodiversity in the Fossil Record”. Ур.: Canadell, J. G.; Mooney, H. A. Encyclopedia of Global Environmental Change, The Earth System. Biological and Ecological Dimensions of Global Environmental Change. 2. New York: Wiley. стр. 297—391. ISBN 978-0-470-85361-0.
- ^ Shcherbakov, D. E. (30. 1. 2008). „On Permian and Triassic insect faunas in relation to biogeography and the Permian-Triassic crisis”. Paleontological Journal (на језику: енглески). 42 (1): 15—31. ISSN 0031-0301. doi:10.1134/S0031030108010036. Приступљено 18. 6. 2024 — преко Springer Link.
- ^ Rees, P. McAllister (1. 9. 2002). „Land-plant diversity and the end-Permian mass extinction”. Geology. 30 (9): 827—830. Bibcode:2002Geo....30..827M. doi:10.1130/0091-7613(2002)030<0827:LPDATE>2.0.CO;2. Приступљено 31. 5. 2023.
- ^ а б Nowak, Hendrik; Schneebeli-Hermann, Elke; Kustatscher, Evelyn (23. 1. 2019). „No mass extinction for land plants at the Permian–Triassic transition”. Nature Communications. 10 (1): 384. Bibcode:2019NatCo..10..384N. PMC 6344494 . PMID 30674875. doi:10.1038/s41467-018-07945-w.
- ^ „The Dino Directory – Natural History Museum”.
- ^ Gulbranson, Erik L.; Mellum, Morgan M.; Corti, Valentina; Dahlseid, Aidan; Atkinson, Brian A.; Ryberg, Patricia E.; Cornamusini, Giancula (24. 5. 2022). „Paleoclimate-induced stress on polar forested ecosystems prior to the Permian–Triassic mass extinction”. Scientific Reports. 12 (1): 8702. Bibcode:2022NatSR..12.8702G. PMC 9130125 . PMID 35610472. doi:10.1038/s41598-022-12842-w.
- ^ Retallack, G. J. (1995). „Permian–Triassic life crisis on land”. Science. 267 (5194): 77—80. Bibcode:1995Sci...267...77R. PMID 17840061. S2CID 42308183. doi:10.1126/science.267.5194.77.
- ^ Cascales-Miñana, B.; Cleal, C. J. (2011). „Plant fossil record and survival analyses”. Lethaia. 45: 71—82. doi:10.1111/j.1502-3931.2011.00262.x.
- ^ а б в г Bodnar, Josefina; Coturel, Eliana P.; Falco, Juan Ignacio; Beltrána, Marisol (4. 3. 2021). „An updated scenario for the end-Permian crisis and the recovery of Triassic land flora in Argentina”. Historical Biology. 33 (12): 3654—3672. Bibcode:2021HBio...33.3654B. S2CID 233810158. doi:10.1080/08912963.2021.1884245. Приступљено 24. 12. 2022.
- ^ Schneebeli-Hermann, Elke; Hochuli, Peter A.; Bucher, Hugo (август 2017). „Palynofloral associations before and after the Permian–Triassic mass extinction, Kap Stosch, East Greenland”. Global and Planetary Change (на језику: енглески). 155: 178—195. doi:10.1016/j.gloplacha.2017.06.009. Приступљено 11. 9. 2024 — преко Elsevier Science Direct.
- ^ а б Vajda, Vivi; McLoughlin, Stephen (април 2007). „Extinction and recovery patterns of the vegetation across the Cretaceous–Palaeogene boundary — a tool for unravelling the causes of the end-Permian mass-extinction”. Review of Palaeobotany and Palynology. 144 (1–2): 99—112. Bibcode:2007RPaPa.144...99V. doi:10.1016/j.revpalbo.2005.09.007. Приступљено 24. 12. 2022.
- ^ а б Davydov, V. I.; Karasev, E. V.; Nurgalieva, N. G.; Schmitz, M. D.; Budnikov, I. V.; Biakov, A. S.; Kuzina, D. M.; Silantiev, V. V.; Urazaeva, M. N.; Zharinova, V. V.; Zorina, S. O.; Gareev, B.; Vasilenko, D. V. (1. 7. 2021). „Climate and biotic evolution during the Permian-Triassic transition in the temperate Northern Hemisphere, Kuznetsk Basin, Siberia, Russia”. Palaeogeography, Palaeoclimatology, Palaeoecology. 573: 110432. Bibcode:2021PPP...57310432D. S2CID 235530804. doi:10.1016/j.palaeo.2021.110432. Приступљено 19. 12. 2022.
- ^ Xiong, Conghui; Wang, Jiashu; Huang, Pu; Cascales-Miñana, Borja; Cleal, Christopher J.; Benton, Michael James; Xue, Jinzhuang (децембар 2021). „Plant resilience and extinctions through the Permian to Middle Triassic on the North China Block: A multilevel diversity analysis of macrofossil records”. Earth-Science Reviews. 223: 103846. Bibcode:2021ESRv..22303846X. S2CID 240118558. doi:10.1016/j.earscirev.2021.103846. hdl:20.500.12210/76649 . Приступљено 28. 3. 2023.
- ^ Zhang, Hua; Cao, Chang-qun; Liu, Xiao-lei; Mu, Lin; Zheng, Quan-feng; Liu, Feng; Xiang, Lei; Liu, Lu-jun; Shen, Shu-zhong (15. 4. 2016). „The terrestrial end-Permian mass extinction in South China”. Palaeogeography, Palaeoclimatology, Palaeoecology. 448: 108—124. Bibcode:2016PPP...448..108Z. doi:10.1016/j.palaeo.2015.07.002. Приступљено 20. 1. 2023.
- ^ Chu, Daoliang; Yu, Jianxin; Tong, Jinnan; Benton, Michael James; Song, Haijun; Huang, Yunfei; Song, Ting; Tian, Li (новембар 2016). „Biostratigraphic correlation and mass extinction during the Permian-Triassic transition in terrestrial-marine siliciclastic settings of South China”. Global and Planetary Change. 146: 67—88. Bibcode:2016GPC...146...67C. doi:10.1016/j.gloplacha.2016.09.009. hdl:1983/2d475883-42ea-4988-b01c-0a56912e6aec . Приступљено 12. 11. 2022.
- ^ а б в Feng, Zhuo; Wei, Hai-Bo; Guo, Yun; He, Xiao-Yuan; Sui, Qun; Zhou, Yu; Liu, Hang-Yu; Gou, Xu-Dong; Lv, Yong (мај 2020). „From rainforest to herbland: New insights into land plant responses to the end-Permian mass extinction”. Earth-Science Reviews (на језику: енглески). 204: 103153. Bibcode:2020ESRv..20403153F. S2CID 216433847. doi:10.1016/j.earscirev.2020.103153 .
- ^ Biswas, Raman Kumar; Kaiho, Kunio; Saito, Ryosuke; Tian, Li; Shi, Zhiqiang (децембар 2020). „Terrestrial ecosystem collapse and soil erosion before the end-Permian marine extinction: Organic geochemical evidence from marine and non-marine records”. Global and Planetary Change. 195: 103327. Bibcode:2020GPC...19503327B. S2CID 224900905. doi:10.1016/j.gloplacha.2020.103327. Приступљено 21. 12. 2022.
- ^ а б Chu, Daoliang; Grasby, Stephen E.; Song, Haijun; Dal Corso, Jacopo; Wang, Yao; Mather, Tamsin A.; Wu, Yuyang; Song, Huyue; Shu, Wenchao; Tong, Jinnan; Wignall, Paul Barry (3. 1. 2020). „Ecological disturbance in tropical peatlands prior to marine Permian-Triassic mass extinction”. Geology. 48 (3): 288—292. Bibcode:2020Geo....48..288C. S2CID 214468383. doi:10.1130/G46631.1 .
- ^ Blomenkemper, Patrick; Kerp, Hans; Abu Hamad, Abdalla; DiMichele, William A.; Bomfleur, Benjamin (21. 12. 2018). „A hidden cradle of plant evolution in Permian tropical lowlands”. Science. 362 (6421): 1414—1416. Bibcode:2018Sci...362.1414B. PMID 30573628. S2CID 56582195. doi:10.1126/science.aau4061 .
- ^ Smith, Roger M. H.; Ward, Peter D. (1. 12. 2001). „Pattern of vertebrate extinctions across an event bed at the Permian-Triassic boundary in the Karoo Basin of South Africa”. Geology. 29 (12): 1147—1150. Bibcode:2001Geo....29.1147S. doi:10.1130/0091-7613(2001)029<1147:POVEAA>2.0.CO;2. Приступљено 23. 5. 2023.
- ^ Niedźwiedzki, Grzegorz; Bajdek, Piotr; Qvarnström, Martin; Sulej, Tomasz; Sennikov, Andrey G.; Golubev, Valeriy K. (15. 5. 2016). „Reduction of vertebrate coprolite diversity associated with the end-Permian extinction event in Vyazniki region, European Russia”. Palaeogeography, Palaeoclimatology, Palaeoecology (на језику: енглески). 450: 77—90. doi:10.1016/j.palaeo.2016.02.057. Приступљено 18. 6. 2024 — преко Elsevier Science Direct.
- ^ а б Smith, Roger M. H.; Botha-Brink, Jennifer (15. 2. 2014). „Anatomy of a mass extinction: Sedimentological and taphonomic evidence for drought-induced die-offs at the Permo-Triassic boundary in the main Karoo Basin, South Africa”. Palaeogeography, Palaeoclimatology, Palaeoecology. 396: 99—118. Bibcode:2014PPP...396...99S. doi:10.1016/j.palaeo.2014.01.002. Приступљено 23. 5. 2023.
- ^ Gastaldo, Robert A.; Neveling, Johann (1. 4. 2016). „Comment on: "Anatomy of a mass extinction: Sedimentological and taphonomic evidence for drought-induced die-offs at the Permo–Triassic boundary in the main Karoo Basin, South Africa" by R.M.H. Smith and J. Botha-Brink, Palaeogeography, Palaeoclimatology, Palaeoecology 396:99-118”. Palaeogeography, Palaeoclimatology, Palaeoecology. 447: 88—91. Bibcode:2016PPP...447...88G. doi:10.1016/j.palaeo.2014.06.027 .
- ^ Maxwell, W.D. (1992). „Permian and Early Triassic extinction of non-marine tetrapods”. Palaeontology. 35: 571—583.
- ^ Benoit, Julien; Kammerer, Christian F.; Dollman, Kathleen; Groenewald, David P.; Smith, Roger M.H. (15. 3. 2024). „Did gorgonopsians survive the end-Permian "Great Dying"? A re-appraisal of three gorgonopsian specimens (Therapsida, Theriodontia) reported from the Triassic Lystrosaurus declivis Assemblage Zone, Karoo Basin, South Africa”. Palaeogeography, Palaeoclimatology, Palaeoecology (на језику: енглески). 638: 112044. doi:10.1016/j.palaeo.2024.112044. Приступљено 21. 5. 2024 — преко Elsevier Science Direct.
- ^ „Bristol University – News – 2008: Mass extinction”.
- ^ а б в г д ђ е Knoll AH, Bambach RK, Payne JL, Pruss S, Fischer WW (2007). „Paleophysiology and end-Permian mass extinction” (PDF). Earth and Planetary Science Letters. 256 (3–4): 295—313. Bibcode:2007E&PSL.256..295K. doi:10.1016/j.epsl.2007.02.018. Приступљено 13. 12. 2021.
- ^ Smith, Roger M. H.; Botha, Jennifer (2005). „The recovery of terrestrial vertebrate diversity in the South African Karoo Basin after the end-Permian extinction”. Comptes Rendus Palevol. 4 (6–7): 623—636. Bibcode:2005CRPal...4..623S. doi:10.1016/j.crpv.2005.07.005. Приступљено 26. 5. 2023.
- ^ Botha, Jennifer; Smith, Roger M. H. (август 2006). „Rapid vertebrate recuperation in the Karoo Basin of South Africa following the End-Permian extinction”. Journal of African Earth Sciences. 45 (4–5): 502—514. Bibcode:2006JAfES..45..502B. doi:10.1016/j.jafrearsci.2006.04.006. Приступљено 26. 5. 2023.
- ^ HINA (2. 3. 2012). „Svjetski oceani sve kiseliji”. Nacional. Архивирано из оригинала 06. 03. 2012. г. Приступљено 1. 4. 2013.
- ^ Smith, R.M.H. (16. 11. 1999). „Changing fluvial environments across the Permian–Triassic boundary in the Karoo Basin, South Africa and possible causes of tetrapod extinctions”. Palaeogeography, Palaeoclimatology, Palaeoecology. 117 (1–2): 81—104. Bibcode:1995PPP...117...81S. doi:10.1016/0031-0182(94)00119-S.
- ^ Chinsamy-Turan Anusuya, ур. (2012). Forerunners of mammals: radiation, histology, biology. Indiana University Press location=Bloomington. ISBN 978-0-253-35697-0.
- ^ Sepkoski, J. John (8. 2. 2016). „A kinetic model of Phanerozoic taxonomic diversity. III. Post-Paleozoic families and mass extinctions”. Paleobiology. 10 (2): 246—267. Bibcode:1984Pbio...10..246S. S2CID 85595559. doi:10.1017/S0094837300008186.
- ^ Clapham, Matthew E.; Bottjer, David J. (19. 6. 2007). „Permian marine paleoecology and its implications for large-scale decoupling of brachiopod and bivalve abundance and diversity during the Lopingian (Late Permian)”. Palaeogeography, Palaeoclimatology, Palaeoecology. 249 (3–4): 283—301. Bibcode:2007PPP...249..283C. doi:10.1016/j.palaeo.2007.02.003. Приступљено 2. 4. 2023.
- ^ а б Clapham, Matthew E.; Bottjer, David J. (7. 8. 2007). „Prolonged Permian–Triassic ecological crisis recorded by molluscan dominance in Late Permian offshore assemblages”. Proceedings of the National Academy of Sciences of the United States of America. 104 (32): 12971—12975. PMC 1941817 . PMID 17664426. doi:10.1073/pnas.0705280104 .
- ^ Romano, Carlo; Koot, Martha B.; Kogan, Ilja; Brayard, Arnaud; Minikh, Alla V.; Brinkmann, Winand; et al. (фебруар 2016). „Permian–Triassic Osteichthyes (bony fishes): diversity dynamics and body size evolution”. Biological Reviews. 91 (1): 106—147. PMID 25431138. S2CID 5332637. doi:10.1111/brv.12161.
- ^ Scheyer, Torsten M.; Romano, Carlo; Jenks, Jim; Bucher, Hugo (19. 3. 2014). „Early Triassic Marine Biotic Recovery: The Predators' Perspective”. PLOS ONE. 9 (3): e88987. Bibcode:2014PLoSO...988987S. PMC 3960099 . PMID 24647136. doi:10.1371/journal.pone.0088987 .
- ^ Komatsu, Toshifumi; Huyen, Dang Tran; Jin-Hua, Chen (1. 6. 2008). „Lower Triassic bivalve assemblages after the end-Permian mass extinction in South China and North Vietnam”. Paleontological Research. 12 (2): 119—128. S2CID 131144468. doi:10.2517/1342-8144(2008)12[119:LTBAAT]2.0.CO;2. Приступљено 6. 11. 2022.
- ^ Gould, S.J.; Calloway, C.B. (1980). „Clams and brachiopodsships that pass in the night”. Paleobiology. 6 (4): 383—396. Bibcode:1980Pbio....6..383G. S2CID 132467749. doi:10.1017/S0094837300003572.
- ^ Jablonski, D. (8. 5. 2001). „Lessons from the past: Evolutionary impacts of mass extinctions”. Proceedings of the National Academy of Sciences of the United States of America. 98 (10): 5393—5398. Bibcode:2001PNAS...98.5393J. PMC 33224 . PMID 11344284. doi:10.1073/pnas.101092598 .
- ^ Kaim, Andrzej; Nützel, Alexander (јул 2011). „Dead bellerophontids walking – The short Mesozoic history of the Bellerophontoidea (Gastropoda)”. Palaeogeography, Palaeoclimatology, Palaeoecology. 308 (1–2): 190—199. Bibcode:2011PPP...308..190K. doi:10.1016/j.palaeo.2010.04.008.
- ^ Hautmann, Michael (29. 9. 2009). „The first scallop” (PDF). Paläontologische Zeitschrift. 84 (2): 317—322. S2CID 84457522. doi:10.1007/s12542-009-0041-5.
- ^ Hautmann, Michael; Ware, David; Bucher, Hugo (август 2017). „Geologically oldest oysters were epizoans on Early Triassic ammonoids”. Journal of Molluscan Studies. 83 (3): 253—260. doi:10.1093/mollus/eyx018 .
- ^ Zhang, Shu-han; Shen, Shu-zhong; Erwin, Douglas H. (септембар 2022). „Two cosmopolitanism events driven by different extreme paleoclimate regimes”. Global and Planetary Change. 216: 103899. Bibcode:2022GPC...21603899Z. S2CID 251174662. doi:10.1016/j.gloplacha.2022.103899. Приступљено 26. 5. 2023.
- ^ а б Petsios, Elizabeth; Bottjer, David P. (28. 4. 2016). „Quantitative analysis of the ecological dominance of benthic disaster taxa in the aftermath of the end-Permian mass extinction”. Paleobiology. 42 (3): 380—393. Bibcode:2016Pbio...42..380P. S2CID 88450377. doi:10.1017/pab.2015.47. Приступљено 23. 3. 2023.
- ^ Yuan, Dong-Xun; Zhang, Yi-Chun; Shen, Shu-Zhong (1. 2. 2018). „Conodont succession and reassessment of major events around the Permian-Triassic boundary at the Selong Xishan section, southern Tibet, China”. Global and Planetary Change. 161: 194—210. Bibcode:2018GPC...161..194Y. ISSN 0921-8181. doi:10.1016/j.gloplacha.2017.12.024. Приступљено 24. 11. 2023.
- ^ Groves, John R.; Rettori, Roberto; Payne, Jonathan L.; Boyce, Matthew D.; Altiner, Demír (14. 7. 2015). „End-Permian mass extinction of lagenide foraminifers in the Southern Alps (Northern Italy)”. Journal of Paleontology. 81 (3): 415—434. S2CID 32920409. doi:10.1666/05123.1. Приступљено 23. 3. 2023.
- ^ Kolar-Jurkovšek, Tea; Hrvatović, Hazim; Aljinović, Dunja; Nestell, Galina P.; Jurkovšek, Bogdan; Skopljak, Ferid (1. 5. 2021). „Permian-Triassic biofacies of the Teočak section, Bosnia and Herzegovina”. Global and Planetary Change. 200: 103458. Bibcode:2021GPC...20003458K. ISSN 0921-8181. S2CID 233858016. doi:10.1016/j.gloplacha.2021.103458. Приступљено 24. 11. 2023.
- ^ Schubert, Jennifer K.; Bottjer, David J. (јун 1995). „Aftermath of the Permian-Triassic mass extinction event: Paleoecology of Lower Triassic carbonates in the western USA”. Palaeogeography, Palaeoclimatology, Palaeoecology. 116 (1–2): 1—39. Bibcode:1995PPP...116....1S. doi:10.1016/0031-0182(94)00093-N. Приступљено 2. 4. 2023.
- ^ Song, Haijun; Huang, Shan; Jia, Enhao; Dai, Xu; Wignall, Paul Barry; Dunhill, Alexander M. (28. 7. 2020). „Flat latitudinal diversity gradient caused by the Permian–Triassic mass extinction”. Proceedings of the National Academy of Sciences of the United States of America (на језику: енглески). 117 (30): 17578—17583. ISSN 0027-8424. PMC 7395496 . PMID 32631978. doi:10.1073/pnas.1918953117 .
- ^ „It took Earth ten million years to recover from greatest mass extinction”. ScienceDaily. 27. 5. 2012. Приступљено 28. 5. 2012.
- ^ а б Brayard, Arnaud; Krumenacker, L. J.; Botting, Joseph P.; Jenks, James F.; Bylund, Kevin G.; Fara, Emmanuel; Vennin, Emmanuelle; Olivier, Nicolas; Goudemand, Nicolas; Saucède, Thomas; Charbonnier, Sylvain; Romano, Carlo; Doguzhaeva, Larisa; Thuy, Ben; Hautmann, Michael; Stephen, Daniel A.; Thomazo, Christophe; Escarguel, Gilles (15. 2. 2017). „Unexpected Early Triassic marine ecosystem and the rise of the Modern evolutionary fauna”. Science Advances. 13 (2): e1602159. Bibcode:2017SciA....3E2159B. PMC 5310825 . PMID 28246643. doi:10.1126/sciadv.1602159.
- ^ Smith, Christopher P. A.; Laville, Thomas; Fara, Emmanuel; Escarguel, Gilles; Olivier, Nicolas; Vennin, Emmanuelle; et al. (2021-10-04). „Exceptional fossil assemblages confirm the existence of complex Early Triassic ecosystems during the early Spathian”. Scientific Reports. 11 (1): 19657. Bibcode:2021NatSR..1119657S. ISSN 2045-2322. PMC 8490361 . PMID 34608207. doi:10.1038/s41598-021-99056-8.
- ^ Hofmann, Richard; Goudemand, Nicolas; Wasmer, Martin; Bucher, Hugo; Hautmann, Michael (1. 10. 2011). „New trace fossil evidence for an early recovery signal in the aftermath of the end-Permian mass extinction”. Palaeogeography, Palaeoclimatology, Palaeoecology. 310 (3–4): 216—226. Bibcode:2011PPP...310..216H. doi:10.1016/j.palaeo.2011.07.014. Приступљено 20. 12. 2022.
- ^ Lewis, Dyani (9. 2. 2023). „Sea life bounced back fast after the 'mother of mass extinctions'”. Nature. PMID 36759740. S2CID 256738043. doi:10.1038/d41586-023-00383-9. Приступљено 23. 2. 2023.
- ^ Dai, X.; Davies, J. H. F. L.; Yuan, Z.; Brayard, A.; Ovtcharova, M.; Xu, G.; Liu, X.; Smith, C. P. A.; Schweitzer, C. E.; Li, M.; Perrot, M. G.; Jiang, S.; Miao, L.; Cao, Y.; Yan, J.; Bai, R.; Wang, F.; Guo, W.; Song, H.; Tian, L.; Dal Corso, J.; Liu, Y.; Chu, D.; Song, H. (2023). „A Mesozoic fossil lagerstätte from 250.8 million years ago shows a modern-type marine ecosystem”. Science. 379 (6632): 567—572. Bibcode:2023Sci...379..567D. PMID 36758082. S2CID 256697946. doi:10.1126/science.adf1622.
- ^ Hautmann, Michael; Bucher, Hugo; Brühwiler, Thomas; Goudemand, Nicolas; Kaim, Andrzej; Nützel, Alexander (2011). „An unusually diverse mollusc fauna from the earliest Triassic of South China and its implications for benthic recovery after the end-Permian biotic crisis”. Geobios. 44 (1): 71—85. Bibcode:2011Geobi..44...71H. doi:10.1016/j.geobios.2010.07.004. Приступљено 2. 4. 2023.
- ^ Zhou, C.Y.; Zhang, Q.Y.; Wen, W.; Huang, J.Y.; Hu, S.X.; Liu, W.; Min, X.; Ma, Z.X.; Wen, Q.Q. (2024). „A new Early Triassic fossil Lagerstätte from Wangmo, Guizhou Province”. Sedimentary Geology and Tethyan Geology. 44 (1): 1—8. doi:10.19826/j.cnki.1009-3850.2022.06011.
- ^ Wheeley, James; Twitchett, Richard J. (2. 1. 2007). „Palaeoecological significance of a new Griesbachian (Early Triassic) gastropod assemblage from Oman”. Lethaia. 38 (1): 37—45. doi:10.1080/0024116051003150. Приступљено 8. 4. 2023.
- ^ Pruss, Sara B.; Bottjer, David J. (1. 12. 2004). „Early Triassic Trace Fossils of the Western United States and their Implications for Prolonged Environmental Stress from the End-Permian Mass Extinction”. PALAIOS (на језику: енглески). 19 (6): 551—564. ISSN 0883-1351. doi:10.1669/0883-1351(2004)019<0551:ETTFOT>2.0.CO;2. Приступљено 18. 6. 2024 — преко GeoScienceWorld.
- ^ Flannery-Sutherland, Joseph T.; Silvestro, Daniele; Benton, Michael J. (18. 5. 2022). „Global diversity dynamics in the fossil record are regionally heterogeneous”. Nature Communications (на језику: енглески). 13 (1): 2751. Bibcode:2022NatCo..13.2751F. ISSN 2041-1723. PMC 9117201 . PMID 35585069. doi:10.1038/s41467-022-30507-0.
- ^ Woods, Adam D.; Bottjer, David J.; Mutti, Maria; Morrison, Jean (1. 7. 1999). „Lower Triassic large sea-floor carbonate cements: Their origin and a mechanism for the prolonged biotic recovery from the end-Permian mass extinction”. Geology (на језику: енглески). 27 (7): 645—648. Bibcode:1999Geo....27..645W. ISSN 0091-7613. doi:10.1130/0091-7613(1999)027<0645:LTLSFC>2.3.CO;2. Приступљено 24. 11. 2023.
- ^ а б Woods, Adam D.; Alms, Paul D.; Monarrez, Pedro M.; Mata, Scott (1. 1. 2019). „The interaction of recovery and environmental conditions: An analysis of the outer shelf edge of western North America during the early Triassic”. Palaeogeography, Palaeoclimatology, Palaeoecology. 513: 52—64. Bibcode:2019PPP...513...52W. doi:10.1016/j.palaeo.2018.05.014. Приступљено 20. 12. 2022.
- ^ Dineen, Ashley M.; Fraiser, Margaret L.; Sheehan, Peter M. (септембар 2014). „Quantifying functional diversity in pre- and post-extinction paleocommunities: A test of ecological restructuring after the end-Permian mass extinction”. Earth-Science Reviews. 136: 339—349. Bibcode:2014ESRv..136..339D. doi:10.1016/j.earscirev.2014.06.002. Приступљено 2. 4. 2023.
- ^ Song, Haijun; Wignall, Paul Barry; Dunhill, Alexander M. (10. 10. 2018). „Decoupled taxonomic and ecological recoveries from the Permo-Triassic extinction”. Science Advances. 4 (10): eaat5091. Bibcode:2018SciA....4.5091S. PMC 6179380 . PMID 30324133. doi:10.1126/sciadv.aat5091.
- ^ Hofmann, Richard; Hautmann, Michael; Brayard, Arnaud; Nützel, Alexander; Bylund, Kevin G.; Jenks, James F.; et al. (мај 2014). „Recovery of benthic marine communities from the end-Permian mass extinction at the low latitudes of eastern Panthalassa” (PDF). Palaeontology. 57 (3): 547—589. Bibcode:2014Palgy..57..547H. S2CID 6247479. doi:10.1111/pala.12076.
- ^ Feng, Xueqian; Chen, Zhong-Qiang; Benton, Michael James; Su, Chunmei; Bottjer, David J.; Cribb, Alison T.; Li, Ziheng; Zhao, Liashi; Zhu, Guangyou; Huang, Yuangeng; Guo, Zhen (29. 6. 2022). „Resilience of infaunal ecosystems during the Early Triassic greenhouse Earth”. Science Advances. 8 (26): eabo0597. Bibcode:2022SciA....8O.597F. PMC 9242451 . PMID 35767613. S2CID 250114146. doi:10.1126/sciadv.abo0597.
- ^ Brayard, A.; Escarguel, G.; Bucher, H.; Monnet, C.; Bruhwiler, T.; Goudemand, N.; et al. (27. 8. 2009). „Good genes and good luck: Ammonoid diversity and the end-Permian mass extinction”. Science. 325 (5944): 1118—1121. Bibcode:2009Sci...325.1118B. PMID 19713525. S2CID 1287762. doi:10.1126/science.1174638.
- ^ Chen, Zhong-Qiang; Benton, Michael James (27. 5. 2012). „The timing and pattern of biotic recovery following the end-Permian mass extinction”. Nature Geoscience. 5 (6): 375—383. Bibcode:2012NatGe...5..375C. doi:10.1038/ngeo1475. Приступљено 28. 3. 2023.
- ^ Hautmann, Michael; Bagherpour, Borhan; Brosse, Morgane; Frisk, Åsa; Hofmann, Richard; Baud, Aymon; et al. (септембар 2015). „Competition in slow motion: The unusual case of benthic marine communities in the wake of the end-Permian mass extinction”. Palaeontology. 58 (5): 871—901. Bibcode:2015Palgy..58..871H. S2CID 140688908. doi:10.1111/pala.12186 .
- ^ а б Grosse, Morgane; Bucher, Hugo; Baud, Aymon; Frisk, Åsa M.; Goudemand, Nicolas; Hagdorn, Hans; Nützel, Alexander; Ware, David; Hautmann, Michael (31. 7. 2018). „New data from Oman indicate benthic high biomass productivity coupled with low taxonomic diversity in the aftermath of the Permian–Triassic Boundary mass extinction”. Lethaia. 52 (2): 165—187. S2CID 135442906. doi:10.1111/let.12281. Приступљено 8. 4. 2023.
- ^ Friesenbichler, Evelyn; Hautmann, Michael; Bucher, Hugo (20. 7. 2021). „The main stage of recovery after the end-Permian mass extinction: taxonomic rediversification and ecologic reorganization of marine level-bottom communities during the Middle Triassic”. PeerJ. 9: e11654. PMC 8300500 . PMID 34322318. doi:10.7717/peerj.11654 .
- ^ Erwin, Douglas H. (January—September 2007). „Increasing returns, ecological feedback and the Early Triassic recovery”. Palaeoworld. 16 (1–3): 9—15. doi:10.1016/j.palwor.2007.05.013. Приступљено 3 July 2023. Проверите вредност парамет(а)ра за датум:
|date=(помоћ) - ^ Wei, Hengye; Shen, Jun; Schoepfer, Shane D.; Krystyn, Leo; Richoz, Sylvain; Algeo, Thomas J. (октобар 2015). „Environmental controls on marine ecosystem recovery following mass extinctions, with an example from the Early Triassic”. Earth-Science Reviews (на језику: енглески). 149: 108—135. doi:10.1016/j.earscirev.2014.10.007. Приступљено 18. 6. 2024 — преко Elsevier Science Direct.
- ^ Stanley, Steven M. (8. 9. 2009). „Evidence from ammonoids and conodonts for multiple Early Triassic mass extinctions”. Proceedings of the National Academy of Sciences of the United States of America. 106 (36): 15264—15267. Bibcode:2009PNAS..10615264S. PMC 2741239 . PMID 19721005. doi:10.1073/pnas.0907992106 .
- ^ Sun, Y. D.; Wignall, Paul Barry; Joachimski, Michael M.; Bond, David P. G.; Grasby, Stephen E.; Sun, S.; Yan, C. B.; Wang, L. N.; Chen, Y. L.; Lai, X. L. (1. 6. 2015). „High amplitude redox changes in the late Early Triassic of South China and the Smithian–Spathian extinction”. Palaeogeography, Palaeoclimatology, Palaeoecology. 427: 62—78. Bibcode:2015PPP...427...62S. ISSN 0031-0182. doi:10.1016/j.palaeo.2015.03.038. Приступљено 24. 11. 2023.
- ^ Lloret, Joan; De la Horra, Raúl; Gretter, Nicola; Borruel-Abadía, Violeta; Barrenechea, José F.; Ronchi, Ausonio; Diez, José B.; Arche, Alfredo; López-Gómez, José (1. 9. 2020). „Gradual changes in the Olenekian-Anisian continental record and biotic implications in the Central-Eastern Pyrenean basin, NE Spain”. Global and Planetary Change. 192: 103252. Bibcode:2020GPC...19203252L. ISSN 0921-8181. S2CID 225301237. doi:10.1016/j.gloplacha.2020.103252. Приступљено 24. 11. 2023.
- ^ Petsios, Elizabeth; Thompson, Jeffrey R.; Pietsch, Carlie; Bottjer, David J. (1. 1. 2019). „Biotic impacts of temperature before, during, and after the end-Permian extinction: A multi-metric and multi-scale approach to modeling extinction and recovery dynamics”. Palaeogeography, Palaeoclimatology, Palaeoecology. 513: 86—99. Bibcode:2019PPP...513...86P. S2CID 134149088. doi:10.1016/j.palaeo.2017.08.038. Приступљено 2. 12. 2022.
- ^ а б Cao, Cheng; Bataille, Clément P.; Song, Haijun; Saltzman, Matthew R.; Cramer, Kate Tierney; Wu, Huaichun; Korte, Christoph; Zhang, Zhaofeng; Liu, Xiao-Ming (3. 10. 2022). „Persistent late Permian to Early Triassic warmth linked to enhanced reverse weathering”. Nature Geoscience. 15 (1): 832—838. Bibcode:2022NatGe..15..832C. S2CID 252708876. doi:10.1038/s41561-022-01009-x. Приступљено 20. 4. 2023.
- ^ Wood, Rachel; Erwin, Douglas H. (16. 10. 2017). „Innovation not recovery: dynamic redox promotes metazoan radiations”. Biology Reviews. 93 (2): 863—873. PMID 29034568. S2CID 207103048. doi:10.1111/brv.12375. hdl:20.500.11820/a962bbdd-5d2a-45f9-8cbf-2fdd1d539ba1 . Приступљено 20. 4. 2023.
- ^ а б Wignall, P. B.; Twitchett, Richard J. (24. 5. 1996). „Oceanic Anoxia and the End Permian Mass Extinction”. Science. 272 (5265): 1155—1158. Bibcode:1996Sci...272.1155W. PMID 8662450. S2CID 35032406. doi:10.1126/science.272.5265.1155.
- ^ Hofmann, Richard; Hautmann, Michael; Bucher, Hugo (октобар 2015). „Recovery dynamics of benthic marine communities from the Lower Triassic Werfen Formation, northern Italy”. Lethaia. 48 (4): 474—496. Bibcode:2015Letha..48..474H. doi:10.1111/let.12121.
- ^ Foster, William J.; Danise, Silvia; Price, Gregory D.; Twitchett, Richard J. (15. 3. 2017). „Subsequent biotic crises delayed marine recovery following the late Permian mass extinction event in northern Italy”. PLOS ONE. 12 (3): e0172321. Bibcode:2017PLoSO..1272321F. PMC 5351997 . PMID 28296886. doi:10.1371/journal.pone.0172321 .
- ^ Dineen, Ashley A.; Fraiser, Margaret L.; Tong, Jinnan (октобар 2015). „Low functional evenness in a post-extinction Anisian (Middle Triassic) paleocommunity: A case study of the Leidapo Member (Qingyan Formation), south China”. Global and Planetary Change. 133: 79—86. Bibcode:2015GPC...133...79D. doi:10.1016/j.gloplacha.2015.08.001. Приступљено 2. 4. 2023.
- ^ Friesenbichler, Evelyn; Hautmann, Michael; Nützel, Alexander; Urlichs, Max; Bucher, Hugo (24. 7. 2018). „Palaeoecology of Late Ladinian (Middle Triassic) benthic faunas from the Schlern/Sciliar and Seiser Alm/Alpe di Siusi area (South Tyrol, Italy)” (PDF). PalZ. 93 (1): 1—29. S2CID 134192673. doi:10.1007/s12542-018-0423-7.
- ^ Friesenbichler, Evelyn; Hautmann, Michael; Grădinaru, Eugen; Bucher, Hugo; Brayard, Arnaud (12. 10. 2019). „A highly diverse bivalve fauna from a Bithynian (Anisian, Middle Triassic) – microbial buildup in North Dobrogea (Romania)” (PDF). Papers in Palaeontology. S2CID 208555999. doi:10.1002/spp2.1286.
- ^ Sepkoski, J. John (1997). „Biodiversity: Past, Present, and Future”. Journal of Paleontology. 71 (4): 533—539. Bibcode:1997JPal...71..533S. PMID 11540302. S2CID 27430390. doi:10.1017/S0022336000040026.
- ^ а б Wagner PJ, Kosnik MA, Lidgard S (2006). „Abundance Distributions Imply Elevated Complexity of Post-Paleozoic Marine Ecosystems”. Science. 314 (5803): 1289—1292. Bibcode:2006Sci...314.1289W. PMID 17124319. S2CID 26957610. doi:10.1126/science.1133795.
- ^ Salamon, Mariusz A.; Niedźwiedzki, Robert; Gorzelak, Przemysław; Lach, Rafał; Surmik, Dawid (1. 3. 2012). „Bromalites from the Middle Triassic of Poland and the rise of the Mesozoic Marine Revolution”. Palaeogeography, Palaeoclimatology, Palaeoecology (на језику: енглески). 321-322: 142—150. Bibcode:2012PPP...321..142S. doi:10.1016/j.palaeo.2012.01.029. Приступљено 24. 11. 2023.
- ^ Nakajima, Yasuhisa; Izumi, Kentaro (15. 11. 2014). „Coprolites from the upper Osawa Formation (upper Spathian), northeastern Japan: Evidence for predation in a marine ecosystem 5Myr after the end-Permian mass extinction”. Palaeogeography, Palaeoclimatology, Palaeoecology (на језику: енглески). 414: 225—232. doi:10.1016/j.palaeo.2014.08.014. Приступљено 18. 6. 2024 — преко Elsevier Science Direct.
- ^ Wen, Wen; Zhang, Qiyue; Kriwet, Jürgen; Hu, Shixue; Zhou, Changyong; Huang, Jinyuan; Cui, Xindong; Min, Xiao; Benton, Michael James (1. 5. 2023). „First occurrence of hybodontid teeth in the Luoping Biota (Middle Triassic, Anisian) and recovery of the marine ecosystem after the end-Permian mass extinction”. Palaeogeography, Palaeoclimatology, Palaeoecology (на језику: енглески). 617: 111471. doi:10.1016/j.palaeo.2023.111471 .
- ^ Nakajima, Yasuhisa; Shigeta, Yasunari; Houssaye, Alexandra; Zakharov, Yuri D.; Popov, Alexander M.; Sander, P. Martin (1. 4. 2022). „Early Triassic ichthyopterygian fossils from the Russian Far East”. Scientific Reports (на језику: енглески). 12 (1): 5546. ISSN 2045-2322. PMC 8976075 . doi:10.1038/s41598-022-09481-6. Приступљено 11. 9. 2024.
- ^ Song, Ting; Tong, Jinnan; Tian, Li; Chu, Daoliang; Huang, Yunfei (1. 4. 2019). „Taxonomic and ecological variations of Permian-Triassic transitional bivalve communities from the littoral clastic facies in southwestern China”. Palaeogeography, Palaeoclimatology, Palaeoecology. 519: 108—123. Bibcode:2019PPP...519..108S. S2CID 134649495. doi:10.1016/j.palaeo.2018.02.027. Приступљено 2. 4. 2023.
- ^ Chen, Zhong-Qiang; Tong, Jinnan; Liao, Zhuo-Ting; Chen, Jing (август 2010). „Structural changes of marine communities over the Permian–Triassic transition: Ecologically assessing the end-Permian mass extinction and its aftermath”. Global and Planetary Change. 73 (1–2): 123—140. Bibcode:2010GPC....73..123C. doi:10.1016/j.gloplacha.2010.03.011. Приступљено 6. 11. 2022.
- ^ Guo, Zhen; Flannery-Sutherland, Joseph T.; Benton, Michael J.; Chen, Zhong-Qiang (9. 9. 2023). „Bayesian analyses indicate bivalves did not drive the downfall of brachiopods following the Permian-Triassic mass extinction”. Nature Communications (на језику: енглески). 14 (1): 5566. Bibcode:2023NatCo..14.5566G. ISSN 2041-1723. PMC 10492784 . PMID 37689772. doi:10.1038/s41467-023-41358-8. Приступљено 24. 11. 2023.
- ^ Afanasjeva, G. A.; Viskova, L. A. (20. 12. 2021). „Morphophysiological Peculiarities of Articulated Brachiopods and Marine Bryozoans as a Reason for Their Different Evolutionary Consequences of the Permian–Triassic Crisis”. Paleontological Journal (на језику: енглески). 55 (7): 742—751. ISSN 0031-0301. doi:10.1134/S0031030121070029. Приступљено 18. 6. 2024 — преко Springer Link.
- ^ а б Greene, Sarah E.; Bottjer, David J.; Hagdorn, Hans; Zonneveld, John-Paul (15. 7. 2011). „The Mesozoic return of Paleozoic faunal constituents: A decoupling of taxonomic and ecological dominance during the recovery from the end-Permian mass extinction”. Palaeogeography, Palaeoclimatology, Palaeoecology. 308 (1–2): 224—232. Bibcode:2011PPP...308..224G. doi:10.1016/j.palaeo.2010.08.019. Приступљено 2. 4. 2023.
- ^ Clapham ME, Bottjer DJ, Shen S (2006). „Decoupled diversity and ecology during the end-Guadalupian extinction (late Permian)”. Geological Society of America Abstracts with Programs. 38 (7): 117. Архивирано из оригинала 2015-12-08. г. Приступљено 28. 3. 2008.
- ^ McRoberts, Christopher A. (1. 4. 2001). „Triassic bivalves and the initial marine Mesozoic revolution: A role for predators?”. Geology (на језику: енглески). 29 (4): 359. Bibcode:2001Geo....29..359M. ISSN 0091-7613. doi:10.1130/0091-7613(2001)029<0359:TBATIM>2.0.CO;2. Приступљено 20. 9. 2023.
- ^ Posenato, Renato; Holmer, Lars E.; Prinoth, Herwig (1. 4. 2014). „Adaptive strategies and environmental significance of lingulid brachiopods across the late Permian extinction”. Palaeogeography, Palaeoclimatology, Palaeoecology. 399: 373—384. Bibcode:2014PPP...399..373P. doi:10.1016/j.palaeo.2014.01.028. Приступљено 14. 1. 2023.
- ^ Ke, Yan; Shen, Shu-zhong; Shi, Guang R.; Fan, Jun-xuan; Zhang, Hua; Qiao, Li; Zeng, Yong (15. 4. 2016). „Global brachiopod palaeobiogeographical evolution from Changhsingian (Late Permian) to Rhaetian (Late Triassic)”. Palaeogeography, Palaeoclimatology, Palaeoecology. 448: 4—25. Bibcode:2016PPP...448....4K. doi:10.1016/j.palaeo.2015.09.049. Приступљено 3. 7. 2023.
- ^ Chen, Zhong-Qiang; Shi, Guang R.; Kaiho, Kunio (24. 11. 2003). „A New Genus of Rhynchonellid Brachiopod from the Lower Triassic of South China and Implications for Timing the Recovery of Brachiopoda After the End-Permian Mass Extinction”. Palaeontology. 45 (1): 149—164. S2CID 128441580. doi:10.1111/1475-4983.00231 .
- ^ Shen, Jing; Tong, Jinnan; Song, Haijun; Luo, Mao; Huang, Yunfei; Xiang, Ye (1. 9. 2015). „Recovery pattern of brachiopods after the Permian–Triassic crisis in South China”. Palaeogeography, Palaeoclimatology, Palaeoecology. 433: 91—105. Bibcode:2015PPP...433...91C. doi:10.1016/j.palaeo.2015.05.020. Приступљено 26. 6. 2023.
- ^ Rong, Jia-yu; Shen, Shu-zhong (1. 12. 2002). „Comparative analysis of the end-Permian and end-Ordovician brachiopod mass extinctions and survivals in South China”. Palaeogeography, Palaeoclimatology, Palaeoecology. 188 (1–2): 25—38. Bibcode:2002PPP...188...25R. doi:10.1016/S0031-0182(02)00507-2. Приступљено 18. 4. 2023.
- ^ Forel, Marie-Béatrice; Crasquin, Sylvie (6. 9. 2011). „Lower Triassic ostracods (Crustacea) from the Meishan section, Permian–Triassic boundary GSSP (Zhejiang Province, South China)”. Journal of Systematic Palaeontology. 9 (3): 455—466. Bibcode:2011JSPal...9..455F. S2CID 128739624. doi:10.1080/14772019.2010.526638. Приступљено 23. 5. 2023.
- ^ Crasquin, Sylvie; Forel, Marie-Béatrice (октобар 2014). „Ostracods (Crustacea) through Permian–Triassic events”. Earth-Science Reviews. 137: 52—64. Bibcode:2014ESRv..137...52C. doi:10.1016/j.earscirev.2013.01.006. Приступљено 23. 5. 2023.
- ^ Forel, Marie-Béatrice; Crasquin, Sylvie; Kershaw, S.; Feng, Q. L.; Collin, P.-Y. (13. 7. 2009). „Ostracods (Crustacea) and water oxygenation in the earliest Triassic of South China: implications for oceanic events at the end-Permian mass extinction”. Australian Journal of Earth Sciences. 56 (6): 815—823. Bibcode:2009AuJES..56..815F. S2CID 128700856. doi:10.1080/08120090903002631. Приступљено 23. 5. 2023.
- ^ Powers, Catherine M.; Pachut, Joseph F. (20. 5. 2016). „Diversity and distribution of Triassic bryozoans in the aftermath of the end-Permian mass extinction”. Journal of Paleontology (на језику: енглески). 82 (2): 362—371. ISSN 0022-3360. S2CID 130929034. doi:10.1666/06-131.1. Приступљено 30. 12. 2023.
- ^ Foote, M. (1999). „Morphological diversity in the evolutionary radiation of Paleozoic and post-Paleozoic crinoids”. Paleobiology. 25 (sp1): 1—116. ISSN 0094-8373. JSTOR 2666042. S2CID 85586709. doi:10.1666/0094-8373(1999)25[1:MDITER]2.0.CO;2.
- ^ Twitchett, Richard J.; Oji, Tatsuo (2005). „Early Triassic recovery of echinoderms”. Comptes Rendus Palevol. 4 (6–7): 531—542. Bibcode:2005CRPal...4..531T. doi:10.1016/j.crpv.2005.02.006. Приступљено 2. 4. 2023.
- ^ Baumiller, T. K. (2008). „Crinoid Ecological Morphology”. Annual Review of Earth and Planetary Sciences. 36 (1): 221—249. Bibcode:2008AREPS..36..221B. doi:10.1146/annurev.earth.36.031207.124116.
- ^ Thompson, Jeffrey R.; Hu, Shi-xue; Zhang, Qi-Yue; Petsios, Elizabeth; Cotton, Laura J.; Huang, Jin-Yuan; Zhou, Chang-yong; Wen, Wen; Bottjer, David J. (21. 12. 2017). „A new stem group echinoid from the Triassic of China leads to a revised macroevolutionary history of echinoids during the end-Permian mass extinction”. Royal Society Open Science (на језику: енглески). 5 (1): 171548. ISSN 2054-5703. PMC 5792935 . PMID 29410858. doi:10.1098/rsos.171548.
- ^ Thompson, Jeffrey R.; Posenato, Renato; Bottjer, David J.; Petsios, Elizabeth (30. 8. 2019). „Echinoids from the Tesero Member (Werfen Formation) of the Dolomites (Italy): implications for extinction and survival of echinoids in the aftermath of the end-Permian mass extinction”. PeerJ (на језику: енглески). 7: e7361. ISSN 2167-8359. PMC 6718154 . PMID 31531267. doi:10.7717/peerj.7361 .
- ^ Metcalfe, Ian; Isozaki, Yukio (2. 11. 2009). „Current perspectives on the Permian–Triassic boundary and end-Permian mass extinction: Preface”. Journal of Asian Earth Sciences. End-Permian Mass Extinction: Events & Processes, Age & Timescale, Causative mechanism(s), & Recovery. 36 (6): 407—412. Bibcode:2009JAESc..36..407M. ISSN 1367-9120. doi:10.1016/j.jseaes.2009.07.009. Приступљено 24. 11. 2023.
- ^ Martínez-Pérez, Carlos; Plasencia, Pablo; Cascales-Miñana, Borja; Mazza, Michele; Botella, Héctor (3. 9. 2014). „New insights into the diversity dynamics of Triassic conodonts”. Historical Biology (на језику: енглески). 26 (5): 591—602. Bibcode:2014HBio...26..591M. ISSN 0891-2963. S2CID 53364944. doi:10.1080/08912963.2013.808632. hdl:2434/223492 . Приступљено 24. 11. 2023.
- ^ Chen, Yanlong; Jiang, Haishui; Lai, Xulong; Yan, Chunbo; Richoz, Sylvain; Liu, Xiaodan; Wang, Lina (1. 6. 2015). „Early Triassic conodonts of Jiarong, Nanpanjiang Basin, southern Guizhou Province, South China”. Journal of Asian Earth Sciences. 105: 104—121. Bibcode:2015JAESc.105..104C. ISSN 1367-9120. doi:10.1016/j.jseaes.2015.03.014. Приступљено 24. 11. 2023.
- ^ Kiliç, Ali Murat; Plasencia, Pablo; Ishida, Keisuke; Guex, Jean; Hirsch, Francis (1. 1. 2016). „Proteromorphosis of Neospathodus (Conodonta) during the Permian–Triassic crisis and recovery”. Revue de Micropaléontologie. 59 (1): 33—39. Bibcode:2016RvMic..59...33K. ISSN 0035-1598. doi:10.1016/j.revmic.2016.01.003. Приступљено 24. 11. 2023.
- ^ Altıner, Demir; Payne, Jonathan L.; Lehrmann, Daniel J.; Özkan-Altıner, Sevinç; Kelley, Brian M.; Summers, Mindi M.; Yu, Meiyi (децембар 2021). „Triassic Foraminifera from the Great Bank of Guizhou, Nanpanjiang Basin, south China: taxonomic account, biostratigraphy, and implications for recovery from end-Permian mass extinction”. Journal of Paleontology (на језику: енглески). 95 (S84): 1—53. ISSN 0022-3360. doi:10.1017/jpa.2021.10. Приступљено 12. 5. 2024 — преко Cambridge Core.
- ^ Brayard, Arnaud; Vennin, Emmanuelle; Olivier, Nicolas; Bylund, Kevin G.; Jenks, Jim; Stephen, Daniel A.; Bucher, Hugo; Hofmann, Richard; Goudemand, Nicolas; Escarguel, Gilles (18. 9. 2011). „Transient metazoan reefs in the aftermath of the end-Permian mass extinction”. Nature Geoscience. 4 (1): 693—697. Bibcode:2011NatGe...4..693B. doi:10.1038/ngeo1264. Приступљено 8. 5. 2023.
- ^ باقرپور, برهان; سلیمانی, معصومه; فقیه, علی (фебруар 2024). „Morphological diversity of microbialites and the significance of sponge remains in the Permian Triassic transition interval from Hambast Range, Central Iran”. Advanced Applied Geology (Online First). doi:10.22055/aag.2024.43965.2378. Приступљено 11. 9. 2024.
- ^ Kershaw, S.; Crasquin, S.; Li, Y.; Collin, P.‐Y.; Forel, M.‐B.; Mu, X.; Baud, A.; Wang, Y.; Xie, S.; Maurer, F.; Guo, L. (13. 11. 2011). „Microbialites and global environmental change across the Permian–Triassic boundary: a synthesis”. Geobiology (на језику: енглески). 10 (1): 25—47. ISSN 1472-4677. doi:10.1111/j.1472-4669.2011.00302.x. Приступљено 1. 8. 2024 — преко Wiley Online Library.
- ^ а б Wu, Siqi; Chen, Zhong-Qiang; Fang, Yuheng; Pei, Yu; Yang, Hao; Ogg, James (15. 11. 2017). „A Permian-Triassic boundary microbialite deposit from the eastern Yangtze Platform (Jiangxi Province, South China): Geobiologic features, ecosystem composition and redox conditions”. Palaeogeography, Palaeoclimatology, Palaeoecology. 486: 58—73. Bibcode:2017PPP...486...58W. doi:10.1016/j.palaeo.2017.05.015. Приступљено 8. 5. 2023.
- ^ Zhang, Xi-Yang; Zheng, Quan-Feng; Li, Yue; Yang, Hong-Qiang; Zhang, Hua; Wang, Wen-Qian; Shen, Shu-Zhong (15. 8. 2020). „Polybessurus-like fossils as key contributors to Permian–Triassic boundary microbialites in South China”. Palaeogeography, Palaeoclimatology, Palaeoecology. 552: 109770. Bibcode:2020PPP...55209770Z. ISSN 0031-0182. S2CID 219090219. doi:10.1016/j.palaeo.2020.109770. Приступљено 24. 11. 2023.
- ^ Friesenbichler, Evelyn; Rychoz, Sylvain; Baud, Aymon; Krystyn, Leopold; Sahakyan, Lilit; Vardanyan, Sargis; Peckmann, Jörn; Reitner, Joachim; Heindel, Katrin (15. 1. 2018). „Sponge-microbial build-ups from the lowermost Triassic Chanakhchi section in southern Armenia: Microfacies and stable carbon isotopes”. Palaeogeography, Palaeoclimatology, Palaeoecology. 490: 653—672. Bibcode:2018PPP...490..653F. doi:10.1016/j.palaeo.2017.11.056. Приступљено 8. 5. 2023.
- ^ а б в Martindale, Rowan C.; Foster, William J.; Velledits, Felicitász (1. 1. 2019). „The survival, recovery, and diversification of metazoan reef ecosystems following the end-Permian mass extinction event”. Palaeogeography, Palaeoclimatology, Palaeoecology. 513: 100—115. Bibcode:2019PPP...513..100M. S2CID 135338869. doi:10.1016/j.palaeo.2017.08.014. Приступљено 2. 12. 2022.
- ^ Wu, Siqi; Chen, Zhong-Qiang; Su, Chunmei; Fang, Yuheng; Yang, Hao (април 2022). „Keratose sponge fabrics from the lowermost Triassic microbialites in South China: Geobiologic features and Phanerozoic evolution”. Global and Planetary Change. 211: 103787. Bibcode:2022GPC...21103787W. S2CID 247491746. doi:10.1016/j.gloplacha.2022.103787. Приступљено 8. 5. 2023.
- ^ Baud, Aymon; Richoz, Sylvain; Brandner, Rainier; Krystyn, Leopold; Hindel, Katrin; Mohdat, Tayebeh; Mohtat-Aghai, Parvin; Horacek, Micha (28. 5. 2021). „Sponge Takeover from End-Permian Mass Extinction to Early Induan Time: Records in Central Iran Microbial Buildups”. Frontiers in Earth Science. 9: 355. Bibcode:2021FrEaS...9..355B. doi:10.3389/feart.2021.586210 .
- ^ Wu, Siqi; Reitner, Joachim; Harper, David A. T.; Yu, Jianxin; Chen, Zhong‐Qiang (27. 12. 2023). „New keratose sponges after the end‐Permian extinction provide insights into biotic recoveries”. Geobiology (на језику: енглески). 22 (1). ISSN 1472-4677. doi:10.1111/gbi.12582. Приступљено 11. 9. 2024 — преко Wiley Online Library.
- ^ Senowbari-Daryan, Baba; Zühlke, Rainer; Bechstädt, Thilo; Flügel, Erik (децембар 1993). „Anisian (middle triassic) buildups of the Northern Dolomites (Italy): The recovery of reef communities after the permian/triassic crisis”. Facies (на језику: енглески). 28 (1): 181—256. Bibcode:1993Faci...28..181S. ISSN 0172-9179. S2CID 129651368. doi:10.1007/BF02539736. Приступљено 20. 9. 2023.
- ^ Chen, Zhong-Qiang; Tu, Chenyi; Pei, Yu; Ogg, James; Fang, Yuheng; Wu, Siqi; Feng, Xueqian; Huang, Yuangeng; Guo, Zhen; Yang, Hao (фебруар 2019). „Biosedimentological features of major microbe-metazoan transitions (MMTs) from Precambrian to Cenozoic”. Earth-Science Reviews. 189: 21—50. Bibcode:2019ESRv..189...21C. S2CID 134828705. doi:10.1016/j.earscirev.2019.01.015. Приступљено 20. 2. 2023.
- ^ Kelley, Brian M.; Yu, Meiyi; Lehrmann, Daniel J.; Altıner, Demir; Payne, Jonathan L. (14. 8. 2023). „Prolonged and gradual recovery of metazoan-algal reefs following the end-Permian mass extinction”. Geology (на језику: енглески). 51 (11): 1011—1016. ISSN 0091-7613. doi:10.1130/G51058.1. Приступљено 12. 5. 2024 — преко GeoScienceWorld.
- ^ Xu, Yanling; Chen, Zhong-Qiang; Feng, Xueqian; Wu, Siqi; Shi, Guang R.; Tu, Chenyi (15. 5. 2017). „Proliferation of MISS-related microbial mats following the end-Permian mass extinction in the northern Paleo-Tethys: Evidence from southern Qilianshan region, western China”. Palaeogeography, Palaeoclimatology, Palaeoecology. 474: 198—213. Bibcode:2017PPP...474..198X. doi:10.1016/j.palaeo.2016.04.045. Приступљено 8. 5. 2023.
- ^ Foster, William J.; Lehrmann, Daniel J.; Yu, Meiyi; Martindale, Rowan Clare (23. 5. 2019). „Facies selectivity of benthic invertebrates in a Permian/Triassic boundary microbialite succession: Implications for the "microbialite refuge" hypothesis”. Geobiology (на језику: енглески). 17 (5): 523—535. ISSN 1472-4677. doi:10.1111/gbi.12343. Приступљено 18. 6. 2024 — преко Wiley Online Library.
- ^ Zhao, Xiaoming; Tong, Jinnan; Yao, Huazhou; Niu, Zhijun; Luo, Mao; Huang, Yunfei; Song, Haijun (1. 7. 2015). „Early Triassic trace fossils from the Three Gorges area of South China: Implications for the recovery of benthic ecosystems following the Permian–Triassic extinction”. Palaeogeography, Palaeoclimatology, Palaeoecology. 429: 100—116. Bibcode:2015PPP...429..100Z. doi:10.1016/j.palaeo.2015.04.008. Приступљено 20. 1. 2023.
- ^ Feng, Xueqian; Chen, Zhong-Qiang; Woods, Adam; Pei, Yu; Wu, Siqi; Fang, Yuheng; Luo, Mao; Xu, Yaling (октобар 2017). „Anisian (Middle Triassic) marine ichnocoenoses from the eastern and western margins of the Kamdian Continent, Yunnan Province, SW China: Implications for the Triassic biotic recovery”. Global and Planetary Change. 157: 194—213. Bibcode:2017GPC...157..194F. doi:10.1016/j.gloplacha.2017.09.004. Приступљено 20. 1. 2023.
- ^ Zonneveld, John-Paul; Gingras, Murray; Beatty, Tyler W. (1. 1. 2010). „Diverse Ichnofossil Assemblages Following the P-T Mass Extinction, Lower Triassic, Alberta and British Columbia, Canada: Evidence for Shallow Marine Refugia on the Northwestern Coast of Pangaea”. PALAIOS. 25 (6): 368—392. Bibcode:2010Palai..25..368Z. S2CID 128837115. doi:10.2110/palo.2009.p09-135r. Приступљено 20. 1. 2023.
- ^ Knaust, Dirk (11. 5. 2010). „The end-Permian mass extinction and its aftermath on an equatorial carbonate platform: insights from ichnology”. Terra Nova. 22 (3): 195—202. Bibcode:2010TeNov..22..195K. S2CID 128722898. doi:10.1111/j.1365-3121.2010.00934.x. Приступљено 20. 1. 2023.
- ^ Cribb, Alison T.; Bottjer, David J. (14. 1. 2020). „Complex marine bioturbation ecosystem engineering behaviors persisted in the wake of the endPermian mass extinction”. Scientific Reports. 10 (1): 203. Bibcode:2020NatSR..10..203C. PMC 6959249 . PMID 31937801. S2CID 210169203. doi:10.1038/s41598-019-56740-0. Приступљено 8. 4. 2023.
- ^ Feng, Xueqian; Chen, Zhong-Qiang; Zhao, Laishi; Lan, Zhongwu (фебруар 2021). „Middle Permian trace fossil assemblages from the Carnarvon Basin of Western Australia: Implications for the evolution of ichnofaunas in wave-dominated siliciclastic shoreface settings across the Permian-Triassic boundary”. Global and Planetary Change. 197: 103392. Bibcode:2021GPC...19703392F. S2CID 229416157. doi:10.1016/j.gloplacha.2020.103392. Приступљено 20. 1. 2023.
- ^ Aftabuzzaman, Md.; Kaiho, Kunio; Biswas, Raman Kumar; Liu, Yuqing; Saito, Ryosuke; Tian, Li; Bhat, Ghulam M.; Chen, Zhong-Qiang (октобар 2021). „End-Permian terrestrial disturbance followed by the complete plant devastation, and the vegetation proto-recovery in the earliest-Triassic recorded in coastal sea sediments”. Global and Planetary Change. 205: 103621. Bibcode:2021GPC...20503621A. doi:10.1016/j.gloplacha.2021.103621 .
- ^ Hochuli, Peter A.; Sanson-Barrera, Anna; Schneebeli-Hermann, Elke; Bucher, Hugo (24. 6. 2016). „Severest crisis overlooked—Worst disruption of terrestrial environments postdates the Permian–Triassic mass extinction”. Scientific Reports. 6 (1): 28372. Bibcode:2016NatSR...628372H. PMC 4920029 . PMID 27340926. doi:10.1038/srep28372.
- ^ Looy, C. V.; Brugman, W. A.; Dilcher, D. L.; Visscher, H. (1999). „The delayed resurgence of equatorial forests after the Permian–Triassic ecologic crisis”. Proceedings of the National Academy of Sciences of the United States of America. 96 (24): 13857—13862. Bibcode:1999PNAS...9613857L. PMC 24155 . PMID 10570163. doi:10.1073/pnas.96.24.13857 .
- ^ а б Hochuli, Peter A.; Hermann, Elke; Vigran, Jorunn Os; Bucher, Hugo; Weissert, Helmut (децембар 2010). „Rapid demise and recovery of plant ecosystems across the end-Permian extinction event”. Global and Planetary Change. 74 (3–4): 144—155. Bibcode:2010GPC....74..144H. doi:10.1016/j.gloplacha.2010.10.004. Приступљено 24. 12. 2022.
- ^ Grauvogel-Stamm, Léa; Ash, Sidney R. (2005). „Recovery of the Triassic land flora from the end-Permian life crisis”. Comptes Rendus Palevol. 4 (6–7): 593—608. Bibcode:2005CRPal...4..593G. doi:10.1016/j.crpv.2005.07.002. Приступљено 24. 12. 2022.
- ^ а б Xu, Zhen; Hilton, Jason; Yu, Jianxin; Wignall, Paul Barry; Yin, Hongfu; Xue, Qing; Ran, Weiju; Li, Hui; Shen, Jun; Meng, Fansong (септембар 2022). „End Permian to Middle Triassic plant species richness and abundance patterns in South China: Coevolution of plants and the environment through the Permian–Triassic transition”. Earth-Science Reviews. 232: 104136. Bibcode:2022ESRv..23204136X. S2CID 251031028. doi:10.1016/j.earscirev.2022.104136. Архивирано из оригинала 14. 1. 2023. г. Приступљено 26. 6. 2023.
- ^ а б Chu, Daoliang; Dal Corso, Jacopo; Shu, Wenchao; Song, Haijun; Wignall, Paul Barry; Grasby, Stephen E.; Van de Schootbrugge, Bas; Zong, Keqing; Wu, Yuyang; Tong, Jinnan (5. 2. 2021). „Metal-induced stress in survivor plants following the end-Permian collapse of land ecosystems”. Geology. 49 (6): 657—661. Bibcode:2021Geo....49..657C. S2CID 234074046. doi:10.1130/G48333.1 .
- ^ Liu, Feng; Peng, Huiping; Bomfleur, Benjamin; Kerp, Hans; Zhu, Huaicheng; Shen, Shuzhong (октобар 2020). „Palynology and vegetation dynamics across the Permian–Triassic boundary in southern Tibet”. Earth-Science Reviews. 209: 103278. Bibcode:2020ESRv..20903278L. S2CID 225585090. doi:10.1016/j.earscirev.2020.103278 .
- ^ Hermann, Elke; Hochuli, Peter A.; Bucher, Hugo; Brühwiler, Thomas; Hautmann, Michael; Ware, David; Roohi, Ghazala (септембар 2011). „Terrestrial ecosystems on North Gondwana following the end-Permian mass extinction”. Gondwana Research. 20 (2–3): 630—637. Bibcode:2011GondR..20..630H. doi:10.1016/j.gr.2011.01.008. Приступљено 31. 5. 2023.
- ^ Retallack, Gregory J. (1. 1. 1999). „Postapocalyptic greenhouse paleoclimate revealed by earliest Triassic paleosols in the Sydney Basin, Australia”. Geological Society of America Bulletin. 111 (1): 52—70. doi:10.1130/0016-7606(1999)111<0052:PGPRBE>2.3.CO;2. Приступљено 31. 5. 2023.
- ^ Michaelsen, P. (2002). „Mass extinction of peat-forming plants and the effect on fluvial styles across the Permian–Triassic boundary, northern Bowen Basin, Australia”. Palaeogeography, Palaeoclimatology, Palaeoecology. 179 (3–4): 173—188. Bibcode:2002PPP...179..173M. doi:10.1016/S0031-0182(01)00413-8.
- ^ Liu, Jun; Abdala, Fernando; Angielczyk, Kenneth D.; Sidor, Christian A. (јануар 2022). „Tetrapod turnover during the Permo-Triassic transition explained by temperature change”. Earth-Science Reviews. 224: 103886. Bibcode:2022ESRv..22403886L. S2CID 244900399. doi:10.1016/j.earscirev.2021.103886. Приступљено 31. 5. 2023.
- ^ Liu, Jun; Angielczyk, Kenneth D.; Abdala, Fernando (октобар 2021). „Permo-Triassic tetrapods and their climate implications”. Global and Planetary Change. 205: 103618. Bibcode:2021GPC...20503618L. doi:10.1016/j.gloplacha.2021.103618. Приступљено 10. 8. 2023.
- ^ а б Zhu, Zhicai; Liu, Yongqing; Kuang, Hongwei; Newell, Andrew J.; Peng, Nan; Cui, Mingming; Benton, Michael J. (септембар 2022). „Improving paleoenvironment in North China aided Triassic biotic recovery on land following the end-Permian mass extinction”. Global and Planetary Change. 216: 103914. Bibcode:2022GPC...21603914Z. doi:10.1016/j.gloplacha.2022.103914 .
- ^ а б Yu, Yingyue; Tian, Li; Chu, Daoliang; Song, Huyue; Guo, Wenwei; Tong, Jinnan (1. 1. 2022). „Latest Permian–Early Triassic paleoclimatic reconstruction by sedimentary and isotopic analyses of paleosols from the Shichuanhe section in central North China Basin”. Palaeogeography, Palaeoclimatology, Palaeoecology. 585: 110726. Bibcode:2022PPP...58510726Y. S2CID 239498183. doi:10.1016/j.palaeo.2021.110726. Приступљено 6. 11. 2022.
- ^ Benton, Michael James; Tverdokhlebov, V. P.; Surkov, M. V. (4. 11. 2004). „Ecosystem remodelling among vertebrates at the Permian–Triassic boundary in Russia”. Nature. 432 (7013): 97—100. Bibcode:2004Natur.432...97B. PMID 15525988. S2CID 4388173. doi:10.1038/nature02950. Приступљено 31. 5. 2023.
- ^ Yao, Mingtao; Sun, Zuoyu; Meng, Qingqiang; Li, Jiachun; Jiang, Dayong (15. 8. 2022). „Vertebrate coprolites from Middle Triassic Chang 7 Member in Ordos Basin, China: Palaeobiological and palaeoecological implications”. Palaeogeography, Palaeoclimatology, Palaeoecology. 600: 111084. Bibcode:2022PPP...60011084M. S2CID 249186414. doi:10.1016/j.palaeo.2022.111084. Приступљено 8. 1. 2023.
- ^ Sidor, Christian A.; Vilhena, Daril A.; Angielczyk, Kenneth D.; Huttenlocker, Adam K.; Nisbett, Sterling J.; Peecook, Brandon R.; Steyer, J. Sébastien; Smith, Roger M. H.; Tsuji, Linda A. (29. 4. 2013). „Provincialization of terrestrial faunas following the end-Permian mass extinction”. Proceedings of the National Academy of Sciences of the United States of America. 110 (20): 8129—8133. Bibcode:2013PNAS..110.8129S. PMC 3657826 . PMID 23630295. doi:10.1073/pnas.1302323110 .
- ^ Modesto, Sean P. (16. 12. 2020). „The Disaster Taxon Lystrosaurus: A Paleontological Myth”. Frontiers in Earth Science. 8: 617. Bibcode:2020FrEaS...8..617M. doi:10.3389/feart.2020.610463 .
- ^ Viglietti, Pia A.; Smith, Roger M. H.; Compton, John S. (15. 12. 2013). „Origin and palaeoenvironmental significance of Lystrosaurus bonebeds in the earliest Triassic Karoo Basin, South Africa”. Palaeogeography, Palaeoclimatology, Palaeoecology. 392: 9—21. Bibcode:2013PPP...392....9V. doi:10.1016/j.palaeo.2013.08.015. Приступљено 31. 5. 2023.
- ^ Botha-Brink, Jennifer; Angielczyk, Kenneth D. (26. 7. 2010). „Do extraordinarily high growth rates in Permo-Triassic dicynodonts (Therapsida, Anomodontia) explain their success before and after the end-Permian extinction?”. Zoological Journal of the Linnean Society. 160 (2): 341—365. doi:10.1111/j.1096-3642.2009.00601.x .
- ^ Botha-Brink, Jennifer; Codron, Daryl; Huttenlocker, Adam K.; Angielczyk, Kenneth D.; Ruta, Marcello (5. 4. 2016). „Breeding Young as a Survival Strategy during Earth's Greatest Mass Extinction”. Scientific Reports. 6 (1): 24053. Bibcode:2016NatSR...624053B. PMC 4820772 . PMID 27044713. doi:10.1038/srep24053.
- ^ Fröbisch, Jörg; Angielczyk, Kenneth D.; Sidor, Christian A. (3. 12. 2009). „The Triassic dicynodont Kombuisia (Synapsida, Anomodontia) from Antarctica, a refuge from the terrestrial Permian-Triassic mass extinction”. Naturwissenschaften. 97 (2): 187—196. PMID 19956920. S2CID 20557454. doi:10.1007/s00114-009-0626-6. Приступљено 31. 5. 2023.
- ^ Marchetti, Lorenzo; Klein, Hendrik; Buchwitz, Michael; Ronchi, Ausonio; Smith, Roger M. H.; De Klerk, William J.; Sciscio, Lara; Groenewald, Gideon H. (август 2019). „Permian-Triassic vertebrate footprints from South Africa: Ichnotaxonomy, producers and biostratigraphy through two major faunal crises”. Gondwana Research. 72: 139—168. Bibcode:2019GondR..72..139M. S2CID 133781923. doi:10.1016/j.gr.2019.03.009 .
- ^ а б Huttenlocker, Adam K. (3. 2. 2014). „Body Size Reductions in Nonmammalian Eutheriodont Therapsids (Synapsida) during the End-Permian Mass Extinction”. PLOS ONE. 9 (2): e87553. Bibcode:2014PLoSO...987553H. PMC 3911975 . PMID 24498335. doi:10.1371/journal.pone.0087553 .
- ^ Rey, Kévin; Amiot, Romain; Fourel, François; Abdala, Fernando; Fluteau, Frédéric; Jalil, Nour-Eddine; Liu, Jun; Rubidge, Bruce S.; Smith, Roger M. H.; Steyer, J. Sébastien; Viglietti, Pia A.; Wang, Xu; Lécuyer, Christophe (18. 7. 2017). „Oxygen isotopes suggest elevated thermometabolism within multiple Permo-Triassic therapsid clades”. eLife. 6: e28589. PMC 5515572 . PMID 28716184. doi:10.7554/eLife.28589 .
- ^ Fontanarrosa, Gabriela; Abdala, Fernando; Kümmell, Susanna; Gess, Robert (26. 3. 2019). „The manus of Tetracynodon (Therapsida: Therocephalia) provides evidence for survival strategies following the Permo-Triassic extinction”. Journal of Vertebrate Paleontology. 38 (4): (1)—(13). S2CID 109228166. doi:10.1080/02724634.2018.1491404. hdl:11336/91246 . Приступљено 31. 5. 2023.
- ^ Botha, J.; Smith, R.M.H. (2007). „Lystrosaurus species composition across the Permo–Triassic boundary in the Karoo Basin of South Africa” (PDF). Lethaia. 40 (2): 125—137. Bibcode:2007Letha..40..125B. doi:10.1111/j.1502-3931.2007.00011.x. Архивирано из оригинала (PDF) 2008-09-10. г. Приступљено 2008-07-02.
- ^ Huttenlocker, Adam K.; Sidor, Christian A.; Smith, Roger M. H. (21. 3. 2011). „A new specimen of Promoschorhynchus (Therapsida: Therocephalia: Akidnognathidae) from the Lower Triassic of South Africa and its implications for theriodont survivorship across the Permo-Triassic boundary”. Journal of Vertebrate Paleontology. 31 (2): 405—421. Bibcode:2011JVPal..31..405H. S2CID 129242450. doi:10.1080/02724634.2011.546720. Приступљено 31. 5. 2023.
- ^ Huttenlocker, Adam K.; Botha-Brink, Jennifer (8. 4. 2014). „Bone microstructure and the evolution of growth patterns in Permo-Triassic therocephalians (Amniota, Therapsida) of South Africa”. PeerJ. 2: e325. PMC 3994631 . PMID 24765566. doi:10.7717/peerj.325 .
- ^ Hoffmann, Devin K.; Hancox, John P.; Nesbitt, Sterling J. (1. 5. 2023). „A diverse diapsid tooth assemblage from the Early Triassic (Driefontein locality, South Africa) records the recovery of diapsids following the end-Permian mass extinction”. PLOS ONE. 18 (5): e0285111. Bibcode:2023PLoSO..1885111H. PMC 10150976 . PMID 37126508. doi:10.1371/journal.pone.0285111 .
- ^ Benton, M.J. (2004). Vertebrate Paleontology. Blackwell Publishers. xii—452. ISBN 978-0-632-05614-9.
- ^ Ruben, J.A.; Jones, T.D. (2000). „Selective Factors Associated with the Origin of Fur and Feathers”. American Zoologist. 40 (4): 585—596. doi:10.1093/icb/40.4.585 .
- ^ Benton, Michael James (децембар 2021). „The origin of endothermy in synapsids and archosaurs and arms races in the Triassic”. Gondwana Research. 100: 261—289. Bibcode:2021GondR.100..261B. S2CID 222247711. doi:10.1016/j.gr.2020.08.003 .
- ^ McHugh, Julia Beth (мај 2012). „ASSESSING TEMNOSPONDYL EVOLUTION AND ITS IMPLICATIONS FOR THE TERRESTRIAL PERMO-TRIASSIC MASS EXTINCTION”. Temnospondyl ontogeny and phylogeny, a window into terrestrial ecosystems during the Permian-Triassic mass extinction (PhD). University of Iowa. ProQuest 1030963218. Приступљено 20. 9. 2023.
- ^ а б Ruta, Marcello; Benton, Michael J. (19. 11. 2011). „Calibrated Diversity, Tree Topology and the Mother of Mass Extinctions: The Lesson of Temnospondyls”. Palaeontology (на језику: енглески). 51 (6): 1261—1288. S2CID 85411546. doi:10.1111/j.1475-4983.2008.00808.x .
- ^ Scholze, Frank; Golubev, Valeriy K.; Niedźwiedzki, Grzegorz; Sennikov, Andrey G.; Schneider, Jörg W.; Silantiev, Vladimir V. (1. 7. 2015). „Early Triassic Conchostracans (Crustacea: Branchiopoda) from the terrestrial Permian–Triassic boundary sections in the Moscow syncline”. Palaeogeography, Palaeoclimatology, Palaeoecology. 429: 22—40. Bibcode:2015PPP...429...22S. ISSN 0031-0182. doi:10.1016/j.palaeo.2015.04.002. Приступљено 24. 11. 2023.
- ^ Tarailo, David A. (5. 11. 2018). „Taxonomic and ecomorphological diversity of temnospondyl amphibians across the Permian–Triassic boundary in the Karoo Basin (South Africa)”. Journal of Morphology. 279 (12): 1840—1848. PMID 30397933. S2CID 53234826. doi:10.1002/jmor.20906. Приступљено 31. 5. 2023.
- ^ Yates, A. M.; Warren, A. A. (2000). „The phylogeny of the 'higher' temnospondyls (Vertebrata: Choanata) and its implications for the monophyly and origins of the Stereospondyli”. Zoological Journal of the Linnean Society. 128 (1): 77—121. doi:10.1111/j.1096-3642.2000.tb00650.x .
- ^ Zheng, Wei; Wan, En-zhao; Xu, Xin; Li, Da; Dai, Ming-yue; Qi, Yong-An; Xing, Zhi-Feng; Liu, Yun-Long (март 2023). „The variations of terrestrial trace fossils and sedimentary substrates after the end-Permian extinction in the Dengfeng area, North China”. Geological Journal. 58 (3): 1223—1238. Bibcode:2023GeolJ..58.1223Z. S2CID 254207982. doi:10.1002/gj.4657. Приступљено 8. 4. 2023.
- ^ а б Chu, Daoliang; Tong, Jinnan; Bottjer, David J.; Song, Haijun; Song, Huyue; Benton, Michael James; Tian, Li; Guo, Wenwei (15. 5. 2017). „Microbial mats in the terrestrial Lower Triassic of North China and implications for the Permian–Triassic mass extinction”. Palaeogeography, Palaeoclimatology, Palaeoecology. 474: 214—231. Bibcode:2017PPP...474..214C. doi:10.1016/j.palaeo.2016.06.013. hdl:1983/95966174-157e-4814-b73f-6901ff9b9bf8 . Приступљено 23. 12. 2022.
- ^ Wignall, Paul Barry; Bond, David P. G.; Grasby, Stephen E.; Pruss, Sarah B.; Peakall, Jeffrey (30. 8. 2019). „Controls on the formation of microbially induced sedimentary structures and biotic recovery in the Lower Triassic of Arctic Canada”. Geological Society of America Bulletin. 132 (5–6): 918—930. S2CID 202194000. doi:10.1130/B35229.1 .
- ^ Andy Saunders; Marc Reichow (2009). „The Siberian Traps – area and volume”. Приступљено 2009-10-18.
- ^ „Largest Countries in the World (by area)”. 2023. Приступљено 2023-05-25.
- ^ Saunders, Andy; Reichow, Marc (јануар 2009). „The Siberian Traps and the End-Permian mass extinction: a critical review” (PDF). Chinese Science Bulletin. 54 (1): 20—37. Bibcode:2009ChSBu..54...20S. S2CID 1736350. doi:10.1007/s11434-008-0543-7. hdl:2381/27540 .
- ^ Reichow, Marc K.; Pringle, M.S.; Al'Mukhamedov, A.I.; Allen, M.B.; Andreichev, V.L.; Buslov, M.M.; et al. (2009). „The timing and extent of the eruption of the Siberian Traps large igneous province: Implications for the end-Permian environmental crisis” (PDF). Earth and Planetary Science Letters. 277 (1–2): 9—20. Bibcode:2009E&PSL.277....9R. doi:10.1016/j.epsl.2008.09.030. hdl:2381/4204 .
- ^ Augland, L. E.; Ryabov, V. V.; Vernikovsky, V. A.; Planke, S.; Polozov, A. G.; Callegaro, S.; Jerram, D. A.; Svensen, H. H. (10. 12. 2019). „The main pulse of the Siberian Traps expanded in size and composition”. Scientific Reports. 9 (1): 18723. Bibcode:2019NatSR...918723A. PMC 6904769 . PMID 31822688. doi:10.1038/s41598-019-54023-2.
- ^ Kamo, SL (2003). „Rapid eruption of Siberian flood-volcanic rocks and evidence for coincidence with the Permian–Triassic boundary and mass extinction at 251 Ma”. Earth and Planetary Science Letters. 214 (1–2): 75—91. Bibcode:2003E&PSL.214...75K. doi:10.1016/S0012-821X(03)00347-9.
- ^ Black, Benjamin A.; Weiss, Benjamin P.; Elkins-Tanton, Linda T.; Veselovskiy, Roman V.; Latyshev, Anton (30. 4. 2015). „Siberian Traps volcaniclastic rocks and the role of magma-water interactions”. Geological Society of America Bulletin (на језику: енглески). 127 (9–10): B31108.1. Bibcode:2015GSAB..127.1437B. ISSN 0016-7606. doi:10.1130/B31108.1.
- ^ Fischman, Josh. Giant eruptions and giant extinctions. Scientific American (video). Приступљено 2016-03-11.
- ^ Pavlov, Vladimir E.; Fluteau, Frederic; Latyshev, Anton V.; Fetisova, Anna M.; Elkins-Tanton, Linda T.; Black, Ben A.; Burgess, Seth D.; Veselovskiy, Roman V. (17. 1. 2019). „Geomagnetic Secular Variations at the Permian-Triassic Boundary and Pulsed Magmatism During Eruption of the Siberian Traps”. Geochemistry, Geophysics, Geosystems. 20 (2): 773—791. Bibcode:2019GGG....20..773P. S2CID 134521010. doi:10.1029/2018GC007950. Приступљено 20. 2. 2023.
- ^ а б в Jiang, Qiang; Jourdan, Fred; Olierook, Hugo K. H.; Merle, Renaud E.; Bourdet, Julien; Fougerouse, Denis; Godel, Belinda; Walker, Alex T. (25. 7. 2022). „Volume and rate of volcanic emissions governed the severity of past environmental crises”. Proceedings of the National Academy of Sciences of the United States of America. 119 (31): e2202039119. Bibcode:2022PNAS..11902039J. PMC 9351498 . PMID 35878029. doi:10.1073/pnas.2202039119 . chem stripmarker у
|title=на позицији 29 (помоћ) - ^ Wang, Wen-qian; Zheng, Feifei; Zhang, Shuang; Cui, Ying; Zheng, Quan-feng; Zhang, Yi-chun; Chang, Dong-xun; Zhang, Hua; Xu, Yi-gang; Shen, Shu-zhong (15. 1. 2023). „Ecosystem responses of two Permian biocrises modulated by emission rates”. Earth and Planetary Science Letters. 602: 117940. Bibcode:2023E&PSL.60217940W. S2CID 254660567. doi:10.1016/j.epsl.2022.117940 . chem stripmarker у
|title=на позицији 59 (помоћ) - ^ Wignall, Paul Barry; Sun, Yadong; Bond, David P. G.; Izon, Gareth; Newton, Robert J.; Védrine, Stéphanie; Widdowson, Mike; Ali, Jason R.; Lai, Xulong; Jiang, Haishui; Cope, Helen; Bottrell, Simon H. (2009). „Volcanism, Mass Extinction, and Carbon Isotope Fluctuations in the Middle Permian of China”. Science. 324 (5931): 1179—1182. Bibcode:2009Sci...324.1179W. PMID 19478179. S2CID 206519019. doi:10.1126/science.1171956. Приступљено 20. 2. 2023.
- ^ Jerram, Dougal A.; Widdowson, Mike; Wignall, Paul Barry; Sun, Yadong; Lai, Xulong; Bond, David P. G.; Torsvik, Trond H. (1. 1. 2016). „Submarine palaeoenvironments during Emeishan flood basalt volcanism, SW China: Implications for plume–lithosphere interaction during the Capitanian, Middle Permian ('end Guadalupian') extinction event”. Palaeogeography, Palaeoclimatology, Palaeoecology. 441: 65—73. Bibcode:2016PPP...441...65J. doi:10.1016/j.palaeo.2015.06.009. Приступљено 19. 12. 2022.
- ^ Zhou, Mei-Fu; Malpas, John; Song, Xie-Yan; Robinson, Paul T.; Sun, Min; Kennedy, Allen K.; Lesher, C. Michael; Keays, Ride R. (15. 3. 2002). „A temporal link between the Emeishan large igneous province (SW China) and the end-Guadalupian mass extinction”. Earth and Planetary Science Letters. 196 (3–4): 113—122. Bibcode:2002E&PSL.196..113Z. doi:10.1016/S0012-821X(01)00608-2. Приступљено 20. 2. 2023.
- ^ а б в г д ђ White, R. V. (2002). „Earth's biggest 'whodunnit': Unravelling the clues in the case of the end-Permian mass extinction” (PDF). Philosophical Transactions of the Royal Society of London. 360 (1801): 2963—2985. Bibcode:2002RSPTA.360.2963W. PMID 12626276. S2CID 18078072. doi:10.1098/rsta.2002.1097. Архивирано из оригинала (PDF) 2020-11-11. г. Приступљено 2008-01-12.
- ^ Joachimski, Michael M.; Alekseev, A. S.; Grigoryan, A.; Gatovsky, Yu. A. (17. 6. 2019). „Siberian Trap volcanism, global warming and the Permian-Triassic mass extinction: New insights from Armenian Permian-Triassic sections”. Geological Society of America Bulletin. 132 (1–2): 427—443. S2CID 197561486. doi:10.1130/B35108.1. Приступљено 26. 5. 2023.
- ^ Kenny, Ray (16. 1. 2018). „A geochemical view into continental palaeotemperatures of the end-Permian using oxygen and hydrogen isotope composition of secondary silica in chert rubble breccia: Kaibab Formation, Grand Canyon (USA)”. Geochemical Transactions. 19 (2): 2. Bibcode:2018GeoTr..19....2K. PMC 5770344 . PMID 29340852. doi:10.1186/s12932-017-0047-y .
- ^ Schobben, Martin; Joachimski, Michael M.; Korn, Dieter; Leda, Lucyna; Korte, Christoph (септембар 2014). „Palaeotethys seawater temperature rise and an intensified hydrological cycle following the end-Permian mass extinction”. Gondwana Research. 26 (2): 675—683. Bibcode:2014GondR..26..675S. doi:10.1016/j.gr.2013.07.019. Приступљено 31. 5. 2023.
- ^ Kump, Lee R. (3. 9. 2018). „Prolonged Late Permian–Early Triassic hyperthermal: failure of climate regulation?”. Philosophical Transactions of the Royal Society A: Mathematical, Physical and Engineering Sciences. 376 (2130): 1—9. Bibcode:2018RSPTA.37670078K. PMC 6127386 . PMID 30177562. S2CID 52152614. doi:10.1098/rsta.2017.0078.
- ^ Zhang, Hongrui; Torsvik, Trond H. (15. 4. 2022). „Circum-Tethyan magmatic provinces, shifting continents and Permian climate change”. Earth and Planetary Science Letters. 584: 117453. Bibcode:2022E&PSL.58417453Z. S2CID 247298020. doi:10.1016/j.epsl.2022.117453. Приступљено 31. 5. 2023.
- ^ „Driver of the largest mass extinction in the history of the Earth identified”. phys.org (на језику: енглески). Приступљено 8. 11. 2020.
- ^ „Large volcanic eruption caused the largest mass extinction”. phys.org (на језику: енглески). Приступљено 8. 12. 2020.
- ^ Shen, Jun; Yu, Jianxin; Chen, Jiubin; Algeo, Thomas J.; Xu, Guozhen; Feng, Qinglai; Shi, Xiao; Planavsky, Noah J.; Shu, Wenchao; Xie, Shucheng (25. 9. 2019). „Mercury evidence of intense volcanic effects on land during the Permian-Triassic transition”. Geology. 47 (12): 1117—1121. Bibcode:2019Geo....47.1117S. S2CID 204262451. doi:10.1130/G46679.1. Приступљено 26. 5. 2023.
- ^ Regelous, Marcel; Regelous, Anette; Grasby, Stephen E.; Bond, David P. G.; Haase, Karsten M.; Gleißner, Stefan; Wignall, Paul Barry (31. 10. 2020). „Tellurium in Late Permian-Early Triassic Sediments as a Proxy for Siberian Flood Basalt Volcanism”. Geochemistry, Geophysics, Geosystems (на језику: енглески). 21 (11). ISSN 1525-2027. doi:10.1029/2020GC009064. Приступљено 13. 3. 2024.
- ^ Liu, Sheng-Ao; Wu, Huaichun; Shen, Shu-zhong; Jiang, Ganqing; Zhang, Shihong; Lv, Yiwen; Zhang, Hua; Li, Shuguang (1. 4. 2017). „Zinc isotope evidence for intensive magmatism immediately before the end-Permian mass extinction”. Geology. 45 (4): 343—346. Bibcode:2017Geo....45..343L. doi:10.1130/G38644.1. Приступљено 28. 3. 2023.
- ^ а б в Broadley, Michael W.; Barry, Peter H.; Ballentine, Chris J.; Taylor, Lawrence A.; Burgess, Ray (27. 8. 2018). „End-Permian extinction amplified by plume-induced release of recycled lithospheric volatiles”. Nature Geoscience. 11 (9): 682—687. Bibcode:2018NatGe..11..682B. S2CID 133833819. doi:10.1038/s41561-018-0215-4. Приступљено 28. 3. 2023.
- ^ Sobolev, Stephan V.; Sobolev, Alexander V.; Kuzmin, Dmitry V.; Krivolutskaya, Nadezhda A.; Petrunin, Alexey G.; Arndt, Nicholas T.; Radko, Viktor A.; Vasiliev, Yuri R. (14. 9. 2011). „Linking mantle plumes, large igneous provinces and environmental catastrophes”. Nature (на језику: енглески). 477 (7364): 312—316. Bibcode:2011Natur.477..312S. ISSN 0028-0836. PMID 21921914. S2CID 205226146. doi:10.1038/nature10385. Приступљено 20. 9. 2023.
- ^ Brand, Uwe; Posenato, Renato; Came, Rosemarie; Affek, Hagit; Angiolini, Lucia; Azmy, Karem; Farabegoli, Enzo (5. 9. 2012). „The end-Permian mass extinction: A rapid volcanic CO2 and CH4-climatic catastrophe”. Chemical Geology. 322-323: 121—144. Bibcode:2012ChGeo.322..121B. doi:10.1016/j.chemgeo.2012.06.015. Приступљено 5. 3. 2023.
- ^ Baresel, Björn; Bucher, Hugo; Bagherpour, Borhan; Brosse, Morgane; Guodun, Kuang; Schaltegger, Urs (6. 3. 2017). „Timing of global regression and microbial bloom linked with the Permian-Triassic boundary mass extinction: implications for driving mechanisms”. Scientific Reports. 7: 43630. Bibcode:2017NatSR...743630B. PMC 5338007 . PMID 28262815. doi:10.1038/srep43630.
- ^ Wignall, Paul Barry; Bond, David P. G. (25. 10. 2023). „The great catastrophe: causes of the Permo-Triassic marine mass extinction”. National Science Review (на језику: енглески). 11 (1). ISSN 2095-5138. PMC 10753410 . PMID 38156041. doi:10.1093/nsr/nwad273. Приступљено 11. 9. 2024 — преко Oxford Academic.
- ^ Maruoka, T.; Koeberl, C.; Hancox, P. J.; Reimold, W. U. (30. 1. 2003). „Sulfur geochemistry across a terrestrial Permian–Triassic boundary section in the Karoo Basin, South Africa”. Earth and Planetary Science Letters. 206 (1–2): 101—117. Bibcode:2003E&PSL.206..101M. doi:10.1016/S0012-821X(02)01087-7. Приступљено 31. 5. 2023.
- ^ „Volcanism”. Hooper Museum. hoopermuseum.earthsci.carleton.ca. Ottawa, Ontario, Canada: Carleton University.
- ^ Elkins-Tanton, L. T.; Grasby, Stephen E.; Black, B. A.; Veselovskiy, R. V.; Ardakani, O. H.; Goodarzi, F. (12. 6. 2020). „Field evidence for coal combustion links the 252 Ma Siberian Traps with global carbon disruption”. Geology. 48 (10): 986—991. Bibcode:2020Geo....48..986E. doi:10.1130/G47365.1 .
- ^ Svensen, Henrik; Planke, Sverre; Polozov, Alexander G.; Schmidbauer, Norbert; Corfu, Fernando; Podladchikov, Yuri Y.; Jamtveit, Bjørn (30. 1. 2009). „Siberian gas venting and the end-Permian environmental crisis”. Earth and Planetary Science Letters. 297 (3–4): 490—500. Bibcode:2009E&PSL.277..490S. doi:10.1016/j.epsl.2008.11.015. Приступљено 13. 1. 2023.
- ^ Konstantinov, Konstantin M.; Bazhenov, Mikhail L.; Fetisova, Anna M.; Khutorskoy, Mikhail D. (мај 2014). „Paleomagnetism of trap intrusions, East Siberia: Implications to flood basalt emplacement and the Permo–Triassic crisis of biosphere”. Earth and Planetary Science Letters (на језику: енглески). 394: 242—253. Bibcode:2014E&PSL.394..242K. doi:10.1016/j.epsl.2014.03.029.
- ^ Chen, Chengsheng; Qin, Shengfei; Wang, Yunpeng; Holland, Greg; Wynn, Peter; Zhong, Wanxu; Zhou, Zheng (12. 11. 2022). „High temperature methane emissions from Large Igneous Provinces as contributors to late Permian mass extinctions”. Nature Communications (на језику: енглески). 13 (1): 6893. Bibcode:2022NatCo..13.6893C. ISSN 2041-1723. PMC 9653473 . PMID 36371500. doi:10.1038/s41467-022-34645-3.
- ^ Dal Corso, Jacopo; Mills, Benjamin J. W.; Chu, Daoling; Newton, Robert J.; Mather, Tamsin A.; Shu, Wenchao; Wu, Yuyang; Tong, Jinnan; Wignall, Paul Barry (11. 6. 2020). „Permo–Triassic boundary carbon and mercury cycling linked to terrestrial ecosystem collapse”. Nature Communications. 11 (1): 2962. Bibcode:2020NatCo..11.2962D. PMC 7289894 . PMID 32528009. doi:10.1038/s41467-020-16725-4.
- ^ Kaiho, Kunio (30. 4. 2024). „Role of volcanism and impact heating in mass extinction climate shifts”. Scientific Reports (на језику: енглески). 14 (1): 9946. ISSN 2045-2322. PMC 11061309 . doi:10.1038/s41598-024-60467-y. Приступљено 11. 9. 2024.
- ^ Verango, Dan (24. 1. 2011). „Ancient mass extinction tied to torched coal”. USA Today.
- ^ Grasby, Stephen E.; Sanei, Hamed; Beauchamp, Benoit (23. 1. 2011). „Catastrophic dispersion of coal fly ash into oceans during the latest Permian extinction”. Nature Geoscience. 4 (2): 104—107. Bibcode:2011NatGe...4..104G. doi:10.1038/ngeo1069.
- ^ „Researchers find smoking gun of world's biggest extinction: Massive volcanic eruption, burning coal and accelerated greenhouse gas choked out life” (Саопштење). University of Calgary. 23. 1. 2011. Приступљено 26. 1. 2011.
- ^ Hudspith, Victoria A.; Brimmer, Susan M.; Belcher, Claire M. (1. 10. 2014). „Latest Permian chars may derive from wildfires, not coal combustion”. Geology. 42 (10): 879—882. Bibcode:2014Geo....42..879H. doi:10.1130/G35920.1. hdl:10871/20251 . Приступљено 31. 5. 2023.
- ^ Yang, Q.Y. (2013). „The chemical compositions and abundances of volatiles in the Siberian large igneous province: Constraints on magmatic CO2 and SO2 emissions into the atmosphere”. Chemical Geology. 339: 84—91. Bibcode:2013ChGeo.339...84T. doi:10.1016/j.chemgeo.2012.08.031.
- ^ Jones, Morgan T.; Jerram, Dougal A.; Svensen, Henrik H.; Grove, Clayton (1. 1. 2016). „The effects of large igneous provinces on the global carbon and sulphur cycles”. Palaeogeography, Palaeoclimatology, Palaeoecology. Impact, Volcanism, Global changes and Mass Extinctions. 441: 4—21. Bibcode:2016PPP...441....4J. ISSN 0031-0182. doi:10.1016/j.palaeo.2015.06.042. Приступљено 12. 1. 2024 — преко Elsevier Science Direct.
- ^ Isson, Terry T.; Zhang, Shuang; Lau, Kimberly V.; Rauzi, Sofia; Tosca, Nicholas J.; Penman, Donald E.; Planavsky, Noah J. (18. 6. 2022). „Marine siliceous ecosystem decline led to sustained anomalous Early Triassic warmth”. Nature Communications. 13 (1): 3509. Bibcode:2022NatCo..13.3509I. PMC 9206662 . PMID 35717338. doi:10.1038/s41467-022-31128-3.
- ^ Shen, Jun; Shen, Jiubin; Yu, Jianxin; Algeo, Thomas J.; Smith, Roger M. H.; Botha, Jennifer; Frank, Tracy D.; Fielding, Christopher R.; Ward, Peter D.; Mather, Tamsin A. (3. 1. 2023). „Mercury evidence from southern Pangea terrestrial sections for end-Permian global volcanic effects”. Nature Communications. 14 (1): 6. Bibcode:2023NatCo..14....6S. PMC 9810726 . PMID 36596767. doi:10.1038/s41467-022-35272-8.
- ^ Wang, Xiangdong; Cawood, Peter A.; Zhao, He; Zhao, Laishi; Grasby, Stephen E.; Chen, Zhong-Qiang; Zhang, Lei (1. 5. 2019). „Global mercury cycle during the end-Permian mass extinction and subsequent Early Triassic recovery”. Earth and Planetary Science Letters (на језику: енглески). 513: 144—155. doi:10.1016/j.epsl.2019.02.026. Приступљено 18. 6. 2024 — преко Elsevier Science Direct.
- ^ а б Grasby, Stephen E.; Beauchamp, Benoit; Bond, David P. G.; Wignall, Paul Barry; Talavera, Cristina; Galloway, Jennifer M.; Piepjohn, Karsten; Reinhardt, Lutz; Blomeier, Dirk (1. 9. 2015). „Progressive environmental deterioration in northwestern Pangea leading to the latest Permian extinction”. Geological Society of America Bulletin. 127 (9–10): 1331—1347. Bibcode:2015GSAB..127.1331G. doi:10.1130/B31197.1. Приступљено 14. 1. 2023.
- ^ Grasby, Stephen E.; Beauchamp, Benoit; Bond, David P. G.; Wignall, Paul Barry; Sanei, Hamed (2016). „Mercury anomalies associated with three extinction events (Capitanian Crisis, Latest Permian Extinction and the Smithian/Spathian Extinction) in NW Pangea”. Geological Magazine. 153 (2): 285—297. Bibcode:2016GeoM..153..285G. S2CID 85549730. doi:10.1017/S0016756815000436 .
- ^ Sanei, Hamed; Grasby, Stephen E.; Beauchamp, Benoit (1. 1. 2012). „Latest Permian mercury anomalies”. Geology. 40 (1): 63—66. Bibcode:2012Geo....40...63S. doi:10.1130/G32596.1. Приступљено 14. 1. 2023.
- ^ Grasby, Stephen E.; Liu, Xiaojun; Yin, Runsheng; Ernst, Richard E.; Chen, Zhuoheng (19. 5. 2020). „Toxic mercury pulses into late Permian terrestrial and marine environments”. Geology. 48 (8): 830—833. Bibcode:2020Geo....48..830G. S2CID 219495628. doi:10.1130/G47295.1 .
- ^ Grasby, Stephen E.; Sanei, Hamed; Beauchamp, Benoit; Chen, Zhuoheng (2. 8. 2013). „Mercury deposition through the Permo–Triassic Biotic Crisis”. Chemical Geology. 351: 209—216. Bibcode:2013ChGeo.351..209G. doi:10.1016/j.chemgeo.2013.05.022. Приступљено 31. 5. 2023.
- ^ Le Vaillant, Margaux; Barnes, Stephen J.; Mungall, James E.; Mungall, Emma L. (21. 2. 2017). „Role of degassing of the Noril'sk nickel deposits in the Permian–Triassic mass extinction event”. Proceedings of the National Academy of Sciences of the United States of America. 114 (10): 2485—2490. Bibcode:2017PNAS..114.2485L. PMC 5347598 . PMID 28223492. doi:10.1073/pnas.1611086114 .
- ^ Rampino, Michael R.; Rodriguez, Sedelia; Baransky, Eva; Cai, Yue (29. 9. 2017). „Global nickel anomaly links Siberian Traps eruptions and the latest Permian mass extinction”. Scientific Reports. 7 (1): 12416. Bibcode:2017NatSR...712416R. PMC 5622041 . PMID 28963524. doi:10.1038/s41598-017-12759-9.
- ^ Li, Menghan; Grasby, Stephen E.; Wang, Shui-Jiong; Zhang, Xiaolin; Wasylenki, Laura E.; Xu, Yilun; Sun, Mingzhao; Beauchamp, Benoit; Hu, Dongping; Shen, Yanan (1. 4. 2021). „Nickel isotopes link Siberian Traps aerosol particles to the end-Permian mass extinction”. Nature Communications. 12 (1): 2024. Bibcode:2021NatCo..12.2024L. PMC 8016954 . PMID 33795666. doi:10.1038/s41467-021-22066-7.
- ^ Clarkson, M. O.; Richoz, Sylvain; Wood, R. A.; Maurer, F.; Krystyn, L.; McGurty, D. J.; Astratti, D. (јул 2013). „A new high-resolution δ13C record for the Early Triassic: Insights from the Arabian Platform”. Gondwana Research. 24 (1): 233—242. Bibcode:2013GondR..24..233C. doi:10.1016/j.gr.2012.10.002. Приступљено 26. 5. 2023.
- ^ Lehrmann, Daniel J.; Stepchinski, Leanne; Altiner, Demir; Orchard, Michael J.; Montgomery, Paul; Enos, Paul; Ellwood, Brooks B.; Bowring, Samuel A.; Ramezani, Jahandar; Wang, Hongmei; Wei, Jiayong; Yu, Meiyi; Griffiths, James D.; Minzoni, Marcello; Schaal, Ellen K.; Li, Xiaowei; Meyer, Katja M.; Payne, Jonathan L. (август 2015). „An integrated biostratigraphy (conodonts and foraminifers) and chronostratigraphy (paleomagnetic reversals, magnetic susceptibility, elemental chemistry, carbon isotopes and geochronology) for the Permian–Upper Triassic strata of Guandao section, Nanpanjiang Basin, south China”. Journal of Asian Earth Sciences (на језику: енглески). 108: 117—135. doi:10.1016/j.jseaes.2015.04.030. Приступљено 18. 6. 2024 — преко Elsevier Science Direct.
- ^ Shen, Jun; Algeo, Thomas J.; Planavsky, Noah J.; Yu, Jianxin; Feng, Qinglai; Song, Haijun; Song, Huyue; Rowe, Harry; Zhou, Lian; Chen, Jiubin (август 2019). „Mercury enrichments provide evidence of Early Triassic volcanism following the end-Permian mass extinction”. Earth-Science Reviews (на језику: енглески). 195: 191—212. doi:10.1016/j.earscirev.2019.05.010. Приступљено 18. 6. 2024 — преко Elsevier Science Direct.
- ^ Caravaca, Gwénaël; Thomazo, Christophe; Vennin, Emmanuelle; Olivier, Nicolas; Cocquerez, Théophile; Escarguel, Gilles; Fara, Emmanuel; Jenks, James F.; Bylund, Kevin G.; Stephen, Daniel A.; Brayard, Arnaud (јул 2017). „Early Triassic fluctuations of the global carbon cycle: New evidence from paired carbon isotopes in the western USA basin”. Global and Planetary Change. 154: 10—22. Bibcode:2017GPC...154...10C. S2CID 135330761. doi:10.1016/j.gloplacha.2017.05.005. Приступљено 13. 11. 2022.
- ^ Nelson, D. A.; Cottle, J. M. (29. 3. 2019). „Tracking voluminous Permian volcanism of the Choiyoi Province into central Antarctica”. Lithosphere. 11 (3): 386—398. Bibcode:2019Lsphe..11..386N. S2CID 135130436. doi:10.1130/L1015.1 .
- ^ Spalletti, Luis A.; Limarino, Carlos O. (29. 9. 2017). „The Choiyoi magmatism in south western Gondwana: implications for the end-permian mass extinction - a review”. Andean Geology. 44 (3): 328. ISSN 0718-7106. doi:10.5027/andgeoV44n3-a05 . hdl:11336/66408 . Приступљено 20. 9. 2023.
- ^ а б Shen, Jun; Chen, Jiubin; Algeo, Thomas J.; Feng, Qinglai; Yu, Jianxin; Xu, Yi-Gang; Xu, Guozhen; Lei, Yong; Planavsky, Noah J.; Xie, Shucheng (10. 12. 2020). „Mercury fluxes record regional volcanism in the South China craton prior to the end-Permian mass extinction”. Geology. 49 (4): 452—456. S2CID 230524628. doi:10.1130/G48501.1. Приступљено 28. 3. 2023.
- ^ Zhang, Hua; Zhang, Feifei; Chen, Jiubin; Erwin, Douglas H.; Syverson, Drew D.; Ni, Pei; Rampino, Michael R.; Chi, Zhe; Cai, Yao-Feng; Xiang, Lei; Li, We-Qiang; Liu, Sheng-Ao; Wang, Ru-Cheng; Wang, Xiang-Dong; Feng, Zhuo; Li, Hou-Min; Zhang, Ting; Cai, Mong-Ming; Zheng, Wang; Cui, Ying; Zhu, Xiang-Kun; Hou, Zeng-Qian; Wu, Fu-Yuan; Xu, Yi-Gang; Planavsky, Noah J.; Shen, Shu-zhong (17. 11. 2021). „Felsic volcanism as a factor driving the end-Permian mass extinction”. Science Advances. 7 (47): eabh1390. Bibcode:2021SciA....7.1390Z. PMC 8597993 . PMID 34788084. doi:10.1126/sciadv.abh1390.
- ^ Dickens, G.R. (2001). „The potential volume of oceanic methane hydrates with variable external conditions”. Organic Geochemistry. 32 (10): 1179—1193. Bibcode:2001OrGeo..32.1179D. doi:10.1016/S0146-6380(01)00086-9.
- ^ Palfy J, Demeny A, Haas J, Htenyi M, Orchard MJ, Veto I (2001). „Carbon isotope anomaly at the Triassic–Jurassic boundary from a marine section in Hungary”. Geology. 29 (11): 1047—1050. Bibcode:2001Geo....29.1047P. ISSN 0091-7613. doi:10.1130/0091-7613(2001)029<1047:CIAAOG>2.0.CO;2.
- ^ Reichow MK, Saunders AD, White RV, Pringle MS, Al'Muhkhamedov AI, Medvedev AI, Kirda NP (2002). „ 40Ar ⁄ 39Ar dates from the West Siberian Basin: Siberian flood basalt province doubled” (PDF). Science. 296 (5574): 1846—1849. Bibcode:2002Sci...296.1846R. PMID 12052954. S2CID 28964473. doi:10.1126/science.1071671.
- ^ Holser WT, Schoenlaub HP, Attrep Jr M, Boeckelmann K, Klein P, Magaritz M, Orth CJ, Fenninger A, Jenny C, Kralik M, Mauritsch H, Pak E, Schramm JF, Stattegger K, Schmoeller R (1989). „A unique geochemical record at the Permian/Triassic boundary”. Nature. 337 (6202): 39—44. Bibcode:1989Natur.337...39H. S2CID 8035040. doi:10.1038/337039a0.
- ^ Dobruskina, I.A. (1987). „Phytogeography of Eurasia during the early Triassic”. Palaeogeography, Palaeoclimatology, Palaeoecology. 58 (1–2): 75—86. Bibcode:1987PPP....58...75D. doi:10.1016/0031-0182(87)90007-1.
- ^ Ryskin, Gregory (септембар 2003). „Methane-driven oceanic eruptions and mass extinctions”. Geology. 31 (9): 741—744. Bibcode:2003Geo....31..741R. doi:10.1130/G19518.1.
- ^ Krull, Evelyn S.; Retallack, Gregory J. (1. 9. 2000). „13C depth profiles from paleosols across the Permian–Triassic boundary: Evidence for methane release”. Geological Society of America Bulletin. 112 (9): 1459—1472. Bibcode:2000GSAB..112.1459K. ISSN 0016-7606. doi:10.1130/0016-7606(2000)112<1459:CDPFPA>2.0.CO;2. Приступљено 3. 7. 2023.
- ^ а б Dickens GR, O'Neil JR, Rea DK, Owen RM (1995). „Dissociation of oceanic methane hydrate as a cause of the carbon isotope excursion at the end of the Paleocene”. Paleoceanography and Paleoclimatology. 10 (6): 965—971. Bibcode:1995PalOc..10..965D. doi:10.1029/95PA02087.
- ^ Schrag DP, Berner RA, Hoffman PF, Halverson GP (2002). „On the initiation of a snowball Earth”. Geochemistry, Geophysics, Geosystems. 3 (6): 1—21. Bibcode:2002GGG.....3.1036S. doi:10.1029/2001GC000219 .
Preliminary abstract at Schrag, D.P. (јун 2001). „On the initiation of a snowball Earth”. Geological Society of America. Архивирано из оригинала 2018-04-25. г. Приступљено 2008-04-20.
- ^ Benton, Michael James; Twitchett, R.J. (2003). „How to kill (almost) all life: The end-Permian extinction event”. Trends in Ecology & Evolution. 18 (7): 358—365. doi:10.1016/S0169-5347(03)00093-4.
- ^ Cui, Ying; Li, Mingsong; van Soelen, Elsbeth E.; Peterse, Francien; M. Kürschner, Wolfram (7. 9. 2021). „Massive and rapid predominantly volcanic CO2 emission during the end-Permian mass extinction”. Proceedings of the National Academy of Sciences of the United States of America. 118 (37): e2014701118. Bibcode:2021PNAS..11814701C. PMC 8449420 . PMID 34493684. doi:10.1073/pnas.2014701118 .
- ^ Shen, Shu-Zhong; Cao, Chang-Qun; Henderson, Charles M.; Wang, Xiang-Dong; Shi, Guang R.; Wang, Yue; Wang, Wei (јануар 2006). „End-Permian mass extinction pattern in the northern peri-Gondwanan region”. Palaeoworld. 15 (1): 3—30. doi:10.1016/j.palwor.2006.03.005. Приступљено 26. 5. 2023.
- ^ Majorowicz, J.; Grasby, S. E.; Safanda, J.; Beauchamp, B. (1. 5. 2014). „Gas hydrate contribution to Late Permian global warming”. Earth and Planetary Science Letters. 393: 243—253. Bibcode:2014E&PSL.393..243M. ISSN 0012-821X. doi:10.1016/j.epsl.2014.03.003. Приступљено 12. 1. 2024 — преко Elsevier Science Direct.
- ^ Reddin, Carl J.; Nätscher, Paulina; Kocsis, Ádám T.; Pörtner, Hans-Otto; Kiessling, Wolfgang (10. 2. 2020). „Marine clade sensitivities to climate change conform across timescales”. Nature Climate Change. 10 (3): 249—253. Bibcode:2020NatCC..10..249R. S2CID 211074044. doi:10.1038/s41558-020-0690-7. Приступљено 26. 3. 2023.
- ^ Cui, Ying; Kump, Lee R.; Ridgwell, Andy (1. 11. 2013). „Initial assessment of the carbon emission rate and climatic consequences during the end-Permian mass extinction”. Palaeogeography, Palaeoclimatology, Palaeoecology. 389: 128—136. Bibcode:2013PPP...389..128C. doi:10.1016/j.palaeo.2013.09.001. Приступљено 26. 6. 2023.
- ^ Li, Fei; Yan, Jiaxin; Chen, Zhong-Qiang; Ogg, James G.; Tian, Li; Korngreen, Dorit; Liu, Ke; Ma, Zulu; Woods, Adam D. (октобар 2015). „Global oolite deposits across the Permian–Triassic boundary: A synthesis and implications for palaeoceanography immediately after the end-Permian biocrisis”. Earth-Science Reviews (на језику: енглески). 149: 163—180. doi:10.1016/j.earscirev.2014.12.006. Приступљено 18. 6. 2024 — преко Elsevier Science Direct.
- ^ Wignall, Paul Barry; Chu, Daoliang; Hilton, Jason M.; Dal Corso, Jacopo; Wu, Yuyang; Wang, Yao; Atkinson, Jed; Tong, Jinnan (јун 2020). „Death in the shallows: The record of Permo-Triassic mass extinction in paralic settings, southwest China”. Global and Planetary Change. 189: 103176. Bibcode:2020GPC...18903176W. S2CID 216302513. doi:10.1016/j.gloplacha.2020.103176 .
- ^ Foster, William J.; Hirtz, J. A.; Farrell, C.; Reistroffer, M.; Twitchett, Richard J.; Martindale, R. C. (24. 1. 2022). „Bioindicators of severe ocean acidification are absent from the end-Permian mass extinction”. Scientific Reports. 12 (1): 1202. Bibcode:2022NatSR..12.1202F. PMC 8786885 . PMID 35075151. doi:10.1038/s41598-022-04991-9.
- ^ Wignall, Paul Barry (29. 9. 2015). „The Killing Seas”. The Worst of Times: How Life on Earth Survived Eighty Million Years of Extinctions. Princeton: Princeton University Press. стр. 83—84. ISBN 978-0-691-14209-8.
- ^ а б Fraiser, Margaret L.; Bottjer, David P. (20. 8. 2007). „Elevated atmospheric CO2 and the delayed biotic recovery from the end-Permian mass extinction”. Palaeogeography, Palaeoclimatology, Palaeoecology. 252 (1–2): 164—175. Bibcode:2007PPP...252..164F. doi:10.1016/j.palaeo.2006.11.041. Приступљено 31. 5. 2023.
- ^ Heydari, Ezat; Arzani, Nasser; Hassanzadeh, Jamshin (7. 7. 2008). „Mantle plume: The invisible serial killer — Application to the Permian–Triassic boundary mass extinction”. Palaeogeography, Palaeoclimatology, Palaeoecology. 264 (1–2): 147—162. Bibcode:2008PPP...264..147H. doi:10.1016/j.palaeo.2008.04.013. Приступљено 26. 5. 2023.
- ^ Sephton, Mark A.; Jiao, Dan; Engel, Michael H.; Looy, Cindy V.; Visscher, Henk (1. 2. 2015). „Terrestrial acidification during the end-Permian biosphere crisis?”. Geology. 43 (2): 159—162. Bibcode:2015Geo....43..159S. doi:10.1130/G36227.1. hdl:10044/1/31566 . Приступљено 23. 12. 2022.
- ^ Sheldon, Nathan D. (28. 2. 2006). „Abrupt chemical weathering increase across the Permian–Triassic boundary”. Palaeogeography, Palaeoclimatology, Palaeoecology. 231 (3–4): 315—321. Bibcode:2006PPP...231..315S. doi:10.1016/j.palaeo.2005.09.001. Приступљено 24. 4. 2023.
- ^ Buatois, Luis A.; Borruel-Abadía, Violeta; De la Horra, Raúl; Galán-Abellán, Ana Belén; López-Gómez, José; Barrenechea, José F.; Arche, Alfredo (25. 3. 2021). „Impact of Permian mass extinctions on continental invertebrate infauna”. Terra Nova. 33 (5): 455—464. Bibcode:2021TeNov..33..455B. S2CID 233616369. doi:10.1111/ter.12530. Приступљено 23. 12. 2022.
- ^ Xu, Guozhen; Deconinck, Jean-François; Feng, Qinglai; Baudin, François; Pellenard, Pierre; Shen, Jun; Bruneau, Ludovic (15. 5. 2017). „Clay mineralogical characteristics at the Permian–Triassic Shangsi section and their paleoenvironmental and/or paleoclimatic significance”. Palaeogeography, Palaeoclimatology, Palaeoecology. 474: 152—163. Bibcode:2017PPP...474..152X. doi:10.1016/j.palaeo.2016.07.036. Приступљено 23. 12. 2022.
- ^ Wang, Chunjiang (јануар 2007). „Anomalous hopane distributions at the Permian–Triassic boundary, Meishan, China – Evidence for the end-Permian marine ecosystem collapse”. Organic Geochemistry. 38 (1): 52—66. Bibcode:2007OrGeo..38...52W. doi:10.1016/j.orggeochem.2006.08.014. Приступљено 23. 5. 2023.
- ^ Borruel-Abadía, Violeta; Barrenechea, José F.; Galán-Abellán, Ana Belén; De la Horra, Raúl; López-Gómez, José; Ronchi, Ausonio; Luque, Francisco Javier; Alonso-Azcárate, Jacinto; Marzo, Mariano (20. 6. 2019). „Could acidity be the reason behind the Early Triassic biotic crisis on land?”. Chemical Geology. 515: 77—86. Bibcode:2019ChGeo.515...77B. S2CID 134704729. doi:10.1016/j.chemgeo.2019.03.035. Приступљено 18. 12. 2022.
- ^ Wang, Han; He, Weihong; Xiao, Yifan; Yang, Tinglu; Zhang, Kexin; Wu, Huiting; Huang, Yafei; Peng, Xingfang; Wu, Shunbao (1. 7. 2023). „Stagewise collapse of biotic communities and its relations to oxygen depletion along the north margin of Nanpanjiang Basin during the Permian–Triassic transition”. Palaeogeography, Palaeoclimatology, Palaeoecology. 621: 111569. Bibcode:2023PPP...62111569W. doi:10.1016/j.palaeo.2023.111569. Приступљено 31. 5. 2023.
- ^ Hülse, Dominik; Lau, Kimberly V.; Van de Velde, Sebastiaan J.; Arndt, Sandra; Meyer, Katja M.; Ridgwell, Andy (28. 10. 2021). „End-Permian marine extinction due to temperature-driven nutrient recycling and euxinia”. Nature Geoscience. 14 (11): 862—867. Bibcode:2021NatGe..14..862H. S2CID 240076553. doi:10.1038/s41561-021-00829-7. Приступљено 8. 1. 2023.
- ^ Benton, Michael James (јануар 2008). „Presidential Address 2007: The end-Permian mass extinction — events on land in Russia”. Proceedings of the Geologists' Association (на језику: енглески). 119 (2): 119—136. doi:10.1016/S0016-7878(08)80313-6. Приступљено 18. 6. 2024 — преко Elsevier Science Direct.
- ^ а б Wignall, Paul Barry; Twitchett, Richard J. (2002). „Extent, duration, and nature of the Permian-Triassic superanoxic event”. Ур.: Koeberl, Christian; MacLeod, Kenneth G. Catastrophic Events and Mass Extinction: Impacts and Beyond. Geological Society of America Special Papers No. 356. стр. 395—413. Bibcode:2002GSASP.356..395W. ISBN 9780813723563. OL 11351081M. doi:10.1130/0-8137-2356-6.395. Приступљено 17. 2. 2024.
- ^ Wei, Hengye; Algeo, Thomas J.; Yu, Hao; Wang, Jiangguo; Guo, Chuan; Shi, Guo (15. 4. 2015). „Episodic euxinia in the Changhsingian (late Permian) of South China: Evidence from framboidal pyrite and geochemical data”. Sedimentary Geology (на језику: енглески). 319: 78—97. doi:10.1016/j.sedgeo.2014.11.008. Приступљено 18. 6. 2024 — преко Elsevier Science Direct.
- ^ а б Brennecka, Gregory A.; Herrmann, Achim D.; Algeo, Thomas J.; Anbar, Ariel D. (10. 10. 2011). „Rapid expansion of oceanic anoxia immediately before the end-Permian mass extinction”. Proceedings of the National Academy of Sciences of the United States of America. 108 (43): 17631—17634. PMC 3203792 . PMID 21987794. doi:10.1073/pnas.1106039108 .
- ^ Wang, Wen-qian; Zhang, Feifei; Shen, Shu-zhong; Bizzarro, Martin; Garbelli, Claudio; Zheng, Quan-feng; Zhang, Yi-chun; Yuan, Dong-xun; Shi, Yu-kun; Cao, Mengchun; Dahl, Tais W. (15. 9. 2022). „Constraining marine anoxia under the extremely oxygenated Permian atmosphere using uranium isotopes in calcitic brachiopods and marine carbonates”. Earth and Planetary Science Letters. 594: 117714. Bibcode:2022E&PSL.59417714W. S2CID 250941149. doi:10.1016/j.epsl.2022.117714. Приступљено 31. 5. 2023.
- ^ Luo, Genming; Wang, Yongbiao; Algeo, Thomas J.; Kump, Lee R.; Bai, Xiao; Yang, Hao; Yao, Le; Xie, Shucheng (1. 7. 2011). „Enhanced nitrogen fixation in the immediate aftermath of the latest Permian marine mass extinction”. Geology. 39 (7): 647—650. Bibcode:2011Geo....39..647L. doi:10.1130/G32024.1. Приступљено 26. 5. 2023.
- ^ Stüeken, Eva E.; Foriel, Julien; Buick, Roger; Schoepfer, Shane D. (2. 9. 2015). „Selenium isotope ratios, redox changes and biological productivity across the end-Permian mass extinction”. Chemical Geology (на језику: енглески). 410: 28—39. doi:10.1016/j.chemgeo.2015.05.021. Приступљено 13. 3. 2024 — преко Elsevier Science Direct.
- ^ Grice, Kliti; Nabbefeld, Birgit; Maslen, Ercin (новембар 2007). „Source and significance of selected polycyclic aromatic hydrocarbons in sediments (Hovea-3 well, Perth Basin, Western Australia) spanning the Permian–Triassic boundary”. Organic Geochemistry. 38 (11): 1795—1803. Bibcode:2007OrGeo..38.1795G. doi:10.1016/j.orggeochem.2007.07.001. Приступљено 31. 5. 2023.
- ^ Song, Haijun; Wignall, Paul Barry; Tong, Jinnan; Bond, David P. G.; Song, Huyue; Lai, Xulong; Zhang, Kexin; Wang, Hongmei; Chen, Yanlong (1. 11. 2012). „Geochemical evidence from bio-apatite for multiple oceanic anoxic events during Permian–Triassic transition and the link with end-Permian extinction and recovery”. Earth and Planetary Science Letters. 353-354: 12—21. Bibcode:2012E&PSL.353...12S. doi:10.1016/j.epsl.2012.07.005. Приступљено 13. 1. 2023.
- ^ Müller, J.; Sun, Y. D.; Fang, F.; Regulous, M.; Joachimski, Michael M. (март 2023). „Manganous water column in the Tethys Ocean during the Permian-Triassic transition”. Global and Planetary Change. 222: 104067. Bibcode:2023GPC...22204067M. S2CID 256800036. doi:10.1016/j.gloplacha.2023.104067. Приступљено 26. 6. 2023.
- ^ Xiang, Lei; Zhang, Hua; Schoepfer, Shane D.; Cao, Chang-qun; Zheng, Quan-feng; Yuan, Dong-xun; Cai, Yao-feng; Shen, Shu-zhong (15. 4. 2020). „Oceanic redox evolution around the end-Permian mass extinction at Meishan, South China”. Palaeogeography, Palaeoclimatology, Palaeoecology (на језику: енглески). 544: 109626. doi:10.1016/j.palaeo.2020.109626. Приступљено 1. 8. 2024 — преко Elsevier Science Direct.
- ^ Stebbins, Alan; Williams, Jeremy; Brookfield, Michael; Nye Jr., Steven W.; Hannigan, Robyn (15. 2. 2019). „Frequent euxinia in southern Neo-Tethys Ocean prior to the end-Permian biocrisis: Evidence from the Spiti region, India”. Palaeogeography, Palaeoclimatology, Palaeoecology. 516: 1—10. Bibcode:2019PPP...516....1S. S2CID 134724104. doi:10.1016/j.palaeo.2018.11.030 .
- ^ Zhang, Li-Jun; Zhang, Xin; Buatois, Luis A.; Mángano, M. Gabriela; Shi, Guang R. Shi; Gong, Yi-Ming; Qi, Yong-An (децембар 2000). „Periodic fluctuations of marine oxygen content during the latest Permian”. Global and Planetary Change. 195: 103326. S2CID 224881713. doi:10.1016/j.gloplacha.2020.103326. Приступљено 2. 3. 2023.
- ^ Cao, Changqun; Gordon D. Love; Lindsay E. Hays; Wei Wang; Shuzhong Shen; Roger E. Summons (2009). „Biogeochemical evidence for euxinic oceans and ecological disturbance presaging the end-Permian mass extinction event”. Earth and Planetary Science Letters. 281 (3–4): 188—201. Bibcode:2009E&PSL.281..188C. doi:10.1016/j.epsl.2009.02.012.
- ^ Schoepfer, Shane D.; Henderson, Charles M.; Garrison, Geoffrey H.; Ward, Peter Douglas (1. 1. 2012). „Cessation of a productive coastal upwelling system in the Panthalassic Ocean at the Permian–Triassic Boundary”. Palaeogeography, Palaeoclimatology, Palaeoecology. 313-314: 181—188. Bibcode:2012PPP...313..181S. doi:10.1016/j.palaeo.2011.10.019. Приступљено 21. 12. 2022.
- ^ Hays, Lindsay; Kliti Grice; Clinton B. Foster; Roger E. Summons (2012). „Biomarker and isotopic trends in a Permian–Triassic sedimentary section at Kap Stosch, Greenland” (PDF). Organic Geochemistry. 43: 67—82. Bibcode:2012OrGeo..43...67H. doi:10.1016/j.orggeochem.2011.10.010. hdl:20.500.11937/26597 .
- ^ Hays, Lindsay E.; Beatty, Tyler; Henderson, Charles M.; Love, Gordon D.; Summons, Roger E. (2007). „Evidence for photic zone euxinia through the end-Permian mass extinction in the Panthalassic Ocean (Peace River Basin, Western Canada)”. Palaeoworld. 16 (1–3): 39—50. doi:10.1016/j.palwor.2007.05.008. Приступљено 23. 5. 2023.
- ^ Xie, Shucheng; Algeo, Thomas J.; Zhou, Wenfeng; Ruan, Xiaoyan; Luo, Genming; Huang, Junhua; Yan, Jiaxin (15. 2. 2017). „Contrasting microbial community changes during mass extinctions at the Middle/Late Permian and Permian/Triassic boundaries”. Earth and Planetary Science Letters. 460: 180—191. Bibcode:2017E&PSL.460..180X. doi:10.1016/j.epsl.2016.12.015. Приступљено 4. 1. 2023.
- ^ Luo, Genming; Huang, Junhuang; Xie, Shucheng; Wignall, Paul Barry; Tang, Xinyan; Huang, Xianyu; Yin, Hongfu (13. 2. 2009). „Relationships between carbon isotope evolution and variation of microbes during the Permian–Triassic transition at Meishan Section, South China”. International Journal of Earth Sciences (на језику: енглески). 99 (4): 775—784. ISSN 1437-3254. doi:10.1007/s00531-009-0421-9. Приступљено 1. 8. 2024 — преко Springer Link.
- ^ Sun, Ruoyu; Liu, Yi; Sonke, Jeroen E.; Feifei, Zhang; Zhao, Yaqiu; Zhang, Yonggen; Chen, Jiubin; Liu, Cong-Qiang; Shen, Shuzhong; Anbar, Ariel D.; Zheng, Wang (8. 5. 2023). „Mercury isotope evidence for marine photic zone euxinia across the end-Permian mass extinction”. Communications Earth & Environment. 4 (1): 159. Bibcode:2023ComEE...4..159S. S2CID 258577845. doi:10.1038/s43247-023-00821-6 .
- ^ Penn, Justin L.; Deutsch, Curtis; Payne, Jonathan L.; Sperling, Erik A. (7. 12. 2018). „Temperature-dependent hypoxia explains biogeography and severity of end-Permian marine mass extinction”. Science. 362 (6419): 1—6. Bibcode:2018Sci...362.1327P. PMID 30523082. S2CID 54456989. doi:10.1126/science.aat1327 .
- ^ Shen, Jun; Chen, Jiubin; Algeo, Thomas J.; Yuan, Shengliu; Feng, Qinglai; Yu, Jianxin; Zhou, Lian; O'Connell, Brennan; Planavsky, Noah J. (5. 4. 2019). „Evidence for a prolonged Permian–Triassic extinction interval from global marine mercury records”. Nature Communications. 10 (1): 1563. Bibcode:2019NatCo..10.1563S. PMC 6450928 . PMID 30952859. doi:10.1038/s41467-019-09620-0.
- ^ а б Saunders, Andrew D. (9. 6. 2015). „Two LIPs and two Earth-system crises: the impact of the North Atlantic Igneous Province and the Siberian Traps on the Earth-surface carbon cycle”. Geological Magazine. 153 (2): 201—222. S2CID 131273374. doi:10.1017/S0016756815000175. hdl:2381/32095 . Приступљено 26. 5. 2023.
- ^ Kidder, David L.; Worsley, Thomas R. (15. 2. 2004). „Causes and consequences of extreme Permo-Triassic warming to globally equable climate and relation to the Permo-Triassic extinction and recovery”. Palaeogeography, Palaeoclimatology, Palaeoecology. 203 (3–4): 207—237. Bibcode:2004PPP...203..207K. doi:10.1016/S0031-0182(03)00667-9. Приступљено 23. 5. 2023.
- ^ Sephton, Mark A.; Looy, Cindy V.; Brinkhuis, Henk; Wignall, Paul Barry; De Leeuw, Jan W.; Visscher, Henk (1. 12. 2005). „Catastrophic soil erosion during the end-Permian biotic crisis”. Geology. 33 (12): 941—944. Bibcode:2005Geo....33..941S. doi:10.1130/G21784.1. Приступљено 26. 5. 2023.
- ^ Algeo, Thomas J.; Henderson, Charles M.; Tong, Jinnan; Feng, Qinglai; Yin, Hongfu; Tyson, Richard V. (јун 2013). „Plankton and productivity during the Permian–Triassic boundary crisis: An analysis of organic carbon fluxes”. Global and Planetary Change. 105: 52—67. Bibcode:2013GPC...105...52A. doi:10.1016/j.gloplacha.2012.02.008. Приступљено 3. 7. 2023.
- ^ Grasby, Stephen E.; Ardakani, Omid H.; Liu, Xiaojun; Bond, David P. G.; Wignall, Paul Barry; Strachan, Lorna J. (29. 11. 2023). „Marine snowstorm during the Permian−Triassic mass extinction”. Geology (на језику: енглески). 52 (2): 120—124. ISSN 0091-7613. doi:10.1130/G51497.1 .
- ^ Schobben, Martin; Foster, William J.; Sleveland, Arve R. N.; Zuchuat, Valentin; Svensen, Henrik H.; Planke, Sverre; Bond, David P. G.; Marcelis, Fons; Newton, Robert J.; Wignall, Paul Barry; Poulton, Simon W. (17. 8. 2020). „A nutrient control on marine anoxia during the end-Permian mass extinction”. Nature Geoscience. 13 (9): 640—646. Bibcode:2020NatGe..13..640S. S2CID 221146234. doi:10.1038/s41561-020-0622-1. hdl:1874/408736 . Приступљено 8. 1. 2023.
- ^ Liao, Wei; Bond, David P. G.; Wang, Yongbiao; He, Lei; Yang, Hao; Weng, Zeting; Li, Guoshan (15. 11. 2017). „An extensive anoxic event in the Triassic of the South China Block: A pyrite framboid study from Dajiang and its implications for the cause(s) of oxygen depletion”. Palaeogeography, Palaeoclimatology, Palaeoecology. 486: 86—95. Bibcode:2017PPP...486...86L. doi:10.1016/j.palaeo.2016.11.012. Приступљено 8. 5. 2023.
- ^ Fio, Karmen; Spangenberg, Jorge E.; Vlahović, Igor; Sremac, Jasenka; Velić, Ivo; Mrinjek, Ervin (1. 11. 2010). „Stable isotope and trace element stratigraphy across the Permian–Triassic transition: A redefinition of the boundary in the Velebit Mountain, Croatia”. Chemical Geology. 278 (1–2): 38—57. Bibcode:2010ChGeo.278...38F. doi:10.1016/j.chemgeo.2010.09.001. Приступљено 24. 4. 2023.
- ^ Newby, Sean M.; Owens, Jeremy D.; Schoepfer, Shane D.; Algeo, Thomas J. (2. 8. 2021). „Transient ocean oxygenation at end-Permian mass extinction onset shown by thallium isotopes”. Nature Geoscience (на језику: енглески). 14 (9): 678—683. Bibcode:2021NatGe..14..678N. ISSN 1752-0908. S2CID 236780878. doi:10.1038/s41561-021-00802-4. Приступљено 27. 12. 2023.
- ^ Meyers, Katja; L.R. Kump; A. Ridgwell (септембар 2008). „Biogeochemical controls on photic-zone euxinia during the end-Permian mass extinction”. Geology. 36 (9): 747—750. Bibcode:2008Geo....36..747M. doi:10.1130/g24618a.1.
- ^ Shen, Jun; Schoepfer, Shane D.; Feng, Qinglai; Zhou, Lian; Yu, Jianxin; Song, Huyue; Wei, Hengye; Algeo, Thomas J. (октобар 2015). „Marine productivity changes during the end-Permian crisis and Early Triassic recovery”. Earth-Science Reviews. 149: 136—162. Bibcode:2015ESRv..149..136S. doi:10.1016/j.earscirev.2014.11.002. Приступљено 20. 1. 2023.
- ^ Wignall, Paul Barry; Hallam, Anthony (мај 1992). „Anoxia as a cause of the Permian/Triassic mass extinction: facies evidence from northern Italy and the western United States”. Palaeogeography, Palaeoclimatology, Palaeoecology. 93 (1–2): 21—46. Bibcode:1992PPP....93...21W. doi:10.1016/0031-0182(92)90182-5. Приступљено 20. 1. 2023.
- ^ Chen, Zhong-Qiang; Yang, Hao; Luo, Mao; Benton, Michael James; Kaiho, Kunio; Zhao, Laishi; Huang, Yuangeng; Zhang, Kexing; Fang, Yuheng; Jiang, Haishui; Qiu, Huan; Li, Yang; Tu, Chengyi; Shi, Lei; Zhang, Lei; Feng, Xueqian; Chen, Long (октобар 2015). „Complete biotic and sedimentary records of the Permian–Triassic transition from Meishan section, South China: Ecologically assessing mass extinction and its aftermath”. Earth-Science Reviews. 149: 67—107. Bibcode:2015ESRv..149...67C. doi:10.1016/j.earscirev.2014.10.005. hdl:1983/d2b89cc3-b0a8-41b5-a220-b3d7d75687e0 . Приступљено 14. 1. 2023.
- ^ Pietsch, Carlie; Mata, Scott A.; Bottjer, David J. (1. 4. 2014). „High temperature and low oxygen perturbations drive contrasting benthic recovery dynamics following the end-Permian mass extinction”. Palaeogeography, Palaeoclimatology, Palaeoecology. 399: 98—113. Bibcode:2014PPP...399...98P. doi:10.1016/j.palaeo.2014.02.011. Приступљено 2. 4. 2023.
- ^ Algeo, Thomas J.; Chen, Zhong Qiang; Fraiser, Margaret L.; Twitchett, Richard J. (15. 7. 2011). „Terrestrial–marine teleconnections in the collapse and rebuilding of Early Triassic marine ecosystems”. Palaeogeography, Palaeoclimatology, Palaeoecology. Permian - Triassic ecosystems: collapse and rebuilding. 308 (1): 1—11. Bibcode:2011PPP...308....1A. ISSN 0031-0182. doi:10.1016/j.palaeo.2011.01.011. Приступљено 24. 11. 2023.
- ^ Tian, Li; Tong, Jinnan; Algeo, Thomas J.; Song, Haijun; Song, Huyue; Chu, Daoliang; Shi, Lei; Bottjer, David J. (15. 10. 2014). „Reconstruction of Early Triassic ocean redox conditions based on framboidal pyrite from the Nanpanjiang Basin, South China”. Palaeogeography, Palaeoclimatology, Palaeoecology. 412: 68—79. Bibcode:2014PPP...412...68T. doi:10.1016/j.palaeo.2014.07.018. Приступљено 8. 5. 2023.
- ^ Song, Haijun; Wignall, Paul Barry; Tong, Jinnan; Song, Huyue; Chen, Jing; Chu, Daoliang; Tian, Li; Luo, Mao; Zong, Keqing; Chen, Yanlong; Lai, Xulong; Zhang, Kexin; Wang, Hongmei (15. 8. 2015). „Integrated Sr isotope variations and global environmental changes through the Late Permian to early Late Triassic”. Earth and Planetary Science Letters. 424: 140—147. Bibcode:2015E&PSL.424..140S. ISSN 0012-821X. doi:10.1016/j.epsl.2015.05.035. Приступљено 24. 11. 2023.
- ^ Muto, Shun; Takahashi, Satoshi; Yamakita, Satoshi; Suzuki, Noritoshi; Suzuki, Nozomi; Aita, Yoshiaki (15. 1. 2018). „High sediment input and possible oceanic anoxia in the pelagic Panthalassa during the latest Olenekian and early Anisian: Insights from a new deep-sea section in Ogama, Tochigi, Japan”. Palaeogeography, Palaeoclimatology, Palaeoecology. 490: 687—707. Bibcode:2018PPP...490..687M. ISSN 0031-0182. doi:10.1016/j.palaeo.2017.11.060. Приступљено 24. 11. 2023.
- ^ Woods, Adam D.; Zonneveld, John-Paul; Wakefield, Ryan (13. 12. 2023). „Hyperthermal-driven anoxia and reduced productivity in the aftermath of the Permian-Triassic mass extinction: a case study from Western Canada”. Frontiers in Earth Science. 11. Bibcode:2023FrEaS..1123413W. ISSN 2296-6463. doi:10.3389/feart.2023.1323413 .
- ^ Li, Guoshan; Wang, Yongbiao; Shi, Guang R.; Liao, Wei; Yu, Lixue (15. 4. 2016). „Fluctuations of redox conditions across the Permian–Triassic boundary—New evidence from the GSSP section in Meishan of South China”. Palaeogeography, Palaeoclimatology, Palaeoecology. 448: 48—58. Bibcode:2016PPP...448...48L. doi:10.1016/j.palaeo.2015.09.050. Приступљено 26. 5. 2023.
- ^ Schobben, Martin; Stebbins, Alan; Algeo, Thomas J.; Strauss, Harald; Leda, Lucyna; Haas, János; Struck, Ulrich; Korn, Dieter; Korte, Christoph (15. 11. 2017). „Volatile earliest Triassic sulfur cycle: A consequence of persistent low seawater sulfate concentrations and a high sulfur cycle turnover rate?”. Palaeogeography, Palaeoclimatology, Palaeoecology. 486: 74—85. Bibcode:2017PPP...486...74S. doi:10.1016/j.palaeo.2017.02.025. Приступљено 26. 5. 2023.
- ^ Zhang R, Follows MJ, Grotzinger JP, Marshall J (2001). „Could the Late Permian deep ocean have been anoxic?”. Paleoceanography and Paleoclimatology. 16 (3): 317—329. Bibcode:2001PalOc..16..317Z. doi:10.1029/2000PA000522 .
- ^ Mays, Chris; McLoughlin, Stephen; Frank, Tracy D.; Fielding, Christopher R.; Slater, Sam M.; Vajda, Vivi (17. 9. 2021). „Lethal microbial blooms delayed freshwater ecosystem recovery following the end-Permian extinction”. Nature Communications. 12 (1): 5511. Bibcode:2021NatCo..12.5511M. PMC 8448769 . PMID 34535650. doi:10.1038/s41467-021-25711-3.
- ^ а б Smith, Roger M. H.; Botha, Jennifer; Viglietti, Pia A. (15. 10. 2022). „Taphonomy of drought afflicted tetrapods in the Early Triassic Karoo Basin, South Africa”. Palaeogeography, Palaeoclimatology, Palaeoecology. 604: 111207. Bibcode:2022PPP...60411207S. S2CID 251781291. doi:10.1016/j.palaeo.2022.111207. Приступљено 23. 5. 2023.
- ^ Song, Yi; Tian, Yuan; Yu, Jianxin; Algeo, Thomas J.; Luo, Genming; Chu, Daoliang; Xie, Shucheng (август 2022). „Wildfire response to rapid climate change during the Permian-Triassic biotic crisis”. Global and Planetary Change. 215: 103872. Bibcode:2022GPC...21503872S. S2CID 249857664. doi:10.1016/j.gloplacha.2022.103872. Приступљено 23. 5. 2023.
- ^ Benton, Michael James; Newell, Andrew J. (мај 2014). „Impacts of global warming on Permo-Triassic terrestrial ecosystems”. Gondwana Research. 25 (4): 1308—1337. Bibcode:2014GondR..25.1308B. doi:10.1016/j.gr.2012.12.010. Приступљено 26. 5. 2023.
- ^ Smith, R.M.H. (16. 11. 1999). „Changing fluvial environments across the Permian–Triassic boundary in the Karoo Basin, South Africa and possible causes of tetrapod extinctions”. Palaeogeography, Palaeoclimatology, Palaeoecology. 117 (1–2): 81—104. Bibcode:1995PPP...117...81S. doi:10.1016/0031-0182(94)00119-S.
- ^ Chinsamy-Turan (2012). Anusuya, ур. Forerunners of mammals : radiation, histology, biology. Bloomington: Indiana University Press. ISBN 978-0-253-35697-0.
- ^ Gastaldo, Robert A.; Kus, Kaci; Tabor, Neil; Neveling, Johann (26. 6. 2020). „Calcic Vertisols in the upper Daptocephalus Assemblage Zone, Balfour Formation, Karoo Basin, South Africa: Implications for Late Permian Climate”. Journal of Sedimentary Research. 90 (6): 609—628. Bibcode:2020JSedR..90..609G. S2CID 221865490. doi:10.2110/jsr.2020.32. Приступљено 31. 5. 2023.
- ^ Fielding, Christopher R.; Frank, Tracy D.; Tevyaw, Allen P.; Savatic, Katarina; Vajda, Vivi; McLoughlin, Stephen; Mays, Chris; Nicoll, Robert S.; Bocking, Malcolm; Crowley, James L. (19. 7. 2020). „Sedimentology of the continental end-Permian extinction event in the Sydney Basin, eastern Australia”. Sedimentology. 68 (1): 30—62. S2CID 225605914. doi:10.1111/sed.12782. Приступљено 30. 10. 2022.
- ^ Fielding, Christopher R.; Frank, Tracy D.; McLoughlin, Stephen; Vajda, Vivi; Mays, Chris; Tevyaw, Allen P.; Winguth, Arne; Winguth, Cornelia; Nicoll, Robert S.; Bocking, Malcolm; Crowley, James L. (23. 1. 2019). „Age and pattern of the southern high-latitude continental end-Permian extinction constrained by multiproxy analysis”. Nature Communications. 10 (385): 385. Bibcode:2019NatCo..10..385F. PMC 6344581 . PMID 30674880. doi:10.1038/s41467-018-07934-z.
- ^ Baucon, Andrea; Ronchi, Ausonio; Felletti, Fabrizio; Neto de Carvalho, Carlos (15. 9. 2014). „Evolution of Crustaceans at the edge of the end-Permian crisis: Ichnonetwork analysis of the fluvial succession of Nurra (Permian–Triassic, Sardinia, Italy)”. Palaeogeography, Palaeoclimatology, Palaeoecology. 410: 74—103. Bibcode:2014PPP...410...74B. doi:10.1016/j.palaeo.2014.05.034. Приступљено 8. 4. 2023.
- ^ Black, Benjamin A.; Lamarque, Jean-François; Shields, Christine A.; Elkins-Tanton, Linda T.; Kiehl, Jeffrey T. (1. 1. 2014). „Acid rain and ozone depletion from pulsed Siberian Traps magmatism”. Geology (на језику: енглески). 42 (1): 67—70. ISSN 1943-2682. doi:10.1130/G34875.1. Приступљено 18. 6. 2024 — преко GeoScienceWorld.
- ^ Van de Schootbrugge, Bas; Wignall, Paul Barry (26. 10. 2015). „A tale of two extinctions: converging end-Permian and end-Triassic scenarios”. Geological Magazine. 153 (2): 332—354. S2CID 131750128. doi:10.1017/S0016756815000643. hdl:1874/329922 . Приступљено 26. 5. 2023.
- ^ Benton, Michael James (3. 9. 2018). „Hyperthermal-driven mass extinctions: killing models during the Permian–Triassic mass extinction”. Philosophical Transactions of the Royal Society A: Mathematical, Physical and Engineering Sciences. 376 (2130): 1—19. Bibcode:2018RSPTA.37670076B. PMC 6127390 . PMID 30177561. doi:10.1098/rsta.2017.0076.
- ^ а б Foster, C. B.; Afonin, S. A. (јул 2005). „Abnormal pollen grains: an outcome of deteriorating atmospheric conditions around the Permian–Triassic boundary”. Journal of the Geological Society. 162 (4): 653—659. Bibcode:2005JGSoc.162..653F. S2CID 128829042. doi:10.1144/0016-764904-047. Приступљено 26. 5. 2023.
- ^ Li, Rucao; Shen, Shu-Zhong; Xia, Xiao-Ping; Xiao, Bing; Feng, Yuzhou; Chen, Huayong (5. 3. 2024). „Atmospheric ozone destruction and the end-Permian crisis: Evidence from multiple sulfur isotopes”. Chemical Geology (на језику: енглески). 647: 121936. doi:10.1016/j.chemgeo.2024.121936. Приступљено 21. 5. 2024 — преко Elsevier Science Direct.
- ^ Dal Corso, Jacopo; Newton, Robert J.; Zerkle, Aubrey L.; Chu, Daoliang; Song, Haijun; Song, Huyue; Tian, Li; Tong, Jinnan; Di Rocco, Tommaso; Claire, Mark W.; Mather, Tamsin A.; He, Tianchen; Gallagher, Timothy; Shu, Wenchao; Wu, Yuyang; Bottrell, Simon H.; Metcalfe, Ian; Cope, Helen A.; Novak, Martin; Jamieson, Robert A.; Wignall, Paul Barry (2. 9. 2024). „Repeated pulses of volcanism drove the end-Permian terrestrial crisis in northwest China”. Nature Communications (на језику: енглески). 15 (1): 7628. ISSN 2041-1723. PMC 11368959 . doi:10.1038/s41467-024-51671-5. Приступљено 11. 9. 2024.
- ^ Lamarque, J.-F.; Kiehl, J. T.; Shields, C. A.; Boville, B. A.; Kinnison, D. E. (9. 8. 2006). „Modeling the response to changes in tropospheric methane concentration: Application to the Permian-Triassic boundary”. Paleoceanography and Paleoclimatology. 21 (3): 1—15. Bibcode:2006PalOc..21.3006L. doi:10.1029/2006PA001276 .
- ^ Beerling, David J; Harfoot, Michael; Lomax, Barry; Pyle, John A (15. 7. 2007). „The stability of the stratospheric ozone layer during the end-Permian eruption of the Siberian Traps”. Philosophical Transactions of the Royal Society A: Mathematical, Physical and Engineering Sciences (на језику: енглески). 365 (1856): 1843—1866. ISSN 1364-503X. doi:10.1098/rsta.2007.2046. Приступљено 18. 6. 2024.
- ^ Black, Benjamin A.; Lamarque, Jean-François; Shields, Christine A.; Elkins-Tanton, Linda T.; Kiehl, Jeffrey T. (1. 1. 2014). „Acid rain and ozone depletion from pulsed Siberian Traps magmatism”. Geology. 42 (1): 67—70. Bibcode:2014Geo....42...67B. doi:10.1130/G34875.1. Приступљено 31. 5. 2023.
- ^ Lamarque, J.-F.; Kiehl, J. T.; Orlando, J. J. (16. 1. 2007). „Role of hydrogen sulfide in a Permian-Triassic boundary ozone collapse”. Geophysical Research Letters. 34 (2): 1—4. Bibcode:2007GeoRL..34.2801L. S2CID 55812439. doi:10.1029/2006GL028384 .
- ^ Kaiho, Kunio; Koga, Seizi (август 2013). „Impacts of a massive release of methane and hydrogen sulfide on oxygen and ozone during the late Permian mass extinction”. Global and Planetary Change (на језику: енглески). 107: 91—101. doi:10.1016/j.gloplacha.2013.04.004. Приступљено 18. 6. 2024 — преко Elsevier Science Direct.
- ^ Kump, Lee; Pavlov, Alexander; Arthur, Michael A. (1. 5. 2005). „Massive release of hydrogen sulfide to the surface ocean and atmosphere during intervals of oceanic anoxia”. Geology. 33 (5): 397—400. Bibcode:2005Geo....33..397K. doi:10.1130/G21295.1. Приступљено 2. 4. 2023.
- ^ Ward, Peter Douglas (17. 4. 2007). „The Mother of All Extinctions”. Under a Green Sky: Global Warming, the Mass Extinctions of the Past, and What They Can Tell Us About Our Future. New York: HarperCollins. стр. 61—86. ISBN 978-0-06-113791-4.
- ^ Algeo, Thomas J; Shen, Jun (8. 9. 2023). „Theory and classification of mass extinction causation”. National Science Review (на језику: енглески). 11 (1): nwad237. ISSN 2095-5138. PMC 10727847 . PMID 38116094. doi:10.1093/nsr/nwad237 .
- ^ Retallack GJ, Seyedolali A, Krull ES, Holser WT, Ambers CP, Kyte FT (1998). „Search for evidence of impact at the Permian–Triassic boundary in Antarctica and Australia”. Geology. 26 (11): 979—982. Bibcode:1998Geo....26..979R. doi:10.1130/0091-7613(1998)026<0979:SFEOIA>2.3.CO;2.
- ^ а б Becker L, Poreda RJ, Basu AR, Pope KO, Harrison TM, Nicholson C, Iasky R (2004). „Bedout: a possible end-Permian impact crater offshore of northwestern Australia”. Science. 304 (5676): 1469—1476. Bibcode:2004Sci...304.1469B. PMID 15143216. S2CID 17927307. doi:10.1126/science.1093925.
- ^ Becker L, Poreda RJ, Hunt AG, Bunch TE, Rampino M (2001). „Impact event at the Permian–Triassic boundary: Evidence from extraterrestrial noble gases in fullerenes”. Science. 291 (5508): 1530—1533. Bibcode:2001Sci...291.1530B. PMID 11222855. S2CID 45230096. doi:10.1126/science.1057243.
- ^ Basu AR, Petaev MI, Poreda RJ, Jacobsen SB, Becker L (2003). „Chondritic meteorite fragments associated with the Permian–Triassic boundary in Antarctica”. Science. 302 (5649): 1388—1392. Bibcode:2003Sci...302.1388B. PMID 14631038. S2CID 15912467. doi:10.1126/science.1090852.
- ^ Kaiho K, Kajiwara Y, Nakano T, Miura Y, Kawahata H, Tazaki K, Ueshima M, Chen Z, Shi GR (2001). „End-Permian catastrophe by a bolide impact: Evidence of a gigantic release of sulfur from the mantle”. Geology. 29 (9): 815—818. Bibcode:2001Geo....29..815K. ISSN 0091-7613. doi:10.1130/0091-7613(2001)029<0815:EPCBAB>2.0.CO;2.
- ^ Farley KA, Mukhopadhyay S, Isozaki Y, Becker L, Poreda RJ (2001). „An extraterrestrial impact at the Permian–Triassic boundary?”. Science. 293 (5539): 2343a—2343. PMID 11577203. doi:10.1126/science.293.5539.2343a.
- ^ Koeberl C, Gilmour I, Reimold WU, Philippe Claeys P, Ivanov B (2002). „End-Permian catastrophe by bolide impact: Evidence of a gigantic release of sulfur from the mantle: Comment and Reply”. Geology. 30 (9): 855—856. Bibcode:2002Geo....30..855K. ISSN 0091-7613. doi:10.1130/0091-7613(2002)030<0855:EPCBBI>2.0.CO;2.
- ^ Isbell JL, Askin RA, Retallack GR (1999). „Search for evidence of impact at the Permian–Triassic boundary in Antarctica and Australia; discussion and reply”. Geology. 27 (9): 859—860. Bibcode:1999Geo....27..859I. doi:10.1130/0091-7613(1999)027<0859:SFEOIA>2.3.CO;2.
- ^ Koeberl K, Farley KA, Peucker-Ehrenbrink B, Sephton MA (2004). „Geochemistry of the end-Permian extinction event in Austria and Italy: No evidence for an extraterrestrial component”. Geology. 32 (12): 1053—1056. Bibcode:2004Geo....32.1053K. doi:10.1130/G20907.1.
- ^ Langenhorst F, Kyte FT, Retallack GJ (2005). „Reexamination of quartz grains from the Permian–Triassic boundary section at Graphite Peak, Antarctica” (PDF). Lunar and Planetary Science Conference XXXVI. Приступљено 2007-07-13.
- ^ Zhou, Lei; Kyte, Frank T. (25. 11. 1988). „The Permian-Triassic boundary event: a geochemical study of three Chinese sections”. Earth and Planetary Science Letters. 90 (4): 411—421. Bibcode:1988E&PSL..90..411L. doi:10.1016/0012-821X(88)90139-2. Приступљено 31. 5. 2023.
- ^ Jones AP, Price GD, Price NJ, DeCarli PS, Clegg RA (2002). „Impact induced melting and the development of large igneous provinces”. Earth and Planetary Science Letters. 202 (3): 551—561. Bibcode:2002E&PSL.202..551J. CiteSeerX 10.1.1.469.3056 . doi:10.1016/S0012-821X(02)00824-5.
- ^ AHager, Bradford H. (2001). „Giant Impact Craters Lead To Flood Basalts: A Viable Model”. CCNet 33/2001: Abstract 50470. Архивирано из оригинала 2008-04-22. г. Приступљено 2008-04-06.
- ^ Hagstrum, Jonathan T. (2001). „Large Oceanic Impacts As The Cause Of Antipodal Hotspots And Global Mass Extinctions”. CCNet 33/2001: Abstract 50288. Архивирано из оригинала 2008-04-22. г. Приступљено 2008-04-06.
- ^ Romano, Marco; Bernardi, Massimo; Petti, Fabio Massimo; Rubidge, Bruce; Hancox, John; Benton, Michael James (новембар 2020). „Early Triassic terrestrial tetrapod fauna: a review”. Earth-Science Reviews. 210: 103331. Bibcode:2020ESRv..21003331R. S2CID 225066013. doi:10.1016/j.earscirev.2020.103331. Приступљено 4. 1. 2023.
- ^ Burger, Benjamin J.; Vargas Estrada, Margarita; Gustin, Mae Sexauer (јун 2019). „What caused Earth's largest mass extinction event? New evidence from the Permian-Triassic boundary in northeastern Utah”. Global and Planetary Change. 177: 81—100. Bibcode:2019GPC...177...81B. S2CID 134324242. doi:10.1016/j.gloplacha.2019.03.013. Приступљено 2. 4. 2023.
- ^ Frese, Ralph R. B. von; Potts, Laramie V.; Wells, Stuart B.; Gaya-Piqué, Luis-Ricardo; Golynsky, Alexander V.; Hernandez, Orlando; Kim, Jeong Woo; Kim, Hyung Rae; Hwang, Jong Sun (2006). „Permian–Triassic mascon in Antarctica”. American Geophysical Union, Fall Meeting 2007. 2007: Abstract T41A—08. Bibcode:2006AGUSM.T41A..08V.
- ^ Frese, Ralph R. B. von; Potts, Laramie V.; Wells, Stuart B.; Leftwich, Timothy E.; Kim, Hyung Rae; Kim, Jeong Woo; Golynsky, Alexander V.; Hernandez, Orlando; Gaya-Piqué, Luis-Ricardo (25. 2. 2009). „GRACE gravity evidence for an impact basin in Wilkes Land, Antarctica”. Geochemistry, Geophysics, Geosystems. 10 (2). Bibcode:2009GGG....10.2014V. ISSN 1525-2027. doi:10.1029/2008GC002149 .
- ^ а б „Biggest extinction in history caused by climate-changing meteor”. University News (Саопштење). University of Western Australia. 31. 7. 2013.
- ^ Rocca, M.; Rampino, M.; Baez Presser, J. (2017). „Geophysical evidence for a la impact structure on the Falkland (Malvinas) Plateau”. Terra Nova. 29 (4): 233—237. Bibcode:2017TeNov..29..233R. S2CID 134484465. doi:10.1111/ter.12269.
- ^ McCarthy, Dave; Aldiss, Don; Arsenikos, Stavros; Stone, Phil; Richards, Phil (24. 8. 2017). „Comment on "Geophysical evidence for a large impact structure on the Falkland (Malvinas) Plateau"” (PDF). Terra Nova (на језику: енглески). 29 (6): 411—415. Bibcode:2017TeNov..29..411M. ISSN 0954-4879. S2CID 133781924. doi:10.1111/ter.12285. Приступљено 26. 3. 2023.
- ^ Shen, Shu-Zhong; Bowring, Samuel A. (2014). „The end-Permian mass extinction: A still unexplained catastrophe”. National Science Review. 1 (4): 492—495. doi:10.1093/nsr/nwu047 .
- ^ Gribbin, John (2012). Alone in the Universe: Why our Planet is Unique. Hoboken, NJ: John Wiley & Sons. стр. 72—73. ISBN 978-1-118-14797-9.
- ^ Payne, Jonathan L.; Clapham, Matthew E. (мај 2012). „End-Permian Mass Extinction in the Oceans: An Ancient Analog for the Twenty-First Century?”. Annual Review of Earth and Planetary Sciences. 40 (1): 89—111. Bibcode:2012AREPS..40...89P. doi:10.1146/annurev-earth-042711-105329. Приступљено 31. 5. 2023.
- ^ Cariglino, Bárbara; Moisan, Philippe; Lara, María Belén (новембар 2021). „The fossil record of plant-insect interactions and associated entomofaunas in Permian and Triassic floras from southwestern Gondwana: A review and future prospects”. Journal of South American Earth Sciences (на језику: енглески). 111: 103512. doi:10.1016/j.jsames.2021.103512. Приступљено 18. 6. 2024 — преко Elsevier Science Direct.
Literatura
уреди- Over, Jess (editor), Understanding Late Devonian and Permian–Triassic Biotic and Climatic Events, (Volume 20 in series Developments in Palaeontology and Stratigraphy (2006). The state of the inquiry into the extinction events.
- Sweet, Walter C. (editor), Permo–Triassic Events in the Eastern Tethys : Stratigraphy Classification and Relations with the Western Tethys (in series World and Regional Geology)
- Ogden, DE; Sleep, NH (2012). „Explosive eruption of coal and basalt and the end-Permian mass extinction”. Proc. Natl. Acad. Sci. U.S.A. 109 (1): 59—62. Bibcode:2012PNAS..109...59O. PMC 3252959 . PMID 22184229. doi:10.1073/pnas.1118675109. Приступљено 25. 12. 2011.
Spoljašnje veze
уреди
- „Siberian Traps”. Приступљено 30. 4. 2011.
- „Big Bang In Antarctica: Killer Crater Found Under Ice”. Приступљено 30. 4. 2011.
- „Global Warming Led To Atmospheric Hydrogen Sulfide And Permian Extinction”. Приступљено 30. 4. 2011.
- Morrison, D. „Did an Impact Trigger the Permian-Triassic Extinction?”. NASA. Архивирано из оригинала 10. 6. 2011. г. Приступљено 30. 4. 2011.
- Шаблон:Cite web
- Шаблон:Cite web Podcast available.
- Шаблон:Cite news
- Шаблон:Cite news