Поларографија

Поларографија је поткласа волтаметрије, где се радна електрода падајућа или статична живина електрода. Она је корисна због свог широког катодног опсега и обновљиве површине. Овај аналитички метод је изумео Јарослав Хејровски, прималац Нобелове награде за хемију 1959. за откриће и развој поларографских метода анализе.^[1]^[2]^[3]^[4]^[5]^[6]

Начин рада уреди

Хејровскијев поларограф

Поларографија је волтаметријско мерење чији респонс је одређен комбинацијом дифузино / конвекционог масеног транспорта. Она је специфична врста мерења која спада у општу категорију линеарних волтаметрија, где је електродни потенцијал мења линеарно од почетног до крајњег потенцијала. Зависност струје од потенцијала поларографског експеримента има типичан сигмоидан облик. Поларографија се разликује од других волтаметријских мерења по томе што користи падајућу или статичну живину електроду.

Дијаграм струја вс. потенцијал поларографског експеримента показује да осцилације струје одговарају падању капи Hg iz kapilare. Ako se povežu tačke maksimalne struje svih kapi, dobija se sigmoidna kriva. Ograničavajuća struja (plato sigmoida), se naziva difuziona struja, jer je difuzija glavni činilac fluksa elektroaktivnog materijala u toj tačci životnog veka Hg kapi.

Vidi još уреди

Reference уреди

^ Reinmuth, W. H. (1. 11. 1961). „Theory of Stationary Electrode Polarography”. Analytical Chemistry. 33 (12): 1793—1794. doi:10.1021/ac60180a004.
^ Nicholson, R. S.; Irving. Shain (1. 4. 1964). „Theory of Stationary Electrode Polarography. Single Scan and Cyclic Methods Applied to Reversible, Irreversible, and Kinetic Systems.”. Analytical Chemistry. 36 (4): 706—723. doi:10.1021/ac60210a007.
^ Skoog, Douglas A.; Donald M. West; F. James Holler (25. 8. 1995). Fundamentals of Analytical Chemistry (7th изд.). Harcourt Brace College Publishers. ISBN 978-0-03-005938-4.
^ Kissinger, Peter; William R. Heineman (23. 1. 1996). Laboratory Techniques in Electroanalytical Chemistry, Second Edition, Revised and Expanded (2 изд.). CRC. ISBN 978-0-8247-9445-3.
^ Bard, Allen J.; Larry R. Faulkner (18. 12. 2000). Electrochemical Methods: Fundamentals and Applications (2 изд.). Wiley. ISBN 978-0-471-04372-0.
^ Zoski, Cynthia G. (7. 2. 2007). Handbook of Electrochemistry. Elsevier Science. ISBN 978-0-444-51958-0.

[1] Reinmuth, W. H. (1. 11. 1961). „Theory of Stationary Electrode Polarography”. Analytical Chemistry. 33 (12): 1793—1794. doi:10.1021/ac60180a004.

[2] Nicholson, R. S.; Irving. Shain (1. 4. 1964). „Theory of Stationary Electrode Polarography. Single Scan and Cyclic Methods Applied to Reversible, Irreversible, and Kinetic Systems.”. Analytical Chemistry. 36 (4): 706—723. doi:10.1021/ac60210a007.

[3] Skoog, Douglas A.; Donald M. West; F. James Holler (25. 8. 1995). Fundamentals of Analytical Chemistry (7th изд.). Harcourt Brace College Publishers. ISBN 978-0-03-005938-4.

[4] Kissinger, Peter; William R. Heineman (23. 1. 1996). Laboratory Techniques in Electroanalytical Chemistry, Second Edition, Revised and Expanded (2 изд.). CRC. ISBN 978-0-8247-9445-3.

[5] Bard, Allen J.; Larry R. Faulkner (18. 12. 2000). Electrochemical Methods: Fundamentals and Applications (2 изд.). Wiley. ISBN 978-0-471-04372-0.

[6] Zoski, Cynthia G. (7. 2. 2007). Handbook of Electrochemistry. Elsevier Science. ISBN 978-0-444-51958-0.

[1]

[2]

[3]

[4]

[5]

[6]