Практична филозофија
Практична филозофија изучава питање људске праксе и обухвата пре свега подручја етике, филозофије права, политичке филозофије. Практична филозофија изворно поставља питање о карактеру и смислу сврсисходног практичног и политичког делања, а тиме и питање разграничења спрам теоретског мишљења. Практична филозофија се уједно разграничава од теоретске филозофије и одређује посебност свог теоретског статуса. Ово разграничење среће се већ код Аристотела[1]. Нововековно одређење одређује практичну филозофију као рефлексију онога што треба да буде, за разлику од теоретске филозофије која се бави оним што јесте. Новији концепти практичне филозофије се баве уделом праксе у теорији и у жижу својих разматрања стављају однос спознаје и интереса, однос спознаје и појединачне или колективне интенционалности. При томе се област рефлексије праксе диференцира на прагматичне, херменеутичке, трансценденталнофилозофске, биополитичке и друге приступе, али и на све већи број специјализованих појединачних дисциплина.[2] Практична филозофија, такође, подразумева и коришћење филозофије и филозофских техника у сврхе решавања свакодневних проблема.
У предмет практичне филозофије спадају[3]:
Извори уреди
- ^ Тхе Аристотелиан Цорпус: Цхарацтер анд Примарy Дивисионс
- ^ „Званични сајт Групе за практичну филозофију и социјалну онтологију”. Архивирано из оригинала 13. 12. 2014. г. Приступљено 12. 12. 2014.
- ^ https://en.wikipedia.org/wiki/Practical_philosophy