Википедија

Прамбанан

Прамбанан или Рара Џонгранг је хиндуистички храм из 9. века у Специјалном региону Јогјакарта, Индонезија, посвећен Тримуртију, изразу Бога као створитеља (Брахма), очувара (Вишну) и разарача (Шива). Храм се налази око 17 км (11 ми) североисточно од града Јогјакарта на граници између провинција Централна Јава и Јогјакарта.[1]

Прамбанан
Комплекс Прамбананског храма
ЛокацијаБокохарјо, Прамбанан, Слеманско регенство, Специјални регион Јогјакарте & Прамбанан, Клатенско регенство, Централна Јава
Координате7° 45′ 8″ С 110° 29′ 30″ Е / 7.75222° Ј; 110.49167° И / -7.75222; 110.49167
ИзграђеноОригинално изграђен 850. године током владавине хиндуистичке Сањаја династије
АрхитектаРакај Пикатан
ТипКултурни
Критеријумии, ив
Означено1991 (15тх заседање)
ДеоКомплекс Прамбананског храма
Број референце642
Државна партија Индонезија
РегионЈугоисточна Азија
Прамбанан на карти Јава
Прамбанан
Локација унутар Јаве
Прамбанан на карти Индонезије
Прамбанан
Локација унутар Јаве

Овај храмски комплекс, који је под заштитом унеска као локација светског наслеђа, највећи је хиндуистички храм у Индонезији и други по величини у југоисточној Азији. Он је карактерисан високом и шиљаста архитектура, типичном за хиндуистичку архитектуру, и централном зградом висине 47 м (154 фт) унутар великог комплекса појединачних храмова.[2] Прамбанан привлачи бројне посетиоце из целог света.[3][4]

Историја уреди

Изградња уреди

 
Шивагрха натпис из 856. године

Храм Прамбанан је највећи хиндуистички храм древне Јаве, и прва грађевина завршена средином 9. века. Вероватно га је започео Ракај Пикатан као одговор хиндуистичке династије Сањаја на оближње храмове Боробудур и Севу будистичке династије Сајлендра. Историчари сугеришу да је изградња Прамбанана вероватно требала да обележи повратак хиндуистичке династије Сањаја на власт у Централној Јави након скоро једног века доминације будистичке династије Сајлендра. Изградња овог масивног хиндуистичког храма означава да је двор Меданга преусмерио своје покровитељство са махајанског будизма на шивитски хиндуизам.

Храм је на том месту око 850. године пне саградио Ракај Пикатан, а краљ Локапала и Балитунг Маха Самбу, краљ Санџајски краљ Матарамске краљевине, су га проширили. Према једном Шивагрха натпису из 856. године, храм је саграђен у част Господа Шиве, а његово првобитно име је било Шива-грха (кућа Шиве) или Шива-лаја (царство Шиве).[5] Према Шивагрха натпису, током изградње храма предузет је јавни водоточни пројекат за промену тока реке у близини храма Шивагрха. Река, идентификована као река Опак, сада тече од севера ка југу на западној страни храмског комплекса Прамбанан. Историчари сугеришу да је првобитно река била закривљена даље према истоку и да се сматрало да је преблизу главном храму. Пројекат је урађен пресецањем реке дуж осе север-југ дуж спољног зида комплекса храма Шивагрха. Некадашњи речни ток је испуњен и изравнан да би се створио шири простор за проширење храма, простор за редове первара (комплементарних) храмова.

Неки археолози претпостављају да је статуа Шиве у гарбхагрихи (централној комори) главног храма направљена по узору на краља Балитунга, служећи као приказ његовог обоготвореног лика након смрти.[6]

Храм је прошило више узастопних Матарамских краљева, као што су Дакса и Тулодонг, додавањем стотина храмова первара око главног храма. Са главном кулом прасада која се уздизала до 47 метара висине, пространи ограђени храмски комплекс који се састоји од 240 грађевина. Храм Шивагрха Тримурти био је највиши и највећи у своје време. Овај храмски комплекс је највећи хиндуистички храм у древној Јави, и ниједан други јавански храм никада није надмашио његове размере. Прамбанан је служио као краљевски храм Краљевства Матарам, у којем се спроводила већина државних верских церемонија, а жртавовања ус спровођена у близини. На врхунцу краљевства, научници процењују да је стотине брамана са својим ученицима живело унутар спољног зида храмског комплекса. Урбани центар и двор Матарама налазили су се у близини, на Прамбанан равници.

Напуштање уреди

 
Храм Прамбанан у јутарњој сумаглици.

Током 930-их Мпу Синдок је двор преместио у Источну Јаву, и успоставио је династију Исјана. Ерупција вулкана Мерапи, смештеног северно од Прамбанана у централној Јави, или борба за превласт вероватно су проузроковали промену. То је означило почетак пропадања храма. Убрзо је напуштен и почео је да пропада.

Бројни храмови су се срушили током великог земљотреса у 16. веку. Иако је храм престао да буде важно средиште богослужења, рушевине расуте око тог подручја и даље су биле препознатљиве и познате локалном јаванском народу у каснијим временима. Кипови и рушевине постали су тема и инспирација за народну причу Рара Јонгранг. Након поделе Матарамског султаната 1755. године, рушевине храма и река Опак коришћене су за одређивање границе између Јогјакартског и Суракартског (Соло) султаната, која је усвојена и као данашња граница између Јогјакарте и провинције Централна Јава.

Поновно откриће уреди

 
Руине Прамбанана око 1895, убрзо након њиховог поновног открића.

Јавански мештани у околним селима знали су за рушевине храма пре формалног поновног открића, али нису знали за његову историјску позадину: која су краљевства владала или који је краљ покренуо изградњу споменика. Као резултат тога, локално становништво је развило приче и легенде како би објаснило порекло храмова, прожете митовима о џиновима и проклетој принцези. Прамбанану и Севуу дали су чудесно порекло; за њих је речено у легенди Рара Јонгранг да их је створило мноштво демона по заповести Бандунг Бондовоса.

Храм је привукао међународну пажњу почетком 19. века. Године 1811, током краткотрајне британске окупације Холандске источне Индије, Колин Макензи, геодет у служби сер Томаса Стамфорда Рафлеса, случајно је наишао на храмове. Иако је сер Томас накнадно наручио потпуно истраживање рушевина, оне су деценијама остале занемарене. Холандски становници користили су скулптуре као баштенске украсе, а аутохтони сељани су камен користили као грађевински материјал.

Непотпуна ископавања археолога током 1880-их олакшала су пљачку. Холанђани су 1918. започели реконструкцију комплекса и правилну рестаурацију тек 1930. године. Напори на рестаурацији трају до данас. Реконструкција главног храма Шиве завршена је око 1953. године, а свечано га је отворио Сукарно. Будући да је знатан део оригиналних камених зидова украден и поново кориштен на удаљеним градилиштима, рестаурација је била знатно отежана. С обзиром на размере храмског комплекса, влада је одлучила да обнови светилишта само ако је било доступно најмање 75% њиховог првобитног грађевинског материјала. Већина мањих светилишта сада је видљива само у њиховим темељима, без планова за њихову обнову.

Реконструкција уреди

 
Обнова храма Прамбанан Шива у фебруару 1940.

Године 1918, холандска колонијална влада је започела реконструкцију комплекса, међутим правилна рестаурација је почела тек 1930. Због великог обима и великог броја храмова, напори на рестаурацији трају и данас. До 1930-их, пројекат реконструкције Археолошке службе Холандске Источне Индије успешно је рестаурирао два апита (бочна) храма у централном дворишту и две мање перваре илипомоћна храма. У реконструкцији је коришћена метода анастилозе, којом се порушени храм обнавља коришћењем оригиналних камених блокова што је више могуће.

Напори за обнову били су ометени економском кризом 1930-их, и коначно су потпуно престали због избијања Пацифичког рата у Другом светском рату (1942-1945) и касније Индонежанске националне револуције (1945-1949). Након рата, реконструкција храма је настављена 1949. године, упркос томе што су многи технички цртежи и фотографије оштећени или изгубљени током рата. Реконструкција главног храма Шиве завршена је 1953. године и свечано ју је отворио први председник Индонезије Сукарно.

 
Индонежанске новчанице од 5 рупија из 1957. које приказују храм Прамбанан у Северном Апиту.

Индонежанска влада је наставила напоре за реконструкцију да би завршила комплекс храма. Брахма храм је реконструисан између 1978. и 1987. Док је храм Вишну обнављан од 1982. до 1991. године.[7]‍:28 Вахана храмови источних редова и нека мања светилишта су завршени од 1991. до 1993. године. Подигнути су и завршени читави високи главни храмови централне зоне Прамбанана, које је истовремено отворио председник Сухарто заједно са инаугурацијом централног храма Севу у близини.[8]

Галерија уреди

Галерија рељефа уреди

Галерија Прамбанана уреди

  •  
    Главни храма посвећен Шиви
  •  
    Вишнуов храм
  •  
    Грамански храм
  •  
    Нандјев храм
  •  
    Брахманска статуа
  •  
    Статуа Вишне
  •  
    Статуа Ганеше

Референце уреди

  1. ^ Прамбанан Темпле Цомпоундс – УНЕСЦО Wорлд Херитаге Центре
  2. ^ „Прамбанан Темпле Цомплеx”. Архивирано из оригинала 2011-10-06. г. Приступљено 2011-08-12. 
  3. ^ Прамбанан Темпле
  4. ^ http://www.worldheritagesite.org/tags/tag.php?id=1070
  5. ^ Схивагрха Инсцриптион, Натионал Мусеум оф Индонесиа
  6. ^ Соетарно, Дрс. Р. сецонд едитион (2002). Анека Цанди Куно ди Индонесиа (Анциент Темплес ин Индонесиа), пп. 16. Дахара Призе. Семаранг. ISBN 979-501-098-0.
  7. ^ Tjahjono Prasodjo; Thomas M. Hunter; Véronique Degroot; Cecelia Levin; Alessandra Lopez y Royo; Inajati Adrisijanti; Timbul Haryono; Julianti Lakshmi Parani; Gunadi Kasnowihardjo; Helly Minarti (2013). Magical Prambanan. Yogyakarta: PT (Persero) Taman Wisata Candi Borobudur, Prambanan & Ratu Boko. ISBN 978-602-98279-1-0. Архивирано из оригинала 2021-02-26. г. Приступљено 2020-12-24. 
  8. ^ „Kompleks Candi Prambanan”. Balai Pelestarian Cagar Budaya D.I. Yogyakarta (на језику: индонежански). Архивирано из оригинала 2021-03-03. г. Приступљено 2020-12-25. 

Literatura уреди

Спољашње везе уреди

 
Прамбанан на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Prambanan&oldid=27773017”