Предраг Ж. Вајагић
Овај чланак садржи текст који је написан као реклама. |
Предраг Ж. Вајагић (Нови Сад, 1973) српски је аутор и публициста. Бави се писањем колумни, сатиричних есеја и прича од 2005. године. Живи у Бачкој Паланци, дипломирао је на Филозофском факултету у Новом Саду, смер Југословенска књижевност и српскохрватски језик. Објављивао у листовима и часописима Време[1] , "Данас", "Тхинк Танк", "Етна", "Балкански књижевни гласник", "Поља", као и на разним књижевним порталима. Један је од оснивача регионалног књижевног портала „Маргиналац“ и Друштва скрајнутих буревесника.[2] Колумне и есеје писао је за многе часописе и књижевне портале.[3]
Изводи из критика уреди
Из рецензије Саше Стојановића Чарлија уреди
"Међутим,наш аутор уме и оно што други не знају: да сваком тексту подари "оно мало" душе, колико год се - ми, они, ми и они, свеједно - трудили да је дубоко закопамо. Упркос жигосању безобалних глупости - чега немају намеру олако да се одрекну -ови текстови су чврсто усидрени у оној никад мирној, а тако неопходној луци личних успомена: само под тим условом, бизарности не делују толико застрашујуће, а Вајагићев хумор - привезан за омчу или букагије,избор је великодушно препуштен читаоцу - леже као мелем на рану свакидашњице..."
Љубомир Живков „Велико спермање” уреди
"Књига је о свему, највише је о слободи, о радости и искрености (искреност је једно од најбогатијих, можда и неисцрпних налазишта хумора: често је потребно само мало искрености па да публика, огрезла у мутљавине и петљавине свих боја и дезена, прасне у смех); „Зов“ је штиво хумористично, не зато што би аутор да буде шерет, да, управо он наводи речи једнога паметњаковића који мени узе реч из уста: неко ко је стално духовит, несносан је попут младића који има хроничну кијавицу, а нема шнуфтиклу. Хумор, дакле, није Предрагов циљ, није чак ни средство, него је нуспродукт његовог духа, чак и кад му је наум да напише есеј, овај син (посинак?) Панонске низије ће публику у стотину наврата насмејати, понекад пише као паор коме је додијало да води коње упрегнуте у сејачицу, те их пусти без команде „оооо“ да наставе као самохотка, ваљда су након толико кругова научили сами да сеју: коњи би после неког времена стали, други би наставили преко леније да сеју ко зна чију њиву, трећа би се запрега, савесна и навикнута на формат њиве и процедуру, пре леније сама окренула, али не би нанишанила где треба, иза сејачице би све време остајало осам или дванаест достојанствених паралелних трагова лула и семена: ми сејемо, ла-ла-ла-ла, цијели дан и ноћ...
Предраг нам се Ж. Вајагић бавио и пајтоновцима, и Фелинијем, и собом самим (величине те понесу), описао је свечане и узвишене моменте брачног живота, фискултуре, теретанског сизифовања, није се либио ни либидо да обради, те је једно од најопсежнијих поглавља баш оно о самозадовољавању, хобију најстаријем, којем аутор, свестран како га Бог створио, приступа полифоно, мултитакорећидисциплинарно: од еволуције и Библије, преко историје књижевности и народног предања, све до наших дана који су исти као и било који дан у повести; дело му није антропоцентрично, јер онанији нагиње и многа зверка, а не само дични хомо сапијенс као последња реч еволуције..."
Милан Јанковић – „Укоричени убибол” уреди
(Предраг Ж. Вајагић и Бранислав Зукић – „Куцањ у празно“, „Биндер“ Београд, 2014)
"Раблезијански распајтонисани, као настављачи неумрлог дела, по мом скромном суду, највећег сина француског народа и народности и „вејача овејане суштине“, “горе (о)поменути аутори“ су нам, тек онако уз реч, показали да су благонадахнути топионичари новокованица, пружајући нам на увид смишљенија, каква су на пример: „акушеријатско право“, „сексуална одмагала“, „казановајлија“, „каф(киј)ански протокол“, „ВКВ ламенташ“, „лоптогњав“, „образовање (болоњезе)“, „преди-зборнаја команда“, „придикаоница“, „добројавници“, „буџетождери“, „чернобиљска хуњавица“, „новембарски свињоцид“, „крелац недозрелац“... и све тако редом, у истом маниру.
Лексичко иноваторство је, међутим,тек једна од низа врлина ове прозодије, која је, по мени, јединствена у својој оригиналности, самосвојности и самодовољности. Намењене читаоцу намернику, (никако смернику и лаковернику), нанизане наративне јединице разгаљују, отклањају симптоме накривонасађености те саме себе препоручују као доброхотну дозу убибола те ништитеља злочестог холестерола."
Дела уреди
- „Пресовање сенки”, 2011, ауторско издање
- „Зов полуделог соколара” /мимологије и суматреске/, 2012, Фестивал књижевности Тхинк Танк Тоwн, Лесковац
- „Куцању у празно” / дојмовник маргинализма/, Биндер, Београд, 2014.заједно са Браниславом Зукићем
- „Паранојева барка” / речник маргинализама/, Службени гласник, Београд, 2017, заједно са Браниславом Зукићем
Референце уреди
- ^ „Колумне Предрага Ж. Вајагића”. Недељник Време. Приступљено 29. 4. 2017.[мртва веза]
- ^ „Маргиналац”. Маргиналац. Приступљено 29. 4. 2017.
- ^ „Манифест Маргинализма”. Маргиналац. Приступљено 29. 4. 2017.