Псефизма из Лумбарде је монументални камени натпис који документује оснивање и постојање грчке колоније на острву Корчули.То је био уговор склопљен између ГркаИссејаца (Вишана) и домаћих Илира почетком 4. или у 3. века п. н. е., писан на грчком језику, који спада у један од најстаријих писаних споменика грчке цивилизације у Хрватској, и уједно најстарији писани споменик о подели земље грчким колонистима у Хрватској. Овај споменик је значајан за хрватске геодете, јер се у њој први пут говори о подели земље, и за правнике јер говори о власништву.[1] Као један од вредних археолошких налаза псефизма се данас чува у Археолошком музеју у Загребу.[2][3]
По свом географском положају острво Корчула је јужнодалматинско острво, по величини шесто у Јадранскоме мору, дуго 46,8 км и широк 5,3 до 7,8 к. Пружа се у смеру исток-запад, једним делом паралелно са полуострвом Пељешац, од кога га раздваја Пељешки канал, широк око 1.300 м, који спаја Ластовски и Корчулански канал. [5]
Клима је на отоку врло блага, средоземна. Средње годишња температура је висок и износи 16,8°Ц (у најхладнијем месецу јануару износи 9,1°Ц, а у најтоплијем месецу јулу 26,9°Ц). Снијег на отоку падне врло ретко и само на кратко, јер температура испод 0°Ц. Кише су ретке и падају најчешће у јесен и зиму.[5]
Захваљујући благој клими и повољним условима за живот људи,стрво је настањено у далекој прошлости,почев од млађег каменог доба и хварске праписторијске културе. Након тога Корчулу настањују Илири племена Ардијејци, а полуострво Пељешац Плереји. Као добри поморци Илири су владали острвом током бронзаног и гвозденог доба, што се види по низу пронађених гробних остатака и стратешких камених гомила.[6]
Подручје Јадрана рано је постало предмет интересоваwа античких Грка о чему свједоче грчки митови и легенде. Грчки су поморци и трговци залазили дубоко у Јадранско море најкасније од 7. века п. н, е, о чему говоре многобројни налази посуђа и других предмета откривених на многим локалитетима широм Јадрана, али тек од 4. века п. н. е. имали су своја трговачка упоришта у северној Италији (Адриа, Спина), на ушћу ријеке Пад. Претпоставља се да су трговачки емпориј имали и на реци Неретви. Неки антички писци спомињу и колонију Книђана на отоку Корчули из 4. века п. н. е.[7]
Ситуација се променила тек почетком 4. века п. н. е. када је на подручју Сицилије и јужне Италије владао моћни тиранин грчког града Сиракузе Дионизије Старији. На његов предлог у циљу ширења политичког утицаја основана је најстарија и највећа грчка колонија на Јадрану, Исса на острву Вису између 397. и 390. године п. н. е. Уз Дионисијеву помоћ Грци с егејског отока Пара (Парос) основали су 385. до 384. године п. н. е. колонију Фар (Пхарос) на месту данашњега Старога Града на острву Хвару.
У време антике острво постаје насеобина Грка који су га називали Коркyра или Керкира Мелаина. Коркира је илирско име, које има индо-европски корен кер-кор, и значи резати, бости (оштро брдовито острво). Реч Мелаина везана је уз старије илирско име (у албанском реч мал има значење шума, брдо, а Мелаина шумовито брдо). . У античким се изворима стрво Корчула спомиње у 4. веку п. н. е.. у Псеудоскилакову Периплусу. Међутим, грчки колонисти и трговци место су познавали и нешто раније. Према Страбону (славном античком географу, који је уз К. Птолемеја дао највише извора у античкој географији), Книђани су основали колонију на Коркири Мелаини. Книдска колонија основана је вероватно на западном делу острва с почетком 5. века п. н. е.. или чак у 6. веку п. н .е., а имала је и латински назив Цорцyра Нигра – Црна Корчула.[8]
Према једној легенди Коркиру Мелаину веројатно је основао Енеја (према грчком миту син Анхиза и богиње Афродите, истакнут јунак у Тројанском рату), а према другој Антенор (мудар тројански јунак), и то у 6. веку п. н. е. Ови подаци наводе на закључак да је книдска колонија на западном делу острва Корчуле била старија од фарске са Хвара (данашњега Старога Града), а вероватно и осталих колонија средњег Јадрана.
Међутим, према пронађеној Лумбардској псефизми ова колонија на источном делу Корчуле није книдска, јер се у тексту спомињу Иссејци (значи Грци из Иссе, или са Виса), па се исејска колонија на Корчули ставља у везу с еманципацијом Иссе од њене метрополе Сиракузе, у доба њене највеће моћи, када Исса оснива још две колоније на делматском подручју – Трагурион (Трогир) и Епетион (Стобреч). Наиме, Исса је имала планирану стратегију стварања сопствене мањее империја на средњем делу источног Јадрана .
У 3. веку п. н. е. острвом су владали Илири са источне јадранске обале, а затим Римљани, који га називају Цорцyра Нигра (Црна Корчула).
У 6. веку острвом влада Византија, а нешто касније острво је насељен Словенима. [9]
Лумбарда је мало рибарско место на источном рту острва Корчуле, удаљено 6 км од града Корчуле. Налази се на улазу у Пељешки канал, који спаја Ластовски и Корчулански канал, и морем раздваја острво Корчулу од полуострва Пељешац. Према свом положају Лумбарда је веројатно имала стратешки значај, посебно када су бродови у античко доба највише пловили уз обалу.[10] Кроз читаву своју прошлост Лумбарда је била под утицајем различитих народа и култура. Први су становници били Илири, који су острвом владали у бронзаном и гвозденом добу. Њихова материјална оставштина огледа се у низу гробних и стратешких камених гомила. Оне се налазе углавном у западном делу Лумбарде . Продором Грка у Јадран, острво Корчула је изашао из анонимности јер су Грци на њем подигли две насеобине, чину сведочи Лумбардска псефизма:
Прву, која је вероватно је била око Веле Луке на западном делу острва, коју су подигли Грци с Книдоса.
Другу, која је била у Лумбарди, а њу су основали Грци из Иссе (са Виса).
Бруншмид је Лумбардску псефизму датирао на основу палеографске анализе, у прву половину 4. века п. н. е. и сматрана је најстаријим писаним споменика у Хрватској. Ово датирање дуго је било прихваћено у научним круговима, а поједини стручњаци уврстили су је чак у сам почетак 4. века п. н. е.[3]
За разлику од Бруншмида Дује Рендић-Миочевић је 1965. године преиспитао време настанка овог споменика и након тога његов настанак сврстао је на почетак 3. века п. н. е.
Значај
Лумбардска псефизма је најзначајнији грчки писани споменик пронађен на тлу Хрватске. Она није пронађена у целости већ само у комадима, њих 13, из којих се ипак могло приступити тумачењу како је функционисала власт у грчким колонијама.
А та власт је функционисала тако што је досељеницима који су први дошли и саградили град доделила:
земљиште за градњу куће унутар утврђенога града,
обрадиво земљиште изван града по 3 плетра у првом извлачењу лоикације поседа,
додатних 1,5 плетар који су грађани добијали у трајан посед.
Накнадни досељеници добијали су по 4,5 плетра обрадивог, али слабијег земљишта, у пољу од до тада нерасподељеног земљишта, које су морали вратити заједници (граду – држави) након смрти корисника. Дакле, они су били само корисници или поседници земљишта, а не власници. Кључна операција при оснивању места била је подела пољопривредног земљишта међу колонистима, која је могла да утче на међуљудске односе, или свађа око земље. Власт је тај проблем решила извлачењем, односно жребањем свих парцела.
Откриће
Овај најстарији писани споменик откривен на простору Хрватске говори о подели земље грчким колонистима у Хрватској, и зато је важан за изучавање историје Хрватске у области геодезије и права. Већи део главних, највећих одломака камене плоче на којој је био уклесан текст псефизме случајно је нашао Лумбарђанин Божо Кршинић 1877. године на врху брежуљка, на малом полуотоку Колудрту, северно од средишта Лумбарде.
Тај део мештани називају Градина, јер се на њему налазе остаци старих зидина средњовековног самостана с црквом Светог Ивана. Наканадно је утврђено да је на том месту некада била античка цистерна за воду, за коју се сматра да је такође изузетно важан споменику у далеко ширим размерма.
Праунук Боже Кршинића, Франо Кршинић Шове је наставио истраживања свог претка копањем на истом месту и пронашао 1967. и 1968. године још четири нова одломка.[11]
Изглед и садржај
Лумбардска псефизма била је уклесана на каменом стубу с профилисаним горњим завршетком. Стуб је израђен од домаћега црвенкасто-смеђег кречњачког камена. Његова висина је 1,08 м, дебљина 0,13 м, а ширина натписног поља 0,69 м.
Текст Лумбардске псефизме, као цјелину, први је објавио Јосип Бруншмид 1898. године у монографији Натписи и новац грчких градова у Далмацији (Дие Инсцхрифтен унд Мüнзен дер гриецхисцхе Стäдте Далматиенс). Текст Псефизме се састоји се два дела, и у:
првом делу је закључак народне скупштине о оснивању колоније и подели земље досељеницима,
другом делу приказан је списак од око 200 колониста разврстаних у три дорска племена: Димане (Дyманес), Хиле (Хyллеис) и Памфиле (Пампхyлоис). У попису је до данас сачувано 158 имена, што потпуних што са оштећењима, или непотпуних.[12]
Текст псефизме (у преводу с грчког на Хрватски, као што је цитирано у Суић, M. Антички град на источном Јадрану), гласи:
Нека је са срећом. За хијеромнамона Праксидама [Маханеја мјесеца утврђен је уговор о оснивању насеобине између] исејаца те Пила и његова сина Даза. Ово [су оснивачи насеобине уговорили] и народ одлучио: да они који су први [заузели земљу] и обзидали град добију посебно земљиште за градњу куће унутар утврђенога града, посебно с дијелом, а од земље која је [изван града] да исти добију одвојено први ждријеб одвојено земље од три плетра, а од остале дијелове; да се запише [какав је ждријеб и какав дио] сваки добио; у трајном посједу нека буде њима и [њиховим потомцима] један плетар и пол по свакоме; каснији досељеници нека добију од [нерасподијељене земље у пољу] четири и пол плетра; да се [власти закуну да неће никад] ни град ни земљу поново дијелити; ако нетко од владајућих нешто предложи или се пак нетко сложи или се пак нетко сложи против ове [псефизме], тај нека потпадне под атимију, а иметак његов нек постане народним власништвом; некажњен нек остане [онај који га убије]………
Ови су добили земљу и обзидали град:
………… ………… …………
^ абСоларић, M. & Соларић, Н. (2009) Лумбардска псефизма најстарији документ о подјели земље у Хрватској из почетка 4. и 3. стољећа пр. Кр.. Картографија и геоинформације : часопис Хрватскога картографског друштва, 8 (12), 79-88.
^ абХАНЧЕВИЋ, Санда (2010-09-29). „Лумбардска Псефизма”. Корцула.нет (на језику: енглески). Приступљено 2021-05-03.
^ абСоларић, M. & Соларић, Н. (2009) Лумбардска псефизма најстарији документ о подјели земље у Хрватској из почетка 4. и 3. стољећа пр. Кр.. Картографија и геоинформације : часопис Хрватскога картографског друштва, 8 (12), 83.
^Соларић, M. & Соларић, Н. (2009) Лумбардска псефизма најстарији документ о подјели земље у Хрватској из почетка 4. и 3. стољећа пр. Кр.. Картографија и геоинформације : часопис Хрватскога картографског друштва, 8 (12), 82-83.
^Кршинић, Франо-Шове (1971): Налаз нових уломака Грчког натписа из Лумбарде на отоку Корчули, Вјесник Археолошког музеја у Загребу, Вол. 4, Но 1, стр. 119-120.
Ј. Бруншмид, Натписи и новац грчких градова у Далмацији, Сплит, 1998.
Б. Киригин, Исса, Загреб, 1996.
Ф. Кршинић-Шове, Да ли средњовјековна црква или античка цистерна?, Зборник отока Корчуле, св. 2, Загреб, 1972., стр. 138-140
П. Лисичар, Црна Коркира и колоније античких Грка на Јадрану, Скопје, 1951.
Г. Новак, Археолошка истраживања на отоцима Корчули и Хвару у 1951. и 1952. години, Љетопис ЈАЗУ, св. 59, Загреб, 1954., стр. 41-56
Г. Новак, Археолошка истраживања на отоцима Ластову и Корчули у 1953. години, Љетопис ЈАЗУ, св. 60, Загреб, 1955., стр. 227-231
D. Радић – Б. Басс, Цуррент Арцхаеологицал Ресеарцх он тхе Исланд оф Корчула, Цроатиа, Вјесник за археологију и хисторију далматинску (ВАХД), св. 90-91, Сплит, 1997-98., стр. 361-403
D. Рендић-Миочевић, Зур Фраге дер Датиерунг дес Псепхисма аус Лумбарда, Арцхаеологиа Југославица, св. 6, Београд, 1965., стр. 77-80
D. Рендић-Миочевић, Неколико нових уломака грчког натписа из Лумбарде, Вјесник Археолошког музеја у Загребу (ВАМЗ), III. серија, св. 4, Загреб, 1970., стр. 31-44
D. Рендић-Миочевић, Исејска насеобина у Лумбарди (Корчула) у свјетлу нових истраживања, ВАХД, св. 68, Сплит, 1973., стр. 133-141
M. Суић, Антички град на источном Јадрану, Загреб, 1976.
